Zona Sumraka - 2

    - To su njih dve, sasvim sam siguran - rekao je bradati čovek u venoj kožnoj jaknji, promukla glasaa i nervoznih pokreta ruku. Inspektor je samo klimnuo glavom.

Dežurni milicionar izađe, a onda tišinu prostorije ispuni sugestivni bariton inspektora:
    - Hoćeš li u bolnicu, to jest ludnicu, ili ćeš  otići kući, sve ovo zaboraviti i gledati svoja posla? Niti mogu, niti želim davati dalja obaveštenja... Ti si dvedeset osmi koji doživljava istu avanturu sa ovim devojkama ili već kako da ih nazovem... 
    - Ma, čekaj, čoveče, imaš njihove fotografije, što znači da imaš i ostale generalije, savetuješ mi da ćutim i pravim se lud ili da idem u ludnicu. Zašto? - pitao se bradonja gledajući sagovornika pravo u oči.
    - Zašto? Zato što ti tak tada ništa ne bi bilo jasno i zato što sva ta zajebancija nije u domenu moga posla. Pokušao sam ti nešto objasniti, ali ako ne ide, onda je ovaj razgovor završen.
     U kanselariju uđe milicioner, pokaza mu vrata, a inspektor spusti pogled na otvorenu fasciklu ispred sebe. Bradonja nešto promrmlja, izađe na dug i hladan hodnik, tražeči sptepenice. Otišao je u najbližu kafanu i poručio duplu votku. Pred oči mu ponovo izađoše dve lepe i izazovne devojke. Zapali cigaretu i zatvori oči. Sećao se noćašnjeg događaja. Vraćao se sa ruleta, olakšan za nekoliko stotina maraka. Negde na pola puta do grada zaustavio je auto radi fizioloških potreba. Dok se olakšavao, primeti neobično lepu jesenju noć punu mesečine. Borova šuma pravila je taman prsten oko planinskog krajolika umivenog mesečinom, dok je potočić veselo žuborio. Padoše mu na um lepen oći u mladosti, šetnje pored reke pozlaćene mesečevom penom i nežnosti kojima se predavao sa devojkama. Sa tim mislima uđe u svog pežoa i polako krene. Malo dalje uoči dve figure kako lagano, držeći se za ruke, idu magistralom u njegovom pravcu. Tek u trenutku obilaženja one pogledaše ka automobilu i nekako nemarno podigoše palčeve. Odmah je stao i kavaljerski se vratio unazad. Dve atraktivne devojke uđoše u veliku limuzinu, unoseći svu lepotu i šarm rascvetale mladosti. Gledao ih je sa divljenjem. Kratke kožne miniće, izazovno dekoltovane bluze sa obaveznim 'ništa ispod', moderne frizure i napadna šminka nosile su te lepotice koje on sa do tada nepoznaim mu zadovoljstvom poveze ka gradu zaspalom u ovoj noći punoj mesečine.
    - Prija li ponoćna šetnja?
    - Naravno - odgovoriše kestenjaste oči saputnice pored njega.
    - E, baš vam zavidim - govorio je podstaknut njihovim prisustvom i svojim pređašnjim razmišljanje. Dalji razgovor išao je sam od sebe. Pokazalo se da stoperke osim lepote imaju šarma i stila. Smejali su se, šalili i slušali muziku koja je upotpunjavala raspoloženje. Pitao se kako do sada nije primetio u svom gradu ta dva mlada i pametna stvorenja. Sve je na njima bilo idealno, osim... Nešto je ipak nedostajalo, samo on toga nečeg nije mogao da se seti. Razmišljanja mu prekide koketno nmazni glas mlade stoperke sa zadnjeg sedišta:
    - Indeksi, obožavam ih, pustite malo jače.
    Dok se kaseta završavala, grad se pojavio u svojoj neonskoj auti. Zaustavio je automobil, jer su to one tražile. Tražile su i kasetu 'Indeksa', vratiće mu. Dao je bez reči. Hteda da uz kasetu da i kutiju, kad umesto stoperki na sedištima - sumorna tišina. Zbuni se potpuno. Vrata nisu otvorena, čak ni proori, a njih nema?! Izlete odmah iz kola, obiđe ih, ali ništa. Ni žive duše. 'Ma nisam lud', češao se po gustoj crnoj bradi, ne shvatajući o čemu se radi. Opet zaviri u kola, ali ništa. 'Da li sam ipak lud, ili sanjam'? Ne i ne. Pogleda prema brdu što se nadnelo nad magistralu i vide loptu punog meseca kako zamiče iznad guste grabove šume dok je huk sove odjekivao prigušenom izmaglicom. Naježi se i uđe u topla kola. Indeksi mu prođoše kroz glavu, omot kasete stajao je na praznom prednjem sedištu saputnika. ' Nestalo je i kasete', reče glasno i polako krete prema gradu.

    Ostatak noći proveo je u kuhinji, ispijajući kafe i votke. Pospana žena navratila je u zadimljenu kuhinju i upitala ga kada je došao. Ćutao je. Prvi zraci sunca odveli su ga u stanicu milicije. Kada je sve ispričao, onaj naduveni inspektor odmah mu je pokazao njihove fotografije, kao da ih je već imao spremne.
     U tom trenutku konobar donese još jednu votku. To prisustvo i naklon mladog čoveka probudi ga iz razmišljanja. Tada se seti da je možda sve to i bio san, gotovo radosno istrese u grlo piće, kad se na vratima kafane pojavi lice onog dežurnog milicionera sa kojim se malopre sreo kod inspektora. Nešto hladno ispuni mu utrobu, definitivno je znao da nije u pitanju san. Pozvao ga je za sto, poručili su po duplu i zapalili cigaretu. Čovek je počeo da priča nešto nepovezano o vremenu i fudbalu. U vazduhu je lebdelo 'glavno' pitanje, kao da su ga se obojica plašila te ga ostavljali za kasnije. Onda je njegovom glavom ponovo nešto prostrujalo. Setio se nečega veoma važnog, setio se šta im je u svoj onoj lepoti i šarmu nedostajalo.
     - Miris! Da, miris, tako namazane i obučene devojke - a ništa od parfema! One su čoveče mirisale na zemlju! - govorio je kao u transu. milicioner ga uze za ruku, i reče mu da se smiri, da ne viče.
    Kada je naveče došao kući, žena je već bila ljuta jer je trebalo da idu u posetu prijateljima. Nije znao šta da kaže, zaključao se u sobu i obučen legao pokušavajući da zaspi. One dve devojke neprekidno su mu bile pred očima. Kako je saznao od milicionera, one su pre nekoliko meseci poginule kao suvozači u saobraćajnoj nesreći. Tela su imadanima ležala daleko od domašaja očiju prolaznika, jer se auto survao u provaliju. Nekim čudom vozač je preživeo. Njih dve se, kako je već i SUP registrovao, pojavljuju ponekad i na volšeban način nestaju u trenutku.
    najzad je zaspao. Kad je mesec onako žut i pun ušao u njegovu sobu i osvetlio je, u ruci oseti nešto hladno. Rasani se i protrlja oči. U šaci je stajala kaseta Indeksa. Oseti jezu, poče da mu se vrti u glavi, onda ulete kod žene, leže u njen krevet i drhteći je grčevito zagrli. 'Ne daj me, neću u ludnicu, hoću ovde kod tebe, hoću kući, neću u ludnicu...'


