NLO - Najveća Tajna

    Godine 1944, štab Luftcafe, nemačkog ratnog vazduhoplovstva, osnovao je prvu službu zaduženu da prikuplja i analizira izveštaje nemačkih ratnih pilota koji su na svojim misijama videli nekakve pokretne izvore svetlosti i letece obekte nepoznata porekla i neviđena ponašanja.

   Ta služba Luftvafe bila je prva službena organizacija za proučavanje onoga što je posle nazvano letećim tanjirima. Taj je termin kasnije zamenjen mnogo prikladnijim: NLO - neidentifikovani leteći objekti. Otad pa do danas registrovano je više od jedan milion videnja NLO-a na području koje pokriva celu našu planetu. Nekoliko miliona ljudi, koji pripadaju svim društvenim slojevima, životnim dobima, obrazovnim razredima i klasama stručnosti - videlo je ili mislilo da je videlo leteće tanjire.
    Francuski publicist Šarl Gareau priča kako je taj fenomen 1947. godine počeo poprimati razmere koji se do danas neprekidno povećavaju.
- Upravo sam video neke čudne letelice iznad Mount Rainiera. Doimale su se kao nekakvi čudni veliki leteći tanjiri.
    Na aerodromu Yakima, u američkoj saveznoj državi Ajdaho, gde se upravo spustio sa svojim avionom, pilot Kenet Arnold, još pod utiskom neobičnog spektakla koji je upravo video, pričao je šta je video pilotima i mehaničarima što su se okupili oko njega.
- Rano posle podne poletio sam s aerodroma Chehalis. Oko 15 sati bio sam iznad prvih brda Rocky Mountains, gde je pre nekoliko dana netragom nestao jedan avion C-46 marinskog korpusa. Setivši se toga, odlučio sam da ga pokušam tražiti. Digao sam se stoga na visinu od oko 3.500 metara, da bih mogao videti dno divovskih klanaca. Mislio sam da je olupina nestaloga aviona, možda, u jednome od njih. Posmatrao sam teren ispod sebe, ali onda je odjednom moju pažnju privukao niz bljeskova svetlosti s moje leve strane. Tada je Kenet Arnold ugledao ono što će kasnije novinari prozvati eskadrilom letećih tanjira. On  dalje priča:
- Pogledao sam u tom smeru i spazio devet letećih vrlo blistavih predmeta tanjirasta oblika. Procenio sam, onako odoka, da su dugački, otprilike, petnaest metara. Leteli su gledajući iz moga aviona, velikom brzinom od severa prema jugu i to u formaciji naglavce okrenutih stepenica, to jest, prvi je avion letio najviše, a ostali što ispod i iza njega. Nisu leteli ravno nego vijugavo, izbjegavajući planinske vrhunce. Ni vodoravno nisu leteli jednolično, nego kao da skakuću, poput kamena koji odskače od površine vode. Nakon nekog vremena nestali su iza jednoga visokog brda. Na svu sreću, mehanički sam uključio 'štopericu' kad sam ih spazio i isključio je kad su nestali. Tako sam saznao da sam ih posmatrao oko 102 sekunde. Budući da sam zapamtio gde su bili kad sam ih spazio, mogao sam, pomoću karte, lako izračunati da je udaljenost, koju su za to vreme preleteli, iznosila 41 milju. To što su prešli 41 milju za 102 sekunde, značilo je da su leteli brzinom od 2700 km na sat! Neverovatno!

    Samo nekoliko sati poslije toga, Arnoldova je priča otkucana na svim novinskim teleprinterima s naslovima: 'Pilot video leteće tanjire!', 'Misteriozna eskadrila letećih tanjira na američkom nebu', 'Leteći tanuri pratili pilota!' ...
Tako je, 24. juna 1947. rođen termin koji je odmah preveden na sve svetske jezike. Ali, to ipak nije bio prvi tajanstveni leteći predmet kojemu je dano to, zapravo, banalno ime.
    U Španiji, 14. augusta 1864, list 'Gazeta de Madrid' ovako je opisao nešto što su stanovnici španskog glavnog grada videli dva dana pre toga: 'Nekakav sjajni leteći tanjir, crvenkast i nadsvoden jarkoblistavom kupolom, viđen je preključe uveče nad istočnim horizontom madridskog neba. Pošto je neko vreme mirovao lebdeći na jednom mestu, predmet je počeo leteti velikom brzinom u raznim smerovima, vodoravno i uspravno, a onda nestao ispod horizonta'.
    Petnaest godina posle toga, 25. januara 1879, Džon Martin, farmer iz Teksasa, ispričao je novinarima 'Daily Newsa', lista koji je tada izlazio u Densonu, ono što je video i što ga je snažno uzbudilo. List je Martinovu priču objavio pod naslovom 'Čudan događaj': 'Gospodin Džon Martin, farmer koji živi, otprilike, desetak kilometara južno od našega vrlog grada, ispričao nam je svoj čudan doživljaj. U četvrtak ujutro, dok je bio u lovu, Martinovu je pažnju privukao neki čudan predmet na nebu. Zapanjila ga je brzina kojom je taj predmet letio i njegov čudni oblik. Kad ga je  Martin spazio, predmet je imao dimenzije i boju obične naranče, ali se neprekidno povećavao. Kretao se golemom brzinom. Nakon nekog vremena preletio je iznad Martina, koji je tada video da je taj predmet golem i da ima oblik tanjira. Uskoro je nestao iza horizonta.'

    Treba upozoriti na nešto što je, zapravo, samo po sebi jasno. Sigurno je da se stanovnici Madrida i Teksašani nisu mogli dogovoriti da predmete koje su videli uporede s tanjirima, a Arnold, naravno, nije mogao znati za priče ili iskaze stanovnika Madrida. Ali, dok je ono što su videli Madriđani i što je 1879. video teksaški farmer Martin bilo brzo zaboravljeno i nije dobilo nikakav veci publicitet, ono što je 24. juna 1947. video Arnold imalo je neobične posledice.
    Arnoldova priča odmah je poslana ATlC-u. Tamo je primljena sa skepsom, ali i sa stanovitim strepnjama ATIC (Air Technical Intelli gence Center - Obaveštajni centar za vazduhoplovnu tehniku) bio je, kako sam naziv govori, tehnička obaveštajna služba američkog ratnog vazduhoplovstva, kojemu je glavni zadatak da prikuplja tehnička obaveštenja o svim stranim avionima i letećim projektilima. Njegova se komanda nalazi u vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson, pokraj Dejtona, u državi Ohajo.
    Tehnički stručnjaci ATIC-a odmah su se podelili na dva tabora. Jedni su smatrali da je Arnold, zapravo, video samo formaciju običnih mlaznih aviona: 'U normalnim okolnostima, ljudsko oko ne može videti predmet kojemu prividna veličina iznosi manje od dve desetinke jedne sekunde luka. Rezoniranje Arnoldovih protivnika deluje razborito. Budući da Arnold procenjuje da su ti predmeti bili dugački 15 metara, oni su, zapravo, bili mnogo bliže nego što se njemu činilo, inače ih ne bi mogao videti na udaljenosti od petnaestak kilometara, a kamoli trideset ili četrdeset. Zato je pogrešan i njegov proračun njihove brzine.
    Oni nisu leteli brzinom od 2700 km na sat nego brzinom od 650 km na sat, a to je brzina kojom lako lete mlazni avioni. Zašto se Arnoldu činilo (i samo činilo!) da se ti predmeti kreću poskakujući', poput oblutka koji se odbija od vodene površine? Zato što ih je video kroz nekoliko slojeva silno zagrijana vazduha (leto iznad kamenih planina). Reč je o deformaciji sličnoj onoj koja nastaje leti na asfaltnim putevima.
    Ali, pripadnici suprotnog tabora gledaju na celi slučaj drukčije, i ne skrivaju svoju uznemirenost. Naročito ih uznemiruju navodne sposobnosti tih letelica: 'Arnold je tačno video njihovu poziciju kad ih je spazio. Treba imati na umu da on izvrsno poznaje taj kraj jer je nad njim često letio. Video je da su nepoznate letelice nestale iza brda koje je on dobro poznavao. A, budući da je tačno znao gde se nalazi njegov avion, znao je na kakvoj su udaljenosti od njega bile letelice kad su nestale. Zato njegova procena, da su letele brzinom od 2700 km na sat, mora biti tačna S druge strane, nijedan avion ne može onako vijugavo leteti između brda kao što su letele te nepoznate letelice. U jednom se Arnold ipak prevario: u proceni veličine letelice. Ako ih je mogao videti na udaljenosti od 30 do 40 km i ako su mu se činile dugačke 15 metara, onda to znači da su, zapravo, bile dugačke ili široke, ili da su imale promer od najmanje 60 metara'.
    Zato su neki zaključili da je Arnold video zapravo, svemirske brodove, da su to bile letelice neke izvanzemaljske civilizacije. Letelice takvih dimenzija, sposobne za takvu brzinu i druge letne performance nadilaze daleko naše, ovozemaljske, tehničke mogućnosti. Istraga sprovedena u svim američkim vazduhoplovnim bazama pokazala je, uostalom, da 24. juna nijedna formacija vojnih aviona nije letela nad tim područjem ili blizu njega.

    Iskaz Keneta Arnolda dobio je neočekivanu potvrdu sutradan. Tada se vratio u bazu Fred Džonson, rudarski inženjer i profesor rudarstva na jednom američkom univerzitetu, tragač za rudnim nalazištima iz Portlanda, u Oregonu. On je 24. juna boravio u planinskom kraju iznad kojega je Arnold video letelice. Čim se vratio u bazu, potražio je svoga šefa i prijatelja, Rodžera Bišopa, da mu ispriča šta je video:
- Toga popodneva, 24. juna, video sam formaciju nekakvih čudnih letelica, pet ili šest diskova, što su leteli prema jugu. Iznad mene proleteli su za samo deset ili petnaest sekundi, pojavili su se iza jednog brda i nestali za drugim, ali dobro sam ih video. Video sam još nešto. Igla moga kompasa poskakivala je kao pomahnitala!
    Džonson je video šest, a Arnold devet letelica, ali moguće je da se formacija razdvojila kad je izašla iz Arnoldova vidokruga. U toku idućih dana umnožio se broj osoba koje su videle leteće tanjire. Dvadeset i osmoga juna, oko 15 sati i 15 minuta, pilot lovačkog aviona tipa F-51, koji je letio nedaleko od jezera Meade u Nevadi, spazio je sebi zdesna formaciju od pet, šest letelica okrugla oblika koje su nestale leteći čudesnom brzinom. Šest sati posle, kad se u vazduhoplovnoj bazi Montgomey Field u Alabami već bilo smračilo, dva pilota i dva oficira obaveštajne službe vazduhoplovstva spazili su na nebu nekakvu jaku svetlost. Dolazila je s juga, od horizonta, letela u cik-cak i postizala na trenutke čudesnu brzinu. Doletevši iznad baze, zaustavila se trenutak, a onda odletela natrag prema jugu i začas nestala. Te su noći brojni stanovnici Milvokija spazili nad gradom 'deset plavkastih plamenova'. U Klarionu. u državi Ajova, jedan vozač autobusa odjednom je spazio neki svetli leteći predmet kako para noć silnom brzinom, a onda ih je spazio još najmanje dvanaest. Izložen toj poplavi izveštaja, Obaveštajni centar za vazduhoplovnu tehniku nastavlja istragu. Iz dana u dan dosje nepoznatih letelica raste, a 4. jula, na američki nacionalni praznik, nastaje prava parada letećih tanjira iznad Portlanda.
    Suočeni s tom lavinom izveštaja, strucnjaci Obaveštajni centar za vazduhoplovnu tehniku bili su zbunjeni. Bili bi još zbunjeniji da im je, početkom toga jula, došao u ruke izveštaj o jednom događaju u Francuskoj, nedaleko od Rouena, ali mlada žena koja je to doživela pričala je o tome tek posle. Ona je, naime, kako je tvrdila, videla prvo ateriranje jednoga letećeg tanjira i njegove humanoidne - čovekolike posade. Ta mlada žena, Madame Z, vozila se biciklom po putu, prateći tok reke Seirie, koja povezuje Rouen i mesto Amfreviile-la-Mi-Voie. Evo što je ona rekla:
- Bilo je oko 15 sati veoma lepog i vedrog letnog dana. Nijednog oblaka nije bilo na nebu. Nalazila sam se oko dva kilometra od Amfre villea. Na putu, dosta daleko od mene. Spazila sam neki predmet meni potpuno nepoznatog oblika. Nastavila sam voziti putem prema njemu. Kad sam mu se približila na oko dve stotine metara, videla sam da je to nekakav duguljast stroj, ovalna oblika, mutnosive boje, položen na travu. Mislim da je bio dugačak oko tri metra, a na najdebljem delu visok metar i pol. Na svoje veliko zaprepaštenje, opazila sam pokraj njega nekakva dva bića, visoka jedva metar. Nešto su petljali na letelici i nisu me videli jer sam se nečujno dovezla i nečujno zaustavila. Tako sam ih posmatrala nekoliko minuta, a onda sam, ne znam ni sama zašto, zatrubila. Čuvši taj zvuk. bića su se okrenula, i ugledavši me, naglo uskočila u letelicu kroz nekakav otvor u njezinu boku, širok pola metra. Otvor se odmah zatvorio, letelica je poletela, uzletela na visinu od oko sto metara, tamo nekoliko sekundi lebdela, obrćući se oko sebe, a onda je naglo poletela prema Sotervilu i za nekoliko sekundi nestala iza horizonta. Tek tad sam se setila da celo to vreme nisam čula nikakvu buku.
- Cini se da je jedan od diskova bio u neprilici. Drugi su se okretali oko njega, a u jednom mu se trenutku jedan tako priblizio da su se doticali. Tako su ostali oko sest minuta, a onda su se odvojili uz mukao sum. Taj trenutak vidjeli smo kako se od onoga "pokvarenog" diska odvojilo nekoliko komada metala i stalo padati prema nama. Pali su u vodu, po obali otoka i na nas camac. Jedan je ranio u ruku mojega sina, a drugi je ubio na mjestu njegova psa. Za to vrijeme diskovi su odleteli velikom brzinom. Brze-bolje pristali smo uz otok i iskocili na obalu da pokupimo one komade metala. Kad je nas radio telegrafist pokusao uspostaviti vezu s nasom bazom, otkrio je da ne moze zbog teskih smetnji u eteru.
    Za ove izveštaje javnost saznaje tek mnogo godina posle. Oni su u to vreme bili uvršteni u kategoriju najstrože poverljivih vojnih tajni, sa oznakom TOP SECRET. Kao sto vidimo, Obaveštajni centar za vazduhoplovnu tehniku - ATIC, je prestao sumnjati u postojanje NLO-a. Kako u svojoj knjizi navodi kapetan Rupelt, već spomenuti šef ekipe koja je istraživala te pojave, direkcija ATIC-a želela je, zapravo, odgovor na pitanje koje bi se moglo ovako formulirati: 'Jesu li ti objekti, koji tako nepozvano i nekažnjeno povređuju američki vazdušni prostor, nekakve sovjetske letelice ili one dolaze iz svemira?'
    Za 'sovjetsku tezu postojali su stanoviti hipoteticki argumenti. Jedan se odnosio na letelicu koju je još 1942. konstruirao Cimerman, nemački konstruktor aviona. Taj je projekt, usavršen pošto je bio preuzet od Nemaca, doveo posle u Americi do glasovite serije letelica X-l do X-15. Cimermanova je letelica, koju je prezentirao 1942. godine pred najvišim oficirima Luftwaffea, bila, u suštini, leteće krilo oblika zrna leće, i više je ličila disku nego konvencionalnom avionu.
    Prilikom demonstracije, očevici su zaprepašteno gledali kako se prototip čudne letelice digao gotovo uspravno, neko vreme lebdio, onda postigao horizontalnu brzinu od 750 km na sat i, na kraju, sletio brzinom od jedva 60 km na sat. Neverovatno! Luftwaffe je ipak odustala od serijske proizvodnje i od toga da letelicu uvrsti u letni park. Možda su Sovjeti usavršili Cimermanovu ideju, pa su leteći tanjiri njihove letelice koje špijuniraju nad Amerikom. Osim toga, iako su se Amerikanci posle rata dočepali najvećega dela nemačkih konstruktora, neki su pali Sovjetima u ruke i posle radili za njih. A niko nije znao kakva je sve tajna oružja pripremao Hitler.
    Za jedno se znalo, donekle. Nemački konstruktor Miethe, koji je posle rata otišao u Egipat i tamo se zaposlio, tvrdio je da je potkraj rata bio u Nemačkoj član ekipe koja je radila na konstrukciji 'V-7' - sedmi projekt u seriji V. Bio je to, po prčcanju Miethea, upravo projektil sličan letećim tanjirima. On je  jednom američkom obaveštajcu, poslanom u Egipat da ga sasluša, izjavio: 'Možda su Sovjeti zarobili moje kolege i oni sad rade za njih!' Rupelt iznosi u svojoj knjizi fascinantne podatke o 'V-7' do kojih su došli Amerikanci, i to ne samo preko Miethea.
    Iz tih je podataka vidljivo da je prvi probni let prototipa 'V-7' izveden 17. maja 1944. Na njegovoj je konstrukciji još od aprila 1943. radilo nekoliko nemačkih konstruktorskih ekipa u Stettinu, Dortmundu, Essenu i na Peenemundeu. Tako je nastao diskoidni helikopter nazvan 'Vergeltungsvraffe 7'  - Oružje odmazde 7. Glavni konstruktor poslao je isti dan Hitleru izveštaj pun zanimljivih tehničkih podataka, gde se kaže: 'Danas je, u prisutnosti trojice supotpisanih pukovnika Luftwaffea, izveden probni let 'V-7'. To je, kao što znate, Fireru, nadzvučni helikopter koji pokreće 12 turboreaktora BMW-028 autonomnim kompresorima. Postignuta je visina od 21.500 metara. Ta letelica ima oblik lakoatletskog diska, s promerom od 21 metar. Prilikom njenog usavršavanja poginulo je osam probnih pilota. Propulziju daje 12 turbomotora unutar jednog metalnog prstena, koji se, zajedno s motorima, okreće oko centralne mase. Letelica ne ispušta ni plamen, ni dim od plinova sagorevanja, koji se hvataju jednim sistemom što ga je 1938. konstruisao jedan britanski inženjer. Pogon daje komprimirani helij, a akcioni radijus iznosi 40.000 kilometara s brzinom od oko 2.500 kilometara na sat!'
    Hitler je, navodno, naredio da odmah počnu serijsku proizvodnju u divovskim podzemnim fabrikama u Bavarskoj, ali bilo je prekasno. Saznalo se da se jedna kopija tih planova nalazila u vili feldmaršala Keitela, načelnika štaba OKW, u Bad Gandersheimu. Amerikanci su pretražili vilu, ali planove nisu pronašli. Sovjeti su zarobili trojicu inženjera, koji su učestvovali u konstrukciji letelice, i dva kompletna motora. Sve su to odneli u Sovjetski Savez. Tako se počeo nametati zaključak ili barem verovatnoća, da su možda posredi nekakva sovjetske izviđačke letelice sa posadama ili bez posada, građena po potpuno originalnim sovjetskim zamislima ili po usavršenim nemačkim projektima iz doba rata.
    Ta se bojazan činila još verovatnijom zbog toga što su se letelice naročito i upadljivo često pojavljivale ili su viđene u blizini američkih tajnih baza i vojno eksperimentalnih poligona: kod jezera Murdoc u Kaliforniji, kod White Sandsa, kao i u blizini postrojenja za proizvodnju atomskih bombi.
    Početkom novembra, CIA je obavestila sve svoje agente u Nemačkoj i Istočnoj Evropi da pokušaju saznati dokle su doprli Sovjeti, radeći sa zarobljenim ekipama nemačkih konstruktora. Ujedno su zadužene i druge službe da o tome saslušaju nemačke ekipe koje su otišle u Ameriku ili ostale u Zapadnoj Nemačkoj, a učestvovale su u Hitlerovim programima stvaranja tajnih novih oružja. Nemački su konstruktori bili kategorični: 'Nijedan projekt bilo kakve letelice na kojemu se radilo u Nemačkoj za rata, pa ma kako da je bio posle usavršen, ne bi mogao dovesti do konstrukcije letelice sa navodnim letnim performansama letećih tanjira. Anketirani su i medicinski stručnjaci, pogotovu ekipe fiziologa u službi vojske. I njihov je odgovor bio kategoričan: 'Ljudski organizam ne bi mogao da podnese takve manevre!' Metalurzi su rekli svoje: 'Nijedan metal i nijedna legura za koju znamo ne bi mogli podneti silna naprezanja u tim manevrima!'
    Zaključak: Ako doista postoje, NLO-i nisu i ne mogu biti nipošto letelice konstruisane na Zemlji. 'Project Sign' nije bio jedini službeni projekt namenjen pokušajima da se reši problem NLO-a, Osnovan je i 'Project Grudge', kojemu je glavni cilj bio da stiša masovnu psihozu izazvanu izveštajima o NLO-ima. Izveštaji više nisu objavljivani, ali su i dalje stizali. U martu 1952. dokrajčen je 'Project Grudge', zamenio ga je 'Project Blue Book'. Vodstvo je povereno već spomenutome kapetanu Rupeltu. Do današnjeg dana svedočanstva sa svih strana sveta stižu, ali nema ni zvaničnog odgovora.