Vojnićev Rukopis

   Unatoč naporima kriptografa širom sveta - njen sadržaj nikada nije identifikovan. Danas Vojnićev rukopis predstavlja jedino pisano delo koje je ostalo sakriveno pod velom tajne sve ove godine. Misteriozna knjiga dobila je ime po Wilfridu Voynichu, poljsko-američkom trgovcu knjiga koji je naišao na nju 1912. Sam Voynich bio je poljski revolucionar, važan predstavnik organizacije 'Proletarjat' i politički aktivist.
    Godine 1886. on učestvuje u tajnoj operaciji oslobođenja političkih saradnika koji su u Varšavskoj citadeli bili osuđeni na smrt. Pokušaj propada i Voynich biva uhvaćen od strane carske policije.

  Naučnici nisu mogli naći odgovor, i tada je Dr. Kenig postavio svoju smelu tezu: Ta glinena posuda mogla je da bude baterija. Prema toj tezi, električna struja nije otkrivena 1798. godine od Luiđija Galvanija, već skoro 2.000 godina ranije.
    I zaista, mnoge istraživačke grupe, među njima i naučna grupa iz Roemer und Pelizaeus Muzeja u Hildesheimu, uspele su dokazati da je ta glinena posuda mogla proizvoditi električnu struju. Naučnici su sami takvu identičnu posudu napravili, te je ispunili sa sokom od grožđa: između bakrenog cilindra i gvozdene poluge je bio napon od 0,5 Volta - ne mnogo, ali ipak je radilo! Sa malim naporom Partareni su znači mogli da proizvode struju. Ali, za šta? Sijalice, telefoni, motori ili televizori tada nisu postojali.
    Ili možda jesu? 'Već u starom Egiptu je postojalo električno osvetljenje' , ovako tvrde Peter Kras i Reinhard Tese, autori knjige o sijalici iz Egipta. Glavna osnova njihove argumentacije je reljef iz Dendere. Na tom reljefu, koji je nastao oko 50.godine pre naše ere, vidljiv je egipatski sveštenik koji drži u rukama ogromni predmet u obliku balona. U unutrašnjosti tog balona vidljiva je zmija koja se kreće prema nebu. Za Krasa i Habeka indicija je jasna: Taj reljef je tehnički nacrt, balon je sijalica, a zmija je bakrena spirala u sijalici. Sa takvim električnim osvetljenjem, Egipćani su osvetljavali tamne hodnike piramida. S time bi bilo objašnjeno zašto hodnici u piramidama nisu začađeni po zidovima i plafonima. 1887. na izdržavanje kazne poslan je u Sibir. 3 godine kasnije, 1890. - uspeva da pobegne iz Sibira za London. Ostavivši politiku iza sebe postaje strastveni antikviter i knjigofil - otvara dve prodavaonice knjiga, u Londonu i Njujorku. Na jednom od njegovih kolekcionarskih putovanja 1912. u mestu Villa Mondragone u Italiji dolazi u posed misterioznog rukopisa. Ko je Vojniću prodao rukopis, takođe ostaje nepoznanica.
    U godinama kad su već dešifrirani svi poznati jezici i pisma ljudske civilizacije, vest o ovakvom rukopisu brzo se širila. Za vreme drugog svetskog rata neki od najpoznatijih američkih i britanskih stručnjaka za dešifriranje intenzivno su radili na Vojnićevom rukopisu. Rezultat je bio potpuno poražavajući - nisu uspeli dešifrovati ni jednu jedinu reč.
    Vojnićev rukopis se danas nalazi na sigurnome - u biblioteci retkih knjiga i rukopisa na Univerzitetu Yale, ali je njegova direktna kopija dostupna svima - čak i na internetu.

    Od njegovog pronalaska u dešifriranju su se okušali mnogi, uvek s istim rezultatom - potpunim neuspehom. Svaki pokušaj pretvarao je Vojnićev rukopis u sve misteriozniju knjigu koja danas angažira maštu mnogih.


