vrh
Meni



Vojska, CIA i NLO-i

   Istražuju, To Jest, Zataškavaju! Bivši poručnik američke vojske koji je za CIA-u radio pokraj 1950. godine izneo je neverovatna otkrića o ranim nemačkim pokušajima da izrade NLO, te o stvarnim saznanjima amaeričke vojske o NLO-ima. Odelenje američke vojske i CIA proučavali su prave slučajeve pojavljivanja NLO iz Plave knjige u kojoj je američka vlada zavela sve slučajeve pojave NLO-a i vanzemaljskih bića.


    Sve ovo je zabeležila i razgovor sa američkim oficirom vodila Linda Moulton Howe, u daljem tekstu ćemo je skraćeno zvati LMH. LMH kaže: 'U aprilu 1998. nazvala me je jedna osoba iz Kalifornije i rekla da poznaje čoveka čiji je svekar radio za CIA-u potkraj 1950-i, te da je njegov posao uključivao istraživanja o NLO-ima. Pozivatelj je smatrao da bih trebala razgovarati sa zetom tog čoveka i pitati ga bih li mogla razgovarati sa 62-godišnjim njegovim svekrom koji živi negde na jugoistoku SAD. Nakon podužeg razgovora sa zetom, S.D. - čije ću dadi samo inicijale zbog sigurnosti - gde sam spomenula svoj karijeru istrazivačke novinarke i TV producentice, redateljice dokumentarnih filmova, radio-izveštača i autorice koja piše o temama u rasponu od nauke i očuvanja okoline, pa do zagonetki Zemlje među kojima su i pojave NLO-a - on je rekao da će porazgovarati sa svojim svekrom i obavestiti me ako dobije dopuštenje da s njime porazgovaram - bilo službeno, tj. s pravom objavljivanja, bilo neslužbeno. S.D. sam uveravala da sam voljna, ako je potrebno, razgovarati s njegovim svekrom i u potpunoj tajnosti. S.D. me je kasnije ponovno nazvao i dao mi svekrov broj fiksnog telefona. Dana 2.maja 1998. nazvala sam broj tog bivšeg analitičara CIA-e i Američke vojske kojeg ću zvati 'Stein.
    U prvom telefonskom razgovoru saznala sam više iznenađujućih pojedinosti negoli sam očekivala, te sam Steina upitala mogu li razgovor snimati, bez navođenja njegovog pravog imena, kako bih njegova navodna iskustva mogla podeliti s publikom radio-emisija Dreamland i Coast to Coast AM, koje je tada vodio Art Bell.
    Stein je rekao, pod uslovom da ne otkrijem njegovo ime i sadašnje mesto boravka ili konkretnu vojnu bazu u kojoj su on i drugi analizirali fotografije i film o UFO-ima s prikazima obdukcije čovekolikih bića, da pristaje na razgovor jer ne zna koliko mu je života još preostalo. Ali nije želio ugroziti živote preostalih članova svoje porodice te je tražio potpunu anonimnost.
    Nažalost, zahteva za anonimnošću sam se naslušala u dugogodišnjim nastojanjima da saznam što američka Vlada zna o planovima i interakcijama vanzemaljskih bića s planetom Zemljom. Prema mojim saznanjima, na snazi je prisutna politika strogog zataškavanja u interesu nacionalne sigurnosti još od 1947., nakon što je predsednik Harry S. Truman potpisao strogo poverljivi predsednički ukaz kojim se javnost i medije držalo u totalnom mraku. Godine 1998. objavila sam neke delove snimljenog telefonskog razgovora sa Steinom, uz njegov pristanak. 
    No ubrzo nakon našeg prvog razgovora Stein je primio obaveštenje svog dugogodišnjeg prijatelja koji je radio u telekom kompaniji u njegovu mestu boravka. Prijatelj je Steinu dojavio da mu se telefon prisluškuje, te da se pita zašto, jer Stein je bio penzionisan i vrlo bolestan. Stein me je upoznao sa situacijom, pristao me primiti u svom domu i dopustiti mi da njegovo svedočanstvo snimim. No, čak su se i te mere predostrožnosti na kraju izjalovile, prekinuvši naše razgovore, i to na iznenađujući i uznemirujući način po Steina, ali tek nakon što sam uspela snimiti sate i sate razgovora.
    Deset godina kasnije, počinjem s iznošenjem niza pravih činjenica - Steinovih tvrdnji jer mislim da je Steinove navode vredno predočiti javnosti kao moguće izveštaje iz prve ruke o pretpostavljenim operacijama CIA-e iz 1950-ih, u vezi vanzemaljskih bioloških entiteta i njihovih naprednih tehnologija.

