Tajne Subatomskog Sveta

   Fizičari smatraju da bi svi mistični fenomeni mogli biti različiti oblici iste pojave - sveopšteg subatomskog sistema koji prima, spaja i odašilje informacije na nivou mnogo dubljem nego što je naše shvatanje prostora, vremena i univerzuma. U tom sistemu jednako su zastupljeni elektroni, atomi, molekuli, čelije, ali i složena bića ili bolici poput, recimo, Ajnštajna, planeta, zvezda i celih galaksija ...

    Teorija kvantne fizike, u kojoj je kvant, najjednostavnije rečeno, jedinica za delovanje kao što je metar za dužinu ili gram za težinu, pojavila se prvi put krajem XIX veka. Filip Lenard je opazio da svetlo putuje u vremenski odvojenim, naglim naletima, a ne u skladnim, neprekinutim talasima. Tu razliku on je uporedio sa lupanjem u bubanj u odnosu na prefinjeni zvuk violine. Ti su odvojeni naleti - za koje se uslovno može reći da su čestice - u stvari su kvanti, a danas se zna da se sve u subatomskom svetu zbiva u takvim naletima, dok je pitanje da li u njemu posledica obavezni sledi uzrok, u najmanju ruku diskutabilna.
    Mnogi fizičari su uvereni da na tom nivou ne može biti uzročno - posledična veza. Zakon i red, dakle, delovali bi samo u takozvanom 'makrokosmosu', dok bi u onom drugom 'mikrosvetu' vladao haos. Ervin Šredinger, jedan od najvećih kvantnih fizičara i novelovaca, zapanjen sopstvenim jednačinama požalio se u jednom pismu Albertu Ajntajnu na - 'to prokleto kvantno skakutanje'.

    Odsustvo uzročno - posledičnih veza u subatomskom svetu, naučnici su do sada pokušavali da objasne na tri različita načina, koji imaju i svoje nazive:
■ Kopenhagensko tumačenje
■ Model mnogosturkog univerzuma
■ Teorija skrivene varijable
    Začetnik prve teorije je nobelovac Nils Bor, koji ju je nazvao po svom rodnom gradu, Kopenhagenu. On je nepostojanje načela uzročnosti u kvantnoj mehanici, još 20-tih godina XX veka, pokušao matematički da izrazi 'slomom određenog vektora'. Dakle, vektor, koji nam pokazuje smer i veličinu sile u običnoj, vanatomskoj mehanici, kada se na subatomskom nivou eliminiše, ostavlja praznicu između onoga što bi nauka morala predviđati i onoga što nam kvantna teorija dopušta da predvidimo. Nils Bor je, nastojeći da popuni taj međuprostor, rekao da propast vektora postoji, ali samo u našoj svesti.
    Drugi fizičar, Brus Devit, na takav stav reagovao je čistom logikom i rekao:
- Kopenhagensko tumačenje tera nas na pomisao: ako slom vektora postoji samo u našoj svesti, tada je i vektor samo proizvod svesti i nema ga u stvarnosti.
    Pojednostavljeno, čoveku koji se ne bavi vektorima, mišljnje Nilsa Bora ne znači mnogo, ali fizičarima zvuči kao tvrdnja da cigla koja nam padne na glavu - postoji samo u našoj svesti! Ipak, izlaz iz ćorsokaka u koji je fiziku uvela Borova tvrdoglavost, pronađen je u onome što je nazvano 'Modelom mnogostrukog svemira'.
    Pravo iz naučne fantastike, ovaj model su preuzela tri prinstonska fizičara, pa je poznat i pod njihovim imenom kao 'Evert - Veler - Grahamov'. Ima, doduše, naučnika koji smatraju da ovaj model treba vratiti tamo odakle je i došao - u naučnu fikciju, ali on ipak predstavlja logičan i sveobuhvatan alternativni pokušaj da se protumači slom tog nepredvidivog vektora. Dakle, ovaj model kaže: sve što se može dogoditi, to će se i dogoditi. Pitanje je samo u kojem od bezbrojnih univerzuma.
    Naučna trojka sa Prinstona,rekla je sledeće: ako bacimo novčić u vazduh, on će pasti istovremeno i kao glava i kao pismo, ali u dva različita svemira! Tačno prema kvantnim jednačinama, vektor će doživeti slom i dogodiće se obe moguće stvarnosti. Mi ćemo, naravno doživeti i videti samo jednu, ali u susednom paralelnom svemiru, drugi 'mi' imaće drugi ishod! Ako ima bezbroj mogućih, a prema kvantnoj mehanici i stvarnih svetova, koji postoje istovremeno.
    Brus Devit je rekao i sledeće:
- Još se i sada živo sećam svog prvog susreta sa tom zamisli. Pomisao da postoji 10 na stotu 'suprotnih' kopija moje osobe koje se neprestano dalje dele na nove dvojnike... nije se lako pomiriti sa tom šokantnom spoznajom!
    Prihvatimo li zamisao o paralelnim svemirima, tada je u nekim od njih još uvek Mahatma Gandi živ i zdrav, ali možda je i Hitler uspešan slikarr kojem nikada nije palo na pamet da se bavi politikom, a Džon F. Kenedi je preživeo atentat u Dalasu 22. novembra 1963. godine, i još sličnih primera ... Kvanti koji su skloni neredu su krivi što mi u nekom univerzumumožda i ne postojimo, jer nam se tamo roditelji nikada nisu ni sreli - bezbroj je puteva, barem u teoriji, koji vode u različite modele multidimenzionalnog svemira. Savremena fizika je učinila neke fundamentalne proboje koji mogu uveliko da povećaju šansu da sa takvim svetovima dođemo u kontakt. Jedan od uslova, prevazilaženje brzine svetlosti, već je zadovoljen!

    Naučnici iz Nacionalnog istraživačkog centra u Firenci, uspeli su da unutar svetlosti kao elektromagnetnog talasa izdvoje jednu specifičnu grupnu brzinu koja je u stanju da prevaziđe granicu od 300.000 km/sekundi. Konkretno, na razdaljini nešto većoj od jednog metra postignuta je brzina za 25% veća od svetlosne! Drugi naučnici, ovog puta sa Univerziteta u Sent Luisu, dokazali su da 'negativna masa' (materija oslobođena svake energije), može biti iskorišćena za stvaranje minijaturnih 'crvotočina' kroz svemir, kroz koje bi, kada se one prošire, mogao da prođe i svemirski brod. Dakle, prečicama, kroz vreme i prostor, u prošlost i budućnost, to jest, u paralelne univerzume.
    Iako joj je začetnik bio Ajnštajn, on je nikada nije izričito imenovao, jer mu je smetala nepredvidljivost kvanta, pa je koristio svaku priliku da se postavi kritički prema kvantnoj teoriji. David Bom, jedan od najistaknutijih Openhajmerovih učenika, tvrdio je da biAjnštajnove zamerke bile namestu kada bi 'ispod' kvantnogsveta postojao još dublji - subkvantni nivo, kao što je kvantni ispod našeg. Bom je pretpostavio da bi baš taj svet mogao biti ona toliko tražena 'tajna varijabla' koja utiče na to da se ionako neposlušnim kvantima 'lome' vektori, ali prema njemu, ta skrivena varijabla bi mogla uspešno da deluje samo prostorno i vremenski neodređeno, odnosno ako prostor i vreme uošte ne postoje, ili bar ne postoje onako kako ih mi zamišljamo.
    Doktor Džon S. Bel izveo je 1964. godine zaključak zbog kojeg su fizičari još dugo razbijali glavu. Bel je dokazivao a su kvantni efekti zaista neodređeni u Bomovom smislu reči: to znači da oni nisu baš ovde ili baš onde, nego i ovde i onde. To je ta skrivena varijabla! Ovo bi nadalje značilo da prostor i vreme postoje samo u našim čulima, a zapravo nisu stvarno - stvarni!
    Nedugo posle Belovih tvrdnji, matematičar Čarls Muzes zainteresovao se za parapsihologiju, a doktor Timoti Liri, zajedno sa Klivom Baksterom, proučavao je vančulne senzacije kod biljaka, polazeći od pretpostavke da svest ne postoji samo u mozgu. Sva trojica su dokazivala da se svesnost može naći i na mnogo nižim nivoima, na primer, ćelije, molekula, atoma, ili još dublje. Danas, posle više decenija, naučnici su sve više uvereni i dokazuju, da i amebe imaju svest kao čovek!
    Doktor Evan Haris Voker, američki fizičar u službi armije, prvi je postavio celokupnu kvantnu teoriju na toj osnovi. U pismu doktoru Niku Herbertu, to je ovako objasnio:
- Teorija skrivene varijable svesti pokazuje da:
■ 1) postoji ispodkvantni nivo iskustveno - teoretske strukture osnovne kvantne mehanike i
■ 2) ono što se zbiva na tom subkvantnom nivou, u stvari je temelj čula kod živih bića. A to nas dovodi do zaključka da naša svest može držati pod kontrolom fizičke pojave - pomoću zakona kvantne mehanike.
    Doslovno protumačeno, pošto naša svest vlada fizičkim zbivanjima pomoću kvantne mehanike, mi smo zapravo ona 'skrivena varijabla', ili bar njen deo! Za doktora Nika Herberta, Belova razmišljanja su bila povod da na njegovu teoriju dogradi još sprat više. Naime, tvrdnju da je sve uzrok svemu, nazvao je teorijom o 'kosmičkom lepilu'. u Herbertovoj teoriji 'kosmičkog lepila', sve što se događa sa nekim kvantom, događa se zbog zbivanja sa nekim drugim kvantom, a to se zbivanje događa zbog onog prvog. Očigledno, na tom nivou je apsurdno govoriti o uzročnosti, već je reč o uticaju koji deluje na sve i u svakom trenutku. Po doktoru Niku Herbertu, svi smo mi, iz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, povezani tim 'svemirskim lepkom'.
    Doktor Herbert zaključuje sledeće: - Neomeđena vremenom i prostorom, svest je ona skrivena varijabla - tvrdeći da uzroci i posledice nisu međusobno povezani mestom zbivanja, ali da je to istovremeno u skladu sa Ajnštajn - Bomovom teorijom da se ništa u svetu ne događa slučajno.
    Još dalje je otišao doktor Džek Sarfati, predsednik grupe naučnika koji su proučavali odnose između fizike i svesti, a on kaže:
- Ispod nivoa vreme - prostor koji shvatamo našim čulima, ceo subkvantni svet je u stvari svet najsitnijih čestica podataka. Zamislite ga kao nekakve mikro - mikro kompjutere. Oni određuju opipljivi deo svemira i određeni su vremenom i prostorom - sve je još ovde i onde, ali ne i ovde i onde. Ali, programiranje neopipljivog, subatomskog dela svemira izmiče Belovim formulama. Štviše, skrivena varijabla nije baš svest, kako su verovali Voker i Herbeert, nego je to informacija'.
    Ako je Sarfatijeva zamisao tačna, tada je informacija već programirana unutar kvanta, određujući mu kako da se uobliči da bi formirao univerzum kakav danas poznajemo. Informacija je istovremeno bezvremenska i bezprostorna, kao i svevremenska i svuda prisutna, stvaralac i kreator, jednom rečju - Bog, ili bar sa svim osobinama koje se božanskoj sili pripisuju.