Ljubavnici Sa Zvezda

    Avantura 23-godišnjeg Antonija Viljasa Boasa 16.oktobra 1957. u Brazilu verovatno je najslavniji slučaj 'međuzvezdanog snošaja'. Antonio je orao jednu njivu na porodičnom kad se motor njegovog traktora iznenada ugasio, a u isti mah jedan objekt sa ružičastim svetiljkama spustio se sa neba. Humanoidi u svemirskim odelima izašli su iz objekta i odveli ga u svoju letelicu, gde su ga podvrgli nekoj vrsti medicinskog pregleda.

Skinuli su ga do gole kože, posuli po njemu neku čudnu tečnost i uzeli uzorak njegove krvi. Bio je ostavljen sam u prostoriji prilično dugo, sve dok nije stigla jedan lepa, plavokosa žena.
    Bila je gola i Antonio se odmah uzbudio. Ne govoreći ništa i ne ljubeći se, obavili su snošaj, tokom kojeg je ona ječala kao pas. Uprkos čudnim okolnostima - ili možda zato što je tečnost kojom su ga posuli imala svojstvo leka - Antