Zagonetke Svemira - Plankvadrat XY

    Kao da neko nepozvani i nepoznati presreće zemaljske letelice i onesposobljava uređatavlje ne Mesecu, odnosi ih na izvesno vreme i zatim ponovo vraća tamo odakle ih je pokupio! Ovo je izjavio jedan od naučnih saradnika američke NASE - još od 60-tih godina XX veka! I nastavlja dalje: 'Mi ne znamo ko to čini i zašto, odnosno, usled čega se to dešava, ali su pojedinosti više nego zbunjujuće.

    Telekomunikacijska veza se naobjašnjivo naglo prekida na određenoj udaljenosti od Zemlje, tišina traje duže ili kraće, pa se odjednom sama od sebe ponovo besprekorno uspostavlja. A, upravo to iznenađuje i predstavlja naučnu zagonetku, jer nema nikakvog tumačenja za takve, uslovno rečeno - automatske popravke, zato što ostaje i pitanje da li se uopšte radilo o kvarovima.
    I opet, 1988. godine, to se dogodilo i sa sovjetskom letelico'Fobos-1', koja je lansirana prema Marsu 7. jula te iste godine, u momentu kada je dospela na 17 miliona kilometra daleko od Zemlje. Tadašnji direktor Sovjetskog instituta za istraživanje svemira, Roald Z. Sagdejev, izjavio je stranim novinarima da je do gubitka telekomunikacijske veze sa tom letelicom došlo usled - ljudske greške. Prema njegovim rečima, operator u Zemaljskoj kontroli poslao je elektronskim uređajima u 'Fobosu-1' netačnu poruku, što je uočeno posle tri dana, a kompjuter je prihvatio kao ispravnu, pa je izostalo i uzvratno upozorenje na mogući propust.

    To je imalo za posledicu isključivanje komunikacijskih veza sa letelicom, koje se nastoji opet uspostaviti. Međutim, istovremeno je agencija TASS javila da se ispituju uzroci prekida komunikacija koji traju više od nedelju dana, što se nije podudaralo sa izjavom direktora instituta.
    Američki naučnici su zapazili da neshvatljivi kvarovi na letelicama prema marsu nastaju kada one dospeju na 56 miliona kilometara daleko od Zemlje. Tu međuplanetarnu oblast su označili kao 'plankvadrat XY', a zbog jednog čudnog događaja 1971. godine nazvali su je 'Veliki vampir Galaksije', pa time na svojevrstan način potvrdili misteriju.
    Na tome mestu, oktobra 1988. godine, odjednom je skrenula sa putanje i prestala da emituje signale sonda 'Mariner-9'. Tehničarima u Pasadeni bilo je potrebno 47 minuta dok su obavili korekcije i ponovo se usmerili na željeni pravac, pa je ta stanica dospela u orbitu Marsa i poslala podatke iz kojih su se mogli naslutiti čak i tragovi vode na južnoj kapi Marsa.
    U međuvremenu se utvrdilo da je skretanje izazvalo 'nepoznato svetleće telo', kako je objavila NASA, koje je zavaralo instrumente za automatsku orijentaciju na letelici, pa se usmerila prema tome izvoru svetlosti, umesto prema zvezdi Kanopus, na čiju je jačinu svetla podešene i upravljaju se ovakve letelice.
    Proračunima je utvrđeno da je taj izvor svetlosti bio sto puta snažniji od zvezde Kanopus. OStalo je neobjašnjeno šta je bilo to svetleće telo kada se pojavilo i posle koliko vremena je iščezlo. Zatim, otkuda da instrumenti sonde podešeni za orijentaciju po jačini sjaja određene zvezde odjednom prihvate nešto sasvim drugo i stotinu puta snažnije, a najzagonetnije u svemu tome je to što je kansije, bez posredstva tehničara sa Zemlje, letelica ponovo aktivirala uređaje za slanje automatskih signala.
    Kroz 'plankvadrat XY' moraju da prođu sve letelice na puto od Zemlje prema Marsu i - sve su otkazivale poslušnost. Prve koje su krenule prema toj planeti bile su sovjetske stanice 'Mars-1'  lansirana 1. novembra 1962. godine i američka 'Mariner-3' upućena 5. novembra 1964. godine. Sa sovjetskom letelicom je izgubljena svaka veza 21. marta 1963. godine, dok za američku u tom smislu nije dato nikavo obaveštenje, osim da su komunikacije neobjašnjivo prekinute.

    Naredna američka sonda usmerena prema Marsu, 28. novembra 1964. godine takođe je imala nepredvidljviih teškoća u toj oblasti svemira, ali je posle korekcije putanje sa Zemlje uspešno stigla do te planet 14. jula 1965. godine i počela da emituje snimke Marsove površine sa visine od 12.000 kilometra. Kada je poslala dvadeset drugu sliku, telekomunikaciona veza je naglo prekinuta, pri čemu uzrok nije mogao da se ni nasluti, a kamoli utvrdi.
    Uletevši u 'plankvadrat XY', 2. maja 1965. godine prestala je da emituje signae i sovjetska sonda 'Zond-2' i odmah iščezla. Američke sonde 'Mariner-6' i 'Mariner-7' su posle mnogih neizvesnosti petomesečnog putovanja stigli u orbitu Marsa u leto 1969. godine i emitovali više desetina snimaka, a onda su veze odjednom prekinute sa obe sonde, što je zagonetku učlnilo još tajanstvenijom.
    Zamalo sve automatske letelice, izuzetak su samo sovjetske 'Mars-4', 'Mars-5', 'Mars-6' i 'Mars-7', koje su u celostiobavile predviđene zadatke, imale su neobjašnjivih teškoća na putu ili samoj planeti. Dešava se istovetno kao i u Đavoljem trouglu, odnosno Bermudskom trouglu u zapadnom Atlantiku i Đavoljem moru u zapadnom Pacifiku. U tim okeanskim oblastima sa brodovima i avionima čsto se gubi telekomunikaciona veza, a neretko išćezavaju bez ikakvog traga i upućene poruke o opasnosti.
    Šta se to tamo događa, do danas nije nepobitno objašnjeno. za svemirski 'plankvadrat XY' se naučno smatra da predstavlja kosmičku prašinu ili nekakvu elektromagnetnu koncentraciju, čija gustoća izaziva prekide u telekomunikacionim vezama sa letelicama, ali to je osporio slučaj sa sovjetskim sondama koje nisu imale nikakvh teškoća i sa američkim sondama 'Viking-1' i 'Viking-2', lansiranih sredinom 1969. godine prema Marsu. Tada je u 'Vikingu-1', kada je uletio u 'plankvadrat-XY' otkazao jedan od instrumenata, dok je sve ostalo bilo u redu.
    Događalo se tako i sa prvim sondama upućenim na Veneru i uređajima ostavljenim na Mesecu. I predstavnici NASEsu izjavili da je to već postalo pomalo neugodno, jer kao da se neko upliće u njihove poslove. Rekli su to sa razlogom, jer 1976. godine, 18. januara, neobjašnjiov su prestali da rade uređaji koje su na Mesecu ostavili astronauti Edgar Mičel i Alan Šepard kada su se 5. februara 1971. godine spustili u oblast Fra Mauro u misiji Apolo 14. Ovi instrumenti, namenjeni za merenje čestica Mesečeve okoline, besprekorno su funkcionisali gotovo punih pet godina, a kako je bilo predviđeno da signele emituju još 2-3 godine, njihovo iznenadno otkazivanje stručnjake je potpuno zbunilo, tim pre što ništa nije ukazivalo na predstojeći kvar ili slabljenje energetskih baterija.
    Jedna pretpostavka je bila da su uništeni padom nekog meteorita. Međutim, tačno posle meseca dana, 19. februara, ovi instrumenti su odjednom ponovo proradili sami od sebe i, što je još neshvatljivije, neuporedivo bolji i savršpeniji nego svih prethodnih godina. Da enigma bude potpuna, aparati su bili podešeni da rade samo noću, kako im ne bi smetalo Sunčevo zračenje, a posle jednomesečnog zastoja, na opšte zaprepašćenje u NASI, podatke su emitovali i danju.

    Američka sonda 'Pionir-10', koja je decembra 1973. godine proletela pored Jupitera, snimala je sa visine od 130.000 kilometara i nastavila je predviđenom putanjom prema Saturnu. Trebalo je zatim da produži u pravcu Urana, Naptuna i Plutona i da takođe šalje snimke, a na kraju da odluta van Sunčevog sistema. Međutim, tokom juna 1975. godine je uviđeno da je skrenula sa putanje u vasionski prostor, brzina joj se neshvatljivo povećavala od 35.000 kilometra na čas, da bi porasla na 128.000!
    Svemir nesumnjivo krije mnoge tajne, ali ovo što se događalo i ponavlja sa sondama, čini ih još zagonetnijim. Naprosto neshvatljivima kada je reč o ljudskim mehaničkim i elektronskim napravama, programiranim za obavljanje određenih zadataka sa mogućim korekcijama sa Zemlje, jer je u takvim okolnostima isključen uticaj prirode. Usled čega se onda sve ovo dešavalo, ne samo u opisanim slučajevima, već i u stotinama drugih? Prihvatljivog objašnjenja nema, osim onog iz 60-tih godina XX veka, kada je predstavnik NASE ukazao na mogućnost da neko tamo gore uzima te uređaje, pojedine zadržava, a ostale vraća posle izvesnog vremena i to - još usavršenije.

The Conoplja News

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Zanimljiva Nauka - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu