Najpoznatije Urbane Legende - No 2

   Vilijem Kari iz Bostona je 1990. osvojio na lutriji 3,6 miliona dolara i odmah potom umro od srčanog udara izazvanog velikom srećom. Četrnaest godina kasnije dobitnika na lotou Karla Atvuda je samo jedan sat posle dobitka pregazio kamion.
    Margaret Jorgenson je umrla 1951. godine, a testamentom svoj imetak (700 hiljada dolara) ostavila izvanredno ljubaznom čoveku koga je upoznala na putu u Čikago i sa kojim se poznavala samo četiri sata!

  Dakle, početkom devedesetih, pre mobilnih telefona, scena u nekom novobeogradskom autobusu: ulazi na sred busa mlađani tip, totalno normalnog izgleda, šorc, letnja majica, velika sportska torba, kao da se vraća sa treninga. Stoji on tako baš na sredini, harmonika autobusa, i otvara sportsku torbu. Vadi iz nje stari budilnik, i to baš stari, ne digitalan, nego one vekerice što imaju zvono ko vatrogasci. Navija ga navija, a sve onako šeretski upućuje poglede ljudima oko sebe, jer su ga par njih već počeli gledati pitajući se valjda šta radi ovaj dečko sa antikvitetom od sata u torbi. Zatim vadi telefonsku slušalicu, za koju je još prikačen kabl i premešta i nju po torbi, koju zakopčava. Namigne on tim dvoje-troje ljudi oko sebe onako u fazonu 'e paz'te sad ovo' i odšeta se napred, bliže vozaču. Ni za minut-dva, sve prenula jaka zvonjava. A momak hladan kao tečni azot, otkopčava torbu, petlja nešto po njoj, zvonjava utihnu, i vadi telefonsku slušalicu i prinosi je uvu. I on tako nasred autobusa poče da kao vodi razgovor na telefonu, a od slušalice se kabl završava negde u torbi. Možete zamisliti bakutanere oko njega koji se kao trude da ga ne gledaju, a ne mogu da veruju očima. Pričao je tako najnormalnije 2-3 minuta i sišao na sledećoj.


   Dolazim u Beograd u park kod autobuske stanice, na trafici kupim jafa keks i Politiku, sednem na slobodnu klupu. Utom prilazi jedan deda, pita jel' slobodno, seda pored mene i odmah uzima onu kutiju jafa keksa, otvara je, vadi jedan i poče da jede! Ja ne mogu da verujem šta se dešava, uzimam i ja jedan keks iz kutije, on jedan, ja još jedan i tako ćutke, ja šizim, al ne znam šta da kažem, dođemo do kraja kutije - ostao još jedan keks, reko nećeš majci i taj zadnji da mi pojedeš, zgrabim pre njega, on ništa, ustane, baci ambalažu u kantu i odšeta polako. Ja još uvek u šoku, uzimam Politiku da prelistam, kad ono ispod nje - moja kutija jafa keksa!


   Osamdesetih godina su mladi Beograđani i Beograđanke često pribegavali jednoj originalnoj poštanskoj igri. U kovertu bi stavili razglednicu, zatvorili je i potom na prednjem delu napisali neku izmišljenu adresu u Velikoj Britaniji – npr. Roger Davidovich, Oxford street 7565, London. Na poleđini bi napisali adresu prijateljice ili prijatelja kojima u stvari šalju poštu. Pedantni engleski poštari, kada na navedenoj adresi ne bi pronašli dotičnu osobu, pismo su vraćali na adresu pošiljaoca tako da je ono stizalo do osobe kojoj je i namenjeno.
    U razglednici koja se nalazila u pismu obično bi stajao tekst: 'Ove godine još nigde nisam putovala pa ti bar šaljem pismo koje je malo obišlo svet'…  Ponekad, da bi cela priča bila još šašavija, sama razglednica je bila neka stara fotografija Londona ili Pariza…  I danas poneko, sećajući se ove igre, na takav način obavi komunikaciju sa prijateljima.
    Naša priča kaže da je u to doba jedan Beograđanin na ovaj način poslao pismo svom drugaru. Na čelu pisma napisao je adresu: Džon Piters, Čelzi roud broj taj i taj, London. Posle dve nedelje na adresu njegovog prijatelja, koja je stajala na poleđini kao adresa pošiljaoca, stiglo je pismo izvesnog gospodina Pitersa iz Londona. On se zahvaljuje na razglednici Pariza koju je dobio na poklon, čini mu se da je reč o nekoj igri (koju je opet organizovala pošta), pozdravlja pošiljaoca, kaže da je preko pečata na poštanskoj marki otkrio koji je to jezik kojim se služi pošiljalac razglednice, potom našao prevodioca i odlučio se da vrati 'poklon'. Šalje mu, dakle, razglednicu Madrida, uz napomenu da je, srećom, ove godine već bio na odmoru i naputovao se po Evropi (što i njemu želi), i da njegovo ime nije Džon nego Džeremi (ali nema veze).
    Koji je bio račun verovatnoće da pošiljalac pogodi prezime i delimično ime na pomenutoj adresi? Pa, s obzirom na učestalost prezimena Piters, i nije bio suviše veliki. Kada je ova priča (koja se kasnije razvila u urbanu legendu sa mnogim dodatim pojedinostima) prostrujala gradom mnogi su na prednju stranu pisma, ne želeći da rizikuju, stavljali adresu: Simeohn Kharaphilippovich, Oxford street 2345/344….

   Pre nekoliko godina, gostovanje Rada u Crnoj Gori, kod Mogrena iz Budve, dok su još bili u zajedničkoj ligi. I negde na poluvremenu lik zapali na plažu da napuni par flaša sa morskom vodom za ortaka koji ima problema sa disanjem, astmom, šta li već, jod i te fore... Zavrne nogavice, uđe u more do kolena i puni flaše, kad čuje sa leđa: 'Što činiš to jadan?' Dva kršna žandara jako začuđena iza njega posmatraju. Lik objasni da je hteo da uzme malo morske vode za ortaka plus kao da ponese uspomenu i tako to. A jedan od dvojice pajkana će njemu: 'Ej, nemoj se, sprdat sa nama, nego vraćaj to more nazad!'


   Dečku otišli mama i tata na odmor i njemu konačno ostao prazan stan i dođe njemu devojka....Tako se oni družili ceo dan, ogladneli i on odluči da zadivi svoju devojku i ispeče joj palačinke. Peče od tako go palačinke, devojka vež u transu što joj je dečko tako divan odluči da ga simultano zadovoljava. On od oduševljenja kreće da obrće palačinke u vazduhu, zanese se i paaaaf njoj palacinka padne na glavu. Prva reakcija nekoga kome je palo vrelo testo sa puno ulja na glavu je da stisne zube. Sledila je njegova reakcija: baaaam tiganjem u glavu. Pošle došla hitna pomoć...!


  Ovo su neki lično gledali na jagodinskoj Palmi. Reč je o porodičnom kvizu, nagrada se dobija ako supružnici identično odgovore na nekoliko postavljenih pitanja. Naravno odgovaraju jedno, pa drugo, s tim što ovo drugo ne zna šta je prvi partner rekao.
    I prvo je muž odgovarao. Pitanja su tipa kada su poslednji put bili na večeri, gde su bili, prosto pitanja iz zajedničkog života...a vrhunac su pitanja sa temom ljubav. Kada, gde? On kaže u utorak, u kuhinji, jer su sobe bile zauzete što decom, što valjda je bila tu na primer u gostima tašta.
    E na red je došla žena. Odgovara ona, sve isto kao muž. I na pitanja vezana za ljubavni odnos je dala odgovore, ali kod pitanja 'gde' je stala. Ne može da kaže. Voditeljka je hrabri, ostalo je još samo to da odgovoriš, pa nije to ništa da se kaže...ova se snebdiva, ova je i dalje ubedjuje: 'Pa vaš muž je rekao, samo odgovorite isto i nagrada je vaša'. Ona se poprilično zacrvenela i tiho promrljala: 'U guzu'.

---

Društvo je napravilo veliki pomak, a uskoro će se znati i u kom pravcu.

  Lokalni fudbaler u penziji, dežurni lažov svojevremeno igrao u nekom francuskom drugoligašu (istinit deo). Kaže on: 'Uđem u igru, dam 3 gola za deset minuta, vidim dobra razlika, kažem treneru da me izvede. Istuširam se, obučem, kupim novine i sednem da popijem kafu. Kad tamo, na strani sa rezultatima - vec 3:3! Brzo se vratim, dam gol u 89. i spasem im dupe'!


   Plivam ti ja tako, baš se odaljio onako od obale, i ono, zabio glavu u vodu, verglam kao besan, okrenem se, ma ne vidi se obala! Nastavim ja dalje, i plivam i plivam i plivam, dok me od jednom nije zaustavio neko. Kad ono, Italijanski graničari traže pasoše!


   U Novom Sadu je sredinom 80-ih živeo neki narkos Ćopica, uvek je bio kod tribnine mladih i grebao se za neku kintu. Pričao je Bušmanskim akcetom i imao je drvenu nogu. Priča se da jednom u bus tražio od neke starije žene nešto para.
Baba, daj ´što 'ara!
Nemam sinko.
Baba (držeći neki džepni nož u ruci) 'al il ću se u'osti 'o 'nozi !
Nemam sinko.
Ćopica uzme nož i bode se po drvenoj nozi, a baba:
Stani sinko, evo, evo..


   Dvojica radnika Elektroprivrede Srbije očitavaju stanje brojila po selima. Dođu kod neke babe i ona ih pozove na kaficu. Uđu unutra, sednu, a baba ode u kuhinju. Na stolu činija sa lešnicima i njih dvojica se samoinicijativno posluže istima.
Baba se vraća sa skuvanom kafom.
Kaže: 'Uzmite deco te lešnike, to meni sin iz Švajcarske šalje one čokolade, a ja jadna nemam zuba, pa tako posisam i poližem onu čokoladu, a lešnike izbacim'!


   Pre više od 100 godina kauboj je upucao zvečarku. Kako nije bila mrtva, gazio ju je sve dok nije umrla. Ali, za nekoliko dana, čovek se misteriozno razboleo i umro. Kada mu je sin porastao, ponosno je uzeo očeve čizme i počeo da ih nosi, ali nakon par dana se razboleo i umro. Njegova žena, koja je tada bila trudna, uzela je čizme, i kad je njen sin stasao, dala mu je čizme i rekla: 'Tvoj otac i deda su umrli u ovim čizmama. Dobro ih čuvaj.' Ali nakon par dana, sin je umro. Tada je neko konačno otkrio da je u čizmama ostao zvečarkin otrovni zub, u kome je ostalo dovoljno otrova bar za još par generacija !


   U izvesnoj bolnici stalno su se dešavale neobjašnjive smrti. Lekari nikako nisu mogli da objasne zašto su pacijenti umirali nakon odlično izvedenih operacija, nakon kojih su se nalazili u stabilnom stanju. Tehničari su bezbroj puta proverili ispravnost svih aparata za održavanje života, održani su mnogi sastanci i diskusije, ali odgovora nije bilo. Onda su odlučili da postave kameru u sobu za intenzivnu negu. Šta su otkrili? Uveče, u odgovarajuće vreme, kada nije bilo drugog bolničkog osoblja, ušla je čistacica, isključila aparate za održavanje života, uključila usisivač u tu utičnicu (pošto je bila jedina u sobi), usisala sobu, obrisala prašinu, promenila posteljinu, i kad je završila, sve je vratila u onakvo stanje u kakvom ga je zatekla !


   Stariji par je probudio zaglušujući tresak u pola noći. Probudili su se i videli da su se na kraju njihovog imanja sudarila dva kamiona. Policija je došla, pokupila tela i zamolila farmere da se malo strpe dok ne odvuku olupine kamiona. Međutim, nakon par nedelja, ljuti domaćin je pozvao policiju i zahtevao da se, zbog neverovatnog smrada, olupine smesta odvuku. Došao je tegljač i kad je odvuko prvi kamion, video je od čega dolazi smrad. Naime, između dva kamiona, stajala je smrskana WW Buba sa jos 3 putnika u njoj.