Vesti iz Nauke - No 22

    Ovim rečima je sveti Augustin, srednjevekovni filozof, objasnio svoju nedoumicu: 'Ako m niko ne pita - znam, ako bih morao da objasnim nekome ko me pita - ne znam'. Ovaj problem se tiče vremena - fenomena koji je svima tako jasan, ali odvajkada odoleva naporima filozofa i naučnika da ga objasne.

    I tako je konačno došlo do hipoteze da vreme uopšte ne postoji, osim kao iluzija našeg uma. Stvarnost se, prema toj teoriji, sastoji od skupa momenata koji, kao kvadratići filma, nezavisno egzistiraju. Svaki trenutak koji 'gledamo' kako odlazi u prošlost, dakle, nep restaje da postoji, već nalazi svoje mesto u prostranoj, bezvremenskoj stvrnosti. U nekom smislu smo i mi besmrtni, iako svaki naš trenutak sadrži različitu osobu: dete, tinejdžer, odrastao, mlad i star čovek.
    Ovako misli britanski fizičar Džulijan Barbur koji veruje da na ovaj način razrešava kontradikcije postojećih teorija fizike. Na isti zaključak došao je i italijanski filozof Emanuel Severino, ali drugim putem - logikom.
    Rasprava o vremenu vodi se još od antičke Grčke. Filozof Heraklit j, na primer, rekao da se 'ne možemo dva puta okupati u istoj reci', jer i svet i mi neprestano menjamo. Drugi grčki filozof, Permenid, o kome se malo zna, tvdio je, naprotiv, da je najvažnije samo postojanje stvarnosti, a ne vreme. Što se prirode vremena tiče, filozofi su se uglavnompodelili u dva tabora. Jedan je 'substancijalizam', prema kome vreme postoji nezavisno od predmeta koji se kreću i da bi postojalo čak i da nema svemira. Drugi je 'relativizam', prema kojem vreme ne bi postojalo  ako ne bi postojali predmeti koji se kreću, jer upravo promene - kretanje - tvore vreme.

    Izgleda kao teranje maka na konac, međutim, u XVIII veku izazvalo je žućnu raspravu između britanskog fizičara Isaka Njutna i nemačkog filozofa Gotfrida Lajbnica, koji je bio ubeđen u drugo. Ta rasprava, uostalom, ni dan danas nije završena, naravno preko naučnika koji zastupaju tezu jednog ili drugog naučnika.
    I danas traje spor oko vremena oko dve osnovne teorije fizike: Ajnštajnove teorije relativiteta i kvantne mehanike, koja opisuje svet atoma.  U kvantnoj mehanici vreme se nalazi u osnovi opisa stvarnosti, ne mnogo drugačije od onoga kako ga vidimo u svakodnevnom životu. Prema opštoj teoriji relativnosi, pak, vreme i prostor su jedno i tvore četvorodimenzionalno tkivo, prostor - vreme. Fenomeni koji se u njemu događaju naizgled su suprotni našoj uobičajenoj percepciji.
    U kretanju zvezda i planeta naučnici su, naime, uočili fenomene koji izgledaju bizarni, ali su svršeno u skladu sa opštom teorijom relativiteta: zraci svetla se savijaju, vreme usporava - čak do zaustavljanja, prostor se do te mere deformiše da krši zakone Euklidove geometrije. U nekim ekstremnim slučajevnima, kao u crnim rupama, deformacija prostor - vremena je toliko velika da njima možemo da putujemo u prošlost, pređemo ogromnu udaljenost, čak i da postoje drugi svemiri.


    Sa svojom teorijom relativiteta Ajnštajn je uneo revoluciju u tradicionalne koncepte vremena i prostora. Jedna od njegovih polaznih tačaka bila je kritika koncepta istovremenosti na kojoj se bazira ograničena relativnost. Zamislimo da posmatramo dve zvezde koje se pojavljuju na nebu u istom trenutku. Mogli bismo da pomislimo da je ta istovremenost činjenica sa kojom bi se složili svi stanovnici kosmosa. Ali, nije tako. Bilo bi tako da važe zakoni klasične fizike. Prema Ajnštajnu, međutim, stanovnici planete koja se kreće drukčije u odnosu na našu, videli bi kako se zvezde pojavljuju u različito vreme.
    Pa, ko bi onda bio u pravu, mi ili oni? I jedni i drugi, kaže Ajnštajn i zaključuje da vreme i prostor nisu fizičke veličine koje postoje nezavisno jedna od druge, već čvrsto isprepletene u jedinstvenu četverodimenzionalnu strukturu.
    Sukob između konceptavremena u dvema teorijama je jedna od teškoća koje sprečavaju naučnike da formulišu jedinstvenu teoriju fizike koja bi mogla da objasni i mikroskopski svet - u kojem važi kvantna mehanika - i gravitaciju koja upravlja svemirom - teorija relativiteta. Uprkos ovoj teškoći, fizičari pokušavaju da stvore 'teoriju o svemu'.
    Tako smo dobili 'petlju kvantne gravitacije, prema kojoj vreme nije kontinuirani tok sličan reci, vež niz 'trzaja', kao sat, a ogađaji se odigravaju kao kadrovi filma. I gore navedeni fizičar, Džulijan Barbur, kreće od slične ideje, ali je dovodi do krajnosti. Stvarnost se, kaže on, sastoji od niza kvadrta filma ili trenutaka. Ali ne od kvadrata u sledu koji jedan za drugim pričaju priču, već od svih mogućih kvadrata koji odgovaraju svim zamislivim situacijama. Svaki kvadrat filma sadrži svu stvarnost u određenom trenutku: nas, meto u kojem se nalazimo, osobe koje su nam blizu, Zemlju i svemir. Na ovaj način se dobija trenutak svta, kao da se vreme zaustavi. I ti trenuci su takvi kakvi su, ne menjaju se, ne pojavljuju se i ne nestaju. Deo su velikog skupa svih mogućih konfiguracija, koje je Barbur nazvao Platonija, inspirisan svetom koji je zamislio Platon.
    Među beskrajnim kvadratima filma koji postoje tu su i oni od kojih se sastoji naš život, ali i oni koji odgovaraju drugim mogućim životima ili drugim razvojima svemira. U njima su i svi trenuci dinosaurusa, sunca koja su se vać ugasila i zemlje koje okružuje više satelita. Sve je, dakle, predstavljeno u Platoniji, čak i najmanje verovatne priče i svemiri bez života. Vreme i promene, međutim, ne postoje u njoj, samo su plod našeg uma, i mi smo besmrtni jer postojimo u nekima od tih kvadrata filma.


    Međutim, ta hipoteza izaziva i smunju. Pre svega, kako će objasniti zašto bismo, bezbednosmešteni u nekom kvadratu filma, ipak imali utisak da vreme prolazi? Mozak nas često vara, mi ne vidimo stvari onakve kakve su, već kako ih naš mozak tumači. U tome su fizičari u pravu, jer dovoljno je samo pomisliti na optičke iluzije sa kojima smo svi eksperimentisali. Fizičar Barbur, međutim, kaže da je i pokret iluzija: 'Ubeđen sam da u svakom trenutku mozak takoreći koristi kvadrate filma koji odgovaraju različitim položajima predmeta čije kretanje zamišljamo da vidimo. Mozak, u nekomsmislu, projektuje film.'
    Njegovo zaključivanje je pravilno, ali se zasniva na pretpostavci koju tek treba proveriti - neurofiziolozi su, naime, još daleko od toga da shvate kako se u mozgu odvija percepcija pokreta. Pod pretpostavkom da je ipak sve to tačno, ostaje, međutim, da se objasni zašto nam naše iskustvo daje hoherentnu sliku (koherentan - međusobno usklađen, logički povezan i dosledan, bez protivrečnosti). Na primer, zašto nam se ne dešava da se probudimo sa neobjašnjivim ožiljkom na telu? U Platoniji bi svakako postojala takva situacija, ali mi je ne doživljavamo.
    Razlog tome bi bila - obična statistika. Prema fizičaru Barburu, naime, koherentni kvadrati filma, odnosno oni koji u praksi tvore naš život , bili bi mnogo verovatniji od drugih. Oni pripadaju tipu koji ovaj fizičar definiše kao 'vrmenske kapsule', jer u sebi sadrže otiske drugih kvadrata filma. Fosil je, na primer, otisak bića koje postoji u drugim kvadratima filma Platonije. I naša sećanja, otisnuta u mozgu, odgovaraju drugim postojećim kvadratima filma.
    Smeli koncept vremena Džulijana Barbura podudara se u mnogim aspektima sa idejama italijanskog filozofa Emanuela Severina, koji je do svoje hipoteze došao pre mnogo godina na bazi svoje struke - logičke argumentacije. On kaže sledeće: 'Nemoguće je da nešto postane nešto drugo. Primer može da bude jaje koje se razbije. Ono ne 'postaje' razbijeno, odnosno ne pretvara se od celog u razbijeno. Ako celo jaje postoji u jednom trenutku, ono postoji u apsolutnom smislu. Isto važi i za nas, za sve trenutke našeg života i naše emocije. Svako stanje sveta je večno. Svaka situacija, događaj, stvar, funkcija, odnos, suština, i nemoguće je da ne bude tako.'
    Naša percepcija sveta j, dakle, odraz stvarnosti koja se sastoji od večnih bića koje ne možemo direktno da upoznamo. Međutim, veliki broj naučnika i filozofa ne misli tako. između ostalog i zato što je takve ideje nemoguće eksperimentalno proveriti. Prošlo je mnogo vremena od epohe antičkih Grka, ali mnogi veliki filozofksi problemi su i dalje isti, samo su rasprave postale sloćenije. Možda je bolje što je tako, jer, kako je rekao fizičar Džon Viler, koji je autor pojma 'crne rupe', vreme je, u stvari, način na koji priroda izbegava da se sve događa odjednom.

    Fenomen svetlosti na nebu postoji oduvek, o čemu svedoči i činjenica da u engleskom jeziku za njih postoji čak 101 neziv. Većina tih termina oznčava vile i vilenjake, a tu su i 'svetlosti duhova', 0 vatra sudbine', 'noćna sunca' i slično ... I naučnicine spore da se takva svetla pojavljuju, ali ih, verovatno da bi odmah dali na znanje šta misle o vilam i NLO-ima, zovu - 'svetla Zemlje'. Najviše ih proučavaju u norveškoj dolini Hesdalen, gde su stvarno spektakularna i vrlo česta. To su svetla koja se iznenada pojavljuju na nebu, ponekad se zadržavaju na jednom mesu i po desetak minuta, drugi put jure sa kraja na kraj doline brzinom koja je izmerena radarima - 8.000 kilometara na sat.

    Šta su ta svetla, još niko pouzdano ne zna. Najuverljivija hipoteza je ona prema kojoj su to kugle plazme - jonizovanog gasa jako visoke temperature. Ali, kako uspevaju da ostanu kompaktne, ponekad i veoma dugo? Teoretski, gas bi mogao da izlazi iz zemlje kao posledica raspada organskog materijala. Fosdin, gas koji formiraju hidrogen i fosfor, u dodiru sa vazduhom svetluca. Možda je, pak, u pitanju piezoelektrični efekat - električno pražnjenje koje prouzrokuje sabijanje minerala, poput kvarca, kojim obiluje Hezdalenska dolina.
    Kao da i sama nisu zagonetka, svetla ostavljaju još jednu zagonetku - tragove na tlu! Godine 1991. naučnici su pronašli mesto na koje je 'sletela' jedna od kugli. Na snegu su ostali koncentrični krugovi. Uzeti su uzorci tla i eto nove zagonetke - sa njega su nestale bakterije, teren je bio sterilisan!
    Nekoliko godina ranije, naučnici su usmerili laser ka jednoj od kugli udaljenoj nekoliko desetina metara. Posledica je bila da je lopta počela brže da pulsira i postala je sjajnija. Kada je laser ugašen, lopta se vratila normalnom ponašanju. Sve u svemu, za naučnikeje misterija potpuna. Neki govore o fantomskim jednopolnim magnetima, mini crnim rupama ... A, možda NLO?
    U celom svetu se već najmanje tri veka psomatraju čudni svetleći fenomeni. Tumačenje zavisi od epohe i raspoloživog znanja. Nekada se pričalo o vilenjacima i demonima, danas se prizivaju vanzemaljci. I dok naučnici nemaju pojma šta su ta svetla. ali im je zato savršeno jasno šta nisu, meksička vojska je snimila celu formaciju od 11 svetala sličnih hesdalenskim. Jedinstveni doživljaj imali su i piloti i posada vojnog aviona tokom pretraživanja terena u okviru borbe protiv narkotika. U Meksiku napominju da ta svetla niko nije video golim okom, već da su ih registrovali elektronski uređaji. Posle radarske uzbune, vojska je uključila infracrvene kamere i počela da snima. Na snimku su se videle svetleće lopte koje s use kretale u grupama, simetrično raspoređene oko centralne tačke. Cela formacije kretala se veoma brzo i jednog trenutka su lopte okružile avion.
    Na snimcima se i ne vidi koliko se svetla brzo kreću, jer se kamera nalazi u avionu. Na filmu, ustvari, izgledaju kao neka svetla na zemlji, snimljena kroz oblake - farovi aviona, vatrice sa naftnih pumpi. Jedan meksički fizičar izneo je teoriju o loptastim munjama. Odgovrajući na pitanje da li je u pitanju fenomen koji je sličan Hesdalenskom, neki u Meksiku kažu da se to ne može isključiti, ali njih 11 odjednom koji se kreću u savršeno simetričnim formacijam, baš je čudno?!
    Italijanski astrofizičar Masimo Teodorani, stručnjak za 'svetla Zemlj', nudi sledeće objašnjenje: 'U Meksiku vulkani i seizmička aktivnost doveode do piezoelektriciteta i nije slučajno što se svetlosne anomalije često viđaju u okolini vulkana Popokatapetl. I činjenica da je izgledalo kao da svetla prate avion može da se objasni ' avion u letu dobija elektrostatični naboj i može da privuče lopte plazme koje su, takođe, naelektrisane. Ovaj astrofizičar ima i svoju teoriju o svetlima doline Hesdalen i on kaže: 'Analizom do sada prikupljenih podataka zaključio sam da su to plazme koje se formiraju u dve faze, prema teorijskim modelima koje su dali kineski fizičar Juo Suo Zu i engleski, Dejvid Tarner, stručnjaci za loptaste munje.
    U prvoj fazi nasaju sabijanjem terena koje proizvodi čestice sa električnim nabojem i radio talase niske i visoke frekvencije. To je piezoelektrični efekat. Kvarcne stene sabijaju se pod uticajem vode, kada se ledi u šupljinama kojima je bogata dolina Hesdalen. Posledica toga su vrtlozi plazme. Ako se ti vrtlozi stvore tamo gde je atmosfera bogata vodenom parom, dolazi do međudejstva - vodena para ograničava vrtloge i hladi ih tako da postaju stabilni. Ova hipoteza objasnila bi mnoge odlike svetala Hedalena. Na primer, zašto ponekad izgledaju 'čvrsta' i što ponekad iz njih izbijaju sekundarne lopte svetla, grozdaste formacije,čak i boje. Ovaj astrofizičar priznaje da njegov model objašnjava oko 80% viđenja na terenu, ali da je preostalih 20% i dalje potpuna misterija.
    Svetleći fenomen 'posetio' je posle Meksika i Italiju. Viđena su trisvetla raspoređena u obliku trougla nisko nahorizontu. Misterija je odmah 'razrešena' i rečeno je da su to gotovo sigurno bili američki mornarički špijunski sateliti NOSS - Naval Ocean Surveillance System. Ali, svetla koja 'plešu' u donjimslojevima atmosfere viđena su i u Australiji, Meksiku, Argentini, Rusiji, Indiji, Tajlandu, Brazilu, Japanu, SAD, a u Italiji su se pojavila još tri slučaja.
    U Italiji, Kros Project već mnogo godina prati, na optičkom i radio polju, crvene i narandžaste svetlosne anomalijekoje se pojavljuju pojedinačno i u grupama na severu Jadranskog mora. Nešto dalje, na Apeninima, aktivan je Projekt Sasalbo, koji od 2001. godine drži podnadzorom slične fenomene.
    Sve  usvemu, na mnogim mestima širom Zemlje se pojavljuju razne svetlosne anomalije za koje anučnog objašnjenja jednostavno nema. Dobro je što je nauka makar počela ozbiljno da ih proučava.

    Do sada je centrifugalna sila smatrana gotovo beskorisnom. Međutim, jedan poljski naučnik je otkrio da crne rupe ne mogu da opstanu bez nje. Doduše, samo u slučaju da funkcioniše naopačke!?
    Zamislite da se nalazite u vozu zabavnog parka u trenutku kada šine imaju oblik pravilnog kruga. Ako ste od onih kojima je fizika dobro išla u školi, onda znate da je ono što vas drži prikovanim za sedište, uprkos tome što visite naglavačke dvadeset metara iznad zemlje - centrifugalna sila, onaj nevidljivi impuls koji trpe sva tela koja se kreću po kružnoj putanji i koja ih gura van njihove putanje.

    U slučaju voza iz zabavnog parka, centrifugalna sila vrši pritisak na putnike u pravcu poda vagona i drži ih pripijene za sedišta, čak i kada su u položaju sa glavom prema zemlji. Možete biti mirni - nećete pasti na glavu! Ali, šta bi se desilo ako bi ova spasilačka sila odjednom promenila pravac? I da nas, umesto van kruga, potisne ka njegovoj unutrašnjosti? Odgovor je jednostavan - vozovi u zabavnim parkovima ne bi više bili izazov za hrabre, već izvanredne sprave za mučenje. Iza ove, naizgled sulude hipoteze, stoji jedna od najoriginalnijih, najsmelijih i najzabavnijih teorija o ksomičkim silama, gravitaciji i crnim rupama.
    Definisanje centrifugalne sile je decenijama stvaralo probleme naučnicima, jer njeno postojanje zavisi od toga kako se posmatra. Na primer, kada smo u kolima koj ulaze u krivinu, osećamo da nam se telo naginje u suprotnom pravcu od krivine, i taj impuls nazivamo centrifugalnom silom - reč je o potisku iz centra ka napolje. Međutim, pešak koji to posmatra spolja pripisao bi ovaj impuls samo inerciji koja utiče na tela i sprečava ih da promene pravac kretanja. Što znači da za posmatrača ne postoji sila koja deluje iznutra ka napolju, već tendencija da telo ostane u istom položaju, bez obzira na krivinu.
    Dakle, centrifugalna sila se odnosi samo na određene pojave koje zavise od tačke posmatranja, kao u primerim putnika u kolima ili u vozu zabavnog parka. Ovaj paradoks je doveo dotle da mnogi naučnici ovusilu zovu - pseudosilom. Kao kompromisno rešenje pojavio se termin sila inercije, pod kojim se podrazumeva da je inercija prirodno svojstvo tela - objekti su obično lenji i odbijaju da promene položaj - a da je centrifugalna sila samo jedan vid tog svojstva.
    Sva saznanja o centrifugalnoj sili datiraju još iz XVII veka, tako da je izjava poljskog fizičara Mareka Abramoviča, da ima nešto novo da kaže po tom pitanju, izazvala podozrenje u naučnim krugovima. Abramivič je proučavao kretanje kosmičke prašine i gasova oko crnih rupa kada je primetio nešto što nije u redu. Znao je da gravitaciona sila jedne zvezde teži da poveća unutrašnji pririsak i da zgusne gasove dok centrifugalna sila koja nastaje usled rotacije teži da potisne gasove ka napolju i smanji njihov interni potisak. U suštini, ovo je jedan od uzroka koji dovode do spljoštenosti zvezde na polovima, što se desilo i sa našomplanetom. Međutim, kompjuterskom simulacijom došl ose do zaključka da je u slučaju crnih rupa proces obrnut - povećanjem brzine rotacije, a samim tim i centrifugalne sile, povećava se i unutrašnji pritisak. Gasovi teže ka unutrašnjosti i spoljtenost zvezde se redukuje. Zašto se to dešava?
    Posle mnogo godina proučavanja ovaj istraživač je došao do jedinog mogućeg rešenja - u crnim rupama centrifugalna sila poludi i umesto da istiskuje tela van njihovog kružnog kretanja, ona to čini obrnuto - potiskuje ih ka unutra! Abramovič se dosetio kako da nam, pomoću jedne metafore, približi ovusvoju teoriju. Zamislite jednog mrava kako luta pustinjom. Njegov mozak razume samo dvodimenzionalni prostor, to jest, primećuje samo ravnu površinu pustinje i nema svest o tome šta je GORE, a šta DOLE.
    Takva su i ljudska bića, mali mravi sa trodimenzionalnim mozgom - visina, dubina, širina - koja lutaju po kosmosu koji podrazumeva i četvrtu dimenziju, a to je - vreme. Pokušajte sada da zamislite da pored mrav padne jedan kamen koji uranja u pesak stvarajući tako udubljenje. Ako mrav nastavi da hoda oko kamena, gravitacija će ga neminovno povući ka dnu udubljenja, ali će se njemu činiti da hoda po ravnoj površini - dve dimenzije zidova udubljenja po kome se spušta. Budući da je kretanje mrava kružno, pojavljuje se centrifugalna sila koja ga potiskuje ka periferiji i tako udaljava od kamena.
    Pretpostavimo sada da je kamen veći i da pravi dublju rupu u pesku. Kada mrav hoda po peščanom zidu - koji je sad mnogo veći - centrifugalna sila ga potiskuje ka tlu, vrši pritisak prema njegovim nožicama. Ali, za mrava taj impuls ne postoji, jer njegov ograničeni mozak ne registruje termini GORE i DOLE.
    Na kraju, ako su dimenzije kamena još veće, stvoriće se udubljenje u vidu okrugle boce. Kada mrav hoda po vrhu ove rupe - dakle, okrenut leđima ka dnu udubljenja - centrifugalna sila če nastaviti da ga potiskuje van njegove kružne putanje. Međutim, kako njegov mozak razume samo koncepte LEVO i DESNO, on shvata da ga impuls vodi ka kamenu, to jest, ka unutrađnjosti njegovog kružnog kretanja.
    Ovom analogijom, Abramovič je dokazao da centrigugalna sila može da promeni pravac u zavisnosti od okolnosti. Ali, kako ovo preneti na fiziku? Ovaj fizičar je preno teoriju o maravu na crne rupe i otkrio da najuži zid peščane rupe gde mrav hoda naglavačke odgovara tački gde se zrak svetlosti, privučen ugašenom zvezdom, prelama. Dakle, tamo gde ništa, pa ni svtlost, ne može pobeći od privlačenja crne rupe.
    Ako bi svemirski brod pratio taj zrak svetlosti, crna rupa bi ga privukla i on bi počeo da kruži oko nje. Ali, budući da se zrak svetlosti prelama neprimetno, posadi bi se činilo da još uvek putuje pravolinijski. Zbog toga ne bi osetili centrifugalnu silu koja postoji u njihovom kružnom kretanju.
    Zamislimo da svemirski brod leti u suprotnom smeru od smera kretanja kazaljke na satu, tak oda mu je crna rupa sa leve strane i da održava uvek istu razdaljinu od nje. U nekoj orbiti udaljenoj od ugašene zvezde svetlosni zrak se ne krivi - on prelazi preko letelice i udaljava se desno od pilota kada on prvi put skrene. Sve izgleda normalno - astronaut primećuje da je skrenuo sa puta i samim tim, oseća delovanje centrifugalne sile. Ali u orbiti koja je blizu centra zvezde, svetlosni zrak se toliko prelama usled privlačenja crne rupe da može da 'pretekne' astronautu sa njegove leve strane. Optička varka bi, dakle, uticala da letelica skrene u suprotnom pravcu i da je centrifugalna sila potisne ka unutrašnjosti njenog kružnog kretanja.
    Čemu služe sva ova teorijska istraživanja? Prvo, da probude interes nauke za centrifugalnu silu koja je tradicionalno diskriminisana, jer se smatra beskorisnom. Drugo, bramovič svojom teorijom probija led u korist optičke geometrije, jer za polaznu tačku uzima percepciju svetlosti, a ne pravila, merenja, prave uglove i trouglove. Na kraju, dokazano je da koncepti KA UNUTRA i KA DOLE, nisu apsolutni u prostorima definisanim gravitacijom, kao što se to do sada smatralo. Činjenica da naša percepcija prostora varira u zavisnosti od okolnosti, dozvoljava nam da proniknemo u četverodimenzionalan prostorno vremenski svet koji nam je još uvek nedostupan. Iznad svega, otvorio je mogućnost da pokušamo da otkrijemo šta se to u stvari zbiva u tim zastrašujućim vrtlozima koje nazivamo crnim rupama.
    Abramovičeve teorije predočavaju novu koncepciju kretanja u prirodi. Aristotel i drugi grčki mudraci su smatrali da treba razlikovati kretanje kome tela sama teže, od onoga koje vrše usled nekog pritiska spolja. Za njih je slobodan pad bio najprirodniji vid kretanja. Tako su zaključili da se objekat koji pada neće zaustaviti dok ne dodirne tlo, a da se onaj čije je horizontalno kretanje nastalo usled neke sile neminovno zaustavlja. zato kamen koji bacimo sa terase pada u luku dok se ne izgubi veštački impuls koji ga je pokrenuo, a zatim sledi vertikalnu prirodnu liniju pada.
    Galilej je primetio da ako pusti loptu niz kosinu, ona dobija na ubrzanju, a ako je baci uz kosinu ona usporava. Nepromenljiva, stalna brzina kretanja tela se može postići samo na ravnom terenu, iz čega se može zaključiti da bi prirodno kretanje trebalo biti horizontalno. Luk koji opisuje kamen bačen sa terase se objašnjava kao posledica spoljnog faktora - gravitacije. Ajnštajn se takođe bavio ovom temom i rekao da je lučno kretanje najprirodnije, jer prati prostorno - vremenske krivulje nastale usled gravitacionog privlačenja.
    Na kraju, Abramović je stvorio teoriju koja se nalazi negde između Galilejeve i Ajnštajnove. Po njemu zrak svetlosti koji prolazi kroz jednu prostoriju, samo naizgled to čini po praoj liniji. Po teoriji relativiteta znamo da će uvek biti blago zakrivljen na mestima gde su gavitaciona polja najbliža. Iz toga sledi da je jedino moguće prirodno kretanje ono za koje izgleda da prati pravu putanju, ali koje u suštini opisuje neprimetnu parabolu koju je formulisao Ajnštajn. Ovim izgleda da traicionalna prava putanja više neće predstavljati najkraće rastojanje između dve tačke.