Tajna Planete Mars

    U julu 1988. godine ne baš sa velikom pompom počeo je posao za koji se verovalo da će trajati oko 20 godina i tokom koga će, konačno, čovek moći sam sebi da dokaže i pokaže da je sposoban da preživi i na nekoj drugoj planeti i da tako počne kolonizaciju svemira, odnosno našeg Sunčevog sistema.

    Reč je, naravno, o Marsu i da je tada tadašnji Sovjetski savez lansirao sondu čiji je cilj jedan od Marsovih satelita. A to je bio Fobos, a tako je nazvan i taj projekat. Najzanimljivije je bilo da je to zapravo bio deo opsežnog plana čija realizacija je počela još nekoliko godina pre toga događaja, a u nju mogu da se svrstaju sovjetski napori vezani za lansiranje orbitalnih brodova tipa 'Saljut' i svemirske stanice 'Mir', koja je kružila nebom i duže vremena bila naseljena kosmonautksim posadama.
    Optimisti su tada rekli - problem međuplanetarnih putovanja je već načet i to mnogo pre nego što je moćna raketa - nosač tipa 'proton' krenula sa sovjetskog kosmodroma u Bajkonuru, noseći sondu Fobos ka crvenoj planeti - Marsu. Ova planeta je za čoveka uvek imala nečega mističnoga u sebi. Među planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema, Mars je bio jedini kojem se mogla izraditi karta uz pomoć teleskopa smeštenih na Zemlji.

    Takve karte su uglavnom obrazac svetosti i senki koji je, prema stručnjacima, predstavljao kopno i more. Sada već davne 1877. godine, jedan italijanski astronom otkrio je dugačke, neobične šare i nazvao ih je kanalima - i tako je rođena legenda o Marsovim kanalima. To je silno upalilo maštu mnogih i pretpostavljalo se, da su ti kanali delo koje nije stvorila priroda. Postavilo se onada pitanje - štsu onda ono? Da li su to možda napravili stanovnici Marsa? Da li postoje Marsovci?
    Drugim rečima, rodilo se uverenje da su ti kanali delo koje pokazujna ovoj planeti postoji život i to takav život koji je u stanju preduzeti takve velike građevinske i inženjerske radove. Zagovornik ove teorije bio je američki astronom Persival Louel i on je 1894. godine objavio knjigu u kojoj je na popularan način iznesena zamisao o Marsu kao sedištu života i to - inteligentnog života. Ubrzo potom, verovatno direktno pod uticajem Louelove knjige, jedan plodan pisac, H.G.Vels, napisao je roman Rat svetova i eto, legenda je bila rođena, a Mars je posato najzanimljivija planeta Sunčevog sistema.
    Mars je udaljeniji od Sunca nego što je to Zemlja. Lakše ga je posmatrati nego, na primer, Merkur i Veneru. Pored toga, u pojedinim trenucima može biti znatno bliži Zemlji nego što su Merkur i Venera. Još ranih 60-tih godina XX veka, započeto je njegovo istraživanje. Louel je na njemu video kanale, isto kao i italijanski astronom Skjapareli. Drugi astronomi, koji su imali isto toliko jake teleskope kao i ova dvojica, te kanale nisu videli. Tako Mars uvek uspešno igra neku vrstu skrivača. A kada se govorilo o crvenoj planeti i među stručnjacima uvek se razmatralo o određenim tajanstvenim okolnostima.
    Mnogi su u stvari tvrdili da Louel nije video kanale, nego da je video ono što je hteo da vidi. Rešenju tajne svi su se ponadali kada je uspešno krea prva sonda prema Marsu. Bio je to 'mariner-4', lansiran novembra 1964. godine. On je jula 1965. prošao pored Marsa na udaljenosti od 10.000 kilometara. Snimljeno je 20-tak forografija i one su usmerene ka Zemlji kao mikrotalasni signali. Na ovim slikama, naravno, nisu otkriveni nikakvi kanali. Tada se utvrdilo da je gustina Marsove atmosfere sastavljena uglavnom od ugljen - dioksida i da ima samo jednu stotinku gustoće Zemljine atmosfere. Od toga časa prepostavka o inteligentnom životu na Marsu - strmoglavo se smanjila.

    Potom su usledile operacije sa dve nove sonde. To su bili 'Mariner-6' i 'Mariner-7', koji su zajedno na Zemlju poslali tačno 199 fotografija. Ove slike bile su tehnički bolje od onih prethodnih i naučnici na Zemlji su otkrili da je Marsova površina slična onoj Mesečevoj - izrešetana je kraterima. Ali, baš ova istraživanja pokazala su da se Mars ipak razlikuje od Meseca. Površina crvene planete uglavnom je bila ravna i jednolična. Sonde su otkrile, takođe, da je temperatura na Marsu manja nego što se očekivalo, a nije se činilo verovatnim da na ovoj planeti ima tekuće vode, mada je otkriveno da ima polarne kape, slično Zemlji, koje bi mogle, kako su naučnici pretpostavili, da sadrže led.
    Tada je stvoren sledeći zaključak - bez slobodne vode na površini, bez kiseonika u atmosferi i bez tragova kanala, koji se nisu mogli otkriti n pored najdetaljnijeg istraživanja, pretpostavke o mogućnostima postojanja ineligentnog života razbijene su poput mehura od sapunice.
    Novembra 1971. godine, čovek je napravio još jedan veliki korak u osvajanju kosmosa. Sonda 'Mariner 9' postavljena je u orbitu oko Marsa. Time je čovek prvi put u svojoj istoriji jednu svoju rukotvorinu postavio u orbitu nekog drugog sveta, osim onoga na Zemlji.
    I Sovjeti su tada pokušavali da daju svoj dops osvajanju svemira. I njih je mnogo zanimala crvena planeta. Oni su ubrzo posle uspeha Amerike sa sondama mariner, poslali dve sonde na Mars. To su bili 'Mars-2' i 'Mars-3'. One su 1971. godine spuštene na površinu ove planete. To se dogodilo u vreme kada je na Marsu duvao orkanski peščani vetar i sonde su uništene.

    Zapravo, na Zemlji tada niko nije znao šta se dogodilzašto se dobro smišljena misija pretvorila u neuspeh, u času kada su sonde spuštene na tlo Marsa. Tako se ona misterioznost još više pojačala. Oluje su se smirile tek krajem 1971. godine i tada je 'Mariner-9' napravio niz uspešnih snimaka i izrađena je karta celog Marsa. Prva stvar koja je jednom za svagda skinuta sa dnevnog reda - bili su kanali. Njih nije bilo. Sve one tamne linije bile su optička varka. Zanimljivo je da su neki astronomi protivrečili Louvelu i tvrdili baš to - da sve te uske, tamne linije predstavljaju varku. A i svetlija i tamnija područja nisu imala nikakve veze sa kopnom i morem.
    Još je nešto ranije slavni američki astronom Karl Sagan tvrdio da nema govora o morima i kopnu na Marsu, nego da su to područja nad jima duvaju moćni vetrovi i raznose svetliju i tamniju prašinu. Snimci sa 'Marinera-9' upravo su to i dokazali. Snimci sa ove sonde, pokazali su, takođe, da se krateri slični Mesečevim, nalaze uglavnom na jednoj od polutki Marsa. Druga polovina Marsa ih ima relativno malo. Tu je uočeno još nešto - te sitne tačke nisu mogle biti ništa drugo nego vulkani. Sve su to činjenice koje su upotpunjavale naša saznanja o crvenoj planeti. Najveći vulkani nalaze se u području koje je nazvano Tharsis.
    Otkriveno je, takođe, da se nešto južnije od Tharsisa proteže jedna velika pukotina, u stvari kanjon dubok do dva kilometra, dogačak oko 3.000 kilometara i širok oko 500 metara. Nazvan je 'Mornarska dolina'. Bilo je onih koji su postavili pita - da li je to možda jedan od kanala koje je video italijanski astronom Skjapareli ili Louel? Šta se krije u toj velikoj pukotini? Je li to središte Marsove tajne?
    Da bi se dobili odgovori i na ovitanja, bilo je neophodno organizovati nove misije i to takve tokom kojih će se sonde meko spustiti na Mars, a da ne dožive sudbinu sovjetskih sondi. To je, u to vreme, bila jedna od najvećih naučnih operacija. Karl Sagan je napisao: 'Ali, zašto je 'Mars-3' započeo spuštanje usred velike peščane oluje? Ova misija je bila u tančine proučena pre lansiranja. Svaki korak koji je valjalo preduzeti, bio je unesen u program brodskog kompjutera pre lansiranja sa Zemlje. Posle toga, nije više bilo moguće  menjati data uputstva, čak ni onda kada su postale očigledne razmere peščane oluje iz 1971. godine. Rečeno žargonom svemirskih istraživanja, misija 'Mars-3' bila je preprogramirana, to jest neprilagodljiva. Ali, zakazivanje sonde koja je imala oku 'Mars-6' znatno je tajanstvenije.
    Nije bilo globalnih oluja kao kada je ova soinda ušla u Marsovu atmosferu, niti razloga da se očekuje neko lokalno nevreme. Možda je došlo do nekog neočekivanog tehničkog kvara. Ili se možda Marsova površina odlikuje nekim posebnim opasnim svojstvima?
    Amerikanci su ovo pitanje sa pravom postavljali. Želeli su poslati dva broda i to 'Viking-1' i 'Viking-2' i nisu hteli doživeti neuspeh. A sva dotadašnja istraživanja Marsa, i pored mngoih dobijenih odgovora, pokazivala su da su ljudska saznanja o tajanstvenoj planeti ipak nedovoljna.