Tajna Sablasne Stoperke

Iako je prelepa devojka Meri Bigovi umrla još 1934. godine, njen duh i dalje zaustavlja vozače u blizini Groblja Uskrsnuća u Čikagu i posećuje plesnu dvoranu. Legenda o ovoj devojci dospela je i na film i u rok balade ...

* Klik Gore na Vesti - Prikaz; * Ponovni Klik - Brisanje

Osmeh na lice: Prodaja slatkiša je naglo opala otkad se utvrdilo da je osoba koja čita ovu poruku SLAĐA OD BILO ČEGA

Mlada devojka, kratke plave kose, zavodljivih svetlih očiju, lepotica kakva se retko sreće, sigurno je bez sumnje najpoznatiji duh grada Čikaga. Tamo je nazivaju 'Vaskrsla Meri', jer je najčešće viđaju kod Groblja Uskrsnuća na Arčer Aveniji, gde se pojavljuje obučena u svečanu belu haljinu iz tridesetih godina prošlog veka, gde stopira vozila kraj puta.

    Ona ima običaj da tajanstveno, usred vožnje, nestane iz automobila ili se naočigled zaprepašćenog vozača zaputi prema ulazu u groblje i tamo mistriozno iščezne u vazduh.
    Zvala se Meri Bigovi, Amerikanka poljskog porekla i te kobne večeri 1. marta 1934. godine, ona je boravila u O'Henrijevoj plesnoj sali, danas Viloubruk na Arčer Aveniji. Po svemu sudeći, ona se posvađala sa svojim mladićem, a onda je napustila lokal i pokušala da stopira ne bi li se vratila kući. Negde u blizini glavnog ulaza u groblje, nepoznati vozač je udario autom devojku i pobegao, ostavivši je povređenu pored puta gde je i podlegla zadobijenim povredama.
    Roditelji su je sahranili na Groblju Uskrsnuća, u beloj svečanoj haljini i sa cipelama za ples na nogama. Ali, nije prošlo mnogo vremena, a njen duh se počeo pojavljivati na mestima koja je posećivala dok je bila živa, kao i na putu gde je poginula. Meri po svemu deluje kao da je živa, osim što je na dodir veoma hladna, kako je potvrdilo više njih koji su imali priliku da sa njom plešu u plesnoj dvorani u Viloubruku ili da je povezu do groblja.
    Prvi takav događaj zabeležen je još 1939. godine i njegov akter, Džeri Palus, nedavno je preminuo. On je devojku primio u vozilo kod Liberti grouva i plesao sa njom čitavo veče. Nakon zabave, dok su se približavali glavnoj kapiji groblja, počela je da se ponaša veoma čudno. Rekla je Džeriju da zaustavi kola, izašla je i potrčala prema groblju, gde je, pred njegovim očima nestala. Džeri Palus sutradan je posetio njenu majku i na fotografiji preminule kćerke prepoznao devojku od pretnodne noći!
    U listu 'Suburban Tribe', u januaru 1979. godine, istraživač paranormalnih pojava Bil Geist napisao je ono što mu je tih dana telefonom ispričao izvesni Ralf, koji je za sebe samo rekao da je 52-godišnji radnik, porodični čovek i otac, vijetnamski veteran, treber bejzbola i normalan čovek koji ne želi da ga pominju u novinama.

    Ralf mu je rekao: 'Bilo je to u četvrtak noću i upravo sam skrenuo na Arčer Aveniju koja je bila pusta i mirna, posebno u ponoć. I tamo je ona bila. Stajala je bez kaputa ispred ulaza u mali šoping centar. Bez kaputa! A bila je jedna od onih zaista hladnih noći. Nije podigla prst, samo je gledala u moja kola i ja sam joj stao. Pomislio sam da je možda u nevolji ili nešto slično.
     Sela je na prednje sedište. Imala je tu kitnjastu belu haljinu, kao da je upravo došla sa nekog venčanja i cipelice sa kaišićima na nogama. Bila je prava lepotica. Po godinama, mogla je da mi bude kćerka, imala je 21 godinu, najviše. Pitao sam je gde ide i ona je rekla da mora da stigne kući. Interesovao sam se šta nije u redu, sa li je imala problema sa kolima ali mi na to ništa nije odgovarala. Delovala je zbunjeno i pomislio sam da je možda popila par pića ili je samo bila jako umorna. Jedino što je zaista rekla bilo je: 'Sneg je došao rano ove godine', a na sve drugo što sam je pitao, samo je klimala glavom i gledala kroz prozor sneg i drveće. Njene misli bile su kilometrima daleko. Vrmalo mi se u glavi da je možda nešto pušila, ko zna?
    Nekoliko kilometara dalje niz Arčer Aveniju, iznenada je poskočila i viknula: 'Ovde, ovde'! Povukao sam kočnicu, pogledao okolo, ali nisam video nikakve kuće, samo groblje. Pitao sam je: 'Gde'? Onda je podigla ruku i pokazala preko puta na moju levo stranu i rekla: 'Tamo'! I tada se desilo. Pogledao sam nalevo, malo se okrenuvši. I kada sam se vratio u prethodni položaj, nje više nije bilo - nestala je! A vrata na automobilu nisu se otvarala. Neka me dragi Bog uzme, ali vrata se nisu otvarala! Bil Geist je proveravao podatke i ustanovio da je vozač pokupio avetinjsku stoperku negde tri bloka severnije od sale Viloubruk u kojoj su baš te večeri svirali valcer i fokstrot iz tridesetih godina, a program je bio namenjen usamljenim osobama.
    U maju 1978. godine, jedan mladi bračni par doživeo je na Arčer Aveniji neprijatan susret sa sablasnom utvarom mlade devojke, čiji je opis u potpunosti odgovarao 'Vaskrsloj Meri'. Kada je ugledala devojku kako istrčava na put, žena je povikala svome mužu: 'Šon, pazi na ženu'!, ali je uprkos kočenju bilo kasno. Bilo je jasno da je udarac da je udarac neizbežan i oboje su napregnuto očekivali da ga čuju. Ali, Šon i njegova žena su na svoje iznanađenje gledali kako automobil jednostavno prolazi kroz obris žene i kako njena slika brzo iščezava. Ostala je samo mala izmaglica sa strane na putu pre nego što je i ona nestala!
    Događaj koji i danas intrigira mnoge stanovnike Čikaga i privlači turiste da se i sami uvere u tragove koje je ostavio duh ili neka nepoznata sila koja se poigrala sa jakim metalnim šipkama na kapiji groblja, dogodio se u večernjim časovima 10. augusta 1976. godine. Policijsko odeljenje u mestu Džastis primilo je telefonski poziv od čoveka koji je tvrdio da je, prolazeći pored Groblja Uskrsnuća, video devojku koja je očigledno bila zaključana u njemu.

Bilo je oko 10 i 30 kada je narednik Pet Homa stigao i pretražio groblje ali nije našao nikoga. Šarajući okolo baterijskom lampom po kapiji, ustanovio je da su dve rešetke iskrivljene. Kada je pogledao izbliza, video je da su otisci nečijih prstiju prosto utisnuti u metal! Na zelenoj patini bronze primetio je tragove sprženosti koji su izgledali kao delovi kože. Stručnjaci za metale, posebno eksperti za bakar i bronzu, ni posle brojnih analiza nisu mogli da objasne koja sila je iskrivila rešetke. Nakon godinu dana, zbog sve većeg broja radoznalaca, uprava je taj deo kapije odrezala i odnela sa groblja. Priču da ju je iskrivio duh 'Vaskrsle Meri', neuverljivo su pokušavali da demantuju tvrdnjom da je na ogradu naletelo jedno teretno vozilo dok je nešto tamo rađeno, a da su otisci prstiju nastali pošto je pokušano da se šipke isprave zagrevanjem i kada ih je jedan radnik onako usijane uhvatio azbestnim rukavicama! Kasnije, ograda je ponovo vraćena sa još uvek iskrivljenim šipkama.

VI NE POSTOJITE!

    Samo dva dana pošto su rešetke na groblju iskrivljene, 12, avgusta 1976. godine, amaterskom radio-stanicom neko je javio vlastima da pored puta u blizini ulaza u groblje leži verovatno unesrećena žena. Policija i hitna pomoć su stigli na naznačeno mesto i zatekli devojku koja ih je plačući zvala, iz svog 'mustanga'.
    Na pitanje gde je telo, ona je vidno potresena ispričala da je naočigled nje nestalo baš kada su se oni pojavili. Slično je na tom mestu doživeo i čovek koji je u kasnim noćnim satima išao na posao i zaustavio se da mladoj ženi koja je lažala na zemlji ukaže pomoć. Rekao je da je bila još živa i otišao je u najbližu policijsku stanicu da pozove pomoć, a kada se vratio, tela više nije bilo, ali se još video njegov otisak na travi!
    Prikaza 'Vaskrsle Meri' naročito je bila aktivna krajem avgusta i početkom septembra 1980. godine, kada ju je susrelo na desetine osoba. Žena po imenu Kler Lopez Rudžnicki, oko jedan sat iza ponoći vozila se sa svojim mladićem i dvoje prijatelja Arčer Avenijom prema jugu, kada su ugledali devojku u belom koja je hodala desnom stranom pored puta. Troje njih odmah je reklo: 'To je Vaskrsla Meri'! Kler je u strahu sagnula glavu, a otalo troje doživelo je šok kada su se mimoilazili sa aveti, jer su videli da devojka nema lice, na njegovom mestu bila je samo crna rupa - praznina!

    Nekoliko dana kasnije, 5. septembra, Toni K. se u večernjim satima vraćao sa bejzbol utakmice i kod Barel restorana na Arčeru video je devojku u beloj odeći pored puta. Zaustavio je vozilo i pitao je da li želi da je poveze. Potvrdila je i rekla da vozi Arčer Avenijom. U toku vožnje, pokušavao je da sa njom uspostavi razgovor ali to mu nije uspevalo. Najzad joj je rekao: 'Vi ličite na Vaskrslu Meri, ali ja znam da takve stvari ne postoje'! Probao je da je nagovori da odu na piće i prolazeći pored glavne kapije groblja, tvrdi, nije vozio brzinom manjom od 70 kilometara na sat, niti skidao nogu sa gasa. Ipak, kada je još nešto hteo da joj kaže, sa užasom je ustanovio da je sedište pored njega prazno! Nije se zaustavljao niti smanjivao brzinu sve dok nije stigao kući!
    Uoči Božića 1980. godine, dvojica mladića videli su na Arčeru, istočno od Harlema, neobično odevenu devojku kako pleše nasred ulice. Osećali su se veoma čudno, pogotovo što su uočili da je niko od prolaznika, osim njih dvojice, ne primećuje. Otrčali su kući i ispričali ocu šta su videli, ne znajući za priču o 'Vaskrsloj Meri', ali je onpo opisu koji su dali, shvatio o kome se radi.
    Među brojnim iskustvima u susretu sa sablasnom autostoperkom, zanimljiva je ispovest anonimnog mladića, koja je elektronskom poštom stigla 19. aprila 2005. godine. On piše: 'Jedne hladne decembarske noći pre dve godine, bio sam na svadbenom veselju kod bliskog prijatelja u Viloubruk sali u Čikagu. Bilo je zabavno veče sa mnogo smeha, muzike i hrane i u jednom trenutku zapazio sam devojku koja je stajala u uglu. Bila je prelepa plavuša, u pomalo čudnoj beloj haljini i imala je prodorno plavo zelene oči u kojima bi se čovek mogao izgubiti satima. Rekao sam sebi da je to moj tip devojke i raspitivao sam se od jednog do drugog prijatelja da li znaju ko je ona, ali je niko od njih nije poznavao. Pomalo nervozan, poneo sam dva pića, prišao joj i predstavio se, a ona je odgovorila klimanjem glave.
    Pokušao sam sa njom da razgovaram, ali na sva pitanja samo je klimala i odgovarala sa 'da' ili 'ne'. Kada je orkestar svirao jednu laganu pesmu, njeno lice se ozarilo, pogledala me je duboko u oči, privukla bliže i samo prošaputala: 'Plešimo'! Dok smo igrali, nisam mogao da se načudim koliko su joj hladne ruke i ramena. nakon poslednje spore numere stavio sam joj ruke među moje i pokušao da ih zagrejem. Ona je gledala u pod, a ja sam je, ohrabren, poljubio u obraz - koji je bio ledeno hladan!
    Na kraju večeri zamolila me je da je povezem kući, i kada smo bili kod Groblja Uskrsnuća, zgrabila me je za ruke i rekla: 'Stani! Treba da izađem'. Zakočio sam smesta i pogledao je. Ona me je za trenutak gledala i onda povukla u zagrljaj. Zagrlila me je i prošaputala: 'Hvala Džejms' - i poljubila me u obraz svojim ledenim usnama! Onda se odmakla i jednostavno prošla kroz vrata na kolima, uputivši se prema groblju! Udaljavala se ne skidajući pogled sa mene i smeškajući se, a zatim nestala kroz glavnu kapiju! Ponovo ću otići u Viloubruk, jer ne mogu da zaboravim te oči. Možda ću je opet sresti i možda će me se setiti!
    Uporni još uvek tragaju za grobom Meri Bigovi na Groblju Uskrsnuća, a uprava groblja kaže da je oko 1930. godine tu sigurno sahranjena bar jedna Meri sa poljskim prezimenom, koja je bila njenih godina! - Izvor: Treće Oko