Kad Mrtvac Oživi na Autopsiji

   Emanuel Tuvagirairmana ut Ruande nedelju dana ležao mrtav a zato vreme, iako je proces raspadanja već počeo, tvrdi da je bio na vratima raja! Kada su u pitanju iskustva bliske smrti, mnoštvo slučajeva u kojima je došlo do takozvane kliničke smrti, u trajanju od možda nekoliko minuta ili nešto duže, povod su za skeptične medicinske stručnjake da istaknu kako ne može biti govora o povratku iz smrti, jer ti ljudi, u stvari i nisu umrli, već samo doživeli kraći prekid telesnih, a sa njima i moždanih funkcija.

    Niko se, navodno, još zaista nije vratio iz mrtvih da bi mogao da ispriča kako je tamo, ako uopšte nečega i i ma nakon definitivnog fizičkog kraja. Prema tome, sve ono što pojedinci govore o drugom svetu i svojim vantelesnim izletima, samo su izmišljotine ili halucinacije nastale usled krize u snabdevanju mozga kiseonikom, i sve se, tvrde, može objasniti najobičnijim fizičkim uzorcima.
    Ali, šta učiniti sa dokumentovanim i dokazanim slučajevima, kao što su to slučajevi doktora Džordža Rodonaja i Afrikanca Emanuela Tuvagirairmana, čija su tela danima bila toliko mrtva da mrtvija ne mogu biti, s obzirom da je Rodonaja vreme do autopsije proveo u frižideru mrtvačnice, a nesrećni čovek iz Ruande se raspadao pred očima svojih prijatelja u takvoj meri da su mu insekti skoro pojeli jednu ruku?!
    I jedan i drugi doživeli su ventelesna i vanvremenska iskustva, a zatim su se vratile telesne funkcije. I oni su bili u stanju da ispričaju šta im se dogodilo iako, po svakoj logici i zakonitostima koje važe u materijalnom svetu, njihova svest, kao što se veruje, vezana isključivo za hemiju mozga i moždane procese, za to vreme nije imala gde da 'stanuje'. Ovde ne pomaže prezrivo odmahivanje rukom niti pozivanje na pozitivna naučna iskustva, jer činjenice govore nešto sasvim drugo, čemu, uz dužno poštovanje medicinske struke, treba prići bez unapred postavljenih ograničenja i predrasuda.
    Džordž Rodonaja, rođen je 1956. godine u Sovjetskom Savezu. bez roditelja je ostao sa samo sedam meseci, jer su stradali u komunističkim pogromima. Detinjstvo je proveo kod staratelja u Gruziji, koji su mu pružili svu ljubav i uslove za obrazovanje, ali su rano umrli, pa je dečak već od 12. godine bio primoran da se sam brine o sebi. Vrlo mlad upisao je medicinu na Univerzitetu u Moskvi, a zbog stručnih sposobnosti dobio je poziv da studira na Jejl Univerzitetu u Americi.     Kako su se američka vlada, pa i sam Henri Kisindžer u to vreme uključili u kampanju da mladić dobije izlaznu vizu, vlast nije mogla da takav zahtev odbije, ali se pred odlazak u SAD tajna policija KGB, pobrinula da dođe do 'nesrećnog slučaja' koji Rodonaja neće preživeti!

    O tom događaju on je ispričao: 'Jednog dana pred moj planirani odlazak u Ameriku, KGB je pokušao da me ubije. Čekao sam taksi na trotoaru u Tbilisiju, kada sam video kola kako iskaču na pločnik, zaobilazeći drveće i jureći pravo namene. Zatim sam osetio udarac. Sve se desilo veoma brzo. Procenjujem da sam leteo najmanje deset metara i pao licem nadole, a onda su kola još prešla preko mene. Od tada mora da sam bio bez svesti, jer se ne sećam više ničega sa mesta nesreće, niti šta se zatim tamo događalo.
    Prva stvar za koju znam u vezi mog iskustva bliske smrti jeste da sam se našao u potpunoj tami. Nisam imao fizičkih bolova, ali sam još uvek nekako bio svestan svog postojanja. Sve je oko mene bilo tamno, crnje od crnila. Bio sam prestrašen. Nisam bio pripremljen za takvu situaciju. Bio sam prilično šokiran otkrićem da još uvek postojim, ali ne znam gde se nalazim. Jedna misao mi je prolazila kroz um i to me je jako brinulo. Kako mogu da postojim kada sam mrtav? Zašto sam u toj tami? Šta treba da radim? A onda sam se setio čuvene Dekartove izreke: 'Mislim, dakle postojim'! Sada sam bio siguran da sam još uvek živ, mada očigledno u sasvim drugoj dimenziji. Zašto to ne bih prihvatio? To je ono što mi je došlo u glavu.'
    Uskoro se pojavila blistava, bela svetlost. Džordž Rodonaja doživeo je iskustvo bliske smrti, u velikoj meri tipično za stanje kliničke smrti, koje je kod njega, međutim, trajalo puna tri dana, jer su lekari konstatovali smrt i telo je bilo smešteno u rashladni uređaj u mrtvačnici, da sačeka autopsiju.

    Na pomisao kako može da odredi šta je dobro za njega, kada se nalazi u potpunom mraku, rodonaja je ugledao svetlo, čije je blještavilo u prvi mah bilo za njega gotovo bolno, ali je ubrzo počeo da se opušta i oseća toplinu i prijatnost. On nastavlja svoju priču: 'Sledeća stvar koja se dogodila bilo je da sam video sve te molekule kako lete okolo: atome, protone, neutrone, na prvi pogled potpuno haotično. Ali ono što mi je pričinilo veliku radost bilo je shvatanje da taj haos ipak ima sopstvenu simetriju, koja je bila lepa i celovita. Vreme kakvo sam znao se zaustavilo. Prošlost, sadašnjost i budućnost bili su nekako spojeni u bezvremenskom jedinstvu.
    Na toj tački sam doživeo ono što se naziva životnom retrospektivom, koja je nalikovala holografskoj slici, ali ne da počinje mojim rođenjem i nastavlja se studiranjem, već se sve to pojavilo odjednom. To je bio moj život. Nisam iskusio nikakvo osećanje krivice ili kajanja za stvari koje sam uradio.'
    Džordž Rodonaja odrastao je u okruženju u kojem je ateizam bio nešto što se podrazumevalo samo po sebi, pa i njegovi staratelji nisu bili naročito pobožni ljudi. Iskustvo je, međutim, uticalo da posle ovog događaja položi još jedan doktorat, iz psihologije religije, i do kraja života, 2004. godine, posveti se pastorskoj službi u Prvoj Ujedinjenoj Metodističkoj crkvi u Niderlandu u Teksasu. O svom religioznom oredeljenju i raširenom verovanju da je svetlo koje se pojavljuje u toku iskustva bliskog smrti zapravo Bog, Rodonaja je izjavio: 'Mnogi me često pitaju. Jedino što mogu da kažem jeste da sada verujem u Boga univerzuma. Za razliku od mnogih drugih, ja nikada Boga nisam zvao svetlom, jer je Bog iznad naših moći shvatanja. Bog je, verujem, mnogo više nego svetlo, On je sve što postoji, tako da ja ne verujem u Boga hrišćana, jevreja ili Indusa, ili u bilo koju religioznu predstavu o tome šta Bog jeste a šta nije. Sve je to isti Bog, i taj Bog mi je pokazao da je univerzum u kojem živimo lepa i veličanstvena misterija koja nas povezuje zajedno i zauvek.
    Kada je proglašen mrtvim 1976 godine, Rodonaja je bio oženjen i imao je dvoje dece koja još nisu bila u stanju da shvate da im je otac poginuo. U knjizi 'Transformisan svetlom', autori doktor Melvin Mors i Pol Peri, navode kako je Džordž po sopstvenoj tvrdnji, u vremenu dok je bio mrtav u svojoj bestelesnoj formi posetio porodicu, pa i susede, i tom prilikom se zbilo nešto što je čitavoj njegovoj priči dalo toliko potrebnu autentičnost: 'Za vreme dok je bio mrtav, Džordž je mogao da ode i poseti svoju porodicu. On je video svoju ožalošćenu ženu i njihovu decu. Zatim je posetio susede. Oni su imali novorođenče od samo nekoliko dana. Džordž kaže da su bili pogođeni time što se njemu desilo, ali i posebno uznemireni činjenicom da njihovo dete ne prestaje da plače. Bez obzira šta su radili, ono je nastavljalo da plače. Kada je dečak zaspao, bilo je to nakratko i zatim bi se probudio ponovo plačući. Odveli su ga lekarima, ali oni nisu ništa ustanovili i poslali su ih kući u nadi da će se dete smiriti.

    Dok je bio u bestelesnom stanju, Džordž je otkrio nešto: 'Ja sam mogao da razgovaram sa detetom. To je bilo zadivljujuće. Sa roditeljima nisam mogao da komuniciram, ali sam mogao da govorim sa dečakom koji je upravo bio rođen! Pitao sam ga šta nije u redu. Nismo razmenjivali reči, to sam ga pitao telepatski. On mi je rekao da mu je ruka povređena. I kada mi je to rekao, bio sam u stanju da vidim da mu je kost uvrnuta i slomljena'.
    Dete je imalo naprslinski lom, verovatno prouzrokovan uvrtanjem ruke tokom porođaja. Sada su Džordž i dete znali šta je posredi, ali nije bilo mogućnosti da se to saopšti roditeljima. Konačno je doktor iz Moskve došao da obavi autopsiju na Džordžu. Kada mu je zasekao stomak, Džordž je otvorio oči. Lekar ih je zatvorio, misleći da je u pitanju automatska reakcija. Kada se to dogodilo treći put, odskočio je uplašen. Onda ga je poslao u hiruršku salu i na reanimaciju.
    Džordž je pričao porodici o svojoj smrti, ali su mu malo verovali dok nije počeo da navodi detalje. Pored ostalog, da je razgovarao sa bebom i otkrio da ima povređenu ruku. Roditelji su ponovo dete odneli lekaru i na rendgenu je utvrđeno da je Džordžova dijagnoza bila tačna! Doktor Rodonaja je konačno 1989. godine uspeo da se sa porodicom preseli u Ameriku gde se posvetio proučavanju duhovnosti. Umro je od srčanog udara 12. oktobra 2004. godine na putu za Dalas, gde je trebalo da snimi intervju za televizijsku mrežu o svom iskustvu bliske smrti.


    Zapanjujući slučaj povratka iz višednevne smrti zabeležen je 1994. godine, prilikom genocida u Ruandi. Emanuel Tuvagirairmana, hrišćanin po veri, prilikom sakrivanja u jednoj školi bio je teško ranjen. Njegovo stanje bivalo je sve gore, i jednog jutra su njegovi prijatelji shvatili da je mrtav. Nisu mogli da ga sahrane, jer je svako kretanje bilo opasno. Nalazili su se u gradu Gitarama, na 45 kilometara od prestonice Kigali. Umotali su njegovo telo i ostavili ga na krevetu, a ono je uskoro počelo da se oseća. Situacija je potrajala nedelju dana i insekti su već uveliko načeli telo, kada se dogodilo čudo: Emanuel se pridigao i počeo da vadi nakupljene bube iz usta!
    Uprkos opasnosti, njegovi prijatelji su istrčali iz škole vičući da su upravo videli duha! Vratili su se kada su čuli njegov glas koji ih je molio da mu pomognu. Posle toga nekako su uspeli da ga prebace u bolnicu u Kigali, gde ga je jedan doktor iz Australije operisao i spasao mu ruku. Za vreme smrti, Emanuel se obreo pred vratima raja. Tamo ga je na kapiji dočekao anđeo i odveo ga u predivnu baštu, gde je susreo Isusa u dva oblika: najpre sa telom u ranama, a zatim bez njih. Posle toga, zajedno sa Isusom, našao se u Ruandi, u prostoriji gde je bilo njegovo beživotno telo, ali ih niko nije mogao videti. Tu mu je Isus rekao da će se vratiti u telo nakon što poseti nebo.
    Na nebu je Emanuel Tuvagirairmana susreo više ljudi koje je znao i koji su umrli pre njega. Začudio se što među njima ima i muslimana, ali mu je objašnjeno da su oni u času smrti pozvali Hristovo ime. Pitao je zašto nema jedne žene koju je znao, posvećene hrišćanke, ali je Isus odgovorio da je razlog to što je odbila da oprosti onima koji je nisu posetili u bolnici dok je umirala. Jedan drugi hrišćanin nije dospeo u raj jer je ukrao novac sakupljan kao pomoć bolesnima.
    Emanuelu je bio pokazan i pakao, koji je opisao kao veoma jadno mesto, a onda mu je Isus dao da pojede komad nečega što je izgledalo i imalo ukus kao čokolada. Objasnio mu je zatim da će, kada se vrati na zemlju, imati sposobnost da citira Bibliju od reči do reči, bez otvaranja knjige! Iako nije želeo da napusti nebeski raj, posle sedam dana Emanuel se vratio u telo, a nakon ozdravljenja počeo je da širi Božju reč širom Afrike.   Izvor: Treće Oko