    Odjednom, Džon Grir je shvatio da se nalazi na ulazu u nebesa. Ispod njega se prostirala bela i azurna zemlja oblaka drugog sveta, a u daljini je mogao da vidi fabulozni grad kako blista pod večnim suncem. Ispred njega je stajala visoka, blagorodna prilika Anđela evidentičara. Začudo, Grir nije osetio nikakav šok. Oduvek je verovao da su nebesa za svakoga, a ne samo za pripadnike jedne religije ili sekte. Uprkos tome, tokom čitavog života mučile su ga sumnje. Sada se mogao samo podsmehnuti svom nedostatku vere u božansku pomisao.
    - Dobrodošao u nebesa - pozdravio ga je Anđeo evidentičar i otvorio jednu veliku, mesingom optočenu knjigu i preleteo prstom niz guste redove imena. našao je Grirovu stavku i zastao sa oklevanjem, dok su mu vrhovi krila za trenutak zatitrali od uzrujanosti.
    - Zar nešto nije u redu? - zapitao ga je Grir.
    - Bojim se da je tako - uzvrati Anđeo evidentičar. - Izgleda da je Anđeo smrti došao po tebe pre naznačenog vremena. U poslednje vreme je zaista prekomerno radio, ali ovo je ipak neoprostivo. Srećom, posredi je sasvim sitna greška.
    - Odneo me pre vremena? - reče Grir. - Ja to ne smatram za sitno.
    - Ali, kao što vidiš, u pitanju je samo pet minuta. Ništa zbog čega bi trebao da se zabrinjavaš. Hoćemo li naprosto preći preko te nepodudarnosti i poslati te u večni grad.
    Anđeo evidentičar je bio u pravu, nema sumnje. Kakvu bi razliku moglo značiti za njega pet minuta više na Zemlji? Pa ipak, Grir je osećao da bi one mogle da budu važne, mada nije znao zašto i rekao je:
    - Voleo bih da imam tih pet minuta.
     Anđeo evidentičar ga pogleda sažaljivo i reče:
    - U pravu si, naravno, ali ja bih ti savetovao suprotno. Sećaš li se kako si
umro?
        Grir se zamislio, a onda odmahnuo glavom i upitao:
    - Kako?
    - Nisam ovlašten da ti to kažem. Ali smrt nikada nije prijatna. Ti si sada ovde. Zašto ne ostaneš sa nama?
    Bilo je to sasvim razumno. Ali Grira je grizao osećaj nečeg nedovršenog.

    - Ako dozvoljavate - rekao je - ja bih stvarno voleo da imam te poslednje minute svog života.
    - Pa idi - pristade anđeo. - Ja ću te čekati.
    I, odjednom, Grir je ponovo bio na zemlji. Nalazio se u jednoj cilindričnoj metalnoj prostoriji, osvetljenoj nejasnom treperavom svetlošću. Vazduh je bio ustajao i osećao se na paru i mašinsko ulje. Čelični zidovi su se uzdizali i škripali, a voda je prodirala kroz šavove.
    Onda se Grir setio gde se nalazi. Bio je artiljerijski oficir na američkoj podmornici Nepobedivi. Došlo je do kvara sonara - upravo su naleteli na jedan podvodni greben koji je trebalo da bude udaljen pet milja, i sada su bespomoćno tonuli kroz crnu vodu. Nepobedivi je već bio daleko ispod maksimalne dozvoljene dubine. Bilo je samo pitanje vremena pre nego što će brzo narastući pritisak smrskati trup podmornice. Grir je znao da će se to desiti tačno kroz pet minuta.
    Nije bilo panike na brodu. Mornari su se odupirali o nadimajuće zidove, čekajući prestrašeni, ali čvrsto držeći kontrolu nad sobom. Tehničari su bili na svojim mestima i postojano očitavali instrumente koji su im govorili da nemaju ama baš nikakve šenase. Grir je znao da je Anđeo evidentičar hteo da ga poštedi ovoga - od gorkog kraja života, od kratke, oštre agonije smrti u ledenoj tami. A ipak je Grir bio srećan što se nalazi ovde, mada nije očekivao da će ga Anđeo evidentičar shvatiti. Kako bi i moglo jedno nebesko stvorenje shvatiti osećanje čoveka sa zemlje? Na kraju krajeva, većina ljudi umire u straju i neznanju, očekujući u najgorem slučaju muke pakla, u najboljem slučaju ništavilo zaborava. Grir je znao šta mu predstoji, znao je da ga Anđeo evidentičar čeka na ulazu u nebesa.
   Zbog toga je bio kadar da poslednje minute svog života iskoristi za doličan i dostojanstven odlazak sa Zemlj. Dok su se zidovi podmornice rušili oko njega, prisećao se zraka sunca nad Ki Vestom, laganog kruženja ijednog sokola iznad velike močvare. Mada su nebesa ležala ispred njega, sada samo sekundama udaljena, Grir je mislio na lepote zemlje, prisećajući ih se što je većeg broja mogao, kao čovek koji pakuje namirnice za dugo putovanje u jednu stranu zemlju.