Tajna Smrti

    O svemu tome, ali i drugim sličnim pitanjima koja muče ljude, pokušali smo da saznamo od čoveka koji je već jednom nogom bio na onom svetu. Da duša živi i posle fizičke smrti, potvrdio nam je i jasenički paroh, sveštenik Žarko Novaković.

    On kaže da je duša večna i neprolazna, a da posle razdvajanja sa telom odlazi na određeni sud ili sudove, koji se zovu mitarstva. Tamo se odlučuje da li će duša biti svrstana u raj ili pakao, pa će na tom mestu ostati sve do svršetka ovog grešnog sveta.
   Mnogi pravoslavni običaji i rituali udovoljavaju dušama na onom svetu (namenjivanje hrane i pića za pokoj duša za vreme praznika za mrtve kao što su: Zadušnice, prva subota, četrdeset dana, polugodišnji i godišnji pomen, a ponegde i devetogodišnji...)
    Oko pitanja šta se događa na onom svetu, obratili smo se i nekim našim vračarama, koje su nas uputile na one koje se bave spiritizmom, odnosno imaju sposobnosti da uspešno komuniciraju sa dušama umrlih predaka. Kako one izjavljuju, spiritisti onaj svet vide kao na dlanu, pa čak i to gde je koja duša našla utočište. Osobi koja hoće da uspostavi vezu sa svojim pokojnikom, ove babe pomažu da taj kontakt i ostvari. Spiritualke iz Jasenice izbegavaju da govore o načinu kontaktiranja sa pokojnicima, a pogotovo novinarima.
    Za njih ne žele da čuju, niti dozvoljavaju fotografisanje. Međutim, da bismo koliko-toliko odgonetnuli tu tajnu, morali smo da stanemo u red sa ljudima u crnini i zatražimo 'razgovor' sa nekim svojim pretkom. Na Ciganskom groblju, jedna spiritualka (izgleda priučena) rekla nam je da je smrt strašna ala, a najjeziviji trenutak u životu čoveka je odvajanje duše od tela. Kako ona reče, u stanju je da prati kretanje duše posle smrti. Pomalo nas je zbunila izjava da istovremeno može da prati bezbroj duša, u zavisnosti od toga da li to njene 'mušterije' zahtevaju. Ako pridošlicama ne bi izašla u susret, imala bi naredne noći velike zdravstvene tegobe, kao kaznu od strane onih duša koje nije htela da pozove na videlo.
    Taj ritual prizivanja, uz nekoliko zapaljenih voštanica, ne valja izvoditi u svojim domovima, jer bi se duša tu nastanila i ostala više meseci, pa i godina. O tome da je smrt surova i strašna, potvrdio nam je svojevremeno Đoka Budić iz Štubika, čovek koji je u svojoj dvadeset osmoj godini života, obuzet velikom groznicom, malo zavirio preko granice, u onaj svet.

    U svojoj ispovesti, on kaže: - Ozebao sam čuvajući ovce i čim sam se vratio kući, uhvatila me je jaka groznica. Probio me je znoj, a potom sam utonuo u polusan, iz kojeg se nisam budio puna četiri dana. Najpre mi se pred očima ukazala neka livada i na njoj devojke koje su imale puna naručja raznobojnog cveća i igrale. Dve polunage deve povele su me ka kraju te livade, rekavši da više nisam zemaljski čovek, nego živa duša koja mora da odgovara za svoja nedela. Nisam do tada razmišljao o tome kako izgleda smrt, a tada sam je i video. To je strašna ala kakva ne može da se opiše. Mnogo je strašnija i od đavola i od vampira.


- Đavoli su jurcali na sve strane i gledali me nekako krvnički, kao da su hteli krv da mi popiju. Odjedanput, neki nevidljivi glas mi je kazao da sam bio veliki grešnik, zbog čega će mi prirediti jezivu smrt. Ale su počele odjedanput da zavijaju, riču i urlaju. Nešto mi je došlo da pogledam sebe, da vidim kakav sam. Kad ono, kao da nisam imao donji deo tela, čak ni ruke... Začuo sam sopstveni glas koji je zapomagao i tražio milost. Odjedanput se stvorila neka đavolja komisija koja je odlučila da pusti smrt na mene, da me fizički razvuče, što može brže. Neko je povikao da se ne žuri sa smrću, nego da se najpre ispitaju svi moji gresi. Međutim, većina je zahtevala da mi se odmah odvoji duša od tela, pa da se sudi samo duši, kao i svima. Tog momenta, nešto me je zabolelo, kao da mi je čupano iz grudi, a činilo mi se da grudi nisam imao. Pa tako jedanput, tako drugi put i tek treći put, isčupaše mi dušu. Mene sa tom dušom odvojiše na jednu stranu, a moje telo baciše u neku mračnu i vlažnu jamu, da ga rastrgnu neka grozna stvorenja.
- Tada sam bio siguran da je svemu došao kraj i da od mene ničeg više nema. Sa svih strana su me opkolili đavoli, i na brzinu odlučili da se oko mog slučaja mnogo ne rasteže, već da odmah budem bačen u pakao. U paklu, sve je vrvilo od grozota i smrdljivog dima, kao u košnici. Kad su me doveli do ivice pakla, odnekud se pojavila lepa žena, obučena u haljine koje su sijale. Takve haljine i takvo lice nikada nisam video.
    Kad me je spazila, odmah mi je prišla, govoreći: 'Ne boj se, Đoko, ja sam tvoja zaštitnica i boriću se da te odavde izvučem, ili da te prebacim u raj. Ovde nije mesto za tebe. Ja sam tvoja krsna slava, Velika Gospojina koju si od malena poštovao i svetkovao. Na moj dan, koji si poštovao zalivajući životinjskom krvlju prag na svojoj kući, palio mi sveće i davao namenu, potrudiću se da te spasem od ovih zlotvora. Nikad me nisi posramio, nisi opsovao, nisi zažalio što si se trošio svetkujući me... Zato ću učiniti sve što je u mojoj moći, samo da te izbavim odavde'.

    Đoka Budić nam je u nastavku priče govorio o tome kako je morao da prođe mnoge komisije vezane za njegove ovozemaljske grehe. I kod svake takve komisije, koje se na onom svetu zovu mitarstva, Đoka je morao da otrpi svakojake ucene, pretnje paklom i večnom vatrom.
- Nekoliko anđela stalo je na stranu moje Velike Gospojine, pa su počeli da preturaju po nekim velikim knjigama, tražeći moje grehe i prestupe. Međutim, ništa veliko nisu pronašli, pa me je to malo ohrabrilo. U tim knjigama videli su da sam ponizno stajao pred ikonama, ljubio ih i krstio se pred njima i kako sam poštovao sve što je sveto, Božje i crkveno. Utvrdili su da se nikom nisam iza leđa nasmejao, nikog uvredio, nikog optužio... Ali, to nije bilo sve. Moji anđeli su morali da me sprovedu i na druga ispitivanja koja su se ticala raznih grehova po vrstama. Te ispitivačke komisije su bile sastavljene samo od đavola i oni su odlučivali šta će dalje sa mnom, a uvek su se trudili da me što više nagrde i osude. Bile su tu komisije za sve vrste greha i prestupa: za krađu, preljubu, blud, lažno svedočenje, zle reči i psovke, klevete, tvrdoglavost i bezdušnost, lakomstvo, lenjost, oholost, ubistva, osvetoljubivost, bajanja i vračanja. E, ovog poslednjeg sam se pribojavao, jer sam voleo da bacim unesrećenima zrna, da im bajem i povraćam čini. To sam najviše činio za njihovu stoku.
- Moji anđeli doveli su me pred jednu isledničku grupu za zle reči i psovke, gde su odmah počeli da me napadaju i osuđuju. Tu su videli da sam nekad zlo govorio, izricao loše u znanju i u neznanju. Rešili su da me osude što sam komšiji Josi opsovao mater još kao dečak, jer me je prokazao kod oca da pušim. Našli su mi i to da sam gospodinu učitelju rekao da je glup, pa sam mu još i pripretio. Rekli su mi i za druge sitnice, ali su se za ovo najviše uhvatili. Moja Velika Gospojina rekla je da sam te reči izgovorio još kao dete, a deci mora da se prašta. Tako su me pustili dalje.


- Pred mitarstvom za laž, još izdaleka počeli su da me napadaju da sam bio prevarant i lažov. Videli su da sam Milutinu opančaru, pored opanaka, ukrao i par oputa, a rekao sam da nisam. Pa sam toga i toga prevario za to i to... I tu je nekako uskočila moja zaštitinica, koja ih je ubedila da sam u životu više dobrih i poštenih reči izrekao, nego lažnih.

    Kad smo stigli pred mitarstvo za lakomstvo, na stolu, pred đavolima, stajalo je prekomerno jelo i piće koje sam nekontrolisano nabacao u trbuh. Sva sreća što sam se u vezi sa ovim na vreme ispovedio kod popa, pa sam i ovde prošao lako. Pustiše me i kroz mitarstva za lenjost i krađu. Kad su utvrdili da nisam bio tvrdica, bezdušnik i zao čovek, i tu sam se izvukao.
Odbor za ubistva je bio najstroži. Ja, istina, nisam nikog ubio, ali sam voleo da se ponekad potučem. Odmah su videli da sam jednom ošamario Stojana Savića, a jednom na igranci razbio nos Todoru Mariću, jer mi je podmetnuo nogu dok sam igrao u kolu. Tu je zagrmela moja Sveta Gospojina, rekavši da sam to učinio u samoodbrani i da mi je Bog to već oprostio prilikom ispovesti kod popa Steve.
- Kad smo došli do komšije za preljube, tu je bilo čupavo. U mladim godinama sam bio prilično 'šaren', pa se to pročulo. Bilo je neko ludo vreme, a selo puno raspuštenica. A što je najgore, i ja sam se ženio tri puta. Video sam da ću tu najdublje da se zaglavim. Ova komisija iznela je na videlo sve moje preljube, pa noćne razgovore na sokacima, pa preskakanje plotova, pa bežanje, pa čuda...
- Baš u tom ispitivanju, kad sam osetio da će moja duša ovde da postrada, grunulo je nešto preko celog neba i zasijalo jače od sunca. Tada sam kroz oblake začuo svoje ime i poziv da u pratnji mojih anđela siđem na početni položaj, kod glavne kapije za onaj svet. Kod kapije su stajala tri muškarca u crnini, a ličili su na neke svece koje sam viđao na ikonama. Tada su se oni strogim glasom obratili mojim anđelima: 'Vi ste pogrešnog čoveka uzeli. Jedva čekate da se neko razboli ili da ga strese groznica, pa posle - pravac ovamo! Za šta služe knjige koje su pred vama? U njima sve piše, kako je kome presuđeno još pri rođenju. Tu sad više nema promena. Čoveku ne može da se presuđuje dva puta. 'Moji anđeli tada su pogledali u one knjige i videli da u njima zaista stoji moje ime. Na moju veliku sreću, u jednoj knjizi bilo je napisano da se radi o Đoki iz sela Gornjana, starom šezdeset sedam godina, kojem je bila obolela jetra i više nije imao rezervnih dana.
- Tako sam ja bio spasen, a moja duša bila je izbavljena iz najvećeg zla koje se zove onaj svet. To sam istinski doživeo, a mogu vam posvedočiti moji ukućani koji su nad mojom glavom četiri dana držali zapaljenu sveću, sve dok se nisam povratio u ovaj život.    Izvor: Treće Oko.