vrh
Meni



Sibirska Dolina Smrti

   Baza Nepoznate Civilizacije! Širinom ogromne sibirske tajge proteže se mahom jalova četinarska šuma. To je preko 100.000 kvadratnih kilometara nezagađene, neistražene i nenaseljene divljine u zapadnoj Jakutiji. U toj gustoj šumi ima mnogo stabala isčupanih iz korena i pobacanih unaokolo, prostranih močvara i ogromnih rojeva krvoločnih komaraca.

 
      

    Ukratko, to je drevna i potpuno autentična divljina - i idealno mesto za obilje mitova i legendi o čudnim stvorenjima i anomalnim zonama gde se događaju krajnje bizarne stvari. Čak i lokalni divlji čovek - Čučuna, nije ni među prvih pet misterija u gomili priča o sibirskim neobičnostima. Možda je ipak najfascinantnija misterija od svih čudna legenda o užasnoj dolini Smrti, krcatoj neprirodnim kupolastim strukturama.
    Lokalna tradicija pamti da su usamljeni lovci iz nomadskog plemena Evenk i drugi Jakuti koji su lutali tim čudnim dolinama - ima ih više od jedne - opisivali neobične poluloptaste 'gvozdene kuće' (keldiju) koje štrče iz večno smrznutog tla. Te glatke, crvenkaste formacije često imaju otvor na vrhu i otvoreno stepenište koje vodi dole do kružne galerije sa velikim brojem metalnih soba. Uprkos spoljašnjoj temperaturi od minus 40, svedoci tvrde da je unutrašnjost ovih građevina prijatno topla. Stari Jakuti ne znaju poreklo 'gvozdenih kuća', niti kome one pripadaju. Maglovito ljudsko pamćenje ih vezuje za drevne demone tajge: Nurgun Bootura i Tong Duuraia.
    Te misteriozne strukture lokalno stanovništvo pominje i pod imenom olgus - prevrnuti kotao. Kažu da su građevine iskovane od nepoznatog, neverovatno tvrdog metala boje slične bakru, sa ivicama oštrim kao sečivo brijača. Niko nikada nije uspeo da odlomi ili odseče ma i najmanji komadić. Tokom vremena, Jakuti su primetili da neki 'kotlovi' postepeno tonu u smrznuto tle i nestaju, ostavljajući za sobom kružne mrlje neobične vegetacije.
Ta su mesta veoma opasna za sva živa bića. 'Ostani suviše dugo i zavrteće ti se u glavi, a uskoro će te zgrabiti i nepoznata i fatalna bolest' - govore stari Jakuti. Zbog toga su plemenske starešine odavno zabranile ljudima odlazak u te oblasti i proglasili ih ukletim mestima. Taj region se zove Uliuiu Čerkeček - Dolina Smrti.

PUTNICI PRIČAJU

    Ima i savremenih priča o putnicima koji su videli tajanstvene 'kotlove' iz tajge. Neke zvuče sasvim verodostojno, druge prilično neverovatno. Mihail Korecki iz Vladivostoka je opisao u novinama 'Trud' da je bio u Dolini Smrti tri puta. Prvi put 1933. kada je imao 10 godina, drugi put 1937. godine, a treći put 1947. sa prijateljima. Video je ukupno sedam 'kotlova'. Svi su izgledali veoma misteriozno i imali 6 do 9 metara u prečniku. Vegetacija oko njih je bila neobična, bujnija u odnosu na biljke u okolini, džinovskog lišća i ektremno dugačkih drški. Trava je bila dva puta viša od čoveka. Tokom poslednje posete Dolini Smrti, Korecki je sa prijateljima prespavao u jednom 'kotlu'. Iako se ništa dramatično nije dogodilo te noći, jedan od prijatelja sa kojima je bio je u sledećih mesec dana potpuno oćelavio, a Koreckom su se na obrazu pojavila dva čira koja nikada nisu zacelila.
     Geolog koji je 1936. posetio reku Olguidak, otkrio je 'kotao' koji još uvek nije potpuno utonuo u tlo. Glatka metalna polulopta debljine 2 centimetra i ivica oštrih poput žileta, bila je crvenkaste boje. Jedva je petina čitave strukture virila iz tla, a otvor na vrhu je bio dostupan osobi koja sedi na irvasu. Geolog je opis ove strukture poslao u Jakutsk, glavni grad Jakutije, ali niko nije obratio pažnju na njegov izveštaj.
    Otkriće jednog starijeg lovca iz plemena Evenk naišlo je na sličan prijem. On je 1971. tvrdio da je pronašao 'gvozdeno bure' u tlu, a u njemu tela mršavih, crnih, jednookih bića u 'gbozdenim kostimima'. Niko mu nije poverovao, a uprkos njegovoj spremnosti da zainteresovanima pokaže svoje otkriće, takvih nije bilo. Nažalost, lovac je u međuvremenu umro.

    Sve do 1979. nije bilo ozbiljnih arheoloških ekspedicija van Jakutska. Uprkos činjenici da su imali vodiča, starijeg naseljenika koji je u mladosti video 'kotlove', ekspedicija iz 1979. nije uspela da ih pronađe. Oblast u kojoj su bili se dramatično promenila u međuvremenu. Vegetacija je toliko porasla i bila je tako gusta, da nije moglo da se vidi dalje od 10 koraka ispred. Bilo kakvo otkriće bilo bi samo stvar puke sreće.
    Ruski ufolozi su izneli pretpostavku da su 'kotlovi' ostaci vanzemaljskih letelica koje su se srušile bilo nesrećnim slučajem ili tokom vazdušne bitke. Ruski istraživač, dr Valerij Uvarov smatra da su 'kotlovi' povezani sa moćnom elektranom koja se nalazi duboku u unutrašnjosti naše planete, te da su oružje koje štiti Zemlju od opasnosti koja joj preti iz svemira. Izgradili su ih vanzemaljci u drevna vremena, tvrdi on, i sada funkcionišu automatski - srušili su meteorit iznad Tunguske 1908. godine, Čulimski meteorit 1984. godine i Vitimski meteorit iz 2002. godine. Danas, smatra dr Uvarov, nivoi zračenja u oblasti ponovo rastu a živi svet napušta šume, kao da se pozornica priprema za neku predstojeću neminovnost.

LOV NA METEORIT IZ TUNGUSKE

    U avgustu 2007. godine ruska policija je krenula u potragu za meteoritom teškim tri tone, ukradenom iz svemirskog muzeja u Krasnojarsku, u severnom Sibiru. Smatra se da je ta stena deo meteorita koji je 1908. godine eksplodirao iznad Tunguske i uništio 2.000 kvadratnih kilometara sibirske šume. Eksplozija se dogodila 30.juna 1908. godine. Nešto - meteorit, asteroid, kometa, crna rupa ili svemirski brod - se probilo kroz našu atmosferu i najverovatnije eksplodiralo na visini od 5 do 10 kilometara iznad tla. Oslobođena energija je bila ekvivalent 20 miliona tona TNT eksploziva. Eksplozija je bila toliko jaka, da je potpuno osvetlila noćno nebo iznad čitave Evrope. Pretpostavlja se da su mali fragmenti eksplodiranog tela morali da padnu na tlo i zariju se u njega. Ono što je veoma čudno, jeste činjenica da uopšte nije pronađen krater niti i najmanji trag udara. Pa, šta je onda ukradeno u Krasnojarsku? Da li je to možda jedan od nekoliko velikih metalnih meteorita koji su pali na Sikote Alin u Sibiru 1947. godine?
    Vladimir Šajdurov, ekspert za matematičko modelovanje, smatra da je eksplozija u Tunguskoj bila okidač današnjeg globalnog zagravanja planete, jer je uništila tanke visoke oblake, pa je mnogo više solarne energije propušteno ka tlu. Još neobičnije pretpostavke iznosi Juri Ljabvin, predsednik državne Fondacije za istraživanje tunguskog fenomena, a povodom kvarcnih stena nađenih navodno blizu mesta eksplozije u tunguskoj reci Podkamenaja.
    Juri Ljabvin kaže: 'Na površini stena otkriveni su veoma čudni znaci, očigledno urezani tehnološkim sredstvima - moguće primenom plazme.' On kaže da je analiza kvarca otkrila nečistoće koje ne potiču sa ove planete i veruje da se 'informacioni kontejner' iz druge galaksije raspao prilikom pokušaja da sleti na Zemlju, ostavivši za sobom nekoliko fragmenata. Ljudi iz njegove Fondacije su 2005. godine otkrili 50 kilograma tešku stenu, za koju Ljubvin tvrdi da je prvi stvarni freagment preostao posle eksplozije.
    Italijanski istraživač Đuzepe Longo, fizičar sa Bolonjskog Univerziteta, je u junu 2007. objavio zanimljivo otkriće u 50 metara dubokom jezeru Čeko, koje se nalazi 8 kilometara severozapadno od centra Tunguske katastrofe. On kaže: 'Kada smo pregledali dno jezera, izmerili smo seizmičke talase koji se odbijaju od nešto. Niko pre nas to još nije otkrio. Nečega definitivno ima na dnu jezera. Jedino možemo da kažemo da jezero svojim oblikom ukazuje na krater nastao udarom tela male brzine.'

U SAMOJ DOLINI

    Malo poznata i još uvek nerazjašnjena misterija jakutske Doline Smrti i njenih 'kotlova', potpuno je okupirala Ivana Mekerlea, češkog istraživača koji već 30 godina predvodi ekspedicije u zabačene ćoškove sveta, tragajući za čudovištima i drugim neobičnim misterijama. Zanimalo ga je da li su 'kotlovi' prirodne formacije? Ako su veštačke, ko ih je sagradio i zbog čega? Nepoznata bolest koja pogađa ljude nastanjene u blizini 'kotlova', ukazuje na povećanu radioaktivnost. Nije ni čudo što se tako malo istraživača upustilo u avanturu da ih pronađe. Nedostatak pravih informacija i udaljenost regiona predstavljaju poseban problem u ionako opasnom poduhvatu. Ali da bi istražio užasnu Dolinu Smrti i pronašao misteriozne metalne polulopte pre nego što zauvek nestanu u dubinama tla, Merkele je bio spreman da se uhvati u koštac sa svim problemima. On nije verovao u NLO i jednooka crna bića. Prvi zadatak bio mu je da otkrije da li 'kotlovi' zaista postoje i ako postoje, gde se nalaze.
    Najveći problem predstavljalo je preciziranje lokacije 'kotlova' u ogromnoj, neprohodnoj tajgi. Najbolje informacije koje je prikupio govorile su da ih treba tražiti negde duže reke Olguidak. Ali očevici na koje je računao iznenada su nestali. Tumaranje naslepo tajgom je poduhvat osuđen da propadne u startu. Jedino pouzdano rešenje bilo bi osmatranje iz ptičije perspektive u periodu kada se sneg topi, a na drveću nema lišća. Za sat vremena je moguće istražiti iz vazduha oblast, koja bi istraživačima na tlu odnela meseca dana hoda i traganja. Pilot bi mogao da naleti određenu oblast i snimi kamerom tlo ispod. Uz malo sreće, na snimku će se pojaviti anomalija za kojima tragaju.
    Ali Mekerle nije mogao svojoj ekipi da priušti helikopter, jer je pilot za jedan sat leta tažio 1.500 američkih dolara. Na kraju su se odlučili za motorni paraglajder, zapravo padobran sa motorom, koji je mogao da uzleti i sleti na maloj površini. Kamionom su stigli do mosta preko Olguidaka. Pred njima se prostirala gusta tajga. Sa rancima, kamp opremom i hranom za 14 dana, bilo bi veoma teško probijati se kroz gustiš. Zato su se opredelili da putuju rekom. Ljudi su ušli u gumeni čamac, a oprema je utovarena u manji čamac koji je vezan za veliki. Mekerlov vodič Slava Pastuhov, bio je materijalist koji nije verovao u legende. Pošao je sa Česima da bi pecao, lovio i što je najvažnije, da bi im pomogao da prežive dve nedelje u tajgi. Ali je čak i tako razuman, iskusan lovac poput Slave, osetio krajnju nelagodnost putujući kroz sablasnu, mrtvu zemlju golog i počupanog drveća. Uskoro im je poželeo srećan put i napustio ih.
    Kažu da je Dolina Smrti čitav lanac dolina koji se protežu duž obala reke. Da bi istražili svih 200 kilometara dužine, Mekerle je podelio rutu na nekoliko delova. Svaki deo bi istraživali nekoliko dana. Pomoću motornog padobrana su istraživali tajgu iz vazduha. 'Video sam nešto. Video sam čudan krug istočno odavde!' - javio je pilot Pavel Šćepan. Kamera je zaista zabeležila neobično pravilan prsten usred monotonog pejzaža. Uz pomoć kompjutera i Googla odredili su tačne koordinate neobičnog kruga. Iako je bila sredina juna, iznenada je počeo da pada sneg. Pomoću GPS uređaja stigli su do prstena. Mekerle kaže: 'Nikada nismo videli tako nešto. Bila je to savršena izdubljena kružnica puna vode, izbočenih, ali glatkih ivica. U sredini je bilo kružno parče čvrste zemlje oko 30 metara u prečniku. Nije ličilo na prirodnu formaciju; bio je to prsten sa otvorom u centru, takođe potopljenim vodom.'
    Pomoću dve dugačke grane kojima je ispitivao močvaru Pavel Šćepan je u gumenom ribarskom odelu zakoračio u ledenu vodu i krenuo ka centru kruga. Ispitujući tlo ispred sebe, motkom je ispod tankog sloja leda i mulja na površini udario u nešto čvrsto. Da li je to džinovski 'kotao' koji je sasvim utonuo u tlo? Bilo je nemoguće sa sigurnošću reći. Sneg se topio i Merkelov tim je ponovo imao sreće. Nekoliko kilometara nizvodno, otkrili su veoma slično mesto, ali manje. Usred savršeno okruglog jezera prečnika 10 metara, nalazila se blago savijena kupola, prekrivena slojem mulja. Pomoću motke, Mekerle je ispitao oblik, ali im je nedostajala odgovarajuća oprema za kopanje. Da bi došli do kupole, morali bi da isuše vodu i očiste mulj - poduhvat koji je u tom trenutku bio neizvodljiv zbog nedostatka odgovarajuće opreme.
    Zatim se dogodilo još nešto - neočekivani zdravstveni problemi koji su usledili nakon noći provedene blizu potonulog 'kotla'. Sledećeg dana, Ivana Mekerlea je uhvatila iznenadna vrtoglavica, usledila je nesvestica, gubitak osećaja za ravnotežu, gušenje i groznica - simptomi na koje upozoravaju i stare jakutske legende. Ubrzo više nije mogao da stoji na nogama, izgubio je vid i nije bio u stanju da pojede ili popije bilo šta. Kriza je potrajala čitav dan, kada se na njih obrušila nova snežna oluja i gotovo im uništila šatore. Oluja je potrajala sve dok svi članovi ekspedicije nisu bili bukvalno potopljeni. Ali pošto je jedino Mekerle imao zdravstvene probleme, nisu mogli krivicu da svale na ostatke drevne radijacije. Pošto se Mekerlovo stanje nije popravilo ni sutradan, odlučili su da spakuju stvari u čamce i vrate se nazad. Putovali su rekom bez zaustavljanja čitav dan i čitavu noć, gotovo bežeći iz Doline Smrti najbrže što su mogli.
    Iako nisu našli dokaze o legendarnim metalnim kotlovima, Ivan Mekerle i njegovi saradnici se ipak nisu vratili praznih šaka. Otkrili su džep rude titanijuma. Tragajući iz vazduha za 'kotlovima', pronašli su jedno takođe neobično mesto - savršeno kružno polje rđavo braon stena gde je igla kompasa potpuno poludela? Magnetska planina?  Verovatno. Sa geološkog stanovišta, čitav taj region je vrlo neobičan. Gazili su čvrstim, vatrenim sibirskim vrhovima koji potiču iz pradavnih vremena. Na nekim mestima, uočljivi su otvori krcati mineralnim depozitima koji sigurno kriju dijamante. Najveći rudnik dijamanata inače se nalazi u mestu Mirnij, regionalnom centru odakle je tim krenuo u istraživanje tajge.
    Po povratku u Prag, pokazali su geolozima uzorke stena i dobili porvtdu da sadrže rude titanijuma i gvožđa. Rečeno im je da bi koordinate magnetskih anomalija mogli da prodaju Rusima za veoma dobru cenu. Ruski mediji su naširoko pominjali ekspediciju, pa se čak pisalo da su Mekerle i kompanija pobegli preplašeni događajima u Dolini Smrti.

JAKUTSKE LEGENDE

    Jakutske legende pune su referenci na eksplozije, vatrene vihore i vatrene sfere koje se uzdižu u vazduh, a svi su ti fenomeni povezani sa misterioznim metalnim konstrukcijama iz Dolini Smrti. Mnogo toga se pominje u epskim pesmama o događajima iz daleke prošlosti i vremena kada je u toj oblasti bilo svega nekoliko tunguskih nomada.
    Nekada davno, njihovi daleki rođaci su doživeli da je Jakutija iznenada prekrivena neprobojnom tminom dok je orkan užasne siline tresao zemlju zaglušujućom rikom, a munje parale nebo u svim pravcima. Kasnije, kada se tmina razišla, nomadi su ugledali krajnje čudnovat prizor - na sprženom tlu uzdizala se struktura nalika kuli i sijala je na suncu, vidljiva i sa udaljenosti od nekoliko dana puta. Dugo vremena je kula odavala uhu krajnje neprijatnu, parajuću buku dok je postepeno tonula u tlo. Kada je utonula, zamenio ju je orgoman, zjapeći vertikalni otvor koji je, po legendi, sadržao tri niza 'smejućih ponora'. Govorilo se da se u toj ogromnoj jami nalazi podzemni svet sa sopstvenim suncem koje bledi. Niko nije smeo da priđe jami zbog zagušljivog smrada, ali su iza daljine ljudi ponekada mogli da vide 'rotirajuće ostrvo' iznad otvore - koji su takođe zvali i 'zvečeći poklopac'. Oni koje je radoznalost naterala da priđu ili uđu, nikada se više nisu vratili.
    Vekovima kasnije, zamećena jeneobična pojava zemljotresa praćenog tankim vatrenim vihorom unutar zaslepljujuće vatrene lopte. Ostavljajući za sobom trag vatre i praćena praskom groma, lopta je lebdela horizontom dok na kraju nije eksplodirala. Jakutski nomadi su verovali da je to bio demon zaštitnik, jer im nije naudio već je samo uništio zemlju susednog, neprijateljskog plemena. Nekoliko decenija kasnije isti se događaj ponovio, ap su svog demona nazvali NIurgun Bootur - ognjeni borac. Još kasnije, demon ih je izneverio: užasna vatrena lopta je izletela iz jame gde je potonula kula i eksplodirala u vazduhu, obrušivši se na sve što je živelo u prečniku od 1.000 kilometara unaokolo. Potresi su grčili zemlju i cepali brda, a centar eksplozije je postao 'podivljalo more vatre' sa 'rotirajućim ostrvom' nalik disku iznad toga. Plemena su se razbežala u svim pravcima, što dalje od razaranja. Mnogi su ljudi podlegli čudnoj bolesti koja se nasleđivala.
    Šest stotina godina kasnije, kada su ovi događaji postali legenda a ljudi se opet vratili u te oblasti, velika se kataklizma ponovo dogodila. Vatrena lopta Niurgun Bootura se pojavila iznad užasnog vatrenog vihora i ponovo otplovila nebom da bi eksplodirala na horizontu. Posle nekoliko decenija još jedna se vatrena lopta pojavila na nebu: ovaj puta su je nazvali
Kiun Erbiie - bleštavi vazdušni vesnik (glasnik). Konačno je usledila razorna eksplozija koju legenda naziva Uot Usumu Zong Duurai, što grupo prevedeno znači: zločinački stranac koji je probio Zemlju i krije se u dubinama, uništavajući sve okolo vatrenim vihorima.
    U ovom epu je i beleška da je uoči večernjeg leta antiheroj Tong Duurai, borac Kiun Erbiie prešao nebeski svod kao 'zvezda padalica' ili 'žustra munja' da bi upozorio Niurgun Bootura na predstojeću bitku. Dvosmisleno, legenda takođe govori da je Tong Duurai izleteo iz dubina da bi se upustio u borbu prsa u prsa sa Niurgun Booturom  ognjenim loptama i vatrenim vihorima. Takva je pustoš nastala posle njihove bitke, da u čitavoj oblasti nije bilo znaka života dugo, dugo posle toga.
    Šta god mislili, činjenica je da sibirska tajga krije obilje nerešenih misterija koje čekaju da budu otkrivene - ako to ikada i budu.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane