'Oni' Su Bili Ovde

    Dvadeset petog avgusta 1966. godine, oficir koji je zapovedao posadom jednog silosa za ispaljivanje interkontinentalnih raketa u Severnoj Dakoti odjednom je otkrio da se u njegovim radio urešajima javljaju smetnje. U tom trenutku on se nalazio u jednoj betonskoj kapsuli - bunkeru na 18 metara ispod zemlje.

   Dok je pokušavao da utvrdi šta se to događa sa njegovim radio uređajima, drugi vojnici, koji su se nalazili na površini zemlje, videli su visoko na nebui jedan NLO (engleski UFO - Unidentified Flying Object). Radilo se o jarko crvenom objektu koji se naizmenično dizao i spuštao. U istom trenutku posada jednog radara uhvatila je na ekranu svog uređaja sliku NLO-a na visini od 35.000 metara.
    Gornjim rečima započinje ovaj doista zbunjujući izveštaj o tome da je viđen jedan NLO. U prvom redu, očevici su bili sve sami eksperti - vojnici koji dobro znaju svoj posao, a ne civili. U drugom redu, ni za najbolju volju ovaj slučaj nije mogao da se objasni dosad uobičajenim načinom da je reč o nekakvom meteorološkom balonu, avionu u visokom letu, veštačkom satelitu ili meteoru.
    Međutim, još fantastičnije zvuči završetak ovog službenog izveštaja koji su svojim pretpostavljenima podneli očevici. U svom izveštaju operativni oficir iz baze kaže sledeće: 'Kada se NLO digao, radio smetnje su prestale. Malo posle, NLO je počeo naglo da se spušta, bukvalno da se sunovraćuje. Sa mesta gde smo se nalazili izgledalo je kao da se spustio na tlo oko 15-25 kilometara od naše baze. Odmah smo poslali jednu četu vojnika na to mesto. Četa je poletela helikopterima. Kada se našla oko 10 kilometara od mesta spuštanja NLO-a, on je uzleteo. Malo posle, vojnici su videli još jedan NLO, koji je uhvaćen i na radarskom ekranu. Ubrzo je onaj prvi proleteo ispod ovog drugog, što se videlo i na radaru. Onda je prvi uzleteovertikalno uvis i nestao u nebeskom plavetnilu. Drugi je poleteo prema severu i nestao iza horizonta'.

    Ovaj incident, za koji štampa tada ništa nije saznala, tipičan je primer priličnog broja neobjašnjivih pojava NLO-a. Ja sam ih službeno proučavao 18 godina, koliko sam radio kao naučni savetnik komisije Ratnog vazduhoplovstva za NLO-e. Ono po čemu je izveštaj o ovom incidentu postao osobito zanimljiv, bila je činjenica što je nedaleko od ove baze, i to samo nekoliko dana pre toga, bio prijavljen još jedan incident. Prijavio ga je policajac koji je sve to video usred bela dana. Tvrdio je da je ugledao nešto što je izgledalo kao okrugli pljosnati objekat koji se spuštao niz obronak jednog brda, leteći nekoliko metara iznad zemlje. Spustivši se tako u dolinu, NLO se digao na visinu od 30 metara. Malo potom iz toga letećeg objekta provirila je 'mala kupola'. Sam objekat imao je, kako je izgledalo policajcu, razmere od oko 10-15 metara. Leteći objekat preleteo je preko jednog velikog jezera, a onda je izgledalo kao da će da se spusti na njegovu obalu. Međutim, nije se spusito nego je lebdeo oko 3 metra iznad tla i to samo 250 metara od očevica koji je stajao pored svog policijskog automobila.
    Zatim je NLO uzleteo i nestao u neberskom plavetnilu. Fantastična pripovest, međutim, ja sam sarima razgovarao sa očevicem, jednim veoma ozbiljnim i trezvenim čovekom, izvrsnim i iskusnim policajcem i smtram da mu nema prigovora. U toku onih 18 godina koje sam proveo kao naučni savetnik RV za NLO-e, komanda RV-a u Pentagonu uporno je tvrdila da su NLO ili izmišljotine, ili patke!!!, ili halucinacije ili naprosto pogrešno tumačenje prirodnih fenomena. Tako su objašnjene na hiljade incidenata sa NLO-ima i ja sam se sloćio sa gotovo svim tim objašnjenjima. Kao profesionalnom astronomu nije mi bilo teško da nađem objašnjenje za mnoge takve slučajeve.
    Međutim, ne mogu ih objasniti sve. Od preko 15.000 slučajeva u čijem sam rešavanju učestvovao u tih 18 godina, nekoliko stotina njih zaista začuđuju i više manje su zagonetni, a za neke, najmanje njih 25, može se reći da u najmanju ruku totalno zbunjuju.
    Ove super specijalne incidente videli su i prijavili visoko kompetentni i visoko cenjeni i pouzdani ljudi od kojih mnogi imaju iza sebe veliko naučno iskustvo u posmatranju: astronomi, osoblje kontrolnih tornjeva na aerodromima, oficiri Ratnog vazduhoplovstva, detektivi FBI, meteorolozi, piloti, radarski tehničari i operateri, univerzitetski profesori, lekari ... Upravo zbog iskaza ovakvih ljudi, RV je organizovalo sistematsku akciju izučavanja NLO-a kojoj su se priključili i neki američki univerziteti.
    Javnost je, naravno, želela i još želi da joj se kaže u šta da veruje u vezi NLO-a, odnosno u šta može i u šta sme verovati. Ona traži autoritativn sud o letećim tanjirima o kojima se godinama tako uporno govori. Smatram da tom zahtevu javnosti trebsa da se udovolji, jer ona na to ima puno pravo. Smatram da mi je dužnost da o misteriji NLO-a progovorim iskreno i detaljno. Govorim ne samo kao naučnik, nego i kao čovek koji se nalazio u jedinstvenom položaju. Naime, ja sam jedini naučnik koji se gotovo dve decenije bavio ispitivanjem problema NLO-a, koji je pročitao preko 15.000 izveštaja o njeima i lično razgovarao sa hiljadama očevidaca, svedoka i ljudi koji su tvrdili da su videli leteće tanjire. Gde je tu istina?

    Saznati pravu istinu o letećim tanjirima je jako teško, jer ovaj predmet gotovo automatski izaziova reakcije. Tako reći sve moje kolege naučnici i to bez izuzetaka, izveštaje o NLO-ima odbacuju kao puke tračeve, iako je to izrazito nenaučna reakcija,, jer niko od njih nikada nije proučio materijale. Sa druge strane, postoji popriličan broj laika koji kategorički tvrde da leteći tanjiri postoje, da u njima doleću na Zemlju predstavnici nekih nepoznatih civilizacija i da postoji organizovana zavera komande RV i najviših državnih funkcionera da se fenomen postojanja letećih tanjira zataška da se ne bi stvorila masovna panika i histerija.
     Zapravo, problem NLO-a se pretvorio u sukob dva verovanja. Jedni su oni koji 'znaju' da NLO ne postoji, a drugi su oni koji takođe 'znaju' da NLO postoje i da predstavljaju nešto apsolutno novo u ljudskom iskustvu. U sredini su stotine miliona ljudi, celo čovečanstvo, koji ne znaju šta o tome da misle, kojem carstvu da se priklone. Dilema da li NLO-i postoje ili ne postoje, međutim, ne bi smela da bude pitanje veerovanja, nego predmet hladne, smirene naučne analize.
    Kada sam 1948. godine prvi put čuo za leteće tanjire, reagovao sam kao i ostali naučnici - zaključio sam da se radi o 'pričam ti priču'. Večina prvih izveštaja bila je zaista, blago rečeno - sumnjiva.
    Tada sam bio diretkro opservatorije Univerziteta u Kolumbusu u državi Ohaju. Jednog dana posetilo me je nekoliko visokih oficira iz tehničkog centra Rajt Patersonove vazdušne baze u Dejtonu, koji je udaljen oko 100 kilometara od Kolumbusa. Nakon dosta okolišanja, jer je bilo očigledno da im je čitava ta stvar nezgodna, zapitali su me šta mislim o tetećim tanjirima. Rekao sam im šta mislim. Najstariji oficir je tada rekao: 'I mi tako mislimo, ali ... Biste li hteli gospodine Hajnek, da budete naučni savetnik Ratnog vazduhoplovstva SAD za problem letećih tanjira? Mi smo dobili naređenje od Vrhovne komande u Vašingtonu da sa vama razgovaramo, pa ..."
    Smatrao sam da mi ovaj posao neće oduzimati mnogo vremena, da može da bude interesantan, pa sam zato pristao. Ipak, tada sam pristanak ponajviše dao zato štoi nisam verovao u postojanje letećih tanjira. Bio sam uveren, naime, da se svaki slučaj može racionalno objasniti, bilo kao posledica kave halucinacije, makar grupne, bilo kao rezultat kakvog prirodnog fenomena.
    U sledećih nekoliko godina lako sam objasnio najveći deo slučajeva. Međutim, ostao je određeni broj slučajeva koji su zbunjivali, koji se nisu mogli objasniti.


    Makar šta mislila javnost o tome i to na osnovu raznih službenih izjava i izaveštaja, valja reći da RV, doik sam bar ja radio u komisiji, nije dovoljno posvećivalo pažnje nastojanju da se dešifruje ta velika misterija. Njegov program istraživanja NLO-a nosio je naziv 'Projekat Plava knjiga', a u toku čitave njegove istorije vodili su ga oficiri od kojih nijedan nije imao veći čin od kapetana! Čitav projekat bio je smešten u dva kanselarije u Rajt Patersonovoj bazi, a osoblje se obično sastojalo od tri oficira, dva narednika i mene kao spoljnog naučnog saradnika. Od 1947. do 1965. godine, analizirali smo 10.147 slučajeva. Do kraja je objašnjeno 9501 slučaj, a 600 slučajeva je ostalo nerazjašnjeno.

    Godine 1952. došao sam do zaključka da komanda RV-a ne tretira ovaj problem dovoljno ozbiljno, pa sam napisao u jednom naučnom časopisu članak u kome sam zatražio da se ovom problemu pristupi ozbiljnije, jer on to i zaslužuje.Komanda RV-a je 1953. godine sazvala grupu veoma renomiranih naučnika na čelu sa dr Hauardom Robertsonom, vrlo poznatim fizičarem sa Kalifornijksog univerziteta. Zasedalo se četiri dana i za to vreme je razmatrano 15 neobjašnjenih slučajeva, od nekoliko stotina, koja je odabrala komanda RV. Razume se da je to bio premali broj slučajeva. Naučna komisija je posle ovog zbilja letimično obavljenog posla konstatovala kako materijali o NLO ne ukazuju na to da oni predstavljaju neposrednu fizičku opasnost za našu nacionalnu bezbednost.
    Konstatovano je, nadalje, da nema nikakvih dokaza da fenomeni o kojima je reč ukazuju na potrebu da se revidiraju današnja naučna shvatanja. Na više mesta naučnici su upotrebili tvrdnju 'mi čvrsto verujemo', iako je to tvrdnja koja više dolikuje ljudima koji nose mantije, nego naučnicima. Sa toga skupa sam otišao misleći kako će jednom doći vreme kada će se pokazati da je ova komisija radila brzopleto. ISte godine kada se sastala ova komisija, dogodio se jedan od najzagonetnijih slučajeva koje sam proučavao. Slučaj je najpre bio javljen iz Blek Houka u Južnoj Dakoti, a onda iz Bizmarka u Severnoj Dakoti i to u noći između 5. i 6. augusta i u rane jutarnje časove 6. augusta. Više osoba iz Blek Houka izvestilo je kako je na nebu videlo nekoliko čudnih i nepoznatih predmeta. Valja napomenuti da su svi ti ljudi bili iskusni i izvežbani posmatrači, ljudi koji su završili posmatračke kurseve civilne zaštite na kojima su naučili kako se osmatraju neprijateljski avioni.  Važno je dodati i to da se nisu nalazili na okupu, nego da su bili razmešteni na prilično velikom prostoru. Učestvovali su, naime, u jednoj vežbi civilne zaštite.   
    U isto vreme pojavilo se nekoliko neidentifikovanih slika letećih predmeta na radarskom ekranu Elsvortove vazdušne baze, koja se nalazila nekoiliko kilometara od Blek Houka. Smesta je na to mesto poslan jedan mlazni lovac 'F-84' koji se upravo nalazio u letu zbog jednog drugog zadatka. Njegov pilot je ubrzo javio preko raia da je ugledao nekoliko NLO-a. Dodao je kako jedan od NLO-aleti iznad Pijemonta u Južnoj Dakoti i da se kreće dvaput brže od njegovog mlaznjaka. Takođe je uzviknuo: 'Sjajniji je od najsjajnije zvezde koju sam ikada video'.
    Kada je ovaj pilot pojurio prema letećem predmetu, ovaj je naprosto nestao! Posle je pet civila, koji su sve to posmatrali sa zemlje, potvrdilo da je pilotov avion odista gonio nekakav kudikamo brži svetleći objekat. Međutim ,neidentifikovani predmet se i dalje video na radarskom ekranu, pa je upućen drugi 'F-84'. Posle par minuta leta u označenom pravcu, pilot je javio da vidi nekakav svetleći objekat čija svetlost menja intenzitet i boju prelazeći iz belog u zeleno.
    Leteći prema tom predmetu i nastojeći da ga stigne, pilot je iznanada primetio da se zasjala signalna lampica na nišanu njegovom mitraljeza. Bio je to znak da je radar aviona uhvatio nepoznati predmet, koji se nalazio tačno ispred aviona, ali nešto iznad njega, na nešto većoj visini. Zatim je poečo veoma brzo da se diže, tako brzo da ga avion višpe nije mogao slediti. Videći to, pilor je odustao od potere i vratio se na aerodrom. Za sve to vreme posada radara u bazi je precizno na ekranu videla dva objakta - vlastiti avion i NLO. Kako je slika na radarskom ekranu pokazala da NLO leti prema severu, dežurni oficir u bazi je o tome obavestio centar osmatrača civilne zaštite u Bizmarku, oko 400 kilometara severno. Jedan narednik i dva civila su sa krova osmatračnice videli kako je NLO preleteo iznad njihovih glava i nestao u noći.
    U to vreme su kategorične pristalice teze da su leteći tanjiri stvarnost došli do zaključka da RV ne posvećuje dovoljnu pažnju ovom problemu, a da možda čitavu istragu čak i zaverenički sabotira. Zato su ljudi rešili da uzmu stvar u svoje ruke i da sami urade posao koji RV ne radi kako valja. Posledica toga je osnivanje nekoliko organizacija od kojih je prva bila APRO - Aerial Phenomena Research Organization - Organizacija za izučavanje vazdušnih pojava, a onda i NICAP - National Investigations Committee on Aerial Phenomena - Nacionalni istraživački komitet za vazdušne pojave.
    Obe oranizacije su se povezale sa brojnim zagovornicima teze o postojanju letećih tanjira na internacionalnom novou i pristupili razmeni izveštaja i podataka. Stupio sam u kontakt sa tim organizacijama i dobijao od njih izveštaje. Tako sam otkrio da su leteći tanjiri bili viđeni, osim u SAD i Kanadi, i u Zapadnoj Evropi i u još 70-tak država širom sveta, pa i u SSSR-u. Bilo je indikativno da je među očevicima bio veliki procenat onih koji nikada pre toga nisu imali pojma o letećim tanjirima i nisu verovali u njihovo postojanje. Mnogi su hteli da zadrže u tajnosti ono što su videli, jer ih je bilo strah da ne ispadnu smešni, pa su se poveravali samo najbližoj okolini, koja je uspevala da ih ubedi da napišu i pošalju izveštaj o onome što su videli i doživeli.
    Međutim, u razdoblju od 1958. do 1963. godine, izveštaji o viđenju NLO su se toliko proredili da su gotovo prestali. Onda se 1964. naglo povećao broj izveštaja, kao i broj neobjašnjenih slučajeva. Neki detalji iz opisanih slučajeva su istovetni: boja NLO-a je jarkocrvena, često lebde samo nekoliko metara iznad zemlje, proizvode prodoran zvuk nalik na monotono zavijanje sirena, životinje počinju da manifestuju gotovo paničan strah i uznemirenost mnogo pre nego što ljudi ugledaju NLO, a kad se NLO pojavi, psi cvile od strave - činjenica da ih oni vide je veoma značajan podatak. Takođe, dominira u svim izveštajima navod da NLo postiže fantastične brzine kako u vertikalnom, tako i u horizontalnom letu.

    Možda bih i ja odbacio leteće tanjire kao izmišljotinu da ne postoji određen broj izvrsno dokumentovanih slučajeva koji su ostali neobjašnjeni uprkos karakteru, tehničkoj kompetenciji i broju izveštača i očevidaca. U jesen 1966. godine, situacija sa NLO je poprimila takve razmere da je istragu povela Komisija za oružane snage Predstavničkog doma Kongresa. Saslušali su i mene kao jedinog naučnika koji se od početka sistematski bavio ovim problemom. Rekao sam im da im mogu pokazati barem dvadesetak veoma uverljivih izveštaja, koje su napisali takvi očevici u koje se ne može posumnjati. Deset od tih izveštaja su napisali naučnici, pet aktivni oficiri ili policajci, a pet ljudi u čiju se sposobnost zapažanja može apsolutno verovati. Zahtevao sam da se čitav kompleks pitanja NLO razmotri ozbiljno, sistematično i sa više sredstava. Ministar vazduhoplovstva dr Harold Braun i komisija s tim su se složili i pružili dosta obećanja. Braun je održao obećanje, ali mi se čini da je stvar posle zapela.
    Po mom mišljenju postoje samo četiri moguća objašnjenja fenomena NLO-a.

■ PRVO - NLO su tračevi, rezultat halucinacija, neslanih viceva, autosugestija, masovne histerije i slično. Međutim, čak i ako je to tačno, valja ispitati taj fenomen, jer će se tako doći do veoma značajnih podataka o ljudskoj psihi.

■ DRUGO - NLO su izvesno tajno oružje koje se potajno ispituje. Razume se da je ova teza ne krhkim nogama. Tajna oružja se obično ispituju u skrivenim delovima sveta i kad tad vest o njima procuri. NLO se, međutim, pojavljuje u celom svetu, pa i u najnaseljenijim mestima na planeti.

■ TREĆE - NLO su letelice ili svemirski brodovi iz drugih svetova u svemiru. Za to, doduše, nema nikakvih materijalnih dokaza. Pa ipak, bilo bi ludo i glupo na prečac odbaciti takvu mogućnost. Kako to stoji teorijski? Svi manje više patimo od kosmičkog provincijalizma, smatrajući da je naša Zemlja Božji izuzetak. Zašto bi samo naše Sunce bilo jedina zvezda kadra da ostvaruje život, kad broj zvezda za koje znamo iznosi najmanje 100.000.000.000.000.000.000?! Poznato je da se zvezde rađaju,stare i odumiru, baš kao i mi ljudi, kao i da je stvaranje planetarnog sistema deo tog evolucionog procesa. Odnosno, veliki broj zvezda ima planete koje oko njih rotiraju. Neka ih ima bar svaka deseta zvezda! U tom slučaju, planetama bi bio okružen broj zvezda koji se može izraziti ovom brojkom - 10.000.000.000.000.000.000!
    Znamo, nadalje, da nisu sve zvezde podjednako stare. Ima ih dosta koje su mnogo miliona godina i mnogo stotina miliona godina starije od našeg Sunca, što će reći da se život u svemiru mogao razvijati stotinama miliona godina pre nego na Zemlji! Prema tome, te civilizacije - ako postoje, razvijenije su onoliko koliko su starije od naše. Možda su, da se izrazim hipotetički, oni rešili problem sprečavanja starenja, pa možda žive, na primer, prosečno naših 10.000 godina. Stoga bi se za njih svemirski let koji traje i 300-400 godina bio razmerno kratak, što znači da bi mogli da dođu sa neke planete iz drugog zvezdanog sistema i da se vrate nazad. Ne govorite da je to nemoguće. Svi koji su juče govorili da je nešto nemoguće, opekli su se za jezik.
    Izvesna visoko razvijena ivilizacija, kao ova čije postojanje pretpostavljam u ovoj hipotezi, svakako da bi se interesovala šta se događa u drugim delovima galaksije. Svaki znak realizacije nekog tehničkog progresa, bio bi signal da tamo valja poslati izviđačku ekspediciju koja bi utvrdila šta se na odredišnoj tački događa. U tom smislu možda niej slučajno što su se leteći tanjiri pojavili neposredno posle drugogsvetskog rata, ako i u vreme učestalih atomskih i nuklearnih eksplozija.


■ ČEVRTO - NLO su nekakvi posve prirodni fenomeni koje na današnjem stepenu razvoja nauke još ne umemo da objasnimo, a ne možemo ni da zamislimo kako bi se mogli objasniti. Ovo uopššte ne zvuči uverljivo.