Proces Starenja

    Psihološko starenje više je vezano za fizičko starenje pojedinca nego za njegove godine, tako da 65-godišnjak lošeg zdravlja može ispoljavati ozbiljne znakove mentalnog posrtanja nego zdrava osoba u 80-toj godini. Srčano - plućna. moždana oboljenja i oboljenja krvnih sudova, posebno slabe kognitivnu funkciju. Tako, prema istraživanjima naučnika, delovanje godina je relatino slbao izraženo ukoliko se posmatra odvojeno od stanja zdravlja.

    Naučnici su pokazali da su kognitivne sposobnosti znatno manje pogođenestarošću kod pojedinaca koji se redovno bave delatnostima kao što su društvene igre ili ukrštene reči, koji upražnjavaju studijski rad ili sviraju neki muzički instrument. Mnogi drugi činioci - nedovoljna ishrana, depresija, žalost, usamljenost, povezani sa starošću, mogu pogoršati kognitivnu funkciju. Iz toga proizilazi da je prosta težina 'čiste' kalendarske starosti,ako je izdvojimo od drugih za nju vezanih faktora - mala.
    Dugo vremena, istraživanja u domenu starenja bila su prožeta idejom o sveobuhvatnom slabljenju. Ona su polazila od hipoteze da se intelektualne mogućnostipoboljšavaju između 20-30 godine, a da tatim neizbežno slabe. Ta ideja je, međutim, ustupila mesto jače oblikovanom shvatanju starenja, prema kome se izvesne mogućnosti očuvaju, neke slabe, dok drugenastavljaju da se razvijaju.
    Za mnoge psihologe, ljudska spoznaja odgleda se u kognitivnom sistemu sazdanom od niza etapa ili delova tog sistema. Sa stanovišta takvog modela, percepcija je proces koji nam omogućava da primamo informacije pristigle iz spoljnjeg sveta. Naša pažnja, koja pati od ograničenosti, obuzeta je tekućim događajima. Što se tiče pamćenja, ono kratkotrajno pohranjuje novostečene informacije, a dugoročno ranije stečena saznanja. Misao i rasuđivanje reaguju na aktuelne informacije primljene u svesnom stanju tako što proizvode odgovor u vidu adekvatnog ponašanja ili verbalne reakcije.

    Taj model ljudskog saznavanja svakako je suviše jednostavan, jer predstavlja sekventan i linearan tretman informacije i ne vodi računa o uticaju faktora kao što su emocije, namere ili verovanja individue. Svako narušavanje procesa percepcije pogađa funkcije mozga, kao što su rasuđivanje ili razumevanje. Oštrina vida opada sa godinama, vidno polje se sužava, opažanje prostora i uočavanje boja gubi od svoje preciznosti, a sposobnost oka da se prilagodi promenama svetlosti usporena je i manje efikasna. Što se tiče sluha, on postepeno postaje neosetljiviji na visoke frekvencije. Opada, takođe, brzina u tretiranju informacija, pa je potrebno više vremena da se prime vidni i slušni stimulansi. Ta narušavanja osetilne percepcije pogađaju primljenu informaciju u toku čitanja ili kocanja nekog teksta, slušanja govora ili vožne automobila. Operacije na višem nivou, poput razumevanja i odlučivanja, time bavaju dvostruko pogođene.
    Najpre zato što informacije stižu sporo ili ponekad bivaju izvitoperene. Zatim,zato što percepcija, ukoliko više zahteva naprezanja, utoliko izlaže ceo organizam većem naporu, tako da mnogo manje pažnje ostaje za operacije na višem nivou.
    Što se tiče etape pamćenja, psiholozi prave razliku između sistema kratkoročnog pamćenja, katkad nazvanog 'radno pamćenje' i dugoročnog sistema. Radno pamćenje je ograničenog kapaciteta i odgovara sadržaju svesti u datom trenutku. Ono prima informacije iz spoljnjeg sveta posredstvom čula i posredstvom prizvane informacije iz dugoročnog pamćenja. Tako se, na primer, proračun vrednosti novca u novčaniku oslanja istovremeno i na analizu fizičkih karakteristika tih novčanica i na odgovrajuća prvila računanja koja su pohranjena u dugoročnom pamćenju.
    Radno pamćenje je mesto gde se izvorde operacije mišljenja, rasuđivanja, računjanja, procenjivanja i razumevanja. Izučavanj dugoročnog pamćenja pokazuju da se izvesni njegovi aspekti pogoršavaju sa starenjem, dok neki ostaju netaknuti. Osobe u godinama dobro pamte opšte znanje, specifične podatke i rečnik, a slabije se prisećaju sopstvenih iskustava. Narodna mudrost, međutim, tvrdi da se daleke uspomene dobro pamte, a da su skorašnje uspomene dosta nejasne. Ta uopštavanja tačna su u slučaju Alchajmerove bolesti i izvesnih drugih oblika slaboumnosti, ali ne potvrđuju se u slučaju normalnog starenja.
    U jednom istraživanju zahtevano je od više stotina osoba u dobu od 25-80 godina da opišu događaje do kojih je došlo u različitim trenucima njihovog života. Prisećanje svakog događaja trebalo je biti vrednovano sa stanovišta njegove važnosti, emotivnog naboja i upečatljivosti uspomena. Trebalo je, takođe, da ispitanici navedu koliko puta su se toga događaja prisetili i koliko puta je on bio predmet razgovora sa drugim osobama.

    Rezultati pokazuju da se starije osobe ne sećaju precizno davnih događaja sem kad su oni od posebnog ličnog značaja i kad su o njima često govorili tokom proteklih godina. Pri zahtevu da se sete svetskih događaja ili televizijskih programa, starije osobe lakše su se priećale skorašnjih nego ranijih događaja. Problemi vzani za starosno doba tiču se prvenstveno pamćenja uspomena, imena ili događaja koje ne uspevamo uvek da prizovemo u sećanju, ali koji zbog toga nisu brisani iz dugoročnog pamćenja, jer je dovoljno da ih neko spomene, pa da ih se odmah setimo. Ime glavnog grada neke države može trenutno nestati iz sećanja, ali će se bez problema prepoznati na listi gde su navedena imena više gradova.
    Poremećaji u funkcionisanju pamćenja ugrožavaju razumevanje jezika i rasuđivanje. Razumevanje govornog jezika zahteva hitan tretman brzo nailazećih podataka i sinhronizaciju sa govorom sagovornika. Mada jezička znanja ostaju neugrožena, uticaj starosti na brzinu obrade informacije i kapacitet radnog pamćenja može razumevanje učiniti površnim, donosno delimičnim, posebo kada sagovornik govori brzo i kada je struktura njegove rečenice složena.
    U nizu eksperimenata od ispitanika nejednake starosne dobi zahtevano je da slušaju razne dogodovštine ispričano čas brzo čas lagano. Zatim, da odgovore na pitanja kojima je proveravano razumevanje eksplicitno naglašenih činjenica u tim dogodovštinama te shvatanje implicitnih informacija. Pokazalo se da slušaoci u godinama mogu razumeti eksplicitan smisao nekog iskaza, ali da im ipak izmiče ono što se tek podrazumeva. Međutim, ako se govori lagano i ako je tema o kojoj je reč bliska, to može nadomestiti praznine u razumevanju oslanjanjem na kontekst, i u tom slučaju se ne mogu uočiti razlike među starosnim grupama. S druge strane, mogućnost rasuđivanja ostaje relativno netaknuta kada ljudi mogu slediti ritam kojim se problemi javljau i pismeno beležiti rezultate svoga razmišljanja. To ih oslobađa obaveze da čuvaju inforamcije u svom pamćenju.
    Što se tiče rasuđivanja i oštroumnosti, testovi inteligencije daju vrlo raznolike rezultate tokom trajanja životnog doba i pokazuju da se inteligencija ne svodi na jedinstven, izolovan faktor, već se sastoji od različitih mogućnosti, uslovljenih godinama. Većina ljudi poznajepsihometrijsko vrednovanje u vidu testa inteligencije. Pri psihometrijskim istraživanjima koriste se nizovi testova, poput testova sa serijom brojki gde je reč o tome da se što tačnijim redosledom ponovi maksimalan broj cifara, zatim verbalnih testova, testova rasuđivanja i prostorne snalažljivosti.

    Cilj je da se uoče promene vezane za životno doba i utvrde mentalne sposobnosti, oštećene ili neoštećene starošću. Ti testovi omogućavaju da se dobiju precizni pokazatelji upoređivanjem dobijenih rezultata kod osoba u godinama sa rezultatima u drugim starosnim grupama. Ako se sabiraju rezultati dobijeni kod svih testova, konstatuje se opadanje od 5-10% svakih deset godina nakon navršene 25. godine, dok, ukoliko rezultate ispitujemo odvojeno, čini se da ih sve ne pogađa starosna varijabla.
    Testovi verbalne sposobnosti - rečnički testovi u toku ojih ispitanik mora dati definicje i sinonime reči - ne ukazuju, uopšte uzev, ni na kakvu degradaciju, i ne događa se retko da osobe u godinama imaju bolje rezultate nego mladi. Sa druge strane, testovi prostorne snalažljivosti ukazuju na znatno opadanje sposobnosti sa godinama. Kada rezultat zavisi istovremeno od brzine i preciznosti, to jest, od broja problema rešavanih u datom vremenu, uticaj godina je takođe znatan.
    Možemo se zapitati u kojoj meri starenje utiče na delotvornost svakodnevnih delatnosti. Da li bi ljudi nakon 60 godina trebalo da prihvate penziju ili su još sposobni da deluju na zavidnom nivou? U kojoj su meri rezultati istraćivanja odrau onoga što se događa u svakodnevnom životu? Mogući pristup sastoji se u tome da se analizira stopa produktivnosti u toku života. Studija o produktivnosti stvaralaca ili univerzitetskih psihologa pokazuje da ta produktivnost raste do žviotnog doba između 30-te do 40-te godine, a da zatim opada. Približavanjem 40-tih godina postižu se najbolja ostvarenja.
    Brojne aktivnosti u životu ne vode iscrpljivanju mentalnih ili fizičkih sposbnosti. Bavljenje povrtarstvom, kuvanjem prisustvo ugodnim sastancima, pisanje pisama i slično, ne nameću velike zahteve ni pamćenju ni brzini reagovanja ni prostornoj koordinaciji. To je razlog zbog koga se delovanje starenja ne javlja kod tih vrsta delatnosti. Naprotiv, iz statističkih podataka proizilazi da voženje automobila nameće mnogo više zahteva, jer procenat nesreća u poređenju sa brojem pređenih kilometara raste kod vozača počev od 45-te godina. Iskusni vozači stariji od 70 godina beleže stopu nesteća veću nego mladi vozači. u tom slučaju, veće iskustvo ne uspeva da nakohnadi dejstvo godina, suprotno društvnim igrama, kao što je šah, gde je iskustvo ključni faktor uspeha i gfde su negativni efekti starenja vidljivi samo kod najmanje darovitih igrača.
    Efikasnost starijih osoba zavisi dobrim delom od njihove motivacije. One tada žrtvuju više vremena i energije u izvršenju izvesnog zadatka i bolje koriste kompenzacionu strategiju i mnemotehnička sredstva. Za vreme jednog eksperimenta, jedan čas iz nemačkog jezika nedeljno, u toku tri meseca, bio je dovoljan za više od pola pripadnika starosne grupe između 63-91. godine da bi položili ispit iz gradiva za čije je savladavanje učenicima bilo potrebno trogodišnje školovanje. Jedan drugi eksperiment je pokazao, da su osobe koje su u starosti počele da uče da sviraju violinu daleko nadmašile mlađe učenike. Takođe, sačinjena je analiza rezultata ljudi u godinama koji su se pripremali za sticanje univerzitetske diplome. Studenti stariji od 60 godina postizali su bolje ukupne rezultate nego njihove mlađe kolege i samo delimično ocene su im bile unekoliko slabije. Ti primeri pokazuju da dopunski napori omogućavaju ljudima u odmaklom dobu da potru kognitivne neugodnosti vezane za godine.
    Eksperimentalni podaci i psihometrijski testovi otkrivaju da sa godinama slabe brojne komponente kognitivne funkcije, ali svakodnevne delatnosti nisu dovoljno složene da otkriju slabosti kognitivnog sistema. Kompenzacione strategije, podsetnici ili ulaganje više vremena i napora - sve to omogućava da se, sa druge strane, nadohnadi mentalno popuštanje. Stari ljudi mogilišu svoje resurse, pre svega za one aktivnosti do kojih im je najviše stalo. Oni tako mogu da prikriju, odbiju, odnosno da izbegnu efekte starenja.
    Izgleda da tek neznatak broj ljudi nikada ne oseti uticaj starenja. Te vrlo stare osobe najčešće se izdvajaju svojom inteligencijom, izuzetnim fizičkim zdravljem i po tome što ostaju fizičkji i mentalni aktivni.