vrh
Meni



Vanzemaljske Otmice

   Odvode Ga 'Mali Ljudi'! Već tri godine po dečaka Džejsona Vilijamsa redovno noću dolaze patuljasti vanzemaljci, i na stolu u njihovoj bolnici povređuju ga iglama i drugim predmetima! U svetu se mnogo govori o kontroverznom fenomenu poznatom kao 'otmice vanzemaljaca'.

    To je postao uobičajen termin u ufološkim krugovima, a oko njega se razvila ogorčena diskusija između skeptika, koji opovrgavaju ovaj fenomen, i onih koji tvrde da su bili u samom središtu ovakvih i sličnih NLO iskustava. Skeptici tvrde da ne postoji nijedan opipljiv dokaz koji bi potvrdio postojanje jednog takvog fenomena i da navodne otmice nisu ništa drugo do moderna varijacija drevnih folklornih priča, koje postoje već hiljadama godina. Uprkos ovakvom mišljenju, za ovu temu sve veće interesovanje pokazuju i psiholozi, psihijatri i drugi ugledni članovi medicionske profesije, makar sa stanovišta promena u ponašanju današnjeg društva.

PRAVI ILI LAŽNI FENOMENI

    Bez obzira na razne tačke gledišta, mora se priznati da sve veći broj ljudi, i na raznim stranama sveta, zahvata ovaj sindrom. Trenutno se procenjuje da preko devet miliona ljudi u SAD veruje da su bili oteti od strane vanzemaljaca.
   U Velikoj Britaniji cifre su dosta niže, ali se smatra da je to zbog nedovoljne upoznatosti sa problemom i oklevanja mnogih da govore o tome iz straha da ne budu izvrgnuti podsmehu. Ipak, sve je veći broj onih koji govore o tome, u nadi da će pronaći odgovore na neobjašnjive događaje koji utiču na njihov život. Veliki broj slučajeva otmica vanzemaljaca uključuje period 'nedostajaćug vremena', gde svedoci prolaze kroz čudna iskustva praćena neshvatljivim gubitkom pamćenja. U ovim slučajevima postalo je uobičajeno da se pomoću hipnotičke regresije učini pokušaj da se popune praznine u sećanju. Takođe, u nekim slučajevima, svedoci su podvrgnuti poligrafskim testovima da bi se dokazala njihova iskrenost. Međutim, mnogi stručnjaci tvrde da ni jedna ni druga metoda nisu pouzdane, pa im se ne može verovati. Uprkos  tome, postoje izuzetne sličnosti u pričama do kojih se došlo tokom regresije, bez obzira na zemlju u kojoj se incident desio. Mnogi svedoci nose znake ili ožiljke na telima koji su u skladu sa pričama izrečenim pod hipnozom - da su vanzemljci tokom otmice vršili nad njima hirurške operacije.
     Očigledno da smo suočeni sa rastućim fenomenom, koji ima očigledan uticaj na sve veći broj populacije i mora mu se prići ozbiljno, bez obzira na njegov uzrok. Izgleda da je u ovom trenutku jedino moguće sakupljati iskaze i vagati ih na osnovu verovatnoće. Problemi su beskonačni, a spekulacije nepovezane. Postavlja se i pitanje: zašto fenomen otmica vanzemaljaca kulminira baš u ovim vremenima? Da li je to neka potreba sve frustriranijeg društva ili je pak reč o novom stepenu naše evolucije - otkriva li nam se, naime, i na taj način istina o našem poreklu i mestu u nekoj velikoj kosmičkoj misteriji?
    Slučaj dečaka Džejsona Vilijamsa, iz engleske oblasti Kent, koji nema nikakvog znanja o NLO fenomenu, ali u poslednje tri godine živi mučenički život pun uznemiravanja od strane - kako uporno tvrdi - nekih 'malih ljudi' nezemaljskog izgleda, po mnogo čemu je indikativan primer pomenutog fenomena.

ČUDNI ZNAKOVI NA TELU

    Porodica Vilijams - otac Džon i majka Suzan, sinovi 13-godišnji Danijel i 11-godišnji Džejson - u svakom su pogledu jedna prosečna engleska porodica i živeli su mirno i relativno srećno na svojoj maloj farmi okruženi šumom. A onda je, pre tri godine, Džejson, inače veseo i komunikativan dečak, doživeo iznenadnu promenu karaktera. Postao je zlovoljan i povučen i pokazivao je užasan strah od večernjeg odlaska u krevet. Ovaj strah postao je tako veliki da je apsolutno odbijao da spava u svojoj sobi. Kad su ga roditelji upitali čega se to boji, odgovorio je: 'Plašim se malih ljudi koji uveče dolaze u moju sobu i odvode me sa sobom'. Na pitanje o kakvim malim ljudima govori, rekao je: 'Mali ljudi noću dolaze kroz prozor i odvode me u njihovu bolnicu gde me povređuju zabadajući igle u moje telo'.
    Roditelji su zaključili da njihov sin verovatno ima noćne more, pa su uložili dosta napora da ga uvere da je samo imao loše snove. Ali, situacija se postepeno pogoršavala do tačke kada je Džejon izbačen iz škole zbog lošeg vladanja. Spavanje mu je bilo izuzetno poremećeno. Budio bi se izjutra umoran i nervozan, kao da je na svojim ramenima nosio teret čitavog sveta. Nekoliko puta izjutra su mu pronalazili čudne kružne ili truglaste, kao iglom izbodene, znake na rukama, nogama i glavi, a imao je i jaka krvarenja iz nosa.
    Džejsonov otac radio je po smenama i obično se vraćao kući s posla oko dva sata ujutro. Odlučeno je da Džejson spava sa majkom dok ne bi stigao otac, a onda da ga zaspalog prenose u njegovu sobu. Ovo ga je malo umirilo, ali je i dalje insistirao da ne spava u svojoj sobi.

GDE JE DEČAK

    Jednom prilikom Džejdon je zaspao u majčinom krevetu, dok je ona čital pored njega. O tome šta se tada dogodilo ona je ispričala: 'Iznenada je svetlo u spavaćoj sobi zatamnelo i počelo da svetluca, čas većim, čas manjim intenzitetom. Ćuo se prigušen zvuk zujanja, a zatim je jak bleštavi sjaj prodro u sobu kroz zavese. Bila sam se tako uplašila da sma se pokrila preko glave i tako uznemirena, posle izvesnog vremena, sam i zaspala'.
    Drugi put Džejson je spavao u majčinom krevetu, dok je ona opet čitala knjigu. Napolju je besnela oluja i sobu je iznenada osvetlio jak bljesak munje. Džejson se odmah uspravio u krevetu i kao u snu počeo brzo da izgovara vrlo složenu kombinaciju brojeva, skoro kao kompjuter. Zatim je legao i zaspao.
    Jednog jutra u tri i trideset, Džejsonove roditelje iz sna je probudio besan lavež pasa, koji su očigledno bili uznemireni. Zatim su svi u isto vreme prestali da laju i nastala je tišina. Džon Vilijams je ustao iz kreveta da vidi šta je uznemirilo pse. Međutim, nije primetio ništa neobično, dok nije pogledao u Džejsonovu spavaću sobu i video da dečaka tamo nema. Tada mu se pridružila i supruga, pa su pretražili svaku sobu u kući, ali Džejsona nisu pronašli. Zapitali su se kako je to moguće. Sva vrata i prozori bili su zatvoreni iznutra. Nije bilo znakova provale niti bilo kakvog otvaranja. Uspaničeni bračni par Vilijams pregledao je vrt, ali Džejsona nije bilo ni tamo. Rešili su da odmah obaveste policiju. Spremajući se da sedne u kola i krene u policijsku stanicu, Džon Vilijams se iznenada setio da jedino nisu pretražili jednu baštensku prostoriju. Laknulo im je kada su tamo pronašli Džejsona. Bio je u pidžami i  tvrdo spavao  u jednom uglu. Ne budeći ga, odneli su ga u krevet. Sledećeg jutra Džejson se ničega nije sećao.
    Nekoliko nedelja kasnije psi su opet počeli da laju, i to opet izjutra oko tri i trideset. Kada su otvorili Džejsonovu sobu, videli su da je opet nestao. Nakon još jednog beskorisnog traganja po kući, nađoše ga sklupčanog i čvrsto zaspalog u dnu bašte. Jednog jutra  , po treći put lavež pasa je probudio Vilijamsove i opet oko tri i trideset. Džejsona su pronašli sklupčanog i zaspalog u kuhinji. U tri sledeća slučaja, Džejson se budio u ranim jutarnjim satima vrišteći od stomačnih bolova. Svaki put roditelji su ga vodili u bolnicu, ali lekari nisu mogli da pronađu nikakav uzrok njegovim bolovima. Dodatno uznemirenje izazvala je pojava čudnog crvenog kruga na Džejsonovom stomaku, koji je uvek videla samo njegova majka i koji je, prema njenom opisu, bio veličine šake.
    Džejson je postao izuzetno frustriran, jer niko nije verovao u njegovu priču da su ga noću odvodili neki čudni ljudi, pa je zbog toga imao česte izlive besa.

KO USMRĆUJE ŽIVOTINJE

    Džejsonova majka opisala je kasnije neobjašnjive pojave i zbivanja na imanju ili oko njega. Nekoliko puta, dok su se uveče vozili ka imanju, Vilijamsovi su primećivali veliku belu svetlosnu loptu kako ih izbliza prati. Dva puta su videli kako od jedne lopte nastaju dve, koje su zatim nastavljale da ih prate. Džejson bi tada pogledao unazad i rekao: 'ono su mali ljudi koji dolaze po mene'.
    Zatim su čudne stvari počele da se dešavaju i na imanju Vilijamsonovih. Pre, kad god bi Suzan krenula da nahrani životinje, one bi dotrčale u galopu. Međutim, već dva puta konji i krave povlačili bi se zajedno u ugao polja, odbijajući da se pomere, kao da su u velikom strahu. Prilikom svakog ovakvog ponašanja životinja Vilijamsovi bi osetili miris sličan mirisu izgorelog šećera. Takođe su primetili dve neobične prilike koje su ih posmatrale sa obližnjeg polja. Obe su imale šešire i bile su obučene sasvim u crno, sa kaputima do zemlje. Neznanci su stajali nepokretno i posmatrali Vilijamsove. Jednom im se Suzan približila da ih upita da li su se možda izgubili,a li oni su se samo okrenuli i izgubili se u obližnjoj šumi pre nego što je mogla da ih još bolje osmotri.
    Ubrzo posle toga životinje na imanju počele su misteriozno da ugibaju. Samo jednog jutra nađena su tri mrtva teleta. Vilijamsovi su pozvali lokalnog veterinara. Nedugo zatim, pojavilo se nekoliko ljudi u belim zaštitnim odelima i kapama , koji su počeli da šetaju oko imanja noseći nekakve intrumente. Gospođa Vilijams bila je zapanjena ovim prizorom. O tome je rekla: 'Izgledali su kao svemirci u tim njihovim odelima'.
    Mrtve životinje su uklonjene, a za preostale četiri žive naređeno je da budu ubijene. Vilijamsovi su kasnije dobili pismo sa obaveštenjem da su oslobođeni svake krivice u pogledu smrti životinja i da su one umrle od nove opasne vrste salmonele. Takođe im je tado uputstvo da ne dovode više životinje na svoje imanje dok ne dobiju sertifikat kojim im se to dozvoljava.
    Godinu dana kasnije, Suzan Vilijams je razgovarala sa nadležnim iz Ministarstva poljoprivrede i ribolova i ispričala kako su ljudi u neobičnim odelima zatvorili njihovo imanje zbog nove opasne vrste salmonele. Bila je više nego iznenađena kada joj je nadležni rekao da mora da je pogrešila jer Ministarstvo poljoprivrede i ribolova nema timove koji izlaze na lice mesta i ni u kom slučaju ne bi nosili zaštitnu odeću da bi ispitali mrtve životinje. Dodao je da bi njegova služba svakako bila upozorena da ima novih bolesti, a ona nije primila nikakvo takvo obaveštenje. Nisu upoznati ni sa jednim detaljom incidenta koji je opisala, tada već načisto zbunjena gospođa Vilijams.

VI SA NAMA GORE POSTUPATE

    U međuvremenu, Džejson je počeo sve više da se poverava ocu i majci, jer je znao da su sada spremni da ga saslušaju. Opisao je kako su ga 'mali ljudi' jednom odveli u neku hladnu i mračnu sobu, sa svetlošću koja je bila uperena u njega odozgo, iz nepoznatog izvora. Osećao se kao da je paralizovan i nesposoban da se pokrene ili da viče. Jedino je mogao da gleda.
    'Mali ljudi' su imali veoma duge prste i kvrgavu kožu. Džejson je jednom prilikom rekao da je, dok su ga držali u 'vanzemaljskoj sobi', video još nekoliko dece poput sebe i da su ona plakala. 'Mali ljudi' su izgleda pokušavali da ih uteše, ali bezuspešno. Dodao je još da su stavljali neke instrumente u njegove ruke, noge i stomak, ponekad mu nanoseći veliku bol. Jednom prilikom 'mali ljudi' su mu pokazali, po svoj prilici holografsku sliku nekih takođe 'malih ljudi' na stolu, nad kojima je bilo nagnuto nekoliko ljudskih figura koje su ove očigledno sekli na živo. Objanili su Džejsonu da su Zemljani radili mnogo gore stvari nad njima, nego što oni rade Zemljanima.
    Bračni par Vilijams bio je očajnički zabrinut za svog sina, pa su za njega ugovorili nekoliko susreta sa dečijim psihologom, u nadi da če ovaj naći uzrok detetovih problema. Jedan lekar radio je sa Džejsonom punih godinu dana, ali su ti susreti samo pogoršavali stvari. Lekar je odbijao da prihvati bilo koju drugu mogućnost osim da su detetova iskustva samo loši snovi.
    Ovo je izazvalo veliku frustraciju kod Džejsona, jer se još jednom osetio usamljen i izolovan, pošto niko nije hteo da poveruje u njegovu priču. Terapije sa lekarom bile su završene kada je ovaj rekao da ništa više ne može biti učinjeno da se Džejsonu pomogne jer: 'On je tako čvrsto ubeđen u svoja verovanja da mu ništa ne može promeniti mišljenje'. Džejsonovi roditelji su se još više zabrinuli kad je dečak počeo da ponavlja: 'Kada bih umro, 'mali ljudi' ne bi više mogli da me odvode'.

KAKO IZGLEDAJU

    Suzan Vilijams je ispričala kako je jednom prilikom njena porodica bila uznemirena čudnom bukom, tačnije lupanjem na gornjem spratu i zvucima kao da neko hoda po spavaćim sobama i to baš u vreme kad bi cela porodica bila dole. Njen muž je nekoliko puta išao da proveri da nije u pitanju provalnik, ali nikoga nije zatekao. Takođe je bilo vrlo čudno i uznemiravajuće što su digitalni satovi u spavaćim sobama izjutra svetlucali kao da postoje smetnje, dok su satovi u prizemlju bili potpuno ispravni.
    Jedne večeri, pokušavajući da ga smire, Džejsonovi roditelji seli su sa njim i zamolili ga da im kaže sve o 'malim ljudima' i da opiše njihov izgled. Džejson je rekao: 'Veoma su mali i mršavi, visoki od metar do metar i dvadeset. Imaju velike glave bez kose i veoma velike crne oči'. Upitan kako je moguće da 'mali ljudi' ulaze u njegovu sobu kada su sva vrata i prozori zaključani, Džejson je odgovorio da oni prolaze kroz njih i odvode ga kroz prozor u njihovu bolnicu.
Tada ga stavljaju na sto i povređuju iglama i drugim predmetima.
    Nedavno je Džejson rekao svojim roditeljima da sada zna kada 'mali ljudi' dolaze, jer tada ima čudan osećaj u glavi. Jednom takvom prilikom rekao je roditeljima da će te noći doći po njega. Tokom ranih jutarnjih časova Džejson nije bio u sobi niti u kući. Kasnije je proneđen u krevetu, u čvrstom snu. Sledećeg jutra, kada je ustao, Džejson je našao krevet pun mrtvih bubamara. Rekao je roditeljima da se iznenada probudio tokom noći i video plavu svetlosnu loptu veličine fudbalske, kako polako leti njegovom sobom. Džejson sada deli sobu sa svojim starijim bratom koji, iako priznaje da je video čudne stvari u spavaćoj sobi, odbija da poveruje u njih.

DA ZNAJU I DRUGI RODITELJI

    Veoma zabrinuta zbog svih tih događanja Suzan Vilijams je ispričala i sledeće: 'Jedne noći čula sam Džejsona kako plače u svojoj spavaćoj sobi. Našla sam ga kako stoji u sobi. Ozbiljnim glasom mi je rekao da ga ne dodirujem, pošto može biti opasno. Još je dodao: 'Oni čine da se osećam onako kako se oni osećaju, da znam ono što oni znaju, da vidim ono što oni vide'. Rekao mi je da im je sada dozvolio da dele njegova iskustva jahanja konja. Upitala sam ga: 'Zar ne misliš da je to opasno?' Odgovorio je da uvek ima kontrolu i da oni mogu da dele njegova iskustva samo ako im on to dozvoli.
    Situacija u kući Vilijamsovih je i dalje složena, jer žive pod neobičnim okolnostima i u centru su zastrašujućeg fenomena. Oni su dali saglasnost da se njihovo neželjeno iskustvo objavi ne radi publiciteta, jer su njihova prava imena u priči promenjena, već da bi i drugi roditelji, ako se nešto slično događa njihovoj deci, znali o čemu je reč.
    Pre ovih događaja Vilijamsovi nisu imali nikakvih znanja, niti interesovanja za fenomene NLO-a. Slučajno su jedno veče na televiziji gledali dokumentarac u kojem su videli zapanjujuću sličnost sa njihovim sopstvenim iskustvima. Samo vreme će reći šta se dalje događa sa ovom porodicom, a istraživač Entoni Dod, koji prati ovaj slučaj, smatra da Džejsonova sposobnost u matematici i brojevima nije slučajnost i da buduće generacije možda čuvaju neka iznenađenja za sve nas.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane