Podzemni Svet

    On podseća da su katolički sveštenici, koji su posle konkvistadorskog osvajanja Južne Amerike pokušavali da pokrste domorodačko stanovništvo, otkrili ulaz u podzemnu pećinu koju su nazvali 'Pakao'. Taj ulaz je danas zatvoren tonama krša, zemlje i ogromnih stena.

    Selo Liobaa (čije ime u prevodu znači Pećina Smrti), nalazi se u provinciji Zapoteka, u blizini drevnog sela Miktlan takozvanog 'Sela iz Podzemnog Sveta'.  
    Pećina Smrti se zapravo nalazi u poslednjoj od osam odaja zgrade velikog hrama. Četiri prostorije hrama su sagađene iznad površine tla, a preostale četiri ispod nivoa tla. Visoki sveštenici drevne indijanske religije su izvodili ceremonije namenjene običnim ljudima uvek u gornjim odajama hrama, ali one prave, najsvetije obrede vršili su duboko u podzemnim prostorijama.  U prvoj od njih su prinošene ljudske žrtve. Zidovi ove prostorije prekriveni su prikazima različitih bogova. Na kamenom oltaru u centru prostorije, još uvek prekrivenom osušenom krvlju, sveštenici su živim ljudima vadili srca i nudili ih kamenim idolima bogova, u nadi da će se ovi obnoviti i ponovo oživeti. U toj prvoj prostoriji postoje još jedna vrata koja vode u sledeću odaju – kriptu gde su čuvana mumificirana tela svih preminulih prvosveštenika. Iz kripte se kroz vrata prolazi u treću podzemnu odaju gde su čuvana tela svih prethodnih kraljeva Teozapotlana. Kada bi kralj umro, njegovo telo ukrašeno kraljevskim insignijama sveštenici bi preneli u ovu odaju i postavili ga kraj njegovih prethodnika uz sve počasti i posmrtne ponude.
    Vrata na grobnici kraljeva vode u poslednju podzemnu odaju u kojoj nema ničega osim još jednih vrata koja su zatvorena ogromnom kamenom stelom. To je ulaz u 'Pakao' onakav, kako su ga zamišljali katolički sveštenici. Zapravo, u pećini iza kamene stele su ostavljana tela žrtvovanih ljudi, ali i tela ratnika poginulih u bitkama, značajnih plemića i gospodara osvojenih zemalja. Tela ratnika su dopremana sa velikih daljina i uvek odlagana u ovoj pećini.

    Mnogi obični ljudi, osetivši da im se bliži smrt usled teške bolesti ili starosti, molili su sveštenike da im dopuste privilegiju da prođu kroz vrata smrti dok su još uvek živi.     Verovali su da će time zaslužiti posebno mesto u onostranom životu. Sveštenici su ih ponekad prihvatali kao žive žrtve i posle posebne ceremonije im dozvoljavali da uđu u Pećinu Smrti. Ne treba ni pomenuti da se niko od njih više nije vratio nazad, u svet živih. U pokušaju da domorodačko stanovništvo koje je verovalo u ovaj 'mit' preobrate u hrišćanstvo, katolički sveštenici su odlučili da uđu u podzemlje i dokažu da nema mesta 'sujevernom strahu'.
    Obezbedili su veliki broj dobrovoljaca koji su nosili baklje i dugačko uže, jednim krajem vezano za tešku kamenu stelu kraj vrata. Takođe su angažovali naoružane vojnike da paze da se vrata kojim slučajem ne zatvore (slučajno ili nemarno).
    Zapalili su baklje i prošli kroz vrata, da bi otkrili nekoliko visokih stepenika koji vode u podzemlje. Prolaz je zatim vodio dalje od stepeniša, direktno u mračne dubine utrobe zemlje. Svuda okolo su se belele ljudske kosti, dok su hodali prolazom bez kraja. Sa obe strane staze se širio lavirint ogromnih kamenih stubova koji kao da su podupirali masivnu planinu iznad njihovih glava. Nastavili su spuštanje u unutrašnjost, a memljivi, zagađeni vazduh im je jedva dozvoljavao da dišu. Zmije, preplašene svetlom, bežale su u senke stubova. Na dubini od oko 40 metara, iznenadio ih je jak nalet ledenog vetra. Vetar je duvao niotkuda, a sveštenici su sa pratnjim tvrdoglavo nastavili da se spuštaju.
    Ali kada su baklje počele da se gase, užasnuti ne samo sve većim brojem zmija i mrakom već i čudnim zvucima čije poreklo nisu mogli da odrede, veoma su brzo odlučili da se vrate. Iznenada su se obreli u potpunom mraku. Baklje su se ugasile. Držeći se za uže, počeli su da se vraćaju istim putem, uz sve glasnije molitve i litanije. U daljini su ugledali baklju jednog od vojnika ostavljenih da čuvaju vrata.
    Kada su se svi srećno vratili u predsoblje 'Pakla', ulaz su zatvorili kamenom stenom i dodali pride još jedan ogroman kamen. Zatim je naređeno da se sve podzemne odaje napune zemljom i kamenjem, da se svi tragovi stepenica unište, a svaki prolaz ka podzemlju hrama zapečati. Tako je ulaz u Pećinu Smrti zauvek zatrpan.


    U Južnoj i centralnoj Americi, baš kao i u Meksiku, drevne kulture nisu poricale postojanje podzemnih pećina, odaja i tunela. Naprotiv. Asteci Meksika imali su svoj mračni, užasavajući Tlaksiko kojim je vladao Miktlan, njihov bog smrti.

    I Maje sa Jukatana su čvrsto verovale u podzemne svetove. Nazvali su ih Miktlan i smatrali da su ledeno hladni, poput mnogih podzemnih odaja i tunela (ako posetite neku veliku pećinu odeveni u letnju odeću, shvatićete koliko to može biti neprijatno iskustvo). Podzemnim svetovima vlado je Ah Puh, gospodar smrti. Pominju se i u svetoj knjizi Maja Popol Vuh, u knjizi Čilam od Čumajela, pa čak i u kodeksima. U Peruu i Čileu iz vremena vladavine Inka, takođe je bilo rasprostranjeno verovanje u podzemni svet. Supai, bog smrti, vladao je zastrašujućim Mestom Tame. A onda je Pačakamče, bog zemlje, preplavljen besom zatresao svet. Zemlja se toliko zatresla, da su se u pozemnim svetovima obrušile stene, a tutnjava se čula čak na površini gornjeg sveta. Legenda o prvom Inki Manko Kapeku, govori da su on i njegovi sledbenici koji su osnovali kraljevstvo Inka, došli iz podzemnih pećina dok su ljudi toga vremena duboko poštovali zmije zbog Urkaguja, boga podzemnog blaga. Ovaj bog je prikazan kao velika zmija na čijem repu vise privesci, glava jelena i mnogi zlatni lanci. Čak i knjiga Komentarios Reales de los Inkas Garsilasija de la Vege, nagoveštava postojanje misterioznog, zastrašujućeg podzemlja.
    Priče o podzemnim tunelima došle su do nas zahvaljujući informacijama koje su prikupili konkvistadori. Iz nama nepoznatog izvora, saznali su da je bogatstvo kraljevstva Inka skriveno u ogromnom podzemnom tunelu ili sistemu hodnika koji se kilometrima protežu ispod površine zemlje. Pizaro je zarobio Atahualpu, kralja Inka, ne bi li se dočepao njegovog blaga. A ako je kralj i znao gde se nalazi ulaz u zlatno podzemlje, nikada to nije otkrio svom tamničaru. Sveštenici Boga Sunca i supruga prvog Inke su, kako se navodi, okultnim sredstvima rešili njegovu sudbinu. Saznanje da Pizaro nije nameravao da poštedi život Atahualpi, navela ih je da zapečate ulaz u podzemlje i tako ga dobro sakriju, da ni do danas nije pronađen.
    Danas se u Peruu šuška da nekolicina Kinča Indijanaca, potomaka linije drevnih sveštenika Inka, poznaju tajnu lokaciju gde se nalazi ulaz u tunel. Oni sebe smatraju čuvarima te tajne. Još jedan izvor informacija o tunelu mogla bi biti ogromnna, monolitna vertikalna stena, namerno odvojena od svog prirodnog habitata - planina. Ko je, kako i zašto uspravio taj ogromni komad stvrdnute lave, ne zna se. Saznanje o tome izgubljeno je davno pre nego što je kraljevstvo Inka osnovano. Taj ogromni monolit stoji uspravan i usamljen na obali Ila, malog gradića na južnom kraju Perua, nedaleko od granice sa Čileom. Na njemu su urezane hijeroglifske oznake, znakovi koji jedino pod svetlošću zalazećeg sunca otkrivaju grupu tajnih simbola. Priča kaže da će samo onome ko ume da ih dešifruje, uklesani znaci otkriti lokaciju tajnog ulaza u tunele . Ulaz se, kako tvrde neki istraživači, nalazi u divljinama Los Tres Pikas, odnosno, regiona Tri Vrha. To je trougaona formacija planinskih vrhova u blizini monolita, u delu kraj reke Loa.


    Kada je čuvena gospođa Blavatska posetila Peru, potvrdila je da su informacije o simbolima Ila monolita tačne. Takođe je naglasila i da su informacije koje se tiču lokacije ulaza u podzemne tunele uklesane u zidine Hrama Sunca u Kusku. Informacije su simbolizovane, ali su i dalje realne informacije koje će samo osoba koja poznaje značenje simbola uspeti da pročita i otkrije tajni ulaz u tunele koje su čuvali sveštenci Boga Sunca. Ostalo je zabeleženo da je gospođa Blavacki, prilikom posete Limi, od starog Indijanca dobila na poklon mapu tunela.

    Ta mapa se danas nalazi u Adiđaru u Indiji, gde se čuvaju arhive Teozofskog društva. Harold T. Vilkins, autor Misterija drevne Južne Amerike, godinama je istraživao priče o podzemnim tunelima Inka. Na kraju je zaključio da od Lime u Peruu vode dva podzemna puta. Jedan ispod zemlje ide sve do Kuska, protežući se gotovo 650 kilometara na istok. Drugi podzemni put je dugačak više od 1.500 kilometara i ide na jug sve do Solar de Atakame. To je ogromna slana pustinja u Čileu, ostatak nekadašnjeg okeana čije su vode nestale prilikom tektonskog podizanja tla. Jedna takva kataklizma je stvorila jezero Titikaka, i podigla je grad Huanako visoko iznad linije obale. O tome piše i Imanuel Velikovski u poglavlju 'Tihuanaku u Andima' u knjizi Zemlja u previranju. Delovi današnjih Kordiljera su, evidentno, okružili veliki deo mora kada se tlo izdiglo. Pošto je morska voda isparila, ostale su ogromne naslage soli i pustinja koju je gotovo nemoguće preći.
    Tunel čiji se ulaz, navodno, nalazi negde u trouglu Tri Vrha, takođe je bio povezan sa ovim dugačkim podzemnim putem. Možda je kataklizma tokom koje se izdigao planinski venac Anda, potpuno pekinula južni tunel koji bi, u slučaju da je nastavljen, mogao da poveže drevne tunele Čilea i Perua sa navodnim Gradom Duge na Antarktiku, čije postojanje nije potvrđeno. Tektonski poremećaji i pomeranje zemljine kore, ostali su zapamćeni u predanjima i nekih svernoamerčkih Indijanaca, s obzirom da bar jedno pleme s kolena na koleno prenosi legendu da su njihovi preci na sever stigli iz Južne Amerike.
    Legenda govori o davnoj prošlosti, kada su preci plemena živeli u velikom kamenom gradu daleko na jugu. Čak se i zvezde na nebu koje legenda pominje, mogu povezati sa Južnim Krstom. Moguće da je taj grad predaka bio Huanaka, iz vremena pre nego što je izdignut iznad nivoa mora. U svakom slučaju, legenda dalje priča da su ljudi iz grada na jugu bili prisiljeni da da napuste svoje domove jer su ih oterali novopristigli okrutni i neustrašivi ratnici. Grupice preživelih stanovnika grada lutale su dugo, dugo vremena podzemnim prolazima koji vode na sever. Na kraju su stigli na severozapad današnje SAD, izašli iz podzemlja i tu se naselili kao pleme. Legenda ne govori ništa o tome kako su ti drevni Indijanci mogli da vide u mraku podzemlja, čime su se hranili i kako su se orijentisali. Neki veruju da su drevne tunele sagradili Atlanti ili Titani, rasa ljudi neke pradavne civilizacije koja je postojala mnogo pre svih nama poznatih drevnih kultura. Zagovornici ove teorije takođe veruju i da su podzemni tuneli bili osvetljeni nekom vrstom atomskog svetla.


    Ulaz u Maltešku pećinu nalazi se na ostrvu Malta, najvećem od tri ostrva koja razdvajaju Evropu od Afrike. Malena Malteška ostrva leže daleko od obala mnogo većeg ostrva Sicilije, koje se nalazi na pola puta između libijske luke Tripoli i Kalabrije, oblasti smeštene na palcu italijanske čizme. Tri Malteška ostrva su Gozo, Komino i Malta. Ona čine jedan od najmanjih arhipelaga na svetu i ostaci su pradavnih formacija kada su kontinenti imali sasvim drugačiji oblik. U tim predkataklizmičnim danima kada su Atlantida i Mu još uvek postojali, postojao je i kopneni most između Evrope i Afrike. Bili su to dani kada je današnji mediteranski basen predstavljalo samo nekoliko većih jezera. Malta je glavno od tri ostrva. Široko je oko 14 km, a dugačko oko 28 km. Gozo je mnogo manje ostrvo, a Komino gotovo tačkica koja razdvaja prethodna dva ostrva. Na Kominu nikada, u čitavoj istoriji njegovog postojanja, nije živelo više od 50 ljudi.Malta je najjužnije ostrvo, udaljeno oko 290 km od obala Afrike. Bila je centar antičke civilizacije u vreme kada su je iz Kartagine osvojili Feničani. Tada ni prinošenje krvne žrtve nije bilo strano Maltežanima, pa su spremno prihvatili sveštenike Moloha kao drugačije predstavnike Baala, boga sunca i vatre. Molohovi sveštenici su svome bogu žrtvovali ljude.
    Od vremena Kartaginjana na ovamo, Maltom su vladali mnogi narodi: Rimljani, Arapi, Normani, Aragonci, Kastiljani, kratko vreme Francuzi i konačno Britanci u čijem je posedu i danas. Ali uprkos šarolikoj istoriji i brojnim osvajačima koji su vekovima nametali svoju vlast, Maltežani još uvek govore drevni kanaanitski jezik, semistki jezik Feničana i maternji jezik kraljice Dido, žene koja je osnovala Kartaginu. Na Malti je rođen i Hanibal - najslavniji Kartaginjanin, čovek koji je zastresao temelje Rima na vrhuncu njegove moći i jedan od najvećih vojskovođa sveta. Na severoistočnj obali ostrva postoji nekoliko velikih zaliva. Jedan od njih je poznat pod imenom Velika Luka. Na njegovim obalama sagrađen je glavni grad Malte, La Valeta. Nekoliko kilometara od grada ka jugu, veliki plato Koradino nadvisuje ravnicu koja vodi do obale. Na platou je sagrađeno maleno seoce Kasal Paula. Sa tog mesta se, kao na dlanu, vide La Valeta, Velika Luka, ravnica koja vodi do njih i dobar deo okolnog mora.

    Kada su 1902. radnici kopali bunar u Kasal Pauli, bukvalno su propali u zemlju. Tako je sasvim slučajno pronađen zaboravljeni ulaz u spoljašnju odaju Malteške pećine. Ovaj ulaz je nazvan Hipogeum Hal Saflieni, s obzirom da je bunar trebalo da bude iskopan za porodicu čija se kuća nalazila u glavnoj ulici sela nazvanoj Hal Saflieni. Hipgeum je latinski naziv za podzemnu strukturu, jer je odaja u koju su radnici propali bila samo prva u čitavom kompleksu pećina: tri su predstavljale seriju odaja iskopanih u čvrstoj steni, a tri sledeće su otkrivene na još nižem nivou.
    Arheolozi su kasnije otkrili da su ove podzemne odaje locirane u središtu drevnog, neolitskog sela. Na osnovu konstrukcije kamenova kraj ulaza, pretpostavlja se da su, u nekom davnom vremenu, za to kamenje pred ulazom u pećinu vezivane ljudske žrtve. Ulaz, zidovi i tavanice nekih od prolaza i prostorija, ukrašeni su crvenim okerom i primitivnim umetničkim slikarijama. Ali kada su prvi put otkrivene, tri pećine su bile pretrpane skeletima oko 30 000 muškaraca, žena i dece. Pošto su kosti uklonjene, ukazali su se primitivni murali. Imali su oblik dijamanta i izduženih ovala, spojenih talasastim linijama i vrtlozima. Svi ti ukrasi bili su iscrtani isključivo crvenim okerom.


    Kada se prođe kroz ulaz, uskim prolazom se stiže do prve prostorije. Tu je pronađeno 'proročište'. Proročište je poluloptasta rupa u zidu, postavljena niže od usta čoveka prosečne visine. Otprilike je 60 cm u prečniku, tako da čovek može da govori kroz tu rupu. U zadnji deo pećine je uklesana iskrivljena linija ukrasa koja je služila kao rezonator. Glas onoga ko govori kroz rupu je pojačan i gromoglasno odjekuje kroz preostale odaje pećine, stvarajući efekat koji je sasvim sigurno uterivao strah u kosti primitivnim ljudima i navodio ih da da prinose svoje saplemenike na žrtvu biću koje govori 'glasom Boga'.
    Kroz uzani prolaz stiže se na donji nivo i u još jednu odaju. U centru ove prostorije nalazi se kružni kameni oltar sa žlebovima, o čijoj se ulozi samo može nagađati. U zidove prostorije uklesane su brojne niše, a u njima strukture nalik krevetima na sprat, sa šupljinama za glave, tela i stopala bića koja su bila visoka najviše oko 1,20 m a mnoga su, očigledno, bila i niža. Ispod ove prostorije je mali, tesni prolaz koji se završava još jednom velikom podzemnom odajom, odakle se kroz procepe u steni ulazi u ulazi u druge manje pećine koje okružuju tu prostoriju. Jedan otvor je, međutim, prozor koji gleda u drugu pećinu, a prekriven je velikom kamenom pločom. Prozor gleda na dole u ono što je, bez ikakve sumnje, morao biti zatvor. Kako su bića visoka jedva 1,20 m mogla da pomeraju tu ogromnu kamenu ploču, još uvek je misterija.
    Otvor na zidu nasuprot ulazu u ovu pećinu, vodi u tesan, vijugav prolaz – to je ulaz u prave, prirodne pećine. Prolaz se završava stazom koja se proteže duž ivica ogromne pukotine u tlu, stazom uklesanom duž zastrašujućeg ponora koja vodi još niže, do dugačkog niza podzemnih tunela i pećina, kojima se može putovati čitavom dužinom ostrva, pa čak i dalje. Po legendi, ovi podzemni prolazi bili su u davna vremena povezani sa podzemnim kriptama koje čine današnje rimske katakombe. Postoji mogućnost da je ova legenda istinita – treba se prisetiti da je Mediteransko more stvoreno tek posle period neolita, tako što je došlo do kataklizmičnih tektonskih premeštanja zemljine kore. Ako su drevni tuneli i postojali i povezivali sva ta mesta, sasvim je moguće da su se urušili nakon strašnog zemljotresa koji je protresao planetu, a sećanje na njih je do nas stiglo u obliku legendi i narodnih priča.
    Tuneli ispod Hipogeuma su zapečaćeni još otkako je jedan učitelj osnovne škole poveo u pećine 30 svojih učenika. Nestali su svi, učitelj, učenici i vodič. Vlasti su tvrdile da su se verovatno na njih obrušili zidovi. Spasilačke ekipe nisu pronašle nikakav trag nestalih. Pričalo se da su se na različitim delovima ostrva nedeljama čuli odjeci vriske i dozivanje izgubljene dece, ali niko nije uspeo da locira izvor zvuka. A ako su se zidovi zaista obrušili, kako to da niko nije uspeo da pronađe urušavanje i spase preživele? Misterija je i kako su deca uspela da prežive nedeljama, koliko su se njihova dozivanja i krici čuli? U svakom slučaju, posle tog nemilog događaja, svi ulazi u podzemlje Malte su zapečaćeni i nikome više nije dozovoljeno da istražuje.     www.treceoko.novosti.rs