Raketa 'Atlas' i Nlo

    Godine 1964., za vreme testiranja prve rakete koju je snimio, zabeležen je NLO koji se približavao raketi. On kaže da je objekt izgledao kao dva spojena tanjira, čija je
gornja površina bila u obliku ping-pong loptice. Film prikazuje kako je zrak svetlosti usmeren od objekta prema raketi.

    Ovo se dogodilo četiri puta, iz četiri različita ugla, dok je raketa bila na visini od oko 60 milja i kretala se brzinom između 11.000 i 14.000 milja na sat. Raketa se srušila, a NLO je nestao. Sledeći dan njegov nadređeni rekao mu je da nikada ne govori o ovome.
    Profesor Džekobs o ovome nije govorio 18 godina. Nakon nekoliko godina, objavljen je članak o filmu, a profesor Džekobs je počeo primati uznemirujuće telefonske pozive u ranim jutarnjim satima, a poštansko sanduče ispred kuće bilo je pretrpano. Profesor Džekobs priča:
- Ono što smo snimili iznad vazduhoplovne baze Vandenburg imaće uticaja na ostatak mog života i na moje shvatanje svemira i vladine manipulacije našim mislima. Pozadina ovog događaja je da smo testirali balističke projektile koji mogu nositi nuklearna oružja. Zbog toga su oni bili tamo. Mi nismo lansirali prava nuklearna oružja, nego samo lažne bojeve glave koje su bile iste veličine, oblike, dimenzija i težine kao i stvarne nuklearne glave. Bio sam komandir zadužen za optičke instrumente u vazduhoplovnoj bazi Vandenburg u 1369. foto diviziji i dužnost mi je bila da nadgledam fotografije svakog projektila koji padne na to zapadno područje. Tada smo ih nazivali ICBM - Inter County Ballistic Missiles), jer se mnoge od njih sruše prilikom lansiranja. Naš posao je bio da odredimo zašto se sruše i da inženjerima pružimo kvalitetne fotografije kako bi mogli videti šta nije bilo u redu sa plamenicima.
    Incident se dogodio 1964. godine, a major Mansman je to i potvrdio. On je to napisao i znao je tačan datum. Gledali smo u smeru juga, jugo-zapada i raketa se pojavila kroz maglu. Bilo je prelepo. Momci sa uzvišenja M45 za praćenje sa 180-inčnim objektivima snimili su projektil. I veliki BU teleskop je to pratio. Mogli smo videti sva tri stadijuma rakete, odvajanje pogonskih plamenika nakon što su izgoreli. Tada je sve što smo mogli videti golim očima bio trag dima dok se to kretalo prema meti – ostrvu na Tihom okeanu. To je bilo naše prvo snimanje lansiranja.

    Poslali smo film u bazu i, ne znam tačno koliko dugo je bilo nakon događaja, možda dan ili dva, pozvan sam u ured majora Mansmann-a u Prvi štab vazduhoplovne divizije. Ušao sam u ured gde se nalazio ekran sa postavljenim 16mm projektorom. Major Mansman je rekao da sednem na kauč. Bila su dva momka u sivim odelima, civilnoj odeći koja je bila prilično neobična. Mansman je rekao 'Gledaj sad ovo!' i uključio projektor. Na ekranu sam gledao lansiranje od pre jednog ili dva dana. Bio je vrlo uzbudljivo. Zbog dužine teleskopa mogli smo videti celu treću fazu.
    Gledali smo prvo, a zatim drugo i treće izgaranje. Tada smo na tom teleskopu mogli videti lažnu bojevu glavu. To je letelo, a u kadru se pojavilo nešto drugo i ispalilo svetlosni zrak na bojevu glavu. Sve ovo je letelo brzinama od nekoliko hiljada milja na sat. Dakle, ovaj NLO ispalio je zrak svetlosti koja je pogodila bojevu glavu, zatim se pomerio na drugu stranu i ispalio još jedan zrak, pa se pomerio ponovo i ispalio još jedan zrak, pa onda još jednu odozdo i nakon toga nestao u smeru odakle je došao. Bojeva glava se počela rušiti. Objekt i bojeva glava leteli su na visini od oko 60 milja i kretali se brzinom između 11.000 i 14.000 milja na sat kada ih je sustigao i obletio NLO.
    Video sam to na filmu! To je bilo tamo! Kada su se svetla upalila, major Mansman okrenuo se, pogledao me i upitao šta je to bilo. Rekao sam da to za mene izgleda kao NLO. Ta stvar koju smo videli, objekt koji je uletio, bio je okrugao, oblika sva spojena tanjira sa ping-pong lopticom na vrhu. To je ono što sam video na filmu. Nakon diskusije oko toga, Mansman mi je rekao da o tome nikada ništa ne govorim. Rekao je: 'To se nije nikada dogodilo'. Nisam o tome govorio 18 godina.

    Nisam o o tome govorio nikome iz baze Vandenburg. Niko osim mene nije video taj film. Moj komandir Lewis S. Clement nije to vidro. Njegov pomoćnik Ronald O. Baylor nije to video. Njihov pomoćnik Spooner nije to video. Niko iz moje divizije to nije video. Nisam o tome nikome govorio zbog naređenja majora Florence J. Mansmana. Nakon 18 godina desilo se da o ovom incidentu mogu govoriti, jer mi niko nije rekao da se radilo o klasifikovanoj strogo poverljivoj stvari. Major Mansman je rekao da govorim da se ovo nikada nije dogodilo. Pa, to nije svrstano u stroge tajne, zar ne?
    Zbog toga se osećam slobodnim da o tome govorim. To nije priča iz druge ruke. To se dogodilo meni i bio sam deo procesa prikrivanja istine američkih vazduhoplovnih snaga 18 godina. Nakon članka o ovom incidentu, počeo sam biti uznemiravan na poslu. Počeo sam primati čudne telefonske pozive celu noć. Takve stvari su mi se događale od 1982. godine. Rekao sam vam, otkad se pojavila ova stvar sa History Channel-om i otkad ste počeli postavljati pitanja, ponovo sam počeo primati telefonske pozive. Kada bih podigao slušalicu ne bilo glasa sa druge strane.
    Više ne brinem za to. Da li me žele diskreditovati, prikazati kao budalu? To je sve što mogu učiniti. Verujem da je ova stvar oko NLO-a deo sporazumnog napora da se sruši ozbiljno proučavanje. Kad god bi neko pokušao ozbiljno proučavati ovu temu, bili bismo predmet ismejavanja. Ja sam profesor na jednom uzornom univerzitetu. Siguran sam da bi mi se moje kolege smejali kada bi čuli da se zanimam za proučavanje neidentifikovanih letećih objekata i to je samo jedna stvar sa kojom moramo živeti. Ako se susretnemo sa bićima sa superiornom tehnologijom, možda bismo se zagrlili s njima i bili dobri prema njima, jer oni nam možda pokazuju kako da preživimo.