Magazin Tajni i Čuda - No 33

    Mogu li razne moćne sile prirode i prirodnih objekata da nekome posluže kao moćno oružje? Postoje sumnje da su Amerikanci nekoliko puta menjali putanje orkana da bi zaštitili svoju teritoriju. Skretali su ih ka zemljama Srednje Amerike, iako u to vreme nisu bili u nikakvom sukobu sa njima, al, računali su - bolje da razori njih nego nas!?

    Međutim, prema mišljenju upućenih, ovakva scenarija su sve izglednija, to jest, klimatski ratovi! Naprimer, davno ugašeni vulkani na teritoriji neprijatelja mogu da se aktiviraju na veštački način. Najveće vulkanske eksplozije, kao što je bila ona na indonežanskom ostrvu Krakatau, nastaju spajanjem vode i lave kada se stvara pregrejana para ogromnog pritiska. Ovaj proces često počinje proditranjem morske vode kroz stene. Tako da, neke sile bi mogle vrlo lako da probuše tlo do određene dubine i da uz pomoć velikih creva ili cevi sprovedu vodu do usijane lave. Tada bi se stvorila jako ugrejana para pod velikim pririskom. Posle dostizanja određene kritične vrednosti, došlo bi do eksplozije, koja bi naravno bila okarakterisana kao - prirodna, a ono...!
    Ako neka sila hoće da pritisak podigne četvorni kilometar stena sa masom nešto većom od tri milijarde tona, pritisak na površini od jednog četvornog kilometra mora dostići oko četiri i po miliona atmosfera. Pritisak je proporcionalan površini nad kojom deluje, a crpi li se voda cevima preseka deset četvornih centimetara, sila na vrhu cevi biće jednaka težini mase od nekoliko stotina tona. Konstrukcijske teškoće očigledno bi bile veoma složene, čak i bez razmatranja uticaja lave na mašine za bušenje, ali, takvi se problemi u slučaju velike potrebe rešavaju domišljatošću i upotrebom grube i velike sile.
    Naravno, nedostatak ovakvog načina ratovanja je što na Zemlji ima ipak malo lokacija, to jest, vulkana gde bi se ovakav način mogao primeniti. Amerika i SSSR gotovo da nemaju pogodnog podrućja, ali zato ima kod drugih, koji mogu da posluže kao pokazna vežba zastrašivanja šta je neko u stanju da uradi.
    Takođe, neverovatno deluje i pretpostavka o korišćenju meteora kao oružja. U području između Marsa i Jupitera se nalaze putanje mnoštva asteroida. U budućnosti bi se neki od njih, ili čak jedan njihov deo, specijalnim svemirskim brodom ili nekom silom, mogao prebaciti do Zemlje. Međutim, tu se javlja veliki problem, jer onaj ko bi hteo da na Zemlju pošalje asteroid, u roku od godinu dana bi morao utrošiti jednaku količinu energije onoj koju bi dobio prilikom udara meteorita u tlo.
    Ali, da bi se pronašla odgovarajuća 'stena', ne mora se ići tako daleko. Mnoge asteroide njihove putanje nose blizu Zemlje. Na primer, asteroid Ikar se približava na samo 6,5 miliona kilometara. Sa jednom takvog asteroida, dobro postavljenim nuklearnim bombama, mogao bi se otrgnuti komad odgovarajuće veličine i zatim usmeriti prema Zemlji. Međutim, u slučaju da stvari krenu naopako, greške u putanji bi bilo vrlo teško ispraviti. Tada bi komad asteroida lako mogao da padne na teritoriju onoga ko ga je poslao.
    Kao izvor pogodnom materijala za bombardovanje nekoga iz svemira mogao bi da posluži i Mesec. Moguće je da će nekome da padne na pamet da na Mesecu instalira svojevrsni katapult, kojim bi odande gađao svoje neprijatelje. Svojevremeno je nekoliko stručnjaka zaista i konstruisalo jedan ovakav kataput, naravno, malih dimenzija. Uređaj se sastojao od niza elektromagnetnih zavojnica poređanih duž duge cevi. 'Municija' u takvom katapultu lebdi u magnetskom polju i pokreće se nizom električnih impulsa.
    Ovi impulsi u tačnim vremenskim razmacima dolaze do pojedinih elektromagneta. Teret, ubrzan na ovakav način, izleće ogromnom brzinom proporcionalnom dužini cevi. Prvi model je za jednu desetinku sekunde obrzavao teret na 135 kilometara na sat. Znači za jedno sekundu, teret je već dostizao preko brzine zvuka! Katapult koji bi se postavio na Mesecu bio bi dug oko 15 kilometara i pretpostavlja se da bi imao efikasnost od čak 97%. Dobro usmereni projektil bi mogao pogoditi bilo koju tačku na Zemlji!
    Ovo možda nekome izgleda kao naučna fantastika, ali ako se uzme da su velike sile već odavno u projektima 'Rata zvezda', onda i sve ovo može da postane oružje jednog dana u nekoj budućoj ratnoj kataklizmi izazvanoj nekim bolesnim umovima.

    Saglasno tibetanskim religioznim prestavama, duša čoveka utonulog u letargični san napušta telo i putuje dopirući u onostrani svet. Pretpostavlja se da njeno putovanje u carstco senki kao da prethodi budućem posmrtnom putu. Zasad ona ima šansu za povratak u beživotno telo. Čovek koji je bio u letargičnom snu zove se delog - povratnik sa onoga sveta.
    Poznati francuski istraživač Tibeta Aleksandra Dejvid Nil ispričala je sledeće o susretima sa takvim 'delozima': 'U selu Tsavarong videla sam ženu koja je bila van života celu nedelju. Pričala je kako je prijatno bila iznenađena lakoćom novog 'omotača' i time što se pokretala neverovatnom brzinom. Trebalo je samo da zaželi da se premesti na neko drugo mesto i našla bi se trenutno tamo! Mogla je da prelazi reke hodajući po vodi i da polazi kroz zidove, ali samo jedno nije mogla - da pokida gotovo neprimetnu materijalnu nit koja spaja dušu sa telom ispruženim na ležaju. Ova nit je mogla da se isteže do beskraja, ali joj je smetala prilikom kretanja. Govorila je da se zapliće od nju.

    Ova srebrnasta nit života bila je poznata i srednjevekovnim okultistima. Oni su znali da neki ljudi opsednuti nečastivim mogu da vide ovaj 'fluidni gajtan', kako su ga tada zvali. Ta nit postoji sve dok fizičko telo daje znake života.
    Krajem XIX i početkom XX veka naučnici su ustanovili da u trenutku smrti dolazi do naglog nadolaženja takozvanog nekrobiotičkog zračenja koje deluje na daljinu i prodire kroz bilo koji ekran. Ovo je bilo dokazano eksperimentima sovjetskog fizičara Vladlena Dokučajeva 70-tih godina XX veka. Baš taj faktor koji deluje na daljinu, o čijem postojanju je govorio još i Flamarion (francuski astronom i pisac, autor više dela iz oblasti popularne nauke, astronomije, parapsihologije i naučne fantastike), izaziva vizije i halucinacije kod rođaka umirućih.
    Fizičari dugo nisu hteli da komentarišu efekat nekrobiotičkog zračenja i neverovatna svojstva 'fluidnog gajtana'. Ali situacija se promenila kada je postala opšteprihvaćena  kvarkova i glionska hipoteza građenja materije. Glioni su veoma neobične čestice - treba samo pokušati ih razvući i njihovo uzajamno delovanje povećava se sve do beskonačnosti! Glionski gajtan se praktično ne može pokidati.
    Poznati sovjetski fizičar, dopisni član Akademije nauka SSSR-a, L.B.Okunj, kada je 1981. godine objavio članak u 'Uspesima fizičkih nauka' nije mogao ni da pretpostavi da u njemu podvodi naučnu bazu pod okultnu nevidljivu nit života! Govoreći o čudnim svojstvima glionskih niti, on neočekivano kliče: 'Poražavajuće osobine glionskih niti: one moraju biti apsolutno čvrste, mogu neograničeno da se produžavaju i potpuno slobodno da presecaju zidove, brda, celu zemaljsku kuglu!
    U toj rečenici sadržane su sve neverovatne osobine tajanstvene niti života, a koje su otkrili istraživači psihičkih fenomena gotovo stotinu godina pre stvaranja teorije kvarka. Kao što se može zaključiti, između materijalnog i idealnog nema nesavladive prepreke. Očigledno je da savremena fizika, ako pokuša da prevaziže predubeđenje u odnosu na mistiku, može naučno da objasni mnoge okultne fenomene.

    U prilog tvrdnji da  se prostor i vreme sastoje od velikog broja paralelnih svetova kroz koje je putovanje moguće, idu i najneverovatnije priče običnih smrtnika koje uzbuđuju javnost. Zašto neki ljudi krenu na jedno, a iznenada osvanu na sasvim drugom mestu.
    San čovečanstva o putovanju kroz prostor i vreme kao da dobija podršku u pričama ljudi kojima su se desile neobične stvari. Izvesni Oleg Jefimov iz Klasnoslobodska, priča: 'Uputio sam se u šumu da berem pečurke. Do mesta gde one rastu moglo se doći samo preko improvizovanog mostića iznad jedne rečice. Tek što sam zakoračio na njega, shvatio sam da stojim na 50 metara od potoka, ali na drugom brdu. Šta se sa mnom desilo, još nisam shvatio?

    Penzionerka Lidija Nikolajevna imala je slično iskustvo. Nalazila se u šumi i u jednom trenutku sagnula se da otrese prašinu sa cipela. Tada je osetila bol u predelu srca. Stavila je nitroglicerin pod jezik i nastavila put. Ali, posle desetak koraka, videla je zvonik napuštene crkve koja se nalazila - u susednom selu, pet kilometara od njene kuće! I, ako je put do tamo trajalo samo desetak minuta, za povratak joj je trebalo oko dva sata.
    U svim enciklopedijama anomalnih fenomena pominje se slučaj sa počekta XX veka. jedna od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata odigrala se između Turaka i Engleza na Galipolju, na mestu zvanom 'Kota 60'. Naime, 28. avgusta 1915. godine, puk iz Norfolka, popeo se na tu visinu da bi zauzeo novu poziciju, a 'Kota 60' bila je okružena oblakom u koji su vojnici umarširali. Kada se oblak razišao, iščezao je i čitav puk! Tri vojnika drugog puka bili su očevici ove neverovatne pojave, i stavili su svoje potpise na svedočenje.
    Postoje i druga svedočenja o nestajanju u čudnovatim oblacima. Pilot iz Atlante, Džim Blok priča: 'Leteo sam iznad Bermudskog trougla, kada sam zapao u guste oblake. Odjednom su sve komande na avionu okazale. Kada sam napokon izašao iz oblaka, shvatio sam da se nalazim 300 kilometara od mesta gde su nevolje počele. Pilot je ubeđen da ga je nepoznata sila teleportovala zajedno sa avionom.
    Ovi ljudi su boravili u drugim dimanzijama, o kojima je govorio poznati matematičar Herman Minkovski, koji je izneo hipotezu po koje se se prostor i vreme sastoje od mnoštva paralelnih svetova. Svaki odvojeno uzet trenutak vremena samostalna je realnost. Po teoriji Minkovskog, vasiona predstavlja 'krpicu' sa mnoštvom pregrada - svetova, koji se međusobno dodiruju pregradnim zidovima. U svakoj pregradi nalaze se iste ili različite komponente u odnosu na susedni svet. I što su svetovi udaljeniji, različitiji su. U univerzumima koji su jedan do drugoga, razlike su skoro neprimetne. Ali, postoje. Za bilo koji objekat iz bilo kog sveta verovatnoća da se nađe u susednoj dimenziji, skoro identičnoj njegovoj sopstvenoj, znatno je veća nego da se nađe u bilo kom drugom, udaljenijem. Prostorna vibracija prenosi objekat u susedni univerzum. Ako je ova koncepcija Minkovskog tačna, onda je moguće zalutati u vremenu. Odlazeći u prošlost ili budućnost, mi upadamo u drugi svet, koji je ispred ili iza našeg.
     U prilog mogućnosti transfera kroz vreme govori informacija koju je 2002. godine objavio Njujork Tajms. Radi se o čoveku koji se pojavio u Njujorku naizgled niotkuda i bukvalno za nekoliko dana obogatio na kupovini vrednosnih papira, a potom je bez traga nestao. Amerikanac koji se izjasnio kao Endrju Karlsin, izjavio je da je stigao vremenskom mašinom iz - 2256. godine! On je izjavio: 'Tamo, kod kuće, naučili smo da nepogrešivo ulažemo novac tako da on donosi ogromne profite'.
    Mnogi su tada govorili da gospodin Karlsin nije sav svoj, ali samo u dve nedelje, njegovih 800 dolara uloženih u akcije, preraslo je u - 350 miliona dolara! Finansijska policija posumnjala je u mahinacije. Njegovi bankarski računi su zamrznuti, a novopečeni milioner je uhapšen. Ispitivali su ga povremeno u nada da će se slomiti i reći pravu verziju priče. No, Karlson je uporno tvrdio da je došao iz budućnosti. I tek kada je anonimni dobročinitelj platio za njega poveću kauciju, berzanski genije je izašao i zpritvora. Od tada više nikad nije viđen, uprkos intenzivnim potragama FBI-a. Uzgred, dok je držan pod stražom, Karlsen je pokušavao da dokaže da dolazi iz budućnosti predskazivanjem nekih događaja. Na primer, dao je tačan datum ulaska Amerike u Irak.
    Može biti da je čitava Karlsonova priča izmišljotina, ali anonimni izvor iz američke Komisije za vrednosne papire i berzu, potvrdio je: 'Niko nije mogao da nađe nijedan zapis o postojanju nekog Endrjua Karlsona do decembra 2002. godine. Dakle, čovek se pojavio niotkuda i - ponovo tako nestao.

    Ništa nije tako tajanstveno i zagontno kao izgubljena prošlost - posebno ako je još i povezana sa zlatom. Da li je okončana potraga za misterioznom zemljom Ofir? Ona je kod brojnih generacija raspaljivala maštu, a i mnogi su avanturisti odlučno polazili u potragu za ovom zemljom zlata, koja im je ipak izmicala iz ruku.
    Sve je počelo još u vreme jevrejskog vladara Solomona. Ostalo je zabeleženo da je on posebno cenio zlato i da je bio izuzetno izdašan. Nije samo potrošio mnogo zlata dok je gradio čuveni hram u Jerusalimu, već je zlato koristio i u mnogim drugim prilikama. Ostalo je u starim zapisima zabeleženo da je Solomon napravio 200 štitova od kovanog zlata.
    Odakle ovom vladaru ovoliko zlata? Iako je jevrejska država bila na vrhuncu svoje moći u njegovo doba, zlato nije bilo na njenom području. Zna se, ako je verovati Bibliji, da je kraljica od Sabe donela nešto zlata, ali to ni izbliza nije bilo dovoljno da bi zadovoljilo silnu potražnju.
    Sa tim u vezi često se spominje ime jednog Feničanina. Zvao se Hiram i bio je iz grada Tira - današnji Liban. Poputsvih Feničana, i Hiram je bio kombinacija plaćenika, trgovca i pustolova. Ništa mu, naravno, nije smetalo što je imao i kraljevsku titulu. E, baš ovaj avanturista je otkrio tajanstvenu zemlju zlata kojim je napunio svoje brodove i odvezao ih Solomonu. U Starom zavetu posebno se naglašava da je brod koji je plovio sa Hiramovom flotom stizao svake treće godine sa tovarom zlata, srebra i slonovače!
    Ta daleka i nepoznata zemlja nazvana je Ofir. Od tada je ona postala san mnogih. Verovalo se da u njoj počiva basnoslovno bogatstvo, jer je izračunato, na primer, da je Hiram dovezao Solomonu više od 11 tona zlata. Neki drugi veruju da je to bio samo deo ofirskog blaga i da su te isporuke bile mnogo veće, možda između 35-40 tona! Kao što je poznato, kraljica od Sabe, o čijem blagu su se isplele mnoge legnede, donela je tek nešto oko tri tone zlata. Zato je mnoge privlačilo - gde je Ofir?
    Tu zemlju su smeštali svuda, i to od mnogih mesta u Africi, pa do pacifičkih ostrva ili Cejlona. Pretpostavki je bilo mnogo, i neki su, priznajući da je rešenje nemoguće pronaći, jedino tvrdili da Ofir može biti bilo koje područje u kome se tada, pa možda i kasnije, dobijalo zlato. Oni koji se nisu zadovoljili tim nepreciznim i uopštenim odgovorom, posebno su analizirali jedan podatak - zašto se brod zlata iz Ofira vraćao svake treće godine? Zašto mu je bilo potrebno da plovi toliko dugo? Da li je put morem bio alek ili se možda putovalo i kompnom? Ili je i samo kopanje zlata tražilo toliko vremena?
    Pitanje nije samo postavljeno zato da bi se pronašao odgovor na tajne prošlosti. Naime, odavno je otkriveno da 'zemlje zlata' obično tokom vremena i eksploatacije nalazišta ne gube svoju vrednost. Čak ga i dobijaju - u različitim epohama ljudi su koristili različite načine za otkrivanje i dobijanje žutog metala. I obično, potonje generacije mogle su otkriti i istopiti mnogo više od onih prethodnih pošto su koristili i savremeniju tehnologiju.
    U XVI veku Portuglaci su krenuli duž obale Afrike. Osnovni cilj njihovih velikih opomorskih poduhvata je bio - doći do bogatih zemalja Istoka i po mogućnosti, zlata koje je beskrajno privlačilo Evropljane. Jer, tokom srednjeg veka, u Evropi je bilo srazmerno malo žutog metala. Vrednost mu je zato neizmerno porasla i zlato je postalo prava opsesija, kako vladara, tako i vojnika, mornara, trgovaca i svih mogućih avanturista.
    Putujući duž afričkih obala, osvajajući luke koje su bile već odavno izgrađene, Portugalci su do zlata dolazili na dvojak način - ili su ga osvajali (pljačkali), ili su ga dobijali trgovinom. Tako su doznali da arapski brodovi sa zlatnim tovarom često isplovljavaju iz luke Sofala. Neko se tada setio da je u Biblijui ostalo zapisano da je negde na obali Crvenog mora bila zemlja Edom, a tamo daleko iza nje se nalazio Ofir!
    To je bio dobar trag, tako se tada verovalo, i pošto je uvek bilo onih koji su mnogo proučavali stare zapise, otkriveno je da se Ofir pominje pod još jednim imenom - Sopara. Odmah je upala u oči sličnost između naziva Sofale i Sopare. Portugalci su osvojili ovu staru luku i tu sagradili novu utvrdu. Za njih je to bilo izuzetno važno mesto pošto su u vodama blizu Sofale osvojili u pomorskoj bitci nekoliko arapskih brodova, a dva od njih su bila nakrcana zlatom. To se sve deslio 1500. godine. Sve je to raspalilo maštu i mnogi su verovali da je, posle svega, tajanstveni Ofir napokon pronađen.
    Razočarenje je potom bilo još veće što su osvajači ubrzo otkrili da je Sofala samo luka do koje su vodili kopneni trgovački putevikojima su karavanima putovale robe koje je agričko zaleđe isporučivalo na obalu. Da možda tamo nije bio Ofir? Oni najhrabriji su krenuli u nepoznato, u unutrašnjost zemlje koja je belcima bila toliko strana. Oni su doznali za zemlju Darfur, koja se mogla prevesti kao 'Kuća crnaca' ili možda 'Naselje Ofiranaca'. To je samo bio podatak više. Bilo je i onih koji su tvrdili da reč Ofir zapravo znači 'Zemlja Afera', to jest, Afrika.
    Tajna je ostala neodgonetnuta, ali mnogi koji su se zanimali za Ofir, gledali su prema unutrašnjosti afričkog kontineta. OVa teza dobila je na poletu oko 1860. godine kada je lovac Adem Renders, lutajući džunglom, naišao na davno napušteni grad sa čudnim visokim kulama. Tu je Renders otkrio tragove zlata, kao i tragove alata. Kao da je to bilo mesto gde se nekada vršilo ispiranje zlata. Ta vest je pukla poput groma, pa su mnogi pohrlili u tu afričku pokrajinu i verovalo se da je, na kraju krajeva, otkrivena zemlja Ofir. Videvši tu pomamnu pohlepu za zlatom, Rajdar Hagara je sve to opisao u poznatoje knjizi 'Rudnici cara Solomona'.
    A ta novootkrivena zemlja u džungli, stari grad, bio je stari Zimbabve koji je svedočio o jednoj, Evropljanima, nepoznatoj i visokoj civilizaciji, čija je snaga, pored ostalog, počivala na velikoj proizvodnji zlata. Ako se poveže onaj naziv 'Kuća crnaca' i vide te stare kule, svakom može zaigrati srce, jer je gotovo sigurno da je to bio, konačno, pravi trag i dokaz da je Ofir otkriven! Ali, čini se da nije tako. Naime, kasnije je otkriveno da je možda ofirsko zlato bilo iz neke druge pokrajine, a da se u tom starom, napuštenom gradu samo topilo zlato. Potom, kada su pronađeni rudnici i nalazišta u Transvalu, pomislilo se da su sva pitanja dobila odgovore.
    Tako međutim nije mislila jedna grupa američkih geologa. Oni su krenuli grugim putem. Pre svega, njih je interesovalo ono svedočenje koje je govorilo o Crvenom moru. Zimbabve i Transval zaista su daleko od crvenomorske obale. Ali, nije daleko područje koje se na arapskom naziva 'Mahd ad Dahab', što znači 'Kolevka zlata'. To je prozor između Meke i  Medine. Taj rudnik se u Solomonovo vreme nalazio na starom karavanskom putu oko hiljadu kilometara od luke Akabe, koja je još u Solomonovo doba bila pristanište.
    Prema geološkim istraživanjima, dahabski rudnici su korišteni u dva navrata, i to od 660. do 900. godine naše ere, i ponovo između 1939. i 1954. godine. Prvi put, pre Drugog svetskog rata, jedan američki inženjer, koji je istraživao taj teren, tvrdio je da su to nekada bili rudnici cara Solomona. Poslednja istraživanja, krajem XX veka, potvrdila su ove nalaze. Sve se zapravo uklapa - tu je kopneni put, njime se moralo dugo putovati, u blizini je Crveno more, a i rudnici zlata izdašno su davali i srebro. Saudijska vlada je u toj kolevki zlata, počela ponovo eksploataciju. Ako je to to legendarni Ofir, onda će nekome sigurno doneti veliku korist.

    Hiljade dečaka i devojčica krenulo je 1212. godine prema Svetoj zemlji, ali se većina nije vratila svojim kućama. Deseilo se to između Uskrsa i Duhova. Odjednom su hiljade mladih, neki od njih tek napunili šest godina, neki već zreli, napustili odjednom svoj svakodnevni život. Naprosto su ostavljali sve! Roditelji, rođaci i prijatelji su pokušali da ih odgovore od toga, ali ništa nije pomagalo. Oni su uzimali krst, uzdizali svoje zastave i krenuli prema Jerusalimu.Čitav svet ih je proglasio ludacima, ali nevidljiva sila bila je jača.
    Srednjevekovni izvori govore o oko 25.000 mladih koji su odjednom krenuli iz nemačkih zemalja sa nemerom da preotmu Sveti grob Hristov od 'nevernika'. Toliko ih je bilo izbrojano u maju 1212. godine, kada su na svome putovanju prošli kroz nemački grad Keln. Odatle su preko Italije stigli do Sredozemnog mora.

    Sačuvano je više od 50 zapisa hroničara XIII veka o tim tajanstvenim pokretima, koje današnji istoričari nazivaju 'Dečijim krstaškim pohodom'. Ponešto od toga je toliko fantastično da čitava stvar zvuči kao neka pobožna legenda. Ali ponešto je napisano toliko trezveno i činjenično da zvuči veoma verodostojno. Istraživači imaju poteškoća sa tom pričom, ali bez obzira na to da li je istina, ili predstavlja kolektivnu izmišljotinu svoga vremena, ona nam ipak pruža dubok uvid u srednji vek koje je, baš kao i ovo naše vreme, karakterisala velika češnja za orijentacijom. Šta znači 'dečiji krstaški pohod'? Hroničar koji je sve ovo zabeležio je i sam živeo u Kelnu i vrlo je verovatno da je svoj izveštaj pisan 1216. godine zabeležio kao očevidac. On je znao kako se čitava priča završila i šta se desilo sa mladim krstašima. Neki od njih stigli su do Meca, pre nego što su ih prisilili da se vrate natrag, ali neki su produžili do Pjaćence, a čak i do RIma, dok su drugi stigli do Marseja. Da li su ikada dospeli do Svete zemlje, to je baš kao i njihova sudbina - neizvesno. Neosporno tačno je samo jedno - mnogo hiljada njih je krenulo na put, ali su se samo malobrojni vratili svojim kućama.
    Ova neobična priča otpočela je, a to se zna iz drugih hronika tog vremena, nakon što je dečak po imenu Nikolaus iz nekog sela nedaleko od Kelna imao čudesnu viziju: jedan anđeo mu je zapovedio da oslobodi Sveti grob, i to bez nasilja! Nikolaus, harizmatični dečak, obznanio je svoju misiju sa takvom ubedljivošću da se vest o tome uskoro raširila po čitavoj Rajnskoj oblasti i opčinila mnoge ljude. Nikolaus je ubrzo postao prava zvezda, pogotovo što je svojim pristalicama obećao da će ih provesti suvih nogu kroz more, baš kao što je to učinio Mojsije sa decom Izraela. Ipak, mora da je bio i žestoko osporavan, jer su se neki hronuičari veoma kritički izražavali prema čitavom pokretu i Nikolaus i njegove sledbenike opisivali kao glupe ili kao čak i samo oruđe nečastivog. S druge strane, ovim mladim krstaškim pohodnicima stanovništvo je pružalo stalnu pomoć. Doduše, nisu ih uvek puštali u gradove, ali su im zato donosili hranu i piće van grada.
    Velika kolona koju je predvodio Nikolaus krenula je iz Kelna u pravcu juga. Jedan hroničar iz Trijera video je sve to i izneo je nekoliko svojih utisaka. Prema njegovom zapisu, Nikolaus je nosio na svojoj odeći krst u obliku grčkog slova Tau, što je predstavljalo znak svetlosti i čudotvornih moći. Taj znak nije bio u XIII veku sasvim nepoznat. Radikalni crkveni reformator Franja Asiški koristio ga je kao lični simbol i takođe nosio na odeći. U to vreme Franja još nije važio za sveca, nego ga je pratio glas da je smutljivac i buntovnik. Žigosao je bogaćenje, konformizam i korumpiranost crkve i zahtevao povratak u apostolsko siromaštvo. Mnoga duhovna lica čak su ga smatrala za jeretika. Tek 1210. godine dobio je od pape dozvolu da svoje mnogobrojne sledbenike - franjevce, organizuje kao zaseban red u okviru crkve. I, kao i Nikolaus, ni on nije hteo nikoga da ubije, već mu je cilj bio da od nevernike čistom veštinom ubeđivanja prevede u hrišćanstvo. U proleće 1219. godine, Franja je zaista stigao u Egipat i zbunjenom sultanu Al-Kalilu održao propoved o hrišćanskoj veri. Posle toga je bio hitno vraćen natrag u Evropu. Da li je Nikolaus, možda bio pristalica franjevaca?
    Na svom putu prema jugu mladi krstaški pohodnici su 25. jula 1212. godine stigli u Špajer. Jedan kaluđer iz toga kraja je o tome zapisao: 'Desilo se jedno veliko hodočašće, čiji su učesnici bili mladići i devojke, starci i deca, sve običan narod'. Mesec dana kasnije oni su, sa Nikolausom na čelu, stigli do Pjaćence na severu Italije. Tamošnji hroničar je izvestio da su se raspitivali za put koji vodi ka Sredozemnom moru. U subotu, 25. avgusta 1212. godine hodočasnici su stigli do Đenove i ugledali more. Hroničar Ogerius Panis ih je tu video. Izbrojao ih je 7.000 muškaraca, žena, dečaka i devojčica. Na njihovoj odeći bili su ušiveni krstovi, na leđima su nosili rančeve, a neki su nosili trube i hodočasničke štapove. Hroničar Panis je izjavio da su mnogi sledećeg dana razočarano napustili mesto, ali nije naveo šta je bio razlog tome.
    Drugi đenovljanski hroničar zna veći broj detalja. Nikolaus i njegovi sledbenici krenuli su prema obali primorskog grada. Tada je kucuo čas istine. Svi su čekali veliko čudo koje je Nikolaus nameravao da izvede - da razdvoji more i tako im omogući da suvih nogu stignu u Svetu zemlju. Čekali su i čekali, ali ništa se nije dešavalo. Šta se sve posle toga zbilo teško je rekonstruisati, jer su izveštaji sve nepouzdaniji i delimično protivrečni. Prema jednom izvoru, mnogi od obeshrabrenih krstaških pohodnika ostali su u Đenovi jer ne bi mogli da izdrže napore dugog povratka do svojih kuća. Drugi izvor tvrdi da su neke od njih odveli morski razbojnici, posle čega im se izgubio svaki trag. Prema trećem izvoru, izvestan broj hodočasnika probio se do Pize, odakle su sa dva broda odjedrili u pravcu Svete zemlje.
    Moguće je da je jedan deo prvobitne hodočasničke kolone stigao do Rima, gde ih je dočekao papa Inoćentije III. Vrhovni poglavar crkve je tada navodno rekao: 'Ova deca nas postiđuju, jer dok oni hitaju da ponovo osvoje Svetu zemlju, mi mirno spavamo'. Veliko je pitanje da li je do susreta pape i hodočasnika uopšte i došlo, jer se ona nijednom reči ne spominje u iscrpnoj dokumentaicji Vatikana iz 1212. godine.
    O daljoj sudbini samog Nikolausa postoje samo protivrečni izveštaji. Prema nekima, on je sa manjim brojem svojih pristalica produžio prema Brindiziju na jugu Italije, ali je usput umro. Drugi, međutim, tvrde da je tamo i stigao. Prema trećem izvoru, on je nastavio putovanje sve do Jerusalima i nekoliko godina kasnije borio se u Petom krstaškom ratu. Jedan horničar iz Trijera, međutim tvrdida je lično biskup Brindizija sprečio Nikolausa da produži putovanje u Svetu zemlju. Razlog je bio - biskup je saznao da je Nikolausov otac isplanirao da krstaše proda kao robove nevernicima. Jedan izveštaj kaže da je veći broj ogorčenih roditelja iz Kelna odvukao Nikolausovog oca pred sudije, optužujući ga da je podsticao i ohrabrivao svoga sina u njegovim sumanutim idejama. Sudije su delile to mišljenje i osudile njegovog oca na smrt vešanjem.
    Šta je u svemu ovome istina, a šta nije, verovatno nikada nećemo moći sa sigurnošću da utvrdimo.