Ponuda Tema

Trka Za Letećim Tanjirom

   Početkom septembra 1976. godine, tačno iznad Sarajeva primećen je NLO. Prvo pilot Lufthanse, pa Swisair-a, i na kraju kapetan Aviogeneksovog tupoljeva su podjednakim rečima opisali objekat koji im je bio vidljiv ...
 
    U pitanju je bilo telo slično čigri, relativno malih razmera i, što je najinteresantnije, sa crvenim i zelenim svetlima koja su rotirala. Letelo je stalnim rotiranjem, ali i u cik-cak linijama. Letelica je prilazila blizu pomenutim avionima ali im nije ugrožavala let.
Nijedan pilot nije primetio nikakav znak da u tom objektu postoji posada, iako je manevrisanje bilo bezbedno i sinhronizovano. Kontrola letenja je obavestila odgovarajuće vojne organe i 'para' (naziv za dva borbena aviona) se digla sa najbližeg vojnog aerodroma. Vrlo brzo su borbeni avioni JNA došli u blizinu NLO-a. Pošto su vođeni na posebno kanalu nije poznato kakav su izveštaj slali. Zbog lepog vremena vrlo je verovatno da su i napravljeni snimci ispali dobro.
    U svakom slučaju ono što je bilo viđeno na radarskom ekranu bilo je impresivno. NLO koji se tako slobodno šetao oko civilnih aviona, spazivši svoje nove pratioce menja svoje ponašanje. Povećava brzinu i usmerava se prema Banja Luci. Migovi 21 ga prate, ali očigledno ne otvaraju vatru. Ima i tu određene logike. Ukoliko NLO, bez obzira na poreklo, ima oko sebe zaštitni omotač, bilo kakvo ispaljivanje rakete može biti opasno, može pogoditi naše avione ili se skrenuti na neki cilj na zemlji. Postoji, naravno, mogućnost da su naši migovi otvorili vatru, ali se to na radarskim ekranima nije moglo videti.
    U svakom slučaju bilo je impresivno gledati tu trku - taman kada bi migovi dostigli to telo, ono bi odjedanput ubrzalo. U blizini Banja Luke je NLO skrenuo prema SLavonskom Brodu i zatim prema Mađarskoj. Kod naših komšija postoji običaj da uvek (koliko li to košta) postoji par borbenih aviona u vazduhu, i to najčešće iznad Balatona. Ta navika proističe iz toga što gotovo svako može da preleti Mađarsku u pravcu sever-jug i obratno, a da njihovi avioni ne mogu ni da polete u tom vremenu. Raketiranje sa zemlje je nešto drugo, ali tu ipak postoji krupan problem tačne identifikacije cilja.
    Dva mađarska ratna aviona su krenula prema svojoj granici, da dočekaju nezvane goste. Naši su migovi odustali od dalje trke, postigavši glavni cilj, a to je isterivanje neprijatelja sa naše teritorije, a NLO je ušao u vazdušni prostor Mađarske. Kontrolor letenja na odgovarajućem sektoru je pozvao Budimpeštu direktnom vezom i dao poziciju tajanstvenog objekta naglasivši da je u pitanju NLO. Mađarski migovi su očigledno imali zadatak da taj objekat unište po svaku cenu, pa su se prestrojili i pokušali da opkole cilj.
    Na radarskom ekranu, posle nekoliko sekundi, sva tri cilja su se stopila. Sledeće što je viđeno, bili su nunjeviti odrazi jednog cilja, ali cilja čija je brzina bila bar pet puta brža od zvuka. To je NLO očigledno odlučio da više neće da se zamajava sa lovcima i dodao gas. Već sledećeg minuta je u kontroli letenja bilo drugačijih problema i to je 'prepušteno zaboravu'.
    Dva meseca kasnije, u nevezanom razgovoru sa 'Zoltanom' čuo se i nastavak priče. Mađarski lovci su stvarno imali naređenje da obore NLO. Da li otvorili vatru ili ne, to ni 'Zoltan' nije znao, ali lovaca više nije bilo. I on je sam video da je NLO otišao i mnogo mu je krivo što su mladi piloti u lovcima izginuli. Ono što je svakako najneverovatnije je činjenica da nikad nisu nađeni ni tela pilota ni delovi aviona. Kao da ta dva mađarska ratna aviona nikada nisu ni postojala.

LETEĆI TANJIRI BLIZU ZAGREBA

    Početkom novembra 1979. godine bilo je više prijava NLO-a između Kostajnice i Zagreba. Mnogi kapetani JAT-ovih aviona su to preko frekvencija prijavljivali, iako su opisi bili različiti. Nešto je od toga čak i procurilo u tadašnju štampu, mada u senzacionalističkoj verziji. Nekoliko podrugljivih komentara tadašnjih naučnika je uvredilo pilote očevidce, pa je dalji kontakt sa štampom stopiran. Niko se ozbiljan, uostalom nije zainteresovao za te događaje, iako su oni na radarskim ekranima bili zabeleženi, što je, ako ništa drugo, dokaz da ta tela nisu plod fantazije već objekti od metala. Ali, propaganda vlasti tadašnjeg vremena je činila svoje.
    Tih nekoliko dana je bilo čestih otkaza radionavigacionih sredstava na vezi i vrlo čestih prekida na radio vezi između kontrole letenja i aviona. Vođe aviona su se žalile na prekid veza ili na krčanje i prigušenje zvuka, na otkaz mnogih navigacionih uređaja u avionu i čak kvarove na motorima. Jedan od tih slučajeva je bio izrazito dramatičan. Redovan avion na relaciji Beograd - Zagreb je već bio u početnom prilazu prema Zagrebu kada je ljutito prijavio ugrožavanje. Tada je i kontrolor letenja primetio da postoji drugi cilj u blizini, iako nije imao nikakav podatak o tome da bi bilo ko tu mogao i smeo da bude.
    Kapetan je, na upit, opisao ovo telo kao izduženu cigaru, potpuno neosvetljenu, normalnog načina letenja. Kroz objašnjenje, kao da je shvatio šta se depšava pa je tražio dozvolu izbegavanja. U nekoliko cik-cak poteza je pokušao da se otrese pratioca, ali to nije išlo. 'Cigara' se gotovo prilepila uz njega, prateći ga u stopu. Tada se prednji deo letelice osvetlio snažnom, ljubičastom svetlošću, i istog trenutka su svi uređaji u pilotskoj kabini otkazali. Svi pokazivači su pokazivali neverovatne i netačne podatke. Jedino je radila radio-veza, prosto kao da je to namerno urađeno, i kapetan je usplahireno objašnjavao šta mu se događa. Meteorološka situacija je bila vrlo složena i kontrolor letenja se namučio dajući uputstva za sletanje. Zamislite uputstvo: 'hajde malo levo dok se ne 'pogodi' potrebni kurs, pa hajde malo i polako dole dok se ne 'pogodi' ugao poniranja'. Na oko dva kilometra od početka, kapetan je video poletno-sletnu stazu i bezbedno spustio avion. Po sopstvenoj izjavi, NLO ga je tek tada napustila, kao da je želela da se uveri da će sletanje biti izvedeno sigurno. Na zemlji, uređaji aviona su radili normalno i mehaničari nisu našli nikakav kvar.

GRAD ISPOD VODE

    Daleke 1970. godine desio se čudan događaj, toliko čudan i neverovatan da je svaka priča o tome bila drugačija. Mladi poručnik je poleteo iz Zadra na rutinski let. Leteo je duž obale, prema Lošinju. Bio je na vezi sa oblasnom kontrolom letenja Zagreb, na drugoj strani je bio iskusni major, bivši pilot. Sam let nije pretpostavljao nikakve probleme i major ga je vodio kao i sve druge.
Na relativno mirno obaveštenje pilota da su motori stali, kontrolor letenja je utvrdio položaj aviona i o tome obavestio svoje kolege. Usledilo je nekoliko konkretnih naredbi koje su imale za cilj da eventualno ponovo aktiviraju motore. To očigledno nije bilo mogućno pa je avion počeo da gubi na visini. Kontrolor letenja je tada naredio mladom poručniku da iskoči, da napusti avion. Poznato je, naime, da je izgubiti ratni avion velika šteta, ali da je mnogo važniji čovek i da pilote uvek treba spašavati. Obično se očekuje, pogotovo kada je pala izričita naredba, da pilot aktivira katapult i da se spasi iskakanjem. Mladi poručnik to nije želeo, rekao je da hoće da pokuša da spasi avion. Služba kontrole letenja je javila poziciju aviona koji pada nadležnim vojnim službama. Akcija traganja i spašavanja pilota počela je i pre nego što je avion stvarno pao.
    U Zagrebu je stari major molio mladog poručnika da napusti avion i da se spase. Tada, počinje neverovatna odiseja. Pilot javlja da je pao u more i da lagano tone. Na radarskom ekranu više nije bilo cilja i major je sa mukom zadržavao suze. Ono što je bilo najčudnije je bila činjenica da je radio veza još funkcionisala, iako je jačina bila smanjena. Poručnik je, svestan da ne može napustiti avion koji tone, zbog pritiska ispod površine mora, bio nekako rezigniran ali ne i uplašen. Opisao je kako izgleda u moru, čak je delovao kao dečak koji nešto otkriva. A otkrio je neverovatne stvari. Prvo, video je grad ispod mora. U nekoliko rečenica ga je opisao: to su bile visoke, bele okrugle građevine, građene u koncentrisanim krugovima. Centralni trg je izgledao kao stari amfiteatar, a primetio je i neke tamno mrke, niske građevine, koje su više nalikovale na rombove. Rekao je da sve liči na geometrijske figure, ali da ne vidi ništa živo. Nema ni riba, rekao je.
    Čitavo to vreme njegov glas je postajao sve tiši i tiši. Zadnja rečenica koju su čuli u kontroli letenja govorila je o nekakvom podvodnom brodu. Na žalost, bez ikakvih daljih podataka. S obzirom da je dat skoro idealno tačan položaj pada aviona u more, brodovi i podmornice Jugoslovenske ratne mornarice su lako istražile ne samo to mesto već i bližu i dalju okolinu. Ne samo da nije nađen nesretni mladi poručnik, već ni jedan jedini, ni najmanji deo aviona nije nađen. Da li je uopšte moguće da je avion, nekim čudom, pao ili otišao na neko sasvim drugo, beskonačno daleko mesto? Ostalo je i dalje velika tajna.

   RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA