Magazin o Zdravlju - No 13

    Naučnici iz Vladikavkaskog naučnog centra Ruske akademije nauka, napravili su jedinstvenu vakcinu koja neutrališe uticaj radioaktivnog zračenja na živim organizmima.

Neobična vakcina najverovatnije će se koristiti za ruske spasioce koji su pomagali u otklanjanju posledica nesreće u blizini nuklearne elektrane u Fukušimi, u Japanu.
    Za vakcinu, koja je u završnoj fazi ispitivanja, zainteresovani su i japanski stručnjaci jer ovaj preparat deluje u slučaju da koncentracija radijacije u vazduhu bude čak hiljadu puta veća od dozvoljene granice. Vakcina je napravljena u saradnji s američkom svemirskom agencijom Nasa, a ispitivanje je u završnoj fazi. Naučnim ispitivanjima u Severnoj Osetiji, radiobiolozi iz Nase priključili su se 2006. godine, posle eksperimentalnog poređenja ruske i američke vakcine.
    Eksperimentalne životinje su dobijale dozu visokog zračenja, posle koga ne bi mogle da prežive više od nedelju dana. One koje su vakcinisane američkim sredstvom uginule su četvrtog dana, a životinje koje su dobile ruski preparat uspele su da prežive. Dva meseca kasnije u njihovim organizmima nisu otkriveni bilo kakvi poremećaji. Vakcina deluje u slučaju prekoračenja dozvoljene doze zračenja od preko hiljadu puta, tvrde naučnici iz Vladikavkaskog centra, ali zasad nema reči o kliničkoj primeni nove vakcine. Razrada i ispitivanje preparata za lečenje bolesti izazvanih radijacijom, kod kojih se razara tkivo na nivou ćelijske DNK,  obično traju godinama.
    Među najjednostavnijim i najpristupačnijim sredstvima, koji smanjuju stepen uticaja radijacije na ljudski organizam su preparati joda, koji čuvaju štitnu žlezdu. Međutim, u slučaju normalnog uticaja zračenja, ne treba se baviti samo lečenjem lekovima i aditivima koji sadrže jod. Njihova prekomerna doza dovodi do negativnih posledica: alergije, koprivnjače, groznice i različitih oblika dermatitisa. Svi ruski spasioci koji su radili u Japanu, nakon povratka u domovinu, biće pregledani posebnim instrumentima Sveruskog centra za urgentnu i radijacijsku medicinu MVS u Sankt Peterburgu.

    Naučnici sa novog Zelanda otkrili su da beli luk, osim što je savršen antibiotik, sprečava pojavu srčanih oboljenja, a takođe efikasno leči rak debelog creva.
    Istraživači tvrde da je samo pola glavice belog luka dnevno dovoljno za podizanje nivoa enzima u debelom crevu za 20-60 odsto. Ovi enzimi neophodni su u borbi protiv raka.
    Beli luk treba da se jede svež, zato što je potrebno devet puta veća količina kuvanog da bi se postigao isti efekat.

    Ritmično ponavljanje molitve im smirujući uticaj na srce, pokazalo je istraživanje koje je sprovedeno na italijanskom Pavijskom univerzitetu. Sličan učinak može imati i ponavljanje hinduske mantre. Naime, molitva i mantra podstiču duboku disanje, koje može poboljšati mnoge životne cikluse tela jer što se sporije i dublje diše, to više kiseonika ulazi u krvotok.

    Italijanski istraživači su merili disanje odraslih osoba dok su zaredom na latinskom ponavljali različite molitve, ili izgovarali mantru na sanskritu. Takođe, mereno im je disanje i tokom slobodnog govora i tokom vežbi disanja. Kada su učesnici istraživanja spontano disali, procečno bi udahnuli 14 puta u minuti. Tokom običnog razgovora broj udisaja bi se smanjio na osam, dok bi tokom izgovaranja molitve ili mantre učesnici prosečno udisali samo šest puta u minuti, ako i tokom disajnih vežbi.
    Sporo disanje uopšte govoreći, povoljno deluje na zdravlje, ali pogotovo dobro za usklađivanje srčanog ritma. Stručnjaci kažu da ni to što su sličan rezultat proizvela dva naoko različita kulturan postupka nije slučajno. Oba oblika molitve, naime, imaju isti izvor. Izgovaranje molitve su uveli krstaši, koji su tu veštinu naučili od Arapa, koji su je, pak, preuzeli od Indijaca i tibetanskih učitelja joge. Stoga, ponavljanje mantri, što je izvorno bilo zamišljeno kao zdravstveni postupak i izgovaranje molitve, kao evropska molitvena praksa, mogli bi imati istu podlogu. Da bi se izgovaranjem molitve postigao najbolji zdravstveni učinak, preporučuje se da se tokom izgovaranja molitve zanemare sve druge misli kako bi se postigao i meditativni učinak opuštanja.

    Odavno je poznato da su dostignuća medicinske nauke omogućila doktorima da uređaje, koje osobe sa posebnim zdravstvenim potrebama uvek moraju da imaju uza sebe, ugrađuju u telo bolesnika. Među njima se nalaze već dobro poznati pejsmejkeri, defibrilatori, stimulatori mozga i uređaji za ispuštanje lekovitih supstanci, ali i mnogi drugi 'pomagači u nevolji', koji se svake godine ugrade u 300.000 pacijenata.

   Rad većine ovih uređaja se prati preko bežične veze, tako da doktori na jednostavan način mogu da kontrolišu vitalne životne parametre pacijenta, ili po potrebi izmene režim terapije. Međutim, ova karakteristika uređaja može za nekog biti i kobna. Nedavno istraživanje je pokazalo da ovakvi uređaji imaju veliki broj ranjivih tačaka. Primera radi, zlonamerni haker bi mogao da programira uređaj tako da on ispusti smrtnu dozu leka ili elektriciteta.
    Štaviše, kako bi 'doprinela' ovoj mani, američka Savezna komisija za komunikacije (Federal Communications Commission, FCC) nedavno je promenila frekvenciju koju ovi uređaji koriste za komunikaciju i omogućila njihovu kontrolu sa mnogo veće udaljenosti. Ipak, istraživači sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (Massachusetts Institute of Technology, MIT) veruju da su pronašli rešenje za ovaj problem. Oni predlažu upotrebu dodatnog odašiljača koji će ometati neodobrene signale na frekvenciji koju koristi implantat, dozvoljavajući samo autorizovanim korisnicima da kontrolišu uređaj. Prednost ovakvog rešenja se zasniva na mogućnosti odašiljača da kontroliše proces provere identiteta i šifrovanje podataka, što znači da se uređaj može kombinovati sa postojećim implantatima. Istraživači su zamislili da odašiljač za ometanje – koga nazivaju i 'štit' – bude dovoljno mali da se nosi kao ogrlica ili ručni sat. Uređaj koji ima odobrenje da pristupi implantatu bi slao šifrovanje instrukcije štitu, nakon čeka bi ih on dešifrovao u prosleđivao. Prema rečima Dine Katabi, istražiteljke sa MIT-a, u današnje implantate nije ugrađena zaštita od zlonamernih hakera, što znači da nemaju podršku za šifrovanje podataka. Ona je dodala i da je i u budućnosti mnogo praktičnije rešiti problem šifrovanja spolja. 'Teško je ugraditi podršku za šifrovanje u ove uređaje', rekla je ona. 'Mnogi od ovih uređaja su zaista mali, bilo zbog izvora napajanja ili oblika i funkcije, tako da nema mnogo smisla dodavati i ovu podršku direktno u uređaje.'
    Ona pored toga smatra da bi dodavanje podrške za šifrovanje podataka moglo biti opasno u slučaju da doktor mora na brzinu da obavi komunikaciju sa uređajem a nema ključ za šifrovanje. Odlaganje koje bi tu nastalo bi moglo da bude kobno. Rešenje se sastoji i od nove tehnike koja pomenutom štitu omogućava da istovremeno šalje i prima signale na istoj frekvenciji. Ovo nije moguće kod standardne bežične tehnologije, budući da bi poslati signal izazvao smetnje pri prijemu. Nedavno su istraživači sa Stanforda prikazali odašiljač koji može da prima i šalje signale u isto vreme, ali su mu za rad potrebne tri antene, čije međusobno rastojanje zavisi od talasne dužine koju koriste. Kada bismo ovo primenili na frekvencije koje koriste medicinski uređaji, to bi značilo da bi antene trebalo da se nalaze na rastojanju od pola metra. Ipak, 'štit' koristi rešenje sa dve antene i naprednom obradom signala kako bi izbegao smetnje. Katabijeva priznaje da takvi napadi do sada nisu zabeleženi, mada su brojni bezbednosni stručnjaci pozdravili ovo ispitivanje.
    'Ovo je odlično vreme za sprovođenje ovakvog istraživanja', kaže Stegan Sevidž, profesor sa katedre za bezbednost i kriptografiju Univerziteta u San Dijegu. 'Kada postoji aktivna pretnja, za istraživanje je već kasno.'