    Analizom rukopisa potvrđena je jedino njegova starost - napisan je u razdoblju od 1450. - 1520. godine. Zbog sistematskih poglavlja danas se zna da se knjiga sastojala od 272 stranice, 17 poglavlja po 16 stranica, kad je Vojnić nabavio rukopis neke stranice su već onda nedostajale - tačnije rukopis danas ima 240 stranica - 32 nedostaju.
    Knjiga je pisana ptičjim perom, a osnovne boje dodane su naknadno na ilustracije. Tekst je pisan s leva na desno, a duži delovi su raspoređeni u paragrafe. Dodatnom analizom kvalitete pisanja (brzina, trud i krivulje) potvrđeno je da je autor pisao tekst s lakoćom. Ovaj detalj je značajan jer upućuje na to da je autor bio dobar poznavaoc pisma - tj. nije koristio nikakve reference za pisanje. Ovo takođe pokazuje da je misteriozno pismo autoru bilo itekako poznato - u istoj meri kao i nama naša azbuka.
    Ukupan broj znakova u knjizi je oko 170.000. Većina znakova napisana je u jednom ili u dva poteza. Analizirajući rukopis možemo potvrditi kako je autor koristio azbuku koja je imala 20 - 30 distinktivnih znakova, slično kao i naša.
    Kao i u našem modernom pismu reči su razdvojene malim razmakom. Cela knjiga sadrži oko 35.000 reči. Statistička analiza pokazuje da tekst sledi Zipfov zakon i entropiju - u proseku 10 znakova po reči, koja je ponovno jako slična današnjim modernim jezicima. Takođe je zanimljivo kako se neka slova nalaze samo na počecima ili krajevima reči.
    U celoj knjizi nalazimo tek mali deo latinskog jezika - u sekciji o astronomiji imena meseci ispisana su na staro-latinskom. Stil ovakvog staro-latinskog upućuje na srednjovekovnu Francusku, ali nije dokazano da je ovaj mali deo latinskog zapravo deo originala ili je možda dodan naknadno od nekoga.

   
    Gotovo svaka stranica ima ilustracije - one nam donekle objašnjavaju tematske celine, ali i komplikuju opšte shvaćanje. Prema ilustracijama možemo knjigu podeliti na 6 sekcija:

HERBALNA - svaka stranica ima ilustraciju jedne ili dve biljke s nekoliko paragrafa teksta. Ovo je klasičan primer sličan mnogim herbalnim knjigama iz srednjeg veka.
Biljke su ilustrovane sa svim detaljima - koren, listovi, stabljike.
Ipak ono što najviše zbunjuje u ovoj sekciju je činjenica da nijedna biljka nije prepoznatljiva !
ASTRONOMSKA - sadrži brojne dijagrame sa zvezdama, suncima i mesecima. Mnoge ilustracije u ovom delu otkrivaju da se radi o horoskopskim znakovima - dve ribe, bik, lovac sa strelom.
BIOLOŠKA - velik broj ilustracija prikazuje žene u bazenima. Bazeni su nadalje povezani složenom mrežom kanala i cevi - očito je da neke od ovih ilustracija prikazuju ljudske organe. Na pojedinim ilustracijama žene su prikazivane sa krunom na glavi.
KOSMOLOŠKA - velik broj kružnih tajnovitih dijagrama. Neke stranice sadrže dijagrame na 'rasklapanje', neki su i do 6 stranica veliki. Dijagrami nalikuju geografskim kartama. Neke ilustracije prikazuju 9 ostrva koji su međusobno povezani putevima, dvorcima i planinama - najverovatnije vulkanima.
FARMACEUTSKA - označene ilustracije odvojenih biljnih delova (listovi, koreni itd). Objekti koji izgledaju kao apotekarske posude. Ilustracije su popraćene sa malo teksta.
NEPOZNATA - zadnja sekcija sadrži samo tekst i nemoguće je znati o kojoj je tematici posvećena.


    Lociranje rukopisa kroz istoriju je težak zadatak, ponajviše zbog vremenskih rupa u kojima neznamo ko je bio njegov vlasnik. Prema načinu crtanja ilustracija, pre svega ilustracija ljudi i dvoraca, sa sigurnošću možemo tvrditi da je rukopis nastao negde u srednjovjekovnoj Evropi.
    Prvi potvrđeni vlasnik rukopisa s početka 17. veka bio je tajanstveni alhemičar Džordž Bareš. Prema pisanim podacima znamo kako je i sam Bareš bio zbunjen oko sadržaja rukopisa. Saznavši za znamenitog kriptologa Atanasijusa Kirčera (slika levo), poslao mu je kopiju rukopisa.
    Atanasijus Kirčer bio je jezuitski naučnik iz Collegio Romano univerziteta u Rimu). Iza sebe je imao već velike uspehe u dešifrovanju i kriptologiji - uspešno je preveo Coptic jezik - etiopsko pismo i egipatske hieroglife.Pismo koje je Bareš uputio Kirčeru 1639. prvi je sačuvani dokument u kojem se spominje misteriozni rukopis.

    Kirčer se jako zainteresovao za tajanstveni rukopis i od Bareša je zatražio original. Ipak ovaj mu ga nije hteo dati i tek nakon smrti, rektor praškog univerziteta Johannes Markus šalje rukopis Kirčeru u Rim, 1666. godine. Ovo je ujedno i zadnji put da se rukopis spominje u idućih 200 godina.
    Tek 1870. nakon što trupe Viktora Emanuela II aneksiraju papinske države u Italiju, možemo nastaviti proučavati istoriju Vojnićevog rukopisa. Nakon propasti papinske države jezuiti brzo i potajno prebacuju knjige iz Collegia Romana u privatne biblioteke - kako bi ih spasili od konfiskacije. Pod okriljem noći knjige su prebacivane u Villu Mondragone - veliku seosku palatu izvan Rima - zemljište kupljeno od strane Jezuita 1866. godine, a među knjigama našao je spas i misteriozni Vojnićev rukopis.
    1912. Collegio Romano diskretno je prodao nekoliko knjiga, očito u nestašici novca. Vilfrid Vojnić kupio je 30-ak rukopisa, među njima i rukopis koji će nositi njegovo ime. Nakon Vilfredove smrti 1930. njegova udovica Etel Lilian Vojnić - poznata autorka i ćerka poznatog matematičara Džordža Bula, nasleđuje rukopis.
1960. umire i Etel, a rukopis dobiva njena prijateljica Ana Nil koja ga već iduće godine prodaje prodavaču antiknih knjiga Hansu P. Krausu. Pošto Kraus nije uspeo naći kupca, 1969. donira rukopis Univerzitetu Yale.

   
    Mnoga imena su spominjana kao potencijalni autori rukopisa. Ipak do danas ni taj deo misterije nije otkriven. Postoje samo teorije o autoru koje još uvek nemaju kvalitetnih dokaza kako bi se potvrdile ili barem istaknule. Među potencijalnim autorima se spominju:

Rožer Bejkon - Johannes Marcus šalje rukopis Kirčeru 1666. i u pismu piše kako je, prema njegovom pokojnom prijatelju Raphaelu Mnishovskyom, rukopis kupljen od strane Rudolfa II - cara svetog rimskog carstva (između 1552-1612) za 600 dukata. Prema caru Rudolfu II autor rukopisa bio je franjevac i naučnik - Rodžer Bejkon (1214-1294). Uprkos činjenici da Marcus u pismu iznosi kako se ne slaže s tim tvrdnjama, sam Vojnić će nekoliko vekova kasnije intenzivno raditi na potvrdi te teorije. Istoričari i dobri poznavaoci Bejkonovog rada i opusa ne slažu se s tom teorijom i tvrde kako ona nije moguća.
Edvard Keli - Teorija o Keliju usko je vezana uz teoriju o Bejkonu. Naime u obe situacije spominje se Džon Di - matematičar i astrolog kraljice Elizabete I koji je dobro poznavao i Bejkona i Kelija.
    Edvard Keli je bio misteriozan i samouki alhemičar. Tvrdio je kako poseduje znanje kojim može pretvoriti bakar u zlato. Svoje mogućnosti pripisvao je tajnom prahu kojeg je navodno sam iskopao iz biskupskog groba negde u Velsu.
Keli je, takođe, tvrdio kako je u nekoliko navrata razgovarao s anđelima i pritom naučio njihov jezik - Enokijski. Legenda, takođe, kaže da je bio u obilasku samog Rajskog vrta i nakon povratka je napisao knjigu o onome šta je tamo video. Mnogi obožavatelji paranormalnog utvrdiće kako je upravo on autor rukopisa, a sam rukopis je stoga pisan anđeoskim jezikom i abecedom.
    Ipak mnogi istoričari dobro poznaju rad starog lukavca Edvarda Kelija - naime tih godina on je već dobivao velike novčane iznose iz kraljevske blagajne za svoje alhemičarske eksperimente. Da bi osigurao stalni priliv novca morao je tu i tamo ubaciti i pokoju priču o nadprirodnim silama koje komuniciraju s njim.
Sam Vilfrid Vojnić - Teoretičari koji vole pripisivati misterije raznim zaverama iznijeli su ideju da je možda sam Vojnić napisao rukopis i stvorio 'misterioznu' knjigu koja bi tako dobila na vrednosti.
    Ova teorija je ipak jako teško opravdana zbog činjenice da Vojnić nikada nije ni pokušao prodati rukopis, isto kao ni njegova žena Etel. Svi ozbiljniji istraživači rukopisa ovu teoriju odbacuju kao nevažeću.
    Preskot Kurier - kriptograf američke mornarice prvi je izneo teoriju o više autora. Prema njemu uočljive su razlike u rukopisu što bi značilo da je rukopis delo dva ili više autora.
    Prema najnovijim istraživanjima ova teorija je donekle odbačena - mnogi stručnjaci za rukopis pregledavanjem cele knjige slažu se da ju je napisala jedna osoba.
     Prema nekim teorijama Vojnićev rukopis zapravo je mitska 'zla' demonska knjiga Nekronomikon o kojoj je često pisao znameniti horor pisac H.P.Lovekraft. Uprkos tome što se Nekronomikon spominje samo u fiktivnim delima kao što su 'The Call of Cthulhu' mnogi poklonici Lovekrafta veruju da je Nekronomikon stvarna knjiga na temelju koje je Lovekraft zasnovao većinu svojih priča.

    Nekronomikon je tako postala kultna knjiga za koju se veruje da onaj koji ju pročita trajno izgubi razum, ponajpre zbog sadržaja i univerzalnih otkrića koje ljudski um nemože obraditi.


    O nagađanjima i teorijama postojanja rukopisa mnogi su dali svoje ideje. Ipak ni jedna od njih nije potvrđena i još uvek nemožemo odrediti niti spoznati što se stvarno krije iza nerazumljivih redaka i čudnih ilustracija.
    Najveći broj teorija govori da je knjiga zapravo neka vrsta srednjovekovne medicinsko-farmaceutske enciklopedije. Ipak brojne ilustracije nepostojećih biljaka predstavljaju sumnju.   Nadalje neke astronomske ilustracije gotovo bez sumnje prikazuju galaksiju i planete. Ono što zbunjuje je činjenica da se takve ilustracije nisu mogle prikazati bez upotrebe teleskopa koji je pronađen tek 1608. Neke druge ilustracije prikazuju ljudske stanice sa pripadajućim elementima, ali mikroskop koji bi mogao prikazati takve detalje još nije bio pronađen za vreme pisanja Vojnićevog rukopisa.
    Uzevši sve elemente rukopisa možemo zaključiti da je on ostao misterija u potpunosti. Čak ni bogate ilustracije ne odaju dovoljno dokaza kako bi došli do zaključka. U pokušajima dešifrovanja teksta oprobali su se mnogi bezuspešno već stotinama godina - još uvek se čeka na onoga koji će uspeti u tome.
    Koje tajne leže u Vojnićevom rukopisu? Koliko će još vekova proći pre nego otkrijemo ovu misteriju? Za razliku od ostalih fenomena, paranormalnog i neobjašnjivog - ova misterija je pred nama i svima dostupna uprkos tome predstavlja prevelik napor za ljudski um koji ima tendenciju objasniti i obrazložiti neobjašnjivo. Ukoliko želite možete se i sami okušati u ovoj misiji, kompletno skenirane stranice Vojnićevog rukopisa u visokoj rezoluciji naći ćete ovdje - Yale University: Voynich manuscript.
    Do onda ovaj misteriozni rukopis ostat će podsetnik na to da bez obzira na sav naš ljudski napredak, tehnologiju i nauku - neke misterije ostaće modernom čoveku izvan dohvata i shvatanja. Možda smo jednostavno toliko zaslepljeni svim našim dostignućima da više ni nismo sposobni razumeti drevnu nauku i njene mudrosti.