vrh
Meni

Prokletstvo Trećeg Rajha



     Kazna stiže sve zločince. San Hitlera i njegovih slugu o formiranju Trećeg Rajha propao je tokom Drugog svetskog rata. Ali, njihova ideja nije prestala da živi. Danas Nemačka više ne ratuje oružjem, već ratuje i osvaja finansijskim oružjem. Njihova želja za Četvrtim rajhom možda je jača nego ikad. Zagovornike i zločince Trećeg rajha stigla je odgovarajuća kazna. Ovo je možda opomena i onima koji danas nastavljaju Hitlerov san...
 
      

    Mnogi Hitlerovi vojni saradnici sanjali su iste snove i skončali od bolesti glave, prenevši prokletstvo na potomke. Zvuči neverovatno, ali većina učesnika napada na Beograd 1941. godine, umrla sa gotovo istim simptomima. O istorijskom puču 27. marta 1941. godine u Beogradu, napisano je mnoštvo knjiga. Decenijama je u pisanijama raznih autora bilo notirano da su pokretači bunta i autori parole 'Bolje rat nego pakt', bili komunisti. Početkom 21. veka, pojavila su se svedočenja da su u puču učestvovali i 'obični ljudi', ali i oni koji su se za 'srpsku stvar' borili pod komandom đenerala Draže Mihajlovića. Ovde ćemo se pozabaviti manje poznatom pričom i sudbinama onih koji su na bilo koji način učestvovali u bombardovanju Beograda i okupaciji Srbije. Akteri ovih događaja se odavno ne nalaze među živima, ali priče koje su kazivali prijateljima, ili izjave zabeležene u njihovim memoarima, vezane za 27. mart i 6. april, zaslužuju pažnju.

ISTI SAN

    Većina važnih učesnika napada na Jugoslaviju, okončali su živote u teškim mukama. Svi su imali jezive bolove u glavi i ušima(!), a pomenute tegobe počele su, kao po komandi, 27. marta ili 6. aprila. Svi su imali i gotovo identičan san: ulaze u Rajhskancelariju u Berlinu, na sastanak sa Adolfom Hitlerom i, od nesnosnog bola u glavi, prouzrokovanog zvukom koji po podu prave cipele i čizme, ne mogu da priđu vratima kancelarije vođe Rajha. Zanimljivo je da mnogi od njih nisu nikad ni videli Berlin, a kamoli Firerovu kancelariju. Oni koji su bili pozivani na konferenciju kod Hitlera, stajali su u čekaonici, okrugloj dvorani Rajhskancelarije. Ađutant vođe Rajha, bezglasno i pokretom ruke, poziva prisutne da ga slede. Svi polaze za njim u hol čija je tavanica visoka četiri metra. Iz hola idu dalje kroz visoka vrata pored kojih, sa obe strane, stoje esesovci u crnim uniformama. Zatim ulaze u 'Dvoranu mozaika', dugačku sto četrdeset i šest metara, obloženu crvenkastim mermerom sa istaknutim zlatnim nemačkim orlom, u kojoj takođe stražare esesovci. Pod, isto mermeran, pastelne crvene boje (Hitlerovi biografi tvrde da je on najviše voleo tu boju), ukrašen je i prošaran zlatnim mozaikom, po čemu je glavna dvorana Hitlerove rezidencije, Rajhskancelarija u Berlinu, i dobila ime. Nije zastrta tepisima, ali koraci se na ovom mermeru ne čuju, niti odzvanjaju. To će dugo dovoditi u nedoumicu svakoga ko ovde prvi put bude kročio, naveo je u memoarima, posebno u knjizi 'Spandauer Tagebucher', objavljenoj 1979. godine u Štutgartu, arhitekta i ministar ratne proizvodnje Trećeg rajha, Albert Šper.
    U ovoj priči, nije važan mermer, već prokletstvo 'zvuka tišine', nesreća koja prati posredne i neposredne aktere puča i kasnije počinjenih zločina u Beogradu i loša sudbina njihovih potomaka.
    Deme Stojai, general, mađarski poslanik u Berlinu, čest gost Hitlera i Rajhstaga, bio je, u stvari, Srbin Dimitrije Stojaković, rođen u Vršcu 1883. godine. Kad su nemačke jedinice okupirale Mađarsku, postao je i predsednik vlade. Od Hitlera je tražio dozvolu da uništi sve što je bilo srpsko. Njegovi poslušnici su u Starom Bečeju i Novom Sadu pobili na desetine Srba tokom 1941. godine. Kao ratni zločinac, osuđen je na smrt i streljan 1946. Ono šta je sanjao, Stojai je ispričao svom prijatelju: 'Vidim sebe kod Firera u onoj dvorani.
    Ko zna koliko sam puta tu bio, pogotovo kad su Jugosloveni napravili ono... Uvek sam u cipelama, ništa se ne čuje dok hodam, a opet mi u glavi sve odjekuje... Ne mogu da stignem do Firerove kancelarije, puca mi u glavi, iz ušiju mi teče krv... Budim se mokar, raščupan, krvavih noktiju... Tek posle vidim da sam sebe grebao po glavi...' Ovaj san je Stojai prvi put ispričao svom kolegi iz Mađarskog parlamenta, negde pred kraj rata.
    Samo nekoliko dana pre nego što će biti pogubljen, Stojai je udarao glavom o zid svoje zatvorske ćelije i vikao: 'Čujem, sve čujem!' Još sedmorica bitnih učesnika napada na Jugoslaviju okončalo je svoje živote u mukama. Svi su imali spremljene svoje memoare za objavljivanje, ali je samo jedan od njih uspeo da ih objavi. Bio je to Valter Šelenberg, SS-grupenfirer (general major), načelnik Odeljenja za inostranstvo Glavnog ureda bezbednosti Rajha.

    Šelenberg je bio zadužen da napravi 'knjigu' svih sumnjivaca koji žive u Srbiji a koje treba pohapsiti čim nemačke jedinice uđu u srpsku prestonicu. Šelenbergu je po završetku rata tajno suđeno a pojavio se i u Nirnbergu kao svedok. Umro je u Torinu 1952. godine. Imao je samo 42. godine. Oni koji su proveli poslednje godine sa najmlađim SS generalom, tvrdili su da je trpeo nesnosne bolove u glavi. Prokletstvu tu nije bio kraj. Dimitrijevi direktni potomci nasledili su njegovu zlu sudbinu. Naime, Stojaijevi ili Stojakovićevi srodnici u Mađarskoj , Bačkoj i Sremu imaju zajedničko samo jedno: umiru od tumora na mozgu, ili zbog povrede glave. Priče o prokletstvu Stojakovića objavljivane su u emigrantskim časopisima, koji su pedesetih godina prošlog veka izlazili u Americi i Kanadi, a u pojedinim je objavljivano njegovo porodično stablo. Kad su, krajem devedesetih, otpočeli ratovi na našim prostorima, štampa u emigraciji se više nije bavila Stojaijem, jer su pojedini njegovi potomci postali ugledni političari, sportisti i direktori.

PACIJENT DOKTORA KRIŠOVA

    Henrih Vert, mađarski general pešadije, rođen je 1881. godine u Titelu. Postao je folksdojčer kojeg su po zlu upamtili žitelji Krčedina, Petrovaradina, Čente, Đurđeva, Šajkaša... Oni koji su ga poznavali, sećaju se da mu je omiljena zabava bila da Srbima na vratove stavlja amove i da ih, tako zauzdane, njegovi vojnici sprovode kroz seoske sokake. Krajem rata, Vert je odveden u sovjetsko zarobljeništvo, gde je i umro 1946. godine. Prema istorijskim podacima, Vert nikad nije posetio čuvenu Firerovu kancelariju, ali su njega 'posetili' snovi koje je imao Deme Stojai. Dok je boravio u sovjetskom zarobljeništvu, Vert se lekarima Crvene armije požalio na bolove u glavi, tačnije, na neko tutnjanje. Posetio ga je tridesetogodišnji lekar Valeriji Krišov, koji je vodio evidenciju o svim svojim bolesnicima, od kojih su većina bili zarobljeni nemački generali. Početkom pedesetih, dr Krišov je nestao iz Sovjetskog saveza, ali je šezdesetih godina, u Francuskoj objavljena knjiga pod naslovom 'Snovi ubica Trećeg rajha'. Po pričama čitalaca, u knjizi su do detalja opisani snovi mnogih naci-generala i njihovih istomišljenika. Ime autora nije napisano, ali na kraju knjige stoji da je sve zabeležio izvesni dr V. K. koji je u zarobljeništvu lečio generala Verta.
    'Vert je imao neverovatnu mržnju prema jugoslovenstvu i govorio je da su oni (Srbi) krivi što je sve započelo. Kad sam ga prvi put video, bio je potpuno zdrav, ali posle nekoliko dana, krvni pritisak mu je porastao i počeo je da se žali na nesnosne bolove u glavi. Krv mu je curila iz nosa. Dok sam mu merio pritisak, pričao mi je kako je prethodne noći usnio Rajskancelariju, da je pričao sa Hitlerom, spominjao je neki mermer i bat koraka koji mu je odzvanjao u ušima...' Pre nego što je okončao, Henrih Vert se pesnicama udarao po glavi, a po izjavama stražara koji su ga čuvali, psovao je na srpskom.
    Kao i u slučaju Stojaia, prokletstvo Verta prenelo se na njegove potomke. Do kraja 1950. godine, većina generalovih potomaka je umrla od posledica bolova u glavi. Zbog dolaska partizanskih jedinica, Vertovi su promenili prezime i danas žive u Titelu, Vršcu, Novom Sadu, Starom i Novom Bečeju. Vertovi rođaci su, kao ratni zločinci, zabeleženi u knjizi 'Zločini okupatora u Vojvodini od 1941. do 1944. godine', na čijoj se 328. strani nalazi spisak do 1946. godine utvrđenih ratnih zločinaca u Vojvodini. Ova knjiga nikad nije doživela drugo izdanje (zabranjena je).
    Glez fon Horstenau, bio je direktor austrijskog vojnog arhiva, kojeg je Hitler 1936. godine postavio u Vrhovnu komandu na dužnost generala za specijalne potrebe, a od 12. aprila 1941. godine nalazio se na dužnosti u Zagrebu. Horstenau se nagledao ustaških zločina nad Srbima, posebno u prvim danima aprilskog rata. Oni koji su ga poznavali, navode da se Horstenau detaljno pripremao za put u tadašnju Jugoslaviju. Hitler je cenio njegov doprinos jačanju
nacizma i zbog toga ga je i postavio za generala koji je imao direktne kontakte sa Nezavisnom državom Hrvatskom. Zlo koje je činio pod zastavom 'svastike', opisao je u svojim memoarima, do osamdesetih godina skrivenih pod velom tajne. Kasnije se saznalo da neko nije dozvoljavao objavljivanje priče čoveka iz vrha Rajha koji je, upućen u stavove katoličke crkve, tada obitavao u Hrvatskoj. Tako su spisi generala Horstenaua i dalje poznati samo malom broju ljudi, a njegove konačne beleške još uvek nisu ugledale svetlost dana.
    General Horstenau je 1946. izvršio samoubistvo, a godinu dana ranije, svom posilnom se požalio na nesnosne bolove u glavi. Šest meseci kasnije, bolovi su postali toliko jaki da je generalu curila krv iz nosa. Ljudi iz njegovog okruženja kažu da je govorio kako mu u glavi nešto neprekidno dobuje, da sanja mermer iz Firerove kancelarije i čuje bat koraka onih koji treba da se vide sa Hitlerom. Horstenau je svom posilnom tvrdio da se u dvorani, čekaonici kancelarije vođe Rajha, nikad nisu čuli odjeci koraka i da mu je potpuno nejasno kako tako nešto može da sanja. I ova priča se ne završava samoubistvom generala Horstenaua. Sredinom pedesetih godina, njegov bliski rođak postao je aktivan fudbaler u jednom nemačkom klubu. Imao je 22 godine i karijeru pred sobom. Na treningu pred važnu utakmicu,
koju je trebalo da odigra u Titovoj Jugoslaviji, mlađani Horstenau se povredio: udario je glavom o stativu. Lekari su ga brzo izneli sa terena i pregledali. Činilo se da je sve u redu, ali samo pola sata kasnije, generalov potomak počeo je doktorima iz kluba da priča kako mu u glavi odjekuju čudni zvuci, da sanja neke mermerne ploče... Umro je dva sata kasnije od 'izliva krvi u mozak'.

PREUZETO PROKLETSTVO

    Fric Klingeberg, SS-Oberfirer (pukovnik), oficir elitne esesovske divizije 'Das Rajh', koja je iz Rumunije napadala Jugoslaviju u aprilskom ratu, vrlo brzo se istakao. Kao komadant Drugog bataljona motociklista, Klingeberg je ušao u bombardovanjem uništen Beograd i već uveče, 12. aprila, istakao je zastavu sa 'svastikom' u nebranjenoj srpskoj prestonici. Kao Hitlerov heroj, odlikovan je Viteškim krstom, tokom rata je postao komadant 17-SS divizije, a poginuo je u martu 1945. godine. Prema pričama njegovih saboraca, Klingeberg je od 1941. godine, od ulaska u Beograd, počeo da pati od nesnosnih glavobolja. Pred pogibiju, poverio se svom zameniku da sanja kako ga Firer prima u svoju kancelariju i nešto mu govori, ali da on ništa ne čuje zbog zvuka koji proizvode koraci Hitlerovih ađutanata u Rajhsckancelariji.
    ... U Nirnbergu, 1968. godine, Helmut Klingeberg, rođak komandanta nekadašnje 17-SS divizije, radio je kao građevinski inženjer. Na tek završenoj zgradi, trebalo je da na krovu solitera postavi reklamu svoje firme, na kojoj je, između ostalog, bilo ispisano i njegovo ime. Nije stigao da to uradi. Dok je držao spomenuti natpis, pao je sa osmog sprata.   - www.treceoko.novosti.co.rs


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane