Olimpijske Igre - Venac ili Smrt - Istorija Olimpijskih Igara

    Punih 136 godina olimpijske igre antike održavale su se svake četvrte godine: od 776. pre naše ere, do 260. naše ere, a verovatno čak i do 393. godine. Na čitavom svetu, nešto slično u pogledu trajanja,slave i priznanja postojalo je samo još jednom - Delfijako proročište. To isto važilo je i za 'ekeheiriju' - olimpijski mir.

    Od proglašenje igara do njihovog završetka, a to je svaki put iznosilo oko dva meseca, morovalo je oružje. Jedan jedini izuzetak tokom 11 stoleća desio se 364. godine pre naše ere, kada su Arkađani napali susedni grad Elidu, u vreme održavanja 103. olimpijskih igara.
    Ali, kako je sve to otpočelo? Uzor za olipijske igre nesumnjivo su bila sportska takmičenja, koja su se već stolećima ranije održavala tokom pogrebnih svečanosti u slvau poginulih kraljeva i heroja. U Homerovoj Ilijadi možemo tačno pratiti kako se tako nešto dešavalo: kada je Hektor ubio kopljem Ahilovog pobratima i suborca Patrokla. Ahil je u čast poginulog organizovao takmičenje - trke četveroprega, trčanje, pesničenje, rvanje, bacanje kamena i gađanje lukom i strelom.
    Olimpijske igre, naravno, nisu uvedene u čast nekog heroja, nego u čast vrhovnog boga Zevsa, kome je već ranije u Olimpiji bilo posvećeno jedno svetilište. Svaki put na treći dan igara bogu je na žrtvu prinošeno stotinu volova. Butovi i bubrežnjaci spaljivani su na Zevsovom oltaru. Pepeo je vašio za svetinju i nikada nije smeo da bude uklanjan. U II stoleću naše ere, ta gomila pepela je dostigla visinu od šest metara.

    Bilo je precizno formulisano ko je mogao učestvovati na takmičenju: kandidat je morao da bude zakoniti sin slobodnih grčkih roditelja, do tada nekažnjavan, i uveden u spisak građana svog rođenog grada. Žene nisu smele da učestvuju, ne samo kao takmičari, već ni kao gledaoci. Kada su u kasnijim stolećima kneževski sinovi iz Male Azije, pa čak i rimski carevi kao Neron i Tiberije, neizostavno hteli da nastupe u Olimpiji, to pravo im se, iz diplomatskih razloga, nije smelo uskratiti - bar ne carevima, pa im se, štaviše - i pobeda poklanjala.
    Vredno spomena je da su tada ne samo takmičari, već i njihovi muški srodnici i treneri morali polagati Zevsu olimpijsku zakletvu da će poštovati pravila i časno se boriti. Za dokazane prestupe plaćale su se visoke novčane kazne, koje su gotovo uvek bile koriščene za to da se na olimpijskom zemljištu podignu novi Zevsovi kipovi - kao pokora i opomena svim spotristima.
    Neposredno pred početak takmičenja, učesnici igara molili su se Zevsu za 'venac ili smrt'. Ovo se nipošto ne sme shvatiti olako, jer, za antičke olimpijske borce, naime, zaista je u pitanju bil osve ili nišpta - pobeda ili doživotna propast. Jer, samo učestvovanje nije baš ništa značilo. Drugo ili treće mesto nije dodeljivano. Samo se pobeda računala, a ona je donosila pobedniku gotovo polubožanski status i doživotnuslavu i priznanje rodnoga grada, koji je u kasnijim vekovima nagrađivao svoje olimpijske pobednike još i novčanim nagradama, unosnim službama, pa čak i penzijama.
    A, šta je bilo sa gubitnicima? Surova izreka 'Vae Victis' - teško pobeđenom - važilo je u tim vremenima ne samo na bojnom polju, nego i na olimpijskom takmičenju. Saosećanje, pa čak i za onoga koji je za dlaku izgubio, što danas donosi srebrnu ili bronzanu medalju, bilo je tadašnjim ljudima još nepoznato. Pobeđeni su i kod prijatelja i kod stranaca nailazili na podjednak podsmeh i porugu. Većinom su se vraćali noću i okolnim putevima u rodni grad, gde su izgubili svaki ugled i svako poštovanje.
    Rečit primer za nemilosrednost pagansko - grčkog sveeta, čije je celokupno društveno ustrojstvo bilo sazdano na konceptu nadmetanja, borbe i takmičenja i bezuslovnom izboru najboljih. Uostalom, bar prvi vekoci olimpijskih igara još su spadali u onu eru kada su spartanske majke opominjale svoje sinove koji su u boj kretali da se vrate 'sa štitom' - kao pobednici ili ''na štitu' - kao časno poginuli. Ali borba u ratu i sportsko takmičenje bili su za ljude antike do te mere međusobno isprepleteni da je, na primer, stari Nestor o svome sinu Antilohu sa ponosom govorio kako je najbrži trkači ratnik.
   

    I sama takmičenja su se mnogo razlikovala od današnjih. Nama, koji živimo u jednom vremenu u kome hiljaditi delovi sekunde i milimetri igraju glavnu ulogu, svakako je teško shvatiti da se na antičkim olimpijskim igrama borilo samo protiv konkurencije, i to bez imalo milosti. Na primer, kod trka bojnih dvokolica - onaj ko se gurao, imao je dobre šanse da pobedi.

    Trkači su, naprotiv, imali određene staze. Trčali su dužine od jednog ili više stadijuma (stadijum = 192 metra). Onaj ko bi drugoga ometao bivao je diskvalifikovan. Zbog odsustva štoperica i traka za merenje nisu registrovana olimpijska rekordna vremena ili daljine. Nisu postojali čak ni izrazi za to. Uprkos tome, postavljani su rekordi, koje su njihovi nosioci čak ovekovečavali na nadgrobnim spomenicima. Naravno, ne samo u Olimpiji, nego i na drugim sportskim borilištima.
    Tako je, na primer, Teogen sa ostrva Tasos dao u mermer uklesati da je u prvoj polovini V veka pre naše ere, 22 puta pobedio u pesničenju i dva puta u pankrationu - svestrana borba u kojoj su dozvoljeni svi rvački zahvati i bokserski udarci. To isto učinio je i Flavije Metrobije iz Jasosa, pobednik dugoprugaške trke 85. godine naše ere, koji je, navodno, 140 puta uspeo da umakne svojim suparnicima.
    Takmičenje je uvek bilo otvarano trkom četveroprega - borne dvokolice koje su vukla četiri konja poravnata u istom redu. Ovo takmičenje bez sumnje je predstavljalo najveći i najkrvaviji spektakl igara. Startna linija hipodroma bla je široka 250 metara, tako da je, teoretski, mogloda startuje do 40 četveroprega. Istina, ne postoje nikakvi crteži koji bi nam govorili o broju učesnika na pojedinim trkama, ali kao merilo za to, kao i za takmičarsku nemilosrednost na peščanoj stazi, može nam poslužiti izveštaj o jednoj trci dvokolica u Delfima, a on kaže sledeće: na tamošnjem hipodromu 462. godine pre naše ere startovao je 41 četveropreg, ali je samo jedan jedini uspeo da stigne na cilj posle uobičajenih 12 krugova od po 400 metara. Svi ostali međusobno su se eliminisali.
    Doduše, olimpijska pravila su zabranjivala da se preseče put četveropregu nekog konkurenta, da se udarcem biča uplaše njegovi konji ili da se glavčinom sopstvenim dvokolica polome žbice na suparnikovim točkovima. Ali kada bi 20 ili 30 četveroprega na kritičnim okretnicama hipodroma napravili fontane peska visoke i po nekoliko metara, nijedan sudija nije više bio u mogućnosti da vidi kroz taj gusti oblak. Ni kod jedne druge olimpijske discipline nije bilo toliko ranjenih, pa čak i mrtvih. Ali, paradoks u svemu tome, bio je sledeći: kada bi neka zaprega pobedila, onda je aplauz, maslinov venac i slavu dobijao samo vlasnik četveroprega, a ne vozač koji je za to rizikovao i svoj život.
    Isto je važilo i za konjičke trke. Pri tome je kokejima bilo mnogo teže nego što je to današnjim, jer su jahali goli na konjima, bez sedla, stremena i uzda. Mada to nam danas više liči na neku akrobatiku, u onim vremenima to je značilo da se jahač samo zahvaljujući savršenoj ravnoteži mogao održati na konjskim leđima. I ovde je lako dolazilo do povreda, o čemu je u II veku naše ere pisao i slavni grčkilekar Galen iz Pergamona, gde on kažeČ 'Poznato je da često jahanje može dovesti do oštećenja bubrega i do povrede grudi ili semenika.'

    Konjičke trke u Olimpiji održavale su se na kraćim stazama nego što je ddanas uobičajeno - nekih 800 metara. Ali i kod ove discipline maslinov venac i slava ne samo što su pripadali vlasniku konja, a ne jahaču - nego se čini da čak nije bilo neophodno da jahač ostane na konju. Životinja je mogla i sama da pobedi. U jednom izveštaju se kaže da je kobila izvesnog Filolaja iz Korinta zbacila svoga jahača već na početku trke i kao prva prošla kroz cilj, ali su sudije proglasile Filolaja za pobednika i dozvolile mu da posveti svoju kobilu.


    Interesantne su i tehnike sveju disciplina pentatlona, petoboja, koji je bio treća po redu tačka igara. Najpre bacanje oplja. Drška je bila lakša, ali zato duža nego kod bojnog koplja. Da bi koplj letelo što dalje, bacači su koristili jednu tehniku koju danas niko više ne koristi. Neposredno iza težišta koplja oko drške se pažljivo obavijao kanap dug otprilike 40 centimetara, kao živa oko kalema. Završetak kanapa formirao je malu omču. Prilikom bacanja omča je ostajala na prstima, čak i nakon što se šaka otvorila i prestala da steže dršku.
    Efekat je bio sledeći: zahvaljujući kanapu, takmičar je 'produžavao svoju ruku', baš kao i kod gađanja iz praćke. I drugo, kanap se u deliću sekunde odmotavao od drške i tak odavao koplju još jedan snažan potisak. Oba faktora uticala su da koplje ostane duže u vazduhu i samim time leti dalje nego kod normalnog bacanja. Bacači koplja, koji su ovu tehniku uspeli da savladaju tek posle mnogo napornog vežbanja,postizali su i za preko 50% veće daljine.
    Sasvim drugačije nego danas odvijao se u antičkoj Olimpiji i skok udalj. Skakalo se bez zaleta, iz mesta. Ali, da bi povećao energiju odskoka, skakać je u svakoj ruci držao po jedan teg od kamena ili bronze, opremljen prikladnom drškom. Oblici su varirali, ali težina je uvek iznosila oko dva kilograma po komadu. Skok se zatim ovako odvijao: tegovi su sa rukama ispruženim napred podizani do u visinu ramena, a zatim suprotnim pokretom spuštani naniže. Kada bi se našli u visini kolena, skakač je naginjao trup napred i skakao, hitro ispružajući ruke. Time su se postizale dve stvari: prvo, skok je bivao produžen, jer su dva puta po dva, dakle četiri kilograma teški tegovi odnosili skakača jedan komadić dalje nego što bi to samo telo učinilo i to za oko 20 centimetara. Sem toga, prilikom 'prizemljenja', skakač je mogao da tegove dovede u ravnotežu i da čisto doskoči, ne morajući da se dočeka na ruke ili leđa i tako skrati postignutu daljinu.
    Petoboj je otpočinjao bacanjem diska. Ovalna ploča bila je načinjena od kamena ili bronze i imala je prečnik od 17-30 centimetara. Tadašnja tehnika bacanja vremenom se ništa nije izmenila - još i danas sportisti bacaju disk onako kako se to radilo i pre 2.000 godina. U pravom smislu reči, brutalne su bile takozvane ' borbene vežbe iz neposredne blizine'. Nisu postojale kategorije po težinama. Zahvaljujući tome, u tri discipline - rvanju, pesničenju i pankrationu (borba svom snagom) - gotovo uvek su dominirali nezgrapni teškaši, koji su svoje suparnike pobeđivali više zahvaljujući telesnoj masi i sirovoj snazi nego nekoj prefinjenoj tehnici.
    Mnoge slike na antičkim vazama govore nam o tim kolosima mesa i mišića. Isina, i ovde su postojali izuzeci od pravila. Tako, na primer, izvesni bokser Melankom izveštava kako je uspeo da ovlada toliko prefinjenom tehnikom odbrane da uopšte nije morao da napada. naprosto je zamarao svoje protivnike, sve dok se oni, potpuno iscrpljeni, ne bi predali.
    U susštini, međutim sve tri borilačke discipline bile su manje ili više grube, ponekad čak i po život opasne. Iščašenja i lomovi kostiju nisu, doduše, bili pravilo, ali nipošto ne i izuzetak. Kod pankrationa bilo je gotovo sve dopušteno: hvatanje nogama u makaze, davljenje, bokserski udarci u gotovo sve delove tela, gaženje po stopalima, pa čak i ujedanje i zarivanje palčeva u očne jabučice protivnika!
    Evo još jednog izveštaja: 'Arahion, čuveni pankrationista iz Arkadije, želeo je da postigne i svoju treću olimpijsku pobedu. Protivnik je pograbio Arahiona, stegao ga nogama i davio sa obe ruke, dok je Arahion njemu lomio prste na nogama. Arahion se ugušio od davljeničkog stiska, ali je istovremeno njegov protivnik predao borbu zbog nepodnošljivih bolova u slomljenim nožnim prstima. Sudije su, međutim, okitile vencem mrtvog Arahiona i proglasile ga za pobednika!'
    Možda još krvavije bile su borbe pesnicama. Bokserske pesnice, naime, dobijale su dopunsku tvrdoću i udarnost zahvaljujući kožnim kaiševima koji su čvrto vezivani okolo šaka i podlaktica, pri čemu su prsti ostajali slobodni. Na pobedničkim spiskovima svim antičkih igara samo je jedan jedini pobednik u pesničenju dobio atribut 'atraumatistos' - 'potpuno nepovređen', a to je bio Klenoksen iz Aleksandrije, 240. godine naše ere.
    Kao što svako zna, antički Grci su bili i veoma daroviti govornici, ali i lako podložni tuđim rečima. Sa olimpijskih igara održanih 212. godine pre naše ere prenet nam je sledeći, pomena vredan slučaj: jedan bokserski meč odlučen je rečima! Klitomah, u čitavoj Heladi slavni borac pesnicama i višestruki pobednik, nastupio je protiv Aristonika, miljenika egipatskog kralja Ptolomeja IV. Jedan istoričar toga doba, to je zabeležio sledećim rečima: 'Tokom borbe ispostavilo se da je Aristonik bio dorastao svom protivniku. I kada je ovome zadao jedan osobito dobar udarac, gledaoci su zapljeskali i povikali: 'Samo ne daj da ti hrabrost splasne, Aristoniče!' Na to je šampion Klitomah, naviknut na pobede i aplauze, ljutito odstupio jedan korak, duboko udahnuo vazduh i obratio se gledaocima: 'Zar sam se ja lošije borio ili prekršio neko pravilo? Zar niste svesni da se ja borim za slavu Helade, dok se Aristonik bori za slavu kralja Ptolemeja? Zat biste više voleli da vidite kako olimpijski venac odnosi jedan Egipćanin, a ne jedan Tebanac?' Kada su gledaoci čuli ove Klitomahove reči, stavili su se na njegovu stranu. Tako je Aristonik na kraju bio pobeđen, ne toliko od strane svoga protivnika, koliko zbog raspoloženja gledaoca.
    Venac od maslinovih grančica osvojen na olimpijskim igrama mogao se u antičkoj Heladi i politički dobro iskoristiti. To su vladari i častoljubivi mladi političari umeli da iskoriste. Kao što je to bio slučaj sa Atinjaninom Alkibijadom, koji je na olimpijskim igrama 416. godine pre naše ere pustio nekoliko svojih četveroprega da trče na hipodromu i sa jednim od njih osvojio pobedu. Ali, bilo je i drugih mladih političara koji su rizikovali svoju sopstvenu kožu i kosti da bi sa olimpijskim vencem pridobili svoje birače. Na primer, Gorgas iz Mesine, koji je 232. godine pobedio u pankrationu i time sebi u svom rodnom gradu obezbedio uspešnu političku karijeru.
    Čak i makedonski kralj FIlip II, dok je još bio princ, učestvovao je na tri uzastope olimpijske igre i uvek osvajao po jednu pobedu. Međutim, njegov sin Aleksandar, koji je važio kao izvrstan trkač, jahač i vozač zapreke, blagovremeno je zauzeo odstojanje prema običnim smrtnicima - pristajao je da odmeri svoje snage u Olimpiji, ali samo ako kraljevi budu njegovi suparnici.
    Za razliku od njega, car Neron se nadao da će u Olimpiji uspeti da učvrsti svoju sve manju popularnost. Godine 67. naše ere otputovo je sa velikom svitom svojih dvorana iz Rima i naredio da se održi takmičenje u muziciranju - disciplini koja se u Olimpiji nikada ranije nije upražnjavala. Jer, on je sebe smatrao za velikog pesnika i pevača. Budući da je tada već čitava Grčka bila rimska provincija, olimpijski savet se morao povinovati ovom naređenju, i naravno, na kraju maslinovim grančicama ovenčati Nerona kao pobednika. Tokom tog istog stoleća u Olimpiji su iz Rima stigli car Tiberije i vojskovođa Germanik, učestvovali kao vozači četveroprega, i, hoćeš - nećeš, glatko pobedili - nijedan drugi vozač se nije usuđivao da ih pretekne!
    Naravno, u vreme kada je Helada postala rimska provincija, dakle u II veku naše ere, ni olimpijske igre, posle 600 godina postojanja, nisu više u potpunosti bile ono što su u početku bile - prohujala su ona vremena kada je amaterima bilo stalo samo do maslinovog venca i slave. Olimpija je postala spektakl u kome su nastupali isključivo sportisti profesionalci, koji su i u drugim gradovima širom Grčke išli sa takmičenja na takmičenje i ne retko dobijali državnu potporu za svakodnevne životne potrebe.
    Stroga olimpijska pravila i nepodmitljivost sudija ostali su, međutim, očuvani tokom svih 12 stoleća olimpijskih igara - samo u tri maha otkriveno je podmićivanje. Da, to je bilo nekada, danas je druga priča, samo kad bi neko progovorio o svemu ...

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Ludi Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Novo Na Sajtu

Klik Bioritam Za Vas

� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje

Najbolja Zabava Na Svetu - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu