Sibirska Eksplozija

    Procene kažu da je kojim slučajem ovakvo nebesko telo palo u jednu tipičnu ruralnu oblast SAD, izazvalo bi smrt oko 70.000 ljudi, uz štetu od oko 4 milijarde dolara. Udar Tunguskog meteorita (ako je to bilo to), u urbanu zonu sravnio bi grad sa zemljom, odnevši živote oko 300.000 ljudi.

    Gotovo sve kuće u Vanavari su porušene. Meštani gradića Kirenska, na obalama Lene, ugledali su fontanu vatre, dima i prašine. Nad tajgom se nadvio ogromni vatreni stub visine 20 kilometara. Iako je dan bio sunčan, vatreni stub su videli i ljudi iz Lenskih rudnika, nedaleko od sela Bodajbo. Seizmografi u Irkutsku, Taškentu, Tbilisiju i Jeni u Nemačkoj, hiljadama kilometara daleko od mesta katastrofe, registrovali su zemljotres. Usled snažnog udarnog talasa nastalog nakon eksplozije, drveće na površini od 2.000 kilometara kvadratnih je poleglo ili počupano iz korena (kao što se vidi na slikama). Prostranom sibirskom tajgom, toga dana, kao da je prošao snažan tajfun koji je milione stabala sravnio sa zemljom. U mestu Strelki,koja se nalazi u sibirskom bespucu, poznati sovjetski etnograf I. M. Šušlov, razgovarao je sa grupom meštana, koji su mu rekli da je ova katastrofa ne samo uništila sibirsku tajgu i njihove logore gde su živeli, pri čemu je ubila nebrojeno životinja, nego je sa sobom ova tajanstvena pojava donela i čudnu bolesti sobovima, narocito šugu, za koju meštani kažu da se nikada pre eksplozije nije pojavljivala.
      Objašnjenja koja su tokom godina pripisivana ovoj zagonetnoj sibirskoj katastrofi odgovarala su trenutnoj naučnoj modi. Kako se moda menjala, tako su u pomoć prizivana plamena božanstva, antimaterijalni meteori, NLO na nuklearni pogon, male crne rupe ... Naročito se uporno održala pretpostavka o nuklearnoj eksploziji, koju podržavaju i ufolozi.
    Tome je u mnogome doprineo sovjetski pisac naučnih romana Aleksandar Kazancev, koji je godinama kasnije, našao jako puno sličnosti izmedju Hirošime i Tunguske, da je postavi o i teoriju po kojoj se u Sibiru takodje radilo o nuklearnoj eksploziji. On je tu ideju odenuo u jednu naučno - fantastičnu priču, objavljenu 1946. godine, u kojoj je izneo mišljenje da je eksploziju izazvao oštečeni kosmički brod u pokušaju da dodje do sveže vode iz obližnjeg Bajkalskog jezera.
    Tako je rođen mit o 'tunguskom NLO', koji je opstao do današnjih dana. Njemu u prilog išla su i tvrđenja da su u blizini mesta događaja nađeni tragovi zračenja i da su biolozi kod nekih biljaka otkrili mutacije i pojačani rast (efekti koji su primenjeni posle dejstva vodoničnih bombi). U prilog NLO teoriji išla je priča istraživača Leonida Kulika koji je u Vanavaru posetio nekoliko starijih ljudi koji su mu kazali da su toga sudbonosnog dana na nabu primetili 'cilindrično telo'.
    Ovakva tvrđena pokazala su se nedovoljno pouzdana.Tvorac tehnike određivanja starosti pomoću radioaktivnog ugljenika i novelovac W.Libi, proveravao je rezultate ispitivanja biljnih prstenova formiranih posle eksplozije iz 1908.godine. Našao je doduše, minimalne promene u zračenju, ali je izračunao da bi stvarna nuklearna eksplozija morala ostaviti tragove najmanje sedam puta izraženije od onih koji su nađeni.
    Sa Libijevim tvrđenjem da 1908. nije bilo nikakve nuklearne eksplozije, slažu se i nalazi norveških hemičara koji su objavili rezultate svojih istraživanja, po kojima biljni prstenovi nisu pokazivali nikakve tragove zračenja.
    Razumljivo je stoga da većina naučnika ne prihvata ideju o nuklearnoj eksploziji. Britanski astronom Freensis Vipl, prvi je 1930. godine izneo ideju da je Zemlju posetila mala kometa. Vodeći astronomi i geolozi u Rusiji takođe se zalažu za hipotezu komete, demantujući tako utisak koji bi se mogao steći iz istupanja ufologa i pisaca kako je teritorija NLO zvanična ruska verzija događaja.

    Tek 1927.godine organizovana je prva ekspedicija predvođena akademikom Leonidom Kulikom. Istraživanja u oblasti sela Vanavara trajala su tri godine. Sa izuzetkom ulegnute šume na ogromnim prestorima tajge, istračivači tada nisu otkrili neki drugi trag Tunguske katastrofe. Nije bilo ni kratera, ni razbacanih delova nekog meteorita. Desetine narednih ekspedicija nisu bacile više svetlosti na tajnu ove neviđene kataklizme. Džinovski kosmički objekt kao da se istopio u gustim slojevima atmosfere ili ispario prilikom eksplozije.
    Između mnogobrojnih hipoteza kojima je zajednička karakteristika da je 'neko' ili 'nešto' palo sa neba, a koje su imale veoma stručnu osnovu, ali i banalna objašnjenja, Tungusku katastrofu na najrealniji način objašnjava ona hipoteza koja kaže da se naša planeta sudarila sa nevelikom kometom sastavljenom od leda i zamrznutih gasova.Ona se raspala na nekoliko delova koji su prohujali kroz atmosferu.Time je, smatraju pristalice ove pretpostavke, dato objašnjenje zbog čega nema nikakvog meteorskog materijala na mestu nesreće, sa izuzetkom sićušnih magnetnih kuglica otkrivenih u uzorcima zemlje.Delovi komete, očigledno nisu dospeli do zemljine površine, budući da nije otkriven nijedan krater, trag udara nekog komada sa neba.
    Februara 1991.godine 'Komsomolskaja pravda' je objavila senzacionalnu vest o istraživanjima koje je u oblasti Evenkijske tajge obavio izvesni Vladimir Voronov. Tamo je otkriveno još jedno, do tada nepoznato ulegnuće šume, koje je istini za volju, opisano daleke 1911. tokom gradnje puteva kroz ovu oblast, ali niko tada na to nije obratio pažnju.Oblast je naime toliko udaljena od mesta Tunguske katastrofe da naučnici nisu ni slutili da je meteorit izazvao ovakve posledice na Zemlji. Voronom se nije zadražao samo na tome. Na oko 100 kilometara severozapadno od oblasti u kojoj je Kupikovljeva ekipa vršila istraživanje, Voronov je otkrio veliki levak prečnika 200 metara, prekriven gustom šumom i rastinjem. Visin rubova levka je 15-20 metara... Znači, ipak je nešto palo na Zemlju.Ili je možda to neka pojava koja nije povezana sa Tunguskom katastrofom, već ima svoje korene u dalekoj prošlosti?
    Odgovor će dati budućnost, ali pažnju skreće sledeća činjenica: ' Krater Voronova', 'Kulikovljeva' i 'Evankijevska' ulegnuća šume čine jednu zajedničku zonu orijentisanu u smeru zapad - severozapad. Ako se ova zona produži prema smeru istok - jugoistik dolazimo na rastojanje od 700 kilometara od zagonetnog Patomskog kratera.
    Ovaj čudni krater smešten je na Patomskoj visoravni, nalazi se na gustoj i nepristupačnoj tajgi, na rubu brda visokog 1.350 metara, u središtu oblasti poznatoj po velikim zalihama zlata. (Zašto li se Sibir toliko čuva?).
    Iako ovaj krater podseća na vulkan, na njemu nema nikakvih tragova lave.U potpunosti Patomski krater se sastoji od odlomaka i komada zemlje, bez ikakvih vidljivih promena izazvanih hidrotermalnim ili nekim drugim procesima.Takodje, oblik ovog kratera odudara od poznate forme koja se dobija kada meteorit udari u Zemlju, a ideja o njegovom vulkanskom poreklu odbačena je u startu.U stvari, on podseća na pojedine kratere na Mesecu, jer se sastoji od pravilnog prstenastog ovala i uzvišenja u samom centru. Pružajući se iznad beskrajne tajge, krater je jedinstvena pojava na Patomskoj visoravni. Ovakvih struktura nema nigde više u celom Sibiru.I onda, odjednom, Voronov otkriva identičan krater u zoni Podkamenaja Tunguska.Da li su ovi krateri tragovi zagonetne Tunguske katastrofe?
    Po svojim dimenzijama, patomski krater je sličan 'Krateru Voronova'.Visina prstenastog ovala je 20 metara, a prečnik 86 metara.Krater je simetričan i svojom dužom stranom orijentisan prema jugozapadu, upravo prema onoj strani sa koje se kretalo nepoznato telo.Treba primetiti da je prema svim poznatim materijalima istraživanja do 1964. smatrano da je trajektorija kretanja kosmičkom tela prolazila u smeru sa juga na sever (južna varijanta).Međutim, nakon detaljnih analiza istraživači su došli do zaključka da se neposredno pre eksplozije 'došljak' iz kosmosa kretao u smeru zapad-severozapad (istočna varijanta).Naučnici su teško mogli da objasne ovu pojavu, pa je rođena hipoteza o 'manevrisanju' nepoznatog tela.Ovo manevrisanje rodilo je i hipotezu o padu vanzemaljskog kosmičkog broda čija je posada do zadnjeg trena pokušavala da izbegne pad na Zemlju.
    Patomski krater (na slici dole) nema sličnog 'sabrata' na Zemlji, baš kao što i Tunguska katastrofa predstavlja jedinstven događaj u poznatoj istoriji naše planete.Pretpostavlja se da je Patomski krater nastao prilikom udara materije neke komete (led, čvrsta ugljena kiselina ili metan) koja je intenzivno degazirala i koja je, možda nakon udara, nastavila sa degaziranjem.Po svemu sudeći brzina udara iznosila je 15-20 kilometara u sekundi, a dubina prodiranja do 200 metara.
    Američki naučnici koji su takođe istraživali ovaj događaj, smatraju da je Tungusku katastrofu izazvao deo komete Enke koja ima period rotiranja od svega 3.5 godine, tako da često prolazi pokraj Zemlje.Neki drugi fizičari povezuju Tunguski 'meteorit' sa Halejevom kometom koju prati čitav roj kosmičkih tela i prašine. Halejeva kometa se pojavljuje u blizine Zemlje svakih 76 godina. Na njenoj jako razvučenoj orbiti postoji nekoliko grupa kosmičkih objekata.Sedamdeset šest godina nakon Tunguske katastrofe, 26.02.1984. praktično istom trajektorijom na nebu zapadnog i istočnog Sibira preletelo je svetlo kosmičko telo sa narandžastim repom.Nad rekom Čula, koja se uliva u Ob, telo je eksplodiralo, a snaga eksplozije bila je ekvivalentna snazi od 10 kilotona TNT-a. Ako je Tunguski meteorit bio u stvari prirodni satelit Halejeve komete, 2060.godine kada će ponovo pored Zemlje da proleti ova kometa, moći ćemo da proverimo istinitost ove pretpostavke.
    Pre oko 12 godina desilo se još nešto. Izvesni inženjer Jurij Labvin bio je pronašao fragment Tunguskog meteorita u Krasnojarsku. To je bila prava gromada mase 5 tona, sa desetinama kamenih komada. To je bio prvi slučaj u istoriji proučavanja Tunguske katastrofe da su otkriveni delovi ovog misterioznog nebeskog tela, koji je putovanje završio u sibirskoj tajgi. Prema proveni krasnojarskih stručnjaka 80 odsto ovog komada predstavlja kombinacija kremena i klasičnih meteorskih materijala, ksederolita i monolita.Mesto otkrića ovog dela Tunguskog meteorita nalazi se daleko od očekivanih oblasti gde je udar bio najjači. Tačno mesto pada još uvek se drži u tajnosti, dok se sa stoprocentnom sigurnošću ne utvrdi da je zaista reč o meteoritu. Zna se samo da je otkriven na rastojanju od oko 600 kilometara od centra eksplozije.Pitanje je samo šta ima da se mesto pada drži u tajnosti, i šta su tamo videli oni koji su prvi došli do tog tajanstvenog mesta.Sve u svemu, sve je objašnjeno i ništa nije objašnjeno.Tunguska katastrofa će i dalje biti tema mnogih predavanja, seminara i naučnih radova, a ni hipoteze o NLO-u, crnoj rupi, antimateriji nikada neće isčeznuti iz ove tajanstvene priče.

    Ali, ovo nije kraj priče, jer najzanimljivije tek dolazi...

    U jednom od svojih brojeva, (2005. godine), Magazin Nexus je objavio zanimljiv razgovor pod naslovom ‘The Installation’, koji je britanski novinar Graham W. Birdsall vodio s Valerijem Uvanovom, predstavnikom ruske Akademije za Nacionalnu bezbednost.

Graham Birdsall: Šta je vaša zvanična funkcija?

Valerij Uvanov: Ja sam šef Odeljenja za Istraživanje NLO-a, nauke i tehnologije, ruske Akademije za Nacinalnu bezbednost, koja je bazirana u Petrogradu.

Graham Birdsall: Da li je to zvanična vladina organizacija?

Valerij Uvanov: Naravno da jeste. Ja imam samo dva čoveka iznad sebe, a oni su direktno odgovorni predsedniku Putinu.

Graham Birdsall: Čime se bavite?

Valerij Uvanov: Naše istraživanje je podeljeno na dva dela. Prvo – neprestano skupljanje podataka koji dolaze iz celog sveta, a onda njihovo sortiranje u 'žutu' ili 'crvenu' kategoriju. Ti podaci se onda dalje raspodeljuju raznim drugim odeljenjima po celoj Rusiji. Drugi deo našeg rada potekao je iz pitanja postojanja NLO – naravno, mi znamo da oni postoje, ali ne znamo šta se krije iza te njihove aktivnosti i kakvi su njihovi interesi. To je trenutno naš najvažniji zadatak tj. ono čemu poklanjamo najviše pažnje.

Graham Birdsall: Nešto pre nego smo počeli sa snimanjem ovog intervjua pomenuli ste par interesantnih detalja u vezi eksplozije u Tunguskoj, 1908.g. Možete li sada opet da kažete šta je bio pravi uzrok te eksplozije?

Valerij Uvanov: Naravno. Mi sa sigurnošću znamo šta je bio uzrok. Radilo se o meteoru, međutim, taj meteor je bio pogođen … recimo…nekom vrstom projektila. Taj projektil je bio ispaljen iz jedne instalacije, to jest tajne baze. Mi ne znamo ko je tu bazu sagradio ali ona je sagrađena veoma, veoma davno i nalazi se u području Sibira, nekoliko stotina kilometara severno od Tunguske pokrajine.

Graham Birdsall: Tajne baze?!… Jeste li sigurni?

Valerij Uvanov: Ovo mogu sa sigurnošću da tvrdim jer pouzdano znamo da se u tom regionu dogodilo nekoliko zagonetnih eksplozija. Reći ću vam i ovo, posljednji put kad je iz ove instalacije ispaljen projektil i pogođen meteor, bilo je u ponoć između 24. i 25. septembra 2004. godine. To je poznato i nekim američkim vojnim krugovima, koji su pratili ovaj događaj.

Graham Birdsall: Izvinjavam se, ali meni to sve nekako zvuči poput naučne fantastike.

Valerij Uvanov: Znate, gospodine Graham, mi inače kad razgovaramo o suštinskim aspektima pozadine svega ovoga, mi to činimo samo s onima koji razumeju i prihvataju – i odgovornost koja ide zajedno sa tim. Znate, mi ovde imamo posla s tehnologijom koja je daleko ispred naše i koja je u stanju da čini stvari koje mi još uvek nismo u stanju.

Graham Birdsall: Možete li biti malo precizniji u vezi lociranja te ultratajne baze? Gde se tačno nalazi?

Valerij Uvanov: Kada na geografskoj karti pronađete mesto u Tunguskoj gde se 1908. godine dogodila eksplozija, na jugoistoku ćete videti poznato Bajkalsko jezero. Iza njega se prema severu proteže ogromna pustara veličine nekih 100.000 kvadratnih kilometara To je područje veoma slabo naseljeno, nema ni gradova, ni sela, ni sibirskih nomada… Tamo smo locirali tu bazu.

Grahan Birdsall: Registrirali ste I njene aktivnosti?!

Valerij Uvanov: Sada ću da budem potpuno otvoren… Ova baza ima i neku vrstu vlastitog energetskog sistema, kojeg smo mi uspeli da lociramo. Za vreme sukoba u bivšoj Jugoslaviji po prvi put smo primetili pojačanu emisiju energije iz tog postrojenja, odnosno, baze. Za nas je ovo bilo neverovatno otkriće, mada već od pre pouzdano znamo da je ta baza u nekoj vrsti interakcije sa socijalnim previranjima i ratovima u svetu.

Graham Birdsall: Pretpostavljam da su vaša istraživanja tajne baze zanimljiva i sadržajna. Otkad ona traju?

Valerij Uvanov: Već godinama, a dobar deo naših istraživanja čini i analiza i pretraga prastarih spisa I hronika. Tako smo pronašli i zapise ‘Echutin Apposs Alanhor’. Danas ih jednostavno nazivamo ‘Alanhor spisima’, a prema našim procenama stari su najmanje 4000 godina. Ono što je najneverovatnije je to što je u njima jednim gotovo razumljivim naučnim jezikom detaljno opisano sve što se tu dešava… Ja sam posetio to područje dva puta. Prvi put su naši detektori otkrili veoma visok nivo radijacije. Moram da priznam, bilo je veoma opasno jer nismo nikako mogli da se zaštitimo od nje.

Graham Birdsall: Šta ste još otkrili?

Valerij Uvanov: Nekoliko lokalnih stanovnika znaju dosta toga o tom tajanstvenom postrojenju. Čak su nam detaljno opisali i nacrtali metalne strukture, koje su tamo videli. Ovi ljudi, članovi njihovih porodica i njihove životinje, svi pate od radijacione bolesti.

Graham Birdsall: Tunguska eksplozija, tvrdite, imala bi tragičnije učinke da projektil upućen iz tajne baze nije pri padu uništio metorit?!

Valerij Uvanov: Da, sigurno. I još ću nešto da vam kažem u vezi Tunguske eksplozije, što verovatno nikada pre niste imali priliku da čujete.
    Nešto se zaista čudno dešavalo tih dana. Sva živa bića su već bila napustila region Tunguske dva meseca pre nego što se eksplozija dogodila...