Najsmešnije Urbane Legende - No 4

   Na PMF-u, na vežbama, analizira se pljuvačka studenata na mikroskopima. Svako gleda svoju. Obilazi njih asistent, javi se neka riba, nije joj jasno šta vidi. Priđe asistent, pogleda, kad ono mrdaju spermatozoidi.

   'Dobro veče, dragi gledaoci. Za večeras smo vam pripremili bogat program. Imamo izveštaj sa sednice Gradskog komiteta Saveza komunista, potom aktuelne vesti iz grada, zatim prilog iz beogradskog zoo-vrta, potom imamo reportažu sa karnevala u Rio de Žaneiru, tu je i naš gost – poznati pevač narodne muzike, a pripremili smo vam i još mnogo toga...', tako je voditelj najavio TV emisiju 'Beogradska hronika' jedne večeri pre 25 godina.
    A onda je odlučio da najavi i prvi prilog u emisiji: 'Za početak, idemo u prostorije Gradskog komiteta, gde je danas održan važan sastanak!' U istom trenutku, na ekranu se pojavljuje zamrznuta slika majmuna koji gledaoce posmatra kroz rešetke. Očigledno, prilog iz zoo-vrta se 'probio' na mesto onog koji se bavi aktivnostima komunističke organizacije grada. Ova zamrznuta slika traje nekoliko sekundi, a potom se pojavljuje natpis 'Izvinjavamo se zbog smetnji'. Kroz nekoliko sekundi ponovo vidimo voditelja kome su se graške znoja pojavile na licu. 
    On pokušava da ostane pribran: 'Greške su moguće i dešavaju nam se. Izvinite zbog toga. Možda je najbolje da za čas odemo u Rio de Žaneiro i pogledamo kako se može uživati u neobuzdanoj karnevalskoj atmosferi!' U tom momentu gledaoci televizije na ekranu vide sliku sale za sastanke, unutra ljudi, a glas iz ofa počinje da priča: 'Na današnjem sastanku u Gradskom komitetu...' Prilog traje nekoliko minuta, a onda kamera opet zumira voditelja koji deluje pomalo preplašeno. 'Čuli smo šta je zaključeno na sastanku vodećih ličnosti našega grada, a pošto su nam se opet potkrale greške u realizaciji. Najbolje je da to izlečimo dobrom muzikom...' Voditelj predstavlja gosta, poznatog pevača. Kratko razgovara s njim, a onda mu prepušta mikrofon. 
    Počinje plejbek izvođenje pesme, a kod refrena ploča (koju je neko u režiji pustio umesto trake) počne da preskače: 'Sladak šečer, ladn... sladak šećer ladn... sladak šećer ladn ...'


   U jednom selu na Trinidadu živela je mala porodica: otac, majka i sin.
Jednoga dana sin dođe do oca, želeći da razgovara sa njim.
- Tata, moram nešto da ti kažem!
- Šta, sine?
- Tata, ja sam se zaljubio!
- Pa to je sjajno, sine, a u koju devojku?
- U jednu iz susednog sela - reče sin navevši potom i njeno ime.
- Ooo, ne! – izusti otac kada je čuo o kome je reč. – Sine moj, molim te, nemoj ništa da imaš s njom. Znaš, ta devojka je u stvari tvoja sestra, samo tvoja mama to ne zna!
    Na ove reči sin se pokunjio, patio je nedelju dana, a onda je rešio da razgovara s majkom.
- Mama, moram da ti kažem nešto!
- Kaži, sine moj!
- Mama, zaljubio sam se!
- Stvarno, sinčiću? To je divno! A u koju devojku si se zaljubio, ako smem da znam?
    Sin joj navede ime devojke i doda:
- Ali, tata mi je rekao da ne smem ništa da imam s njom. Jer, ona je u stvari moja sestra. Samo ti to ne znaš!
    Na ove sinovljeve reči majka se samo nasmeši i kaza mu:
- Nema nikakvnih problema. Slobodno se zabavljaj s tom devojkom. Odmah je izvedi negde. Znaš, tvoj tata u stvari nije tvoj otac – samo, on to ne zna!


   Sedi neki deda u autobusu, predratni gospodin, fin šešir, fin šal, i još finiji maniri, ulazi baba i staje ispred njega, od iste vrste, šminka, marama oko vrata i trajna, deda se ponudi da joj ustupi mesto, ona ni da čuje, on ok, nastavi da sedi, ona se vrpolji tu ispred njega, valjda da mu se pokaže skroz, i u jednom trenutku prdne.
    Da bi prikrila sramotu, krene da vrti šipku za koju se držala, koja škripi, i nada se da će to tako proći,
ali deda, šmeker, ustaje da izađe na sledećoj stanici, i kaže joj poluglasno: 'Ni približno, gospođo, NI približno'.

    Pevač počinje da se smeje, prestaje da peva, odlazi iz kadra... Da je neko namerno režirao ovakav niz gafova, ne bi uspeo to da uradi ovako efektno. Pričalo se posle da je voditelj suspendovan i da je potom i penzionisan, pričalo se da je svašta bilo, ali to već spada pod 'razlike u interpretaciji anegdota i urbanih legendi'. Kada bi se danas dogodilo nešto slično (a događaju se i mnogo luđe greške), verovatno ne bi bilo ovakvih posledica (osim ukoliko je vlasnik televizije član partije sa čijeg se sastanka izveštava).


   U Radio Beogradu svojevremeno su se prepričavala dva događaja koja kao lajtmotiv imaju rutinirane profesionalce, ali čim je reč o prenošenju priče, tu su i pokvareni telefoni, pa se nikad ne zna koliko je detalja iz priče verodostojno... Čim je 'jelo presoljeno', bez obzira na to što nije daleko od originalnog događaja, to je već urbana legenda. Evo i te dve priče...
    Spikeri koji su radili na 'Stereorami' uglavnom su bili dežurni spikeri na Prvom programu Radio Beograda (znači: poznate face) i svraćali su (kada su već tu, u studiju pored onog iz kojeg se emituje 'Stereorama') do pomenutog programa samo da bi najavili ili odjavili delo klasične muzike koje je bilo predviđeno za emitovanje. Jednog dana, spikerka koja je ušla na tih 20-ak sekundi u studio nije ni obratila pažnju na tekst pre čitanja. Kao iskusni 'profić', čim se uključilo svetlo 'on the air' krenula je da čita: 'Slušali ste Petu Betovenovu simfoniju u izvođenju Berlinske filharmonije, pod dirigentskom palicom Efraima Kurca...' Zaprepašćeno je zastala, shvatajući šta je pročitala. Odmah je, kao profesionalac, pokušala da ispravi stvar i nastavila je: 'Oprostite, dragi slušaoci. Dakle, dirigent je bio Efraim Ku**c!' (Tonac pada pod miksetu od smeha, haos.) U stvari, poznati dirigent se zvao Efraim Kurc i nikakvih problema ne bi bilo da je osoba koja je pisala tekst vodila računa o tome. Pokušavajući da ispravi grešku, spikerka se još više zakopala.
    Jedna njena koleginica sa programa 202, kažu, rutinski je upitala tonskog realizatora programa koji je naziv pesme koja je bila hit 202 i trebalo je da bude puštena za 10-ak sekundi. Tonac (šaleći se) reče: 'Ko me to tuca na vratima i grupa 777' (reč je bila o pesmi 'Ko mi to kuca na vratima'). Sekund kasnije, spikerka je automatski, ni za trenutak ne shvatajući šta govori, rekla to što je malopre čula!
    Priča isto sa Beograda 202. Reč je situaciji u kojoj se jedan novinar sakrio ispod voditeljskog stola u studiju iz kojeg je njegov kolega trebalo da pročita vesti ('Teleks 202') za nekoliko minuta. Kada je dotični ušao u studio, seo je za sto i sačekao da se uključi svetlo koje je označavalo da se nalazi u programu. Duboko je udahnuo vazduh delić sekunde pre nego što će započeti čitanje, a u tom momentu osetio je kako ga je neko jako ugrizao za nogu. Naravno, ni ne pomišljate da tako nešto može da vam se desi i stoga – sve što su slušaoci čuli nakon signala teleksa bilo je jedno: AAAAAAARRRGGGH (zvuk koji je podsećao na krik nadraženog irvasa). Priča kaže da je ovo bio i 'najkraći teleks' u istoriji 202...

---

Društvo je napravilo veliki pomak, a uskoro će se znati i u kom pravcu.

   Četvrtog maja 1980. javljeno je da je umro Tito. Dopisnik 'Politike' koji je živeo u mestu pedesetak kilometara udaljenom od Beograda, obuče odelo i odmah se uputi vozom u glavni grad. Pretpostavio je da će biti mnogo posla u izveštavanju koje sledi i želeo je da pomogne redakciji. Na beogradskoj železničkoj stanici naumi da uzme taksi.
    Sačeka na ulici i čim ugleda jedan, iskoči ispred njega s podignutom rukom. Vozilo stade, a on uđe i reče osobi za volanom: 'Do Makedonske, molim!' Automobil krene i on začuđen vide kako se vozač uputio prema autoputu, a onda pored Sajma nastavio za Banovo brdo. 'Kuda ste to krenuli? Rekao sam da idete u Makedonsku ulicu', obrati se novinar taksisti. 'Ali, ja ne znam gde je Makedonska!', odgovori mu vozač.
    'Kako može taksista da ne zna gde je Makedonska?' 'Nisam ja taksista, nije ovo taksi!' Zbunjeni novinar zatraži od vozača da stane. Onda izađe za trenutak iz kola, pogleda krov i tamo zaista ne ugleda oznaku za taksi. Valjda je odblesak sunca učinio svoje i prevario ga, kada je pomislio da je taj znak video na krovu automobila.
    Ponovo sedne na zadnje sedište i upita čoveka za volanom: 'Pa dobro, ako niste taksista, zašto ste me onda primili u kola i potom krenuli da vozite?' Odgovor koji je dobio: 'Pa, Tito je umro!'
    Ovo je jedna od najboljih priča koja opisuje atmosferu u zemlji početkom maja 1980.


  Mladić odlučuje da se baci s krova dvanaestospratnice. Svega mu je dosta, život mu je dojadio. Skače. Dok u padu proleće pored prozora na sedmom spratu, pogađa ga metak u grudi. Žena iz stana na sedmom spratu po ko zna koji put se naljutila na muža i usred svađe uzela nenapunjenu pušku. Kao što je to uradila bezbroj puta dotad, naciljala je praznim oružjem i povukla obarač. Baš u trenutku dok je pomenuti momak obavljao samoubistvo. Međutim, neko je u međuvremenu (od prošle svađe) napunio pušku i metak iz nje pogodio je samoubicu u padu.
    Mladić koji se bacio s krova ne bi poginuo, jer bi telo palo tačno na nadstrešnicu zgrade sa čijeg je krova skočio. Ali, metak je bio koban! Inače, samoubica je bio sin gospođe koja je pucala. Dojadile su mu stalne svađe roditelja i namerno je napunio pušku mecima baš tog prepodneva! A onda je odlučio da sebi oduzme život. Na sudu, majka je osuđena za ubistvo iz nehata.


  U bilijar klubu, dva čoveka se posvađaju i potuku. Jedan od njih je ronilac, a drugi pilot. Sutradan izbije veliki požar u obližnjoj šumi, nedaleko od velikog jezera. Pilot sedne u kanader ne bi li pomogao vatrogascima. U letu se spusti do jezera da pokupi što više vode u rezervoar i, ne znajući, zahvati sa vodom i ronioca, koji je baš u tom trenutku bio pod vodom, baš na tom mestu. Treba li da kažemo da je reč o roniocu s kojim se sinoć potukao? Uglavnom, vatrogasci su, posle nekoliko sati gašenja požara, pronašli telo čoveka u roničakoj opremi kako visi na poluizgorelom drvetu u šumi.


   Mladić upoznao devojku u noćnom klubu. Odmah mu se svidela, a i on njoj. Počnu oni vezu iste večeri. Dva-tri puta izlazak, ljubljenje do besvesti... Mladić ima neverovatnu potrebu da vodi ljubav s njom, ali ona kaže: 'Još je rano, mora da prođe još malo vremena...' Raspravljajući o toj temi, jedno veče se malo zakače i rastanu se prilično ljuti. Mladić je zove sutra pre podne ne bi li joj se izvinio. Pospani glas njegove drage kaže: 'Ma, nema problema, hoćeš li da dođeš večeras kod mene?' 'Kako da ne! Naravno!' (Ovo je savršeno, misli naš junak.)
    Iste večeri on se pojavi pred njenim vratima sa cvećem i bocom vina. Otvara mu devojka, koja se u međuvremenu malo podšišala. 'Lep ti je friz', kaže on i ulazi u stan. Sledi priča, dok mu ona kuva kafu: roditelji su u vikendici, sestra je otišla na dva dana kod njih, ove nedelje samo učim... Malo po malo, par počne da se grli, ljubi... a onda kreće i vođenje ljubavi. Ujutro, mladić umoran, ali razgaljen kreće kući. Sledeće veče ista priča. Treće večeri on dolazi kod nje, zvoni na vrata, otvara mu njegova devojka sa nešto dužom kosom – kao da se 'kontrafrizirala'. Mladić je pomalo zbunjen, naročito kada ga ona upita: 'Otkud ti ovde?' Dve sekunde potom iz dnevne sobe izlazi devojka s kojom je dve večeri vodio ljubav – njena sestra bliznakinja!