Veštačka Inteligencija

    Britanski matematičar Alan Turing (1912-1954), jedan od pionira informacionih tehnologija, publikovao je 1952. godine članak intrigantnog naslova - Mogu li mašine da misle? Prema Alanu Turingu, može se reći da kompjuter misli ako se njegovi odgovori ne razlikuju od ljudskih. Ovo predstavlja osnovu takozvakog - Turingovog testa.

    Godine 1990. Amerikanac Hju Labner je organizovao kompjutersko takmičenje primenjujući Turingov test. Tokom ovog takmičenja, čovek i kompjuterski operater su se nalazili iza paravana. Članovi žirija postavljali su pažljivo odabrana pitanja - za programe čiji se odgovori nisu razlikovali od ljudskih, zaključeno je da poseduju inteligenciju. Ipak, uprkos evidentnom napretku računarskih programa i veštačke inteligencije, put do veštačke inteligencije čije bi mentalne sposobnosti bile jednake ljudskim, još je dug, iako je ta razdaljina svakim danom sve manja i manja.
    Tragajući za naprednim mašinma, naučnici su pažljivo posmatrali ribu - tunu. U eksperimentu je trebalo da im pomognerobot nazvan robo-tuna. Testovi su pokazali da tuna repom određuje pravac kretanja, telom komešajući vodu. Ovakav pogon je delotvorniji od brodskog propelera, jer omogućava ribi dostizanje brzine od 50km/h. Takođe, već je odavno počelo testiranje kompaktnih minirobota, nalik insektima, koji će se koristiti u medicini, a pre svega i neizbežno - u vojnoj industriji.

    Pionir u ovom poslu je Centar za inteligentna mehanička stvorenja, na prestižnom Vanderbilt univerzitetu u SAD. Neki proizvodi su isprobavani u parkovima u Njujorku i Vašingtonu, u propagandne svrhe, izazivajući pomešane reakcije kod slučajnih prolaznika.
    Sićušni roboti će se ubrizgavati u čovekovo telo kako bi se izborili sa bolestima i tumorima (a za vojne svrhe će da rade neto drugo) i na tom polju se izuzetno napreduje. Mikromašine imaju zadatak da prate krvotok i dospevaju na mesta gde je njihov rad neophodan - napadaće umore sa krajnjom preciznošću, davaće lekove i omogućavaće lekarima da analiziraju svaki deo ljudskog tela.
    Danas usu upotrebi stotine hiljada, a možda i milioni robota. Japan je  bio vodeći proizvođač i korisnik ovih uređaja, ali sada mu se Kina uveliko približila, a i druge zemlje žele da ovladaju ovom tehnologijom. Najveći broj robota koristi se na proizvodnim trakama, uglavnom u avio i auto industriji, gde izvode ponavljajuće poslove poput rezanja, zavarivanja, lepljenja, lakiranja ili provere obavljenog posla. Drugi robotski sistemi su u širokoj upotrebi u oblasti kompjuterskog dizajna.
    Naredni razvojni korak koji uveliko uzima maha i skoro da je zaživeo je - konstruisanje mašine sa ljudskom osobinama, a naučna fantastika uveliko obiluje pričama, filmovima ili igricama gde ljudi liče na mašine. Mnogi naučnici smatraju da će ljudski mozak postati neverovatno moćan kada se u moždanu koru ugrade sićušna silicijumska kola veličine neurona. To bi od osobe ispodprosečne inteligencije napravilo genija. Ovo više nije mašta, a godine koje dolaze to će najbolje dokazati.
    Neverovatno je čak i pomisliti da će mašine ikada posedovati pravu inteligenciju. Što se toga tiče, važna prekretnica bilo je uvođenje treće generacije kompjutera. Njihovi napredni sistemi funkcionisanja omogućavaju viši nivo mentalnih sposobnosti. Pravilo na kom počiva treća generacija zasniva se na principu rada neurona u ljudskom mozgu - kod ovih sistema elektronske komponente nisu raspoređene u nizove, već u mreže. Desetine hiljada mikroprocesora ili čipova rade paralelno, izvodeći milijarde proračuna svake milisekunde, razmenjujući podatke baš kao što to čine i ćelije u ljudskom mozgu.
    Nova tehnologija, čiji su predstavnici kompjuteri četvrte generacije, omogućuje robotima da obavljaju ekstremno složene zadatke kao što su opažanje i procenjivanje okoline, ljudi i stvari, što je ranije bio nemoguće, jer nije dovoljno robota samo opremiti kamerom - mašina, kao i čovek, mora posedovati sredstva za obradu i tumačenje slika koje prima. Naučnici su razvili sisteme optičkog prepoznavanja, te roboti bez problema mogu da kažu koje lice pripada kojem čoveku. U daljem razvoju, više nego ljudske robotike, važna uloga pripada već gore pomenutim insektima. Naime, oni su jedan od najboljih izvora podataka za razvoj robotike. Radeći sa muvama, naučnici su dokučili načine kako se ova stvorenja kreću i gledaju svet oko sebe. Proučavanjem 3.000 delova složenog insektovog oka (24.000 senzornih ćelija osetljivih na svetlost i povezanih sa preko milion nervnih ćelija), naučnici su uspeli da naprave robota sa sličnim vizuelnim sposobnostima. Ceo posao, kao i dalje napredovanje je pod dirigenskom palicom naučnika, kao i neizbežnog američkog Pentagona.

    Umesto da analizira i mapira okolinu, a potom da odluči u kom pravcu da krene, robot - muva opaža predmete u pokretu i shodno tome i reaguje. Naučnici su videli kako se njihovi insekt - roboti odlično snalazili među ljudima u parkovima. Ako bi neki šatač u parku, na njih zamahnuo, misleći da se radi o najobičnijem insektu, ovi mikro roboti bi elegantno izbegli mogući kontakt, nastavljajući dalje svoj let prema zadatom cilju. Primena insektolikih robota uveliko je zastupljena u najmoćnijim armijama sveta - oni vojnim vozilima služe kao super brze oči za izviđanje terena, imajući sposobnost prepoznavanja boja i oblika, kao i sposobnost tačne procene razdaljine do potencijalne mete.
    Osamdesetih godina XX veka, naučnici su se zainteresovali za oblast komunikacija ili razmene informacija, do tada zanemarene, jer nije postojala neophodna tehnologija. Rezultat svega je bio čitavo novo polje istraživanja. Sada, umesto da pokušaju da naprave jednu veliku mašinu koja bi oponašala sve sposobnosti ljudskog mozga, veliki broj naučnika ozbiljno se posvetio proučavanju kolektivne inteligencije insekata.   


    Sposobnosti jednog insekta su ograničene, ali kada su u zajednici, oni tada čine čudesne stvari. Prvi korak bila je izrada robota - mrava, jednostavne mašine sa jednim osnovnim programom i mogućnosti sposrazumevanje ultrazvukom između sebe i svoga vođe. Tako oni mogu odrediti položaj drugih robota - mrava, registrovati zvuke i pokrete, orijentišući se u odnosu na prikupljene podatke, delujući u skladu sa njima i vođom tima. Roboti - mravi, kada im se izda naredba, opkoljavaju mrvice šećera, hodaju u koloni pronalazeći najkraći put do odredišnog cilja, pojedinačno ili zajedno napdaju neprijatelja - drugog insekta robota, i još mnogo toga. Zahvaljujući softveru, jedinstveni su po svojoj sposobnosti da razvijaju nove obrasce ponašanja za koje nisu programirani, u potpunosti sledeći svoje uzore - prirodne mrave. Ovakva usklađenost, zasnovana na kreativnom mišljenju, izuzetno je bitan naporedak na polju veštačke inteligencije.

    Polovinom prošlog veka, naglim razvojem industrijalizacije i otvaranjem kosmičke trke između tadašnjeg SSSR-a i Amerike, mnogi pisci su predvideli da će roboti nalik ljudima uskoro biti u širokoj upotrebi. Poznati pisac Isak Asimov definisao je tri zakona robotike, a prvi glasi da robot ni u kom slučaju ne sme da povredi čoveka. Junimejt, prvi industrijski robot na svetu, počeo je da radi 1961. godine na sklapanju automobila u SAD. Bio je programiran da precizno prenosi metalne delove, što je inače činila velika grupa radnika. Tada se verovalo da će mašine vrlo brzo početi a oponašaju svoga tvorca. U čuvenom filmu Stenlija Kjubrika iz 1969. godine, 'Odiseja u svemiru', prikazano je šta bi se desilo kada bi se inteligentan kompjuter okrenuo protiv čoveka, svoga gospodara. Od tih vremena, pa do danas, mnogi izumi ticali su se mašina koje misle, na primer, prvi kompjuter koji igra šah - Deep Blue (Duboko plavo), kompanije IBM, ili onih što bi rešavali jednačine ili dokazivali matematičke zakone.
    Potom se čovečanstvo kretalo od industrijskog ka informacionom dobu, a nove inteligentne mašine doslovno su uticale na svaki domen naše svakodnevice. Zamisao o mislećoj mašini, poznatoj kao veštačka inteligencija, nastala je razvojem kompjutera i kao rezultat rada matematičara i naučnika koji su tokom Drugog svetskog rata dešifrovali nemačke vojne poruke. U prvi mah je ideja o veštačkoj inteligenciji delovala obaćavajuće, ali i - preteće. Mnogi su smatrali da će mašine dovesti do ukidanja radničke klase. Već 1950. godine, američki biohemičar i poznati pisac, gore pomenuti Isak Asimov (1920-1992), predvideo je ovaj problem u kultnoj zbirci pripovedaka pod naslovom 'Ja, robot'. Uvođenje robota i uska spcijalizacija poslova, jedan su od krivaca hronične nezaposlenosti širomsveta i produbljivanje već postojećeg jaza između bogatih i siromašnih. Devedesetih godina XX veka, deo naučnih krugova u Japanu je počeo da govori o posle-ljudskom dobu, 'kulturi mašina', što pažljivo preuzimaju čovekovo nasleđe i kompletno čovečanstvo. O tome šta će biti sa čovekom, nema ni reči - možda i ima, ali je istina suviše gorka da bi se objavila.
    Jedna od pokretačkih snaga, u pokušajima razvijanja veštačke inteligencije, bila je potreba ne samo da se skladište podaci, već i da se kombinuju na neki smislen način. U prvo vreme, naučnici su težili da osmisle mašine za izvođenje određenih specijalizovanih zadataka. Način njihovog rada bilo je prikupljanje i skladištenje značajne količine znanja o određenom naučnom pitanju i razvoj instrumenata analitičke logike i njenih kategorija za rešavanje problema. Suočen sa datom situacijom, kompjuter je analizira i preporučuje najbolji oblik delovanja. Ovakva mašina bila bi u stanju da prilagodi svoje baze podataka otkrićima do kojih je došla. Drugim rečima, mašina bi iz svake situacije u kojoj se našla, naučila nešto novo. Čoveku bi još samo preostalo da primeni stečena saznanja.
    Elektronski uređaji već uveliko rade po ovom principu, koristeći se za postavljanje medicinskih dijagnoza ili prilikom obrade finansijskih projekcija i detaljnih analiza. Međutim, čak i kada rade punom snagom, može se desiti da njihov softver ne može da predvidi određene detalje koji se ne uklapaju u njihov kod. To znači da se u medicini može desiti da mašine ne prepoznaju određene simptome, koje bi lekaru (čoveku - živoj osobi), odmah ukazale na prirodu bolesti. Kada mašina prevaziđesvoje mogućnosti, sistem bi se mogao samoisključiti, jer za mašinu, koliko god bila slična čoveku, svet ima smisla samo u okviru granica njenih podataka.
    Danas, malo ko strahuje od inteligentnih mašina, ali snovi naučnika tek treba dda se u potpunosti ispune. Kompjuteri i mobilni telefoni su deo naše svakodnevice, mašine nam zagrevaju hranu, peru veš i suđe, igramo se sa njima i pričamo, serviraju hranu, upozoravaju o požaru, skupljaju podatke sa Marsa, uglavnom - gde god se okrenete one motre na vas. Međutim, ovi veštački radnici programirani su da izvode određen broj pokreta, obavljajući tako tačno definisane zadatke. Neupotrebljivi su za bilo šta drugo, osim za svoje unapred određene funckije. Ili je to samo ono što narod treba da misli ...