Linda Moulton Howe (LMH): Molim vas da mi, za početak, kažete imam li ispravne informacije tj. da ste za CIA-u radili izmedu 1957. i 1960. godine na strogo poverljivim slučajevima iz projekta Plava knjiga predanih CIA-i, a ne na lažnim slučajevima namenjenih javnosti u doteranoj verziji Plave knjige?
Stein: Da, na slučajevima koje smo dobivali moj timt i ja, i koji su obično pristizali direktno meni.

LMH: Ko vam je bio šef?
Stein: Anthony Barden je ime kojim se koristio u CIA-i.

LMH:
Je li jos uvek živ?
Stein: Nije. Potkraj 1950-ih kada sam za njega radio imao je šezdesetak godina. Umro je negde 1970-ih.

LMH: Je li bio vojno lice ili civil?
Stein: Bio je civil.

LMH: Koju je funkciju obavljao u CIA-i?
Stein: Bio je zadužen za praćenje situacije u jugoistočnom delu SAD. Za svaki deo zemlje postavili su različite ljude. Neko drugi se bavio severnoistočnim delom; neko treći jugozapadnim; a neko četvrti severozapadnim.

LMH: Zašto je, po vašem mišljenju, CIA podelila SAD u četiri regije kada se, teoretski, trebala baviti međunarodnom scenom, a ne domaćom?
Stein: Regionalnu su podelu napravili kako bi uštedeli vreme koje bi se utrošilo na putovanja. U to vreme neko je bio zadužen i za rad celokupne CIA-e.

LMH: Nije li se FBI trebao baviti domaćim terenom, a CIA međunarodnim?
Stein: Takvo je bilo opšte miščjenje, ali u SAD-u CIA je podelila zemlju na četiri područja. Takođe smo imali osobu pod čijim je nadleštvom bilo praćenje situacije u svetu, kao i direktora operacija u Evropi. A, naravno, imali smo i špijune u Rusiji i tako dalje.

LMH: Sećate li se je li u dokumentima i na fotografijama iz 1950-ih koje ste dobivali u vezi neidentifikovanih letećih objekata bilo prikaza ili govora o slučajevima mrtvih životinja, tj. njihovih osakaćenih tela?
Stein: Ne, ništa o usmrćenim životinjama iz dosjea Plave knjige nije dospelo do mene i moga šefa. U tajnim dokmentima koje sam video izdvajao se pad NLO-a kod jednog ranča u Novom Mekksiku 1947. U dokumentu stoji da je to
bio leteći tanjir nemačke izrade s vanzemaljskim hijeroglifima na unutrašnjoj i vanjskoj strani oplate. Ustanovili su da je izrađen primenom metode reverzne mehanike. Mislim da se u letelici nalazilo nešto što ju je povezivalo s pretpostavkom da su je načinili Nemci 1938. godine. No, u njoj su bila i vanzemaljska bića. Jedno je još uvek bilo živo, jedno je umiralo, a mislim da su jedno ili dva bića već bila mrtva.

LMH: Je li CIA imala fotografije tih bića?
Stein: Fotografije sam video u našim strogo poverljivim spisima u vojnoj bazi na jugoistoku SAD-a. Takođe sam imao odobrenje iz Bele kuće o slobodnom pristupu strogo poverljivim dokumentima. Kada sam radio u Vašingtonu, u središnjem uredu CIA-e, kada bih našao vremena otišao bih u biblioteku i proučavao raznorazne spise. Svoju sigurnosnu karticu provukao bih kroz sigurnosni mehanizam i jednostavno ušao. Onde sam pročitao podatke o letećem tanjiru izrađenom u nacističkoj Nemačkoj.

LMH: Jesu li u izveštaju o padu letelice u Novom Meksiku ta bića opisana?
Stein: Da, jesu. Verovatno ste gledali film obelodanjen u (otprilike) zadnjih pet godina, o obdukciji vanzemaljca.

LMH: Mislite na bića sa po šest prstiju na svakoj ruci i nozi?
Stein: Da, imaju po šest prstiju. Film prikazuje salu u kojoj se obavlja obdukcija.
NLO-u. Prema fotografijama koje sam imao prilike videti, letelicom su upravljali dodirom, tj. vršcima prstiju.

LMH: O pločama s otiscima ruku pročitali ste tokom 1950-ih?
Stein: Tačno. U CIA-inom izveštaju takođe se navodi da je onde bilo vanzemaljskih hijeroglifa.

LMH: Je li se u tom CIA-om izveštaju spominjalo zašto bi se šestoprsti humanoidi nalazili unutar letelice navodno izrađene 1938. u Nemačkoj?
Stein: Ne, ali sam čuo druge informacije o Nemcima, iz 1917. i 1927. kada su imali svoje prvo tanjirasto vozilo koje može leteti. Nemci su u to doba navodno bili stupili u kontakt s vanzemaljcima preko dva medija koji su za njih radili. Pripadali su Društvu Vril koje je radilo na izvornom prototipnom modelu kojeg su načinili, a koji je mogao leteti.

LMH: Kakvo je bilo to Društvo Vril?
Stein: To je prilicno staro društvo u Nemačkoj. Mislim da mu je član bio moj praded 1800-ih. Mi smo ovamo došli iz Nemačke gde smo u to doba bili deo kraljevske porodice. Vril je bilo društvo s različitim ciljevima u različitim vremenima. Tokom 1800-ih Društvo Vril se zanimalo za razne industrijske projekte i mašine. Godine 1917. Vril je održao veliko zasedanje na kojem je odlučeno da se tada krene u istraživanje alternativnih izvora energije.

LMH: Imate li ikakvih saznanja da je nadahnuće udruge Vril o letelici u obliku diska poteklo od direktne saradnje sa šestoprstim vanzemaljcima?
Stein: Da, ako se dobro sećam, kada je Vril gradio tu prvu letelicu imali su jednog ili dvojicu vanzemaljaca koji su s njima radili u Nemačkoj gde su Nemci ispaljivali rakete iz mestašca Penemundea na ostrvu Usedom. Prema dokumentima koje sam pročitao u Vašingtonu, onde je napravljeno prvo Vrilovo vozilo.

LMH: Ima li kakvih naznaka u dokumentima ili izvorima s kojima ste bili u kontaktu u kakvom su odnosu bila šestoprsta bića i naša civilizacija, i koliko to već dugo traje?
Stein: O tome, 1950-ih godina, nisam pronašao nikakve podatke.

LMH: Je li u tim dokumentima bilo ikakvih nagoveštaja o poreklu šestoprstih humanoida?
Stein: Prema onom što sam pročitao o slučaju Roswell, čini se da su ti šestoprsti vanzemaljci došli s dve planete koje kruže oko Aldebarana, najveće zvezde u sazvežđu Bika.

LMH: Budući da ste radili za CIA-u i imali pristup izveštajima, uključujući onaj o padu letelice u Novom Meksiku 1947. godine, u kojoj su se nalazila šestoprsta bića te je rečeno da je letelica izrađena u Nemačkoj 1938. pod nazorom tih bića, jeste li imali kakve spoznaje iz prve ruke o tome jesu li naše vlasti kontaktirali Nemce i razgovarali o problemu NLO-a?
Stein: Ne, ono što sam pročitao jako me je iznenadilo, a drugih poveznica s Nemačkom nisam uočio. Ali, znam da smo
imali susret s letećim tanjirima i njihovim bićima 1948. godine.

LMH:
Gde?
Stein: Čini se da smo mi (američka obaveštajna sluzba OSS, te britanski MI5 i MI6), saznali da su Nemci sve svoje tanjiraste letelice iz podzemnih baza u Nemačkoj 1938. prebacili u Argentinu i na Antarktik. Izmedu 1946. i 1947. Sjedinjene Države su pokrenule naučno-istraživačku misiju na Antarktik pod vodstvom admirala Byrda. Onde smo imali vojni okršaj s vanzemaljcima i njihovim letećim tanjirima; bio je to svojevrsni mini-rat. Sve naše letelice bile su uništene.

LMH: Kaže li se u tom dokumentu jesu li u antarktičkim letećim tanjirima bili i Nemci i šestoprsti vanzemaljci, ili samo ti šestoprsti?
Stein: Niti jednog nismo ulovili niti oborili, tako da vojska nije znala ko je letećim tanjirima upravljao, osim što se usputno spominju nacisti. Taj okršaj se dogodio nakon Drugog svetskog rata. Britanci su nam 1930-ih godina pokzali fotografije tanjirastih letelica, stoga smo znali da Nemci imaju leteće tanjire naoružane 'laserskim topovima'. Kada je Hitler pokrenuo Drugi svetski rat poslao je sve letelice koje su Nemci imali u Argentinu i na Antarktik, verovatno u nastojanju da ih sakrije, tako da niti jedna od njih ne padne u protivničke ruke. Hitler je stalno spominiao svoje super-tajno oružje i svi su mislili da se radi o raketama V-2. No čini se da su rakete V-2 bile samo uzgredni elementi tehnologije za izradu letećih tanjira koja se tada razvijala.

LMH: Ali, ako je Hitler očajnički želeo pobediti i pokoriti svet, zašto se tim diskovima nije poslužio?
Stein: Neki od razloga leže u tim šestoprstim bićima pronađenim na mestu pada letelice u okolini Roswella 1947. A postojala je još jedna vrsta vanzemaljskih bića. Moj šef i ja posetili smo Područje 51 u Nevadi. Onde sam u jednoj prostoriji video vanzemaljca, ali samo kroz prozor. Unutra nisam ušao.

LMH: Je li bio živ?
Stein: Da, bio je živ. Moj šef je bio ušao te mi je kasnije rekao da to biće uopšte ne govori, komuniciralo je isključivo telepatski. Šef je rekao da čim bi pomislio postaviti mu neko pitanje, biće bi na pitanje odgovorilo pre negoli bi moj šef izrekao pitanje naglas. Biće je moglo čitati misli.

LMH: Kako je biće izgledalo?
Stein: Poput tipičnih 'Sivih', kako se danas nazivaju, s velikim očima i uskom, šiljastom bradom te malenim nosom, a
umesto ušiiu imalo je usne otvore bez usne skoljke. Telo mu je bilo vrlo krhko i mršavo. Bilo je visoko oko 1,4 do 1,5 metara.

LMH: Sećate li se izgleda očiju?
Stein: Tamne, podsećale su na sunčane naočale.

LMH: Po opisu se razlikuje od šestoprstih bića?
Stein: Da, šestoprsti su izgledali gotovo kao... prema slikama koje sam vidio, izgledali su kao mala ljudska bića, barem što se tiče ovalnog oblika lica.

LMH: Videli ste, dakle, dve vrste čovekolikih bića?
Stein: Da, ako govorimo o fotografijama šestoprstih bića. Moj se pristup podacima o toj prvoj vrsti vanzemaljaca navodno pronađenih u srušenoj letelici u Novom Meksiku svodio samo na vizualni pristup fotografijama. Tog smo se vanzemaljca, tzv. 'Sivog', dočepali - a rečeno mi je da smo znali nalaziti i druge - zato što su leteći tanjiri imali česte nezgode. A razlog tih nezgoda i padova letećih tanjira leži u činjenici da smo 1950-ih razvili mnogo snažniji radarski sistem za potrebe baza Američkog ratnog vazduhoplovstva i kontrola leta. Očigledno, snažniji radarski signali na neki su način negativno uticali na pogonske uređaje letećih tanjira. Nakon tih ranih 1950-ih možda su se vanzemaljci domislili načinu da izbegnu naše radare, jer nakon nekoliko godina nisu se rušili kao pre.

LMH: Imate li kakvih podataka o tome odakle dolaze ti krhki 'Sivi'?
Stein: Ne, radeći za CIA-u o tome nisam saznao ništa.

LMH: Ako ste s vašim šefom posetili Područje 51 i videli metar i po visokog mršavog humanoida, a prethodno ste čitali izveštaje o šestoprstima, nešto mišićavijim bićima, čije ste slike takođe videli, niste li smatrali za shodno da se o tome raspitate?

Stein: Da, pitao sam je li to druga vrsta, a oni su samo odgovorili da je biće iz Područja 51 različito od šestoprste vrste. Po mojim saznanjima, od pada u Roswellu naši nisu naišli na druge šestoprste vanzemaljce. Snimljene su i fotografije s obdukcije šestoprstih bića, poput one prikazane nedavno na televiziji. Na slikama se vidi obdukcija jednog od tih bića s velikom ranom na nozi. Istu takvu povredu noge video sam i na slikama u vojnoj bazi.

LMH: Kada ste tačno radili za CIA-u?
Stein: Od 1957. do 1960. - od isteka moje četverogodišnje vojne služzbe, jer zapravo sam radio u vojsci, a u CIA-ine projekte ušao sam na mala vrata.

LMH: Koji ste čin imali i u kojem ste rodu služili?
Stein: Bio sam poručnik u jedinici za vezu Američke vojske, a podučavao sam oficire u jednoj vojnoj bazi.

LMH: Znate li zašto vam je omogućen pristup izveštajima o vanzemaljcima?
Stein: Isprva, imao sam samo TOP SERET pristup jer sam predavao radio-operacije i kriptografiju za oficire Jedinice za vezu. Zatim sam počeo predavati svim NATO-ovim oficirima koje bi vojska dovela. Poučavao sam evropske oficire kao i azijske oficire koji su tada dolazili iz Laosa i Vijetnama i Kambodže. Dakle, imao sam pristup strogo poverljivim spisima. Moj šef, Anthony Barden, učestvovao je u radu tajne škole za obuku jedinica za vezu. On je zapravo vodio tu školu namenjenu vojnom osoblju, ali kao civil, tj. CIA-in operativac zadužen za vođenje vojne škole. Nalazio se u pozadini, ali je u suštini bio pripadnik CIA-e za jugoistočni deo Sjedinjenih Država. Potom se CIA sve više i više počela baviti projektom Plava knjiga, a kada se jednom prilikom Anthony Barden našao u Vašingtonu, CIA mu je dala u zadatak da radi na slučajevima koje Američko ratno vazduhoplovstvo nije moglo objasniti. U tim slučajevima očevici su bili vrlo verodostojni, poput pripadnika državne policije i vojni oficiri. Takvi bi se slučajevi slali Anthonyju Bardenu. Javnosti dostupna verzija projekta Plava knjiga u Vašingtonu sadržavala je samo objašnjive slučajeve. Zbog toga u projektu Plava knjiga, nakon njegova ukidanja, nije bilo nikakvih opipljivih informacija. Moj šef i ja te naša jedinica od nekoliko desetaka ljudi videli smo fotografije i dokumente o pravim NLO-ima, prikupljene iz projekta Plava knjiga i prebačene CIA-i.

LMH: Do toga vremena, od 1957. do 1960., rekli ste da se administracija Harryja S. Trumana već bila bavila onime što su smatrali vanzemaljskim bićima.
Stein: Da, tačno.

LMH: Zašto ste vi bili uključeni u istraživanje neobjašnjenih slučajeva iz Plave knjige ako su vlasti već znale da vanzemaljci posećuju našu planetu?
Stein: Istina je da je naša vlast to već znala, ali pokušavali su saznati još vise. U našoj jedinici imali smo članove osoblja koji su išli na teren i razgovarali s očevicima.

LMH: Znači li to da zapravo nismo znali kakve su namere vanzemaljaca?
Stein: Tačno tako. Čak se i Truman pitao šta vanzemaljci ovde zapravo rade, kuda idu i odakle dolaze?

LMH: Koliko je dugo to biće bilo živo i koliko je držano u Području 51?
Stein: Koliko ja znam, kada sam radio za CIA-u od 1957-1960. biće je bilo živo. Ne znam je li umrlo, ili su pripadnici njegove vrste došli po njega, ili se dogodilo nešto treće. U jednom izveštaju, koji nije bio sasvim jasan, pročitao sam da je neka velika leteliea nadletala Područje 51 u Nevadi. Ostale stranice izveštaja su istrgnute pa ne znam šta se doista dogodilo.

LMH: Je li bilo kakvog spomena o vrsti bića u velikoj letelici?
Stein: Ne, takvih podataka nije bilo. Izgledalo je kao da je neko pročitao celi izveštaj i da je sve bitne podatke izbacio. U jednom sam izveštaju pročitao da je CIA ućutkala - nisu rekli 'ubila', petoro-šestoro ljudi u razdoblju od tri do četiri godine nakon pada letelice u Roswellu. Nekima su zapretili, a neke su 'ućutkali', kako stoji u izveštaju.

LMH: Jeste li svog šefa ikada upitali jesu li šestoprsta bića na neki način povezana s tanjirastim letelicama iz Nemačke 1938. godine, pre Drugog svetskog rata? Znači li to da su šestoprsta bića pomagala Nemačkoj?
Stein: Da, pomagala su Nemačkoj.

LMH: Jeste li ikada razgovarali s vašim šefom o ovome: kako to da su šestoprsta bića radila za Nemačku, a da su kasnije pronadena u srušenoj letelici na američkom tlu?
Stein: Iz prve sam ruke znao samo to da se u izveštaju spominju nemački okrugli vazdupni brodovi. Znao sam i to da ih je Nemačka imala određeni broj te da ih je prebacila u Argentinu i na Antarktik.

LMH: Dakle, u dokumentima koje ste videli vlastitim očima između 1957. i 1960. godine spominju se jedino bića s tog ranča u Novom Meksiku. Ne sećate se tačne lokacije ranča, već samo da se radi o Roswellu?
Stein: Da, o ranču u okolini Roswella.

LMH: Je li u dokumentima koje ste pročitali bilo fotografija?
Stein: Da, ali samo fotografija šestoprstog bića na obdukcijskom stolu.

LMH: Kada ste videli te fotografije i izveštaj, jeste li od svog šefa zatražili više informacija?
Stein: U suštini, šef i ja delili smo istu sudbinu. Čitali smo iste materijale. Obojica smo nastojali doći do više informacija, ali nismo uspeli pronaći nikoga ko bi nam nešto više rekao. Ako neko stupi s vama u kontakt i kaže: 'Imam celokupnu sliku i znam sve što se događa', ta osoba izmišlja, laže, jer na takav način CIA ne radi. Svi koji rade na istom projektu dobivaju zadatke samo u određenim segmentima, tako da nikada ne možete reći da ste posložili celu sliku.

LMH: Radili ste i u Ajzenhauerovoj administraciji?
Stein: Jesam.

LMH: Zašto je, po vama, na snazi takva stroga politika zataškavanja vanzemaljske prisutnosti na našoj planeti?
Stein: Nikada mi to nije bilo jasno. Mislim da se radi o zataškavanju koje je jednom započelo i više se ne može zaustaviti. Počeci sežu sve tamo do 1930-ih kada su nacisti izmestili sve tanjiraste letelice iz Nemačke te kada su radili na raketama V-l i V-2. Zatim je došao kraj rata, pa pad ili padovi letelica u Roswellu. Potom, početkom 1947., došlo je do sukoba s letećim tanjirima i sa, kako su ih nazvali, 'nacistima' na Antarktiku. Prema teoriji moga šefa o čitavoj toj stvari, dole na Antarktiku izgubili smo bitku i sve naše vazduhoplove jer letećim tanjirima nismo bili dorasli. Laserskim topovima na tanjirastim letelicama nikako se nismo mogli suprotstaviti, a kretali su se tako brzo i lako da na njih nismo mogli niti pucati. Moj šef i ja razgovarali smo s nekim ljudima o tome kako se, nekako u isto vreme, počeo sprovoditi Maršalov plan. Slutili smo da je između nacista i Argentine te naše vlade došlo do nekakvog dogovora. Smatrali smo da je to bio razlog početka sprovođenja Maršaslovog plana za obnovu Evrope. Morali smo ga početi sprovoditi, kako bi nacisti u Argentini bili zadovoljni. Takva me situacija podseća na situaciju gde rat dobivamo, ali se kasnije predajemo, plaćajući za taj rat.

LMH: Ako je mnogo naših aviona srušeno od strane diskova s laserskim topovima kojima su upravljali nacisti u sardnji sa šestoprstim bićima, zašto bi taj susret bio ograničen na područje Antarktika? Zašto nacisti i ta bića u istim tim letećim tanjirima nisu jednostavno pročešljali nebo širom sveta i obarali sve avione i na kraju preuzeli kontrolu?
Stein: Mislim da je SAD, kada se dogodio taj okršaj na Antarktiku gde smo tako gadno potučeni, počeo raditi na Maršalovom planu obnove Evrope. Bilo je to gotovo poput mirovnog sporazuma: ukoliko razrušenu Evropu ponovo izgradimo, vanzemaljci neće dirati naše gradove.

LMH: Maršalov plan je predstavljao, na neki način, našu kapitulaciju pred nacistima i vanzemaljcima?
Stein: Po mojem mišljenju, da.

LMH: Ali to ne objašnjava... ako su imali takvu vrstu izvanredne tehnologije, zašto jednostavno nisu preuzeli kontrolu nad celim svetom?
Stein: Ne znam.

LMH: Ne razumem zašto su nemački nacisti izgubili Drugi svetski rat ako su im pomagala šestoprsta bića koja su imala takvu tehnologiju i koja su podučavala naciste kako da izrade svoje napredne vazdušne brodove. Na ovom planetu ista ta bića mogla su učiniti šta god su htela. Prema tomu, zašto nisu krenuli na Sjedinjene Države, Englesku i Australiju, tj. Saveznike, ako su već na Antarktiku pokazali da iz vazduha mogu skinuti svaki avion kojeg žele?
Stein: Ne znam.

LMH: Jeste li ikada videli neki poduži tekst u spisima izmedu 1957. i 1960. o namerama šestoprstih bića ili onih drugih, manjih i krhkijih Sivih?
Stein: Nisam.

LMH: Kada ste otišli iz vojske?
Stein: 1960. godine.

LMH: CIA-u i vojsku napustili ste u isto vreme?
Stein: Da. U našoj CIA-inoj vojnoj skupini u to nas je doba bilo dvadeset i četvoro, a dolazili su i novi ljudi. U CIA-i zapravo nema odlaska u penziju. To vam je poput drevne gladijatorske skupine: o starosti i penzionisanju ne morate brinuti. Moj je šef umro sredinom 1970-ih. Kada sam prvi put ušao na mala vrata te sam, pomažući mu, dobio pristup strogo poverljivim dokumentima, nikada se u CIA-i nisam služio svojim pravim imenom. Koristio sam se konspirativnim identitetom. Jedini razlog što sam se izvukao, moglo bi se reći, živ u to rano doba 1960-ih, nakon četiri godina službe, bilo je ime kojim sam se koristio. U to doba, dve nedelje nakon što sam izašao iz službe, CIA je organizovala skupinu koja je preuzimala tela beskućnika koji su u središtu grada, nedaleko naše vojne baze, umrli zbog alkoholizma ili predoziranja drogom. Ta skrovita skupina 'krstila' je te mrtve ljude imenima kojim smo se ja i
ostali koristili u CIA-i. Potom bi telo ili tela kremirali, a pepeo rasuli kako niko ne bi mogao ponovno iskopati ostatke. Par nedelja nakon mog odlaska ime kojim sam se služio u CIA-i završilo je svoju karijeru i osvanulo 'mrtvo'. Jednostavno se ugasilo. Od dvadeset i četvoro ljudi koji su bili u toj CIA-inoj jedinici, moj šef je umro prirodnom smrcu, a ja sam otišao, ali iz te jedinice preostao sam samo ja. Ostali nisu jer su postali špijuni u Rusiji i Turskoj te su, naposletku, svi ubijeni. Ja sam se uspeo izvući živ zahvaljujući pomoći moga šefa, ali moja žena o tome nije ništa znala sve do pre otprilike godinu dana.
   Sve na čemu smo radili držano je u strogoj tajnosti trideset ili trideset i pet godina. Dakle, do sredine 1990-ih tajnost je pomalo izbledela i danas imate mnogo ljudi koji istupaju u javnost, poput onog vojnog oficira koji je napisao knjigu 'Dan nakon Roswella'. Sada i ostali iznose ono što znaju jer osećaju da to mogu učiniti bez opasnosti po svoju sigurnost.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane