Svet Paranormalnih Pojava - No 46

    Svetsko prvenstvo u fudbalu 1974. godine u Nemačkoj počelo je utakmicom Jugoslavija - Brazil. Tog 13. juna 1974. godine na 'Vald' stadionu u Frankfurtu okupilo se oko 70.000 gledalaca, a oko milijardu ljudi pratilo je meč na televiziji. Jugoslavija je nadigrala Brazil u svim segmentima igre ali i pored nekoliko 100% šansi, utakmica je završena nerešeno 0:0.

    Sledeći protivnik bila je reprezentacija Zaira, koje je bila prvak Afrike. Na svetsko prvenstvo fudbaleri Zaira došli su sa velikim ambicijama, ali i sa nekim neobičnim obeležjima. Reprezentacija Jugoslavije bila je smeštena u mirnom i usamljenom hotelu 'zonenhof' u Keningštajnu, koji je bio udaljen 20-tak kilometara od Frankfurta. Zbog posebnim mera bezbednosti, u hotel je malo ko imao pristupa, ali su zato, iz časa u čas stizale vesti o pripremama ekipe Zaira i izuzetnim osobinama igrača od kojih su neke bile zastrašujuće. Govorilo se da igrači Zaira svakodnevno jedu majmunsko meso koje im daje posebnu snagu, da rade specijalne vežbe snage i izdržljivosti, a noću da održavaju ritualne magijske seanse u tam - tam bubnjeve, koji, gvorilo se, mobilišu ekipu. Isticalo se da su igrači brzi kao antilope, okretni kao pume i snažni kao leopardi. Igrači su dobili naziv 'leopardi' zbog majmunskog mesa koje vole leopardi i koje daje snagu.
    Tadašnji savezni kapiten Miljan Miljanić osetio je da se strah uvlači u ekipu i zato je pre utakmice sa Zairom sa igračima održao čak četiri sastanka. Hrabrio ih je, iznosio dobre i loše strane protivnika. Miljanić ništa nije prepuštao slučaju i pred Svetsko prvenstvo, za samo deset dana leteo je u Afriku i Brazil, da bi što detaljnije upoznao igrače Brazila i Zaira. Zato je igračima Jugoslavije ukazao na izvenredna svojstva fudbalera Zaira - veliku snagu i napadčku igru, izuzetnu brzinu i pokretljivost, skladnost pokreta i fudbelske kvalilitete većine igrača.

    Kod fudbelera Jugoslavije napetost je popustila, ali nisu otklonili strah. Utakmica Jugoslavija - Zair odigrana je u Gelzenkirhenu, 18. juna 1974. godine. Jugoslavija je igrala u sastavu: Marić, Buljan, E.Hadžiabdić, Oblak, Katalinski, Bogićević, Petković, Aćimović, Bajević, Šurjak i Džajić.
    Od prvog minuta Jugoslavija je igrala smireno, visokim loptama i preko krila. To je 'umirilo', u prvim minutima, dosta agresivne i razdražljive igrače Zaira, a skokovi visokih igrača Jugoslavije na njih su delovali nekom hipnotičkom snagom. Padao je gol za golom i već u prvom poluvremenu bilo je 6:0 zaJUgoslaviju. U drugom poluvremenu pala su još 3 gola, za konačnih 9:0, a moglo je biti još. Pogotke su postigl: Bajević - 3, Džajić, Šurjak, Bogićević, Petković, Oblak i Katalinski. Bio je to rekordan rezultat na ovom svetskom prvenstvu.
    U ovom susretu fudbaleri Zaira delovali su umorno, nesigurno, zbunjeno i uplašeno. Od njihove snage, agresije, brzine i okretnosti nije bilo ni traga. Posle utakmice jedan naš novinar otkrio je da su igrači zaira noć pred utakmicu sa Jugoslavijom proveli u misterioznom ritualu uz tam tam bubnjeve, u nekoj vrsti transa i nisu spavali celu noć!
    Zato su verovatno sledećeg dana na utakmici bili tromi, umorni i iznureni. To je shvatio i njihov trener Vidinić i neobične 'pripreme' za utakmicu izbacio je već u narednom susretu protiv Brazila. Na toj utakmici Zair je bio ravnopravan protivnik Brazilu. Do poslednjih minuta Brazil je vodio samo 1:0 i u poslednjem minutu dao je još jedan gol, mada su mnogi izrazili sumnju u regularnost ovog rezultata.
    Trener reprezentacije Zaira, bio je bivši golman i reprezentativac Jugoslavije, Blagoje Vidinić. Najzaslužniji za uspeh Zaira, on je sa ovom ekipom osvojio prvenstvo Afrike i uspeo je da ih dovede na završni turnir svetskog prvenstva, što tada nije polo za rukom ni velikim fudbalskim silama kao što tada bili Engleska, tadašnji SSSR, Francuska, Čehoslovačka... Vidinić je uživao veliki ugled u Zairu, a posle osvajanja prvenstva Afrike, svi igrači i treneri Zaira, dobili su od predsednika Mobutua po kuću i luksuzni automobil. Posle utakmice sa Jugoslavijom, čiji rezultat je bio prava katastrofa za Zair, Vidinić je bled u licu izjavio novinarima: 'Ovo je strašno, mi ne smemo da se vratimo kućama. Pobiće nas navijači u Zairu!

    Malo ostrvo u blizini Meksiko Sitija je najčudnija turistička atrakcija u svetu, jer na njemu 'živi' na hiljade lutaka, svih vrsta i veličina. Mnogi tvrde da su ih videli kako se kreću i govore, naročito noću, dozivajući putnike namernike. Ostrvo lutaka dospelo je u žižu javnosti nakon misteriozne smrti njegovog vlasnika.

    Da lutke često zaposedaju duhovi, naročito preminulih vlasnika, odavno već spada u urbane legende, a postoji niz priča u kojima su opisane sve nevolje koje su snašle one u čiji posed se dospeli antikviteti ove vrste, stari ponekad i stotinu i više godina. Neobjašnjiva promena mesta, otvaranje i zatvaranje očiju, noćne senke po kući, pa čak i jezivi glasovi kojima povremeno progovore, sve su to jedna vrsta poltergejst manifestacija, a lutke su pogotovo privlačne da se nezemaljski entiteti u njih 'uslele' zbog svog oblika koji podseća na ljudski. Naročitu stravu kod mnogih je izazvala 80-tih godina XX veka serija horor filmova o čuvenom lutku Čakiju i od tada priče o ukletim lutkama vrlo često nalaze put do slušaoca.
    Ali, sve je to možda proizvod bujne filmske mašte, u odnosu na pomisao da se niću nađete sami na pustom ostrvu, okruženi hiljadama sablasnih lutaka, u raznim fazama raspadanja, koje vas na mesčini posmatraju svojim ukočenim pogledima sa drveća, iz žbunja, iz trave, sa zemlje i gde god da se okrenete, one su tu, a vetar kao da raznosi njihove glasove i šapat koji se širi okolo. Strašno, čak i za one najhrabrije!
    Zbog toga je ostrvo lutaka, na španskom 'Island de las Munekas', koje se nalazi nekoliko milja od Meksiko Sitija - noću prazno! Meštani ga i tokom dana izbegavaju, a vrlo je malo onih najhrabrijih koji se usuđuju da prođu pored njega čak i u čamcima, jer tvrde da vrlo često čuju glasove koji ih dozivaju po imenima da dođu i pridruže im se. Nekoliko TV ekipa boravilo je na ostrvu lutaka, a jedna koja je imala nameru da sakupi dokaze o paranormalnim pojavama, došla je do malo rezultata, jer ih je u toku noći snašla takva panika da su umesto da istražuju, samo u strahu nagađali šta se dešava.
    Ostrvo lutaka je, u stvari, jedno od plutajućih ostrvaca sa bujnom vegetacijom, na sredini Hočimilko kanala i veštačkog jezera Teshulio, koje su još stari Asteci napravili. Sve do 50-tih godina XX veka bilo je nenaseljeno, čak nije imalo ni svoje ime, a onda je postalo vlasništvo Don Hulijana Santane Barere, koji se odlučio na pustinjački život, pa mu je ovo okruženje odgovaralo. Podigao je malu kolibu i izdržavao se prodajom povrća koje je sam gajio na ostrvu. Mnogo godina Teshulio Lejk je bio zaboravljen od sveta, sve dok 1990. godine oblast Hoćimiliko nije proglašena zaštićenim nacionalnim dobrom. Višemilionski program je sproveden da se očisti kanal i uskoro je vodeni saobraćaj ponovo uspostavljen sa ostrvom.
    Međutim da li dugotajna usamljenost ili nešto drugo, tek Don Hulio je rođacima i prijateljima počeo da priča o čudnim glasovima koje čuje na ostrvu i duhu jedne devojčice koja se pojavljuje u zalivu, kod kanala u kojem se udavila. Po jednoj verzije, dete je stradalo, a Hulijan, koji je našo njeno telo u vodi, patio je što nije stigao da je spase. Ubrzo posle nesreće, u kanalu je primetio lutku kako pluta na vodi, pomislio je da je pripadala devojčici, izvadio ju je iz vode i okačio na obližnje drvo da bi na taj način odao poštu stradalom detetu.
    Tako je, navodno, sve počelo. Sledećeg dana voda je donele još lutaka, a Don Hulijanu duh devojčice je rekao da joj nabavi još igračaka. Lutke su postale njegova opsesija, donosio ih je iz grada, uzimao one odbačene po kontejnerima i oštećene, a onda i kupovao sve više i više, ulažući u njih gotovo sav svoj novac koji je zarađivao prodavajući povrće. Kačio ih je na svako drvo, svaku granu, stavljao ih na kolibu, tvrdeći kako mu je saopšteno da će na taj način smiriti duh devojčice, a od ostrva odagnati zle sile koje su tu inače prisutne još od drevnih vremena.
    Meštani koji ži ve u okolinisu ubeđeni da je priča istinita i da lutke, u noćnim satima, posednute duhom devojčice, žive svoj tajanstveni život na ostrvu koje je po njima i dobilo ime. Don Hulijan ih je 'naseljavao' punih pola veka, a ono što je i posle njegove smrti ostalo nerazjašnjeno jese podatak da se nesreća dogodila mnogo pre nego što je on došao na ostvro, još 1920-tih godina, kada su se tri devojčice igrale u zalivu, a jedna od njih pala sa malog nasipa u kanal i udavila se. Bilo kako bilo, Don Hulijan Santana do poslednjeg dana nije odustajao od priče da čuje glas devojčice koja ga poziva da joj se pridruži u vodenoj grobnici.

    Ono što je pokrenulo lavinu interesovanja za Ostvro lutaka bio je tragičan događaj koji se zbio 21. aprila 2001. godine. Don Hulijan i njegov nećak Anastasio pecali su na ostrvu, a starac se žalio nećaku da ga progone glasovi iz vode, ali je rakao da je uvek bio u stanju da se odupre tim pozivima. Nastavili su sa pecanjem, sve dok Anastasio nije morao da ode da obavi neki posao. Kada se vratio, našao je Don Hulijana kako pluta licem nadole u kanalu blizu malog nasipa - upravo na mestu gde je nesrećna devojčica izgubila život osamdeset godina ranije!
    Da li je stari usamljenik konačno poslušao glasove sa drugoga sveta i odlučio da zakorači u tamnu vodu kanala ili je u pitanju nesreća - nikada se neće saznati. Kažu da je starac čvrsto verovao da su lutke deca koju će on uspeti a vrati u život. Uprkos Don Hulijanovoj smrti, lutke su nastavile da ljutito gledaju posetioce svojim zloslutnim i bezdušnim očima. To je u slučaju kada imaju oči, jer su mnoge bez glave i bez udova ili su, spaljene suncem izgubile boju, dok im lice i telo prekrivaju plikovi, stvarajući tako neprirodne i uznemirujuće vizije. Šupljine u lutkama i prazne očne duplje postale su dom za biljke i paukove.
    Iako su mnoge lutke u poodmakloj fazi raspadanja, za lutke se govori da se noću kreću i govore. Anastasio tvrdi da je lično primetio da lutke same hodaju, pokreću glave i neprirodno krive ruke. Od kada je Don Hulijan umro, ostrvo je postala najčudnija turistička lokacija u Meksiku. Njegov nećak je preuzeo upravu nad ostrvom i kaže da ima dvadesetak posetilaca dnevno, a sve je više stranaca koji dolaze iz celog sveta da bi se susreli oči u oči sa paranolmalnim dešavanjima. Mnogi su ubeđeni da su 'uhvatili' lutke kako pokreću glave ili otvaraju i zatvaraju oči, a spiritisti kažu da sada na ostrvu ne postoji samo jedan duh nego dva - nastradaloj devojčici pridružio se i duh Don Hulijana.

    Kakvim su sve tehnološkim čudima raspolagali Atlantiđani prema vizijama čuvenog američkog vidovnjaka Edgara Kejsa. O nestalom kontinentu Atlantidi tokom vekova dosta je pisano, a ipak su manje više samo nagađanja. Ipak, svet je, u suštini, najviše o Atlantidi saznao iz 'Dijaloga' velikog grčkog folozofa Aristokla Platona (427-347. pre Hrista) i to iz 'Timeje' i 'Kritije' koji su napisani sredinom IV veka stare ere. Postoje, međutim i drugi, sasvim neobični izvori informacija o tom velikom zagonetnom ostrvu koje se, izgleda, nalazilo negde u Atlantskom okeanu.

    Reč je o podacima koje su davali razni prozorljivi ljudi. Jedan od takvih koji je znao a pronikne u prošlost i budućnost, bio je Amerikanac Edgar kejs (1877-1945). Još 30-tih godina XX veka više je puta u stanju hipnotičkog transa govorio o Atlantidi. Njegove izjave bile su uvek zapisivane i potom objavljivane i, što je posebno zanimljivo, neke od datih činjenica kasnije su i potvrđene.
    Kroz sve epohe u istoriji, prilikom izgradnje velikih zdanja, hramova i spomenika, uvek se pojavljivalo pitanje kako prenositi ogromne terete. Kejs je u stanju usnulosti pričao da su Atlantiđani taj problem rešavali tako što su se graditelji hvatali za ruke i uz udaranje bubnjeva počinjali u kolu da se okreću oko ogromnog kamenja, gromko pritom pevajući obrede pesme. Usiljena psihička moć mnoštva ljudi, u spoju sa energijom zvučnog pulsiranja, podizala je teške gromade i spuštala ih na opdređeno mesto. S vremenom su izmislili naročite zvučne gongove koje su naštimovali na određeni ton. To je olakšavalo celu operaciju.
    Moguće je da su 'zvučna levitacija' - umeće da se pomoću zvuka prenose teški predmeti i psihička energija čoveka - sačuvalo i do mnogo poznijih vremena. Na glinenim tablicama Sumerana, na primer, istoričari su, nakon njihovog dešifrovanja, saznali da je zvuk sposoban da podiže kamenje! Ta sposobnost je verovatno korištena i prilikom gradnje egipatskih piramida.
    Sve to zvuči neverovatno. pa ipak, i danas u zaseoku Šivapur u zapadnoj Indiji, imaju običaj da pozivaju one koji žele da učestvuju u podizanju granitne stene recimo od 70 kilograma. Jedanaestoro ljudi postroji se oko kamena upirući prstom desne ruke u njega, a zatim počinju gromko a pevaju pominjući ime derviša Kamara-Alija (svetog pokrovitelja obližnje džamije) i gromada počinje polako da se iže u vazduh?!
    Na Atlantidi je bilo mnogo velikih divljih, grabljivih zveri koje su živele u pećinama i često su napadale ljude. Najzad su Atlantiđani izmislili nešto poput lasera. Snažan snop svetla koji je izvirao iz specijalne palice ubijao je na mestu životinje sa određenog rastojanja. Ovde je neizbežno napomenuti da su se prvi laseri pojavili tek 60-tih godina, to jest 25 godina kasnije, nakon špto ih je Kejs pomenuo i opisao.
    Kao i svim tehnološkim visoko razvijenim civilizacijama i na Atlantidi je postojao problem dobijanja energije. Atlantiđani su je dobijali nameštanjem kolona specijalno obrađenog kvarca na vrh tornja. Kvarc im je služio otprilike kao sredstvo za transformaciju sunčeve energije. Tu tehnologiju, kako je Kejs rekao, Atlantiđanima su dali došljaci iz kosmosa. On je podrobno opisao kako je to čudo od kristala izgledalo i gde je smešteno. Energija se od njega kumulirala pod zemljom i prenosila se potrošačima. To je dovelo do eksplozije koja je narušila nestabilnu ravnotežu Zemljine kore. USledili su zemljotresi i erupcije vulkana, ali, ipak nije tada civilizacija Atlantiđana uništena. Ono što je bilo porušeno - obnovilo se. Nauka i tehnika nastavile su da se razvijaju.
    Još jedan primer visoke tehnologije koja se razvila na Atlantidi bila je i 'neugasiva' svetlost koja se koristila u hramu Inkal, nedaleko od prestonice. Na granitnoj platformi unutar hrama uzdizala se velika stena kristalnog kvarca, odakle je neprestano zračila treperava svetlost, uzdižući se uvis skoro deset metara, poput belog plamena. Ta svetlost nije smetala očima i nije ispuštala toplotu, ali je zato posedovala moć da uništi sve sa čime dođe u dodir. Tu čudnu 'vatru' žreci su koristili za prinošenje žrtava bogovima i za spaljivanje mrtvih.
    Nakon zalaska sunca, na Atlantii se rasplamsavala plavkasto - bela svetslost kristal koji su bili puni sunčeve energije. To znanje stvaranja veštačke svetlosti bilo je poznato i Egipćanima. Njihovi umetnici su mnoge sate provodili u prostorijama bez prozora unutar piramida i slikali po zidovima. A, ipak, nikakvi tragovi gara od uljanih svetiljki, niti od baklji nigde nisu nađeni. Čak su se i u grobnicama iz hrišćanske epohe ponekad nalazile neobične svetiljke koje su vekovima odavale svetlost.
    Edgar Kejs je govorio da su atlantiđani ovladali i atomskom energijom, opet zahvaljujući pomoći došljaka iz kosmosa. Uran su im dovozili iz zapadne Afrike, sa teritorije današnjeg Gabona - gde su sačuvani ostaci nekadašnjih rudnika. Pomoću snažnog toka sunčane energije, naučnici Atlantide izveli su cepanje atomskog jezgra - u šta je zaista teško poverovati. Međutim, ako se ima u vidu kada je Kejs o svemu tome govorio, onda je neophodno napomenuti da u to vreme niko još nije došao na ideju o mogućnosti da se energija dobijena iz srca atoma, koristeći i uranijum u tu svrhu.
     Nije isključeno da su naučno tehnološka dostignuća Atlantiđana zauvek izgubljena za savremeno čovečanstvo. Edgar Kejs je tvrdio a se negde u blizini velike piramide u Gizi nalazi arhiva 'zapisa' Atlantiđana. Tragove civilizacije Atlantiđana, smatra on, mogu se pronaći na meksičkom poluostrvu Jukatanu i u predelu Bahamskih ostrva.

    Zbog čega mnogi muškarci u najboljem periodu svog života, aktivni i potpuno zdravi - umiru u smu?! Potpuno zdrav čovek ode u krevet, usred noći ga čuju kako iz sve snage plače u snu, a ujutro ga pronađu mrtvog u krevetu. Ista scena se ponavljala mnoštvo puta, a doktori ne mogu da otkriju nikakve fizičke tragove na telima umrlih koji bi objasnili misterioznu smrt koja ih je zatekla u krevetu, ali obični ljudi znaju uzrok - oni govore o demonskim bićima i smrtonosnim snovima!
    Na ovakav način umrlo je jedanaest osoba. Svi su bili filipinski mornario, a njihovu neobičnu smrt je 1960. godine istraživao doktor Gonzalo Aponte u američkoj pomorskoj bazi u Guamu. Autopsija žrtava nije ništa otkrila, ali je doktor Aponte otkrio da iznenadna smrt u snu nije potpuno nepoznata - takvi slučajevi su zabeleženi na čitavom Dalekom istoku.
    Lokalna legenda kaže da spavača napada noćni demon koji mu čučne na grudi i polako ga uguši. Svedočenja očevidaca idu u prilog ovoj legendi. Ljudi opisuju gušenje, dahtanje, ječanje, penu na ustima, otežano disanje, vrištanje i mnoge druge znake koji ukazuju na demonsko nasilje nad žrtvom. Noćni demoni Dalekog istoka su uvek smrtonosni. U Japanu je ova vrsta smrti poznata pod imenom pok-kuri, na Filipinima je zovu bangungot ili batibat, a narod Hmong u Vijetnamu i Laosu je naziva tsob tsuang. Na Tajlandu se treba bojati bića koje zovu pji am ili u prevodu - udovičin duh, koje dolazi noću i krade duše mladih muškaraca. Zato se neki mladići brane od 'phi ama' tko što pre spavanja stave ruž na usne, pa duh pomisli od njih da su žene i tako ih onda ostavi na miru.
    Iako je u filipinskoj medicinskoj literaturi pronašao da se iznenadna smrt u snu pominje još od 1917. godine, doktor Aponte jednostavno nje mogao da donese bilo kakav zaključak o smrti jedanaestorice mornara. Isti slučaj sa potpuno istim ishodom je kasnije dokumentovan među izbegliacama iz jugoistočne Azije, a 1981. godine je zabeležena smrt 38 žrtava u Americi, među pripadnicima naroda Hmong.
    Tako je smišljen termin 'sindrom smrti usle noćne more' koji je kasnije preimenovan u 'iznenadna i neobjašnjiva noćna smrt'. Uzrok smrti u ovakvim slučajevima je trenutni prestanak rada srca. Ali, zbog čega su srca muškaraca tek tako otkazivala, kada ti ljudi nisu patili ni od kakvog poznatog zdravstvenog problema? Korak ka rešenju ove misterije napravio je 1986. godine španski lekar Pedro Brugada. On je otkrio neobičan obrazac u elektrokardiogramu, koji pokazuje električnu aktivnost na srcu. Pacijentovo srce je nepravilno kucalo, a na kardiogramu su se iscrtavali otkucaji nalik ajkulinom peraju.
    Isti neobičan obrazac se pojavio i kod dvojice drugih pacijenata. Obojica su bili muškarci 40-tih godina koji su iznenada kolabirali. Doktor Brugada je prikupio još nekoliko slučajeva i do 1992. godine bio je potpuno siguran. Obrazac nalik ajkulinom peraju na EKG-u, sada poznat pod nazivom Brugadin znak, predstavlja nepravilnost u ritmu srca. Takva nepravilnsot izaziva fibrilaciju, pa komore srca pumpaju mimo uobičajenog ritma. Cirkulacija krvi se smanjuje i ukoliko se srce ne stimuliše elektrošokovima ili sličnim tretmanom, ishod je fatalan. Stanje nazvano 'iznenadna smrt strukturalno normalnog srca, postalo je poznato pod imenom 'sindrom Brugada'.
    Brugada smrtni slučajevi se razlikuju od onih izazvanih drugim bolestima srca, pre svega jer su povezani sa periodima usporenog ritma srčanog mišića. Smrt se po pravilu događa noću ili kada žrtva miruje i ne bavi se napornim aktivnostima. Tipični pacijent ima 40 godina, muškarac je u najboljem periodu života, aktivan, prodiktivan i bez prethodne istorije bilo kakve bolesti. Potpuno neočekivano jednog jutra se samo neće probuditi.
    Njegova dalja istraživanja su pokazala da su slučajevi kojej istraživao doktor Aponte 1960. godine, potpuno identični sindromu Brugada. U jugoistočnoj Aziji i u japanu, ovakvo stanje srca u muškoj populaciji je veoma rašireno. Na Tajlandu je sindrom Brugada - među lokalnim stanovništvom poznat ao Lai Tai, drugi najveći uzrok smrtnosti muškaraca ispod 40 godina, odmah iza saobraćajnih nesreća. Iako se retko javlja, u Evropi sindrom Brugada ne pravi nikakvu razliku među polovima za razliku od Azije, gde pogađa isključivo muškarce.
    Ispitivanje genetskih uzroka ovakvih stanja, identifikovana je mutacija gena SCN5a, koji kontroliše protok jona natrijuma u srčane ćelije. Pravilnost ritma srca kontrolišu električna polja generisana protokov opravo ovih jona. Čim se protok smanji,. srce pada u fibrilaciju. Ovaj mutirani gen je karakterističan za Brugada pacijente. Zahvaljujući istraživanjima doktora Pedra Brugade, savremena medicina je u stanju da pomoću kardiograma i električnih implanata kontroliše ovo misteriozno stanje. Ponekad pomažu i lekovi,a u budućnosti će pomoću genske terapije potpuno biti otklonjen strah od ovog sindroma. Čini se da je nauka konačno porazila demone iz noćnih mora. Međutim, stvari nisu baš tako jednostavne.
    U Japanu, hiljade starijih ljudi posećuje budistički hram Kičidenji, najpoznatiji pokuri-dera ili hram iznenadne smrti. Oni se mole da umro iznenada, neočekivano i bez patnje ili prethodne bolesti i da zdravi dočekaju trenutak smrti. Japanci su poznati kao izuzetno dugovečna nacija, pa mogućnost produžene bolesti u starijem dobu ne raduje nikoga. Neki od onih koji su posećivali hram Kičidenji, dočekaće iznenadnu smrt u snu kao blagoslov bogova pre nego kao kaznu.

    Sposobnost nekih osoba da 'vide' događaje koji se još nisu desili više nije sporna, ali nauka još ne može da objasni kako se to dešava. Šta su pokazala najnovija ispitivanja prekognicije - sposobnosti pojedinih osoba da spoznaju i vide ono čega još nema i što će se odigrati tek u budućnosti? Kod niza ispitanika, tokom njihovog 'viđenja' budućnosti utvrđena je povišena električna aktivnost u mozgu. Na osnovu nekih rezultata, najveći broj istraživača smatra da prekognističar prima neku nama nepoznatu energiju i da bi ona mogla biti ta koja donosi informacije.
    Drugi istraživači takođe prihvataju tezu o postojanju takve energije, ali zastupaju mišljenje da ona prekognističaru omogućava da na neki nepoznati način 'prekorači prag' sadašnjeg vremena i nađe se u vremenu koje će tek nastupiti - odakle onda lično svedoči o tome. Zastupnici obe ove hipoteze, međutim, saglasni su da prekognicija nije neki poseban Božiji dar izabranima - misticima, svetiteljima - kako se ukorenilo u svim velikim svetskim religijama. Eksperimentalno je dokazano da su ovom sposobnošću jednako obdarene i religiozne i nereligiozne osobe, odnosno da se sa njom svi rađamo i da ju je čak moguće vežbom i na još nekoliko posebni načina i razvijati.
    Najzad, nepobitno je utvrđeno i da prekognicija ne može da se jvlja u svakom trenutku kada mi to poželimo. Eksperimentalno - laboratorijski, ali i klinički, ustanovljeno je da se 'prelazak preko praga vremena', u najvećem broju slučajeva odigrava tokom spavanja u jednoj posebnoj vrsti sna. Ali, čak kod 96% ispitanika - snevača, slike budućih zbivanja koje 'vide' ili su nedovoljno jasne ili čak sasvim konfuzne - zbog čega ih, u najvećem broju slučajeva treba naknadno dešifrovati.
    Sada stučnjaci intenzivno proučavaju ovu fazu sna, smatrajući da ona, na neki neobjašnjivi način, omogućava ne samo prekogniciju, već i vidovitost - viđenje nečega što se upravo u ovom trenutku događa tamo negde, i uopšte, percepciju izvan pet fizičkih čula, odnosno, da nam se u toj fazi sna otvra prolaz prema jednoj drugoj dimenziji postojanja. Inače, maltene celokupna ljudska istorija, a naročito onaj njen deo koji je ostao u zapisima, poznaje brojne osobe obdarene prekognitivnih sposobnostima. Počevši od biblijskih proroka, preko starih prekognističara, među kojima je neosporno najpoznatiji Nostradamus, pa do određenog broja osoba usko vezanih za religije. U ovoj kategoriji jesu, recimo, i 'Crni pauk', pseudonim jednog nemačkog kaluđera iz XVII veka iz Bavarske i kaluđerica znana kao Monahinja iz Drezdena.
    Sposobnošću prekognicije bili su obdareni i neki pisci, kao na primer, Morgan Robertson, koji je u svom romanu, punih četrnaest godina pre, gotovo do u tančine opisao tragediju 'Titanika', a veruje se da je i slavni pisac Žil Vern takođe imao sposobnost prekognicije ida je bio sposoban da prekorači u buduće vreme i druge dimenzije. Među onima lsavnima kojima se u snu ukazala budućnost, pomenimo američkog predsednika Abrahama Linkolna. On je, naime, u snu video svaki i najsitniji detalj atentata u kojem je i poginuo tokom jedne pozorišne predstave.
    A sposobnošću prekognicije, kako se sve više veruje i u ozbiljnim naučnim krugovima, bili su izgleda obdareni i mnogi čuveni naučnici - Leonardo da Vinči, Nikola Tesla, Nils Bor, Dimitrij Mendeljejev i drugi. Oni su ono što su videli sa one strane vremena, to jest, u drugoj dimenziji, pretočili u svoje naučne radove i otkrića koja su ih proslavila u celom svetu. Ipak, valja istaći opravdano upozorenje nekih visokih i autentičnih duhovnih znalaca današnjice, da ne treba sve nabrojane tipove 'viđenja unapred' trpati u isti koš. Po njima, najveći broj tih 'viđenja' spontano je 'čitanje' takozvanih 'Zapisa Akaše'. Mnogi pak nesvesno ili svesno primaju informacije od duša sa onog sveta, a samo retki, po duhovnoj zasluzi ili zadatku, o budućnosti govore nadahnuti Božjom promisli - a to su pravi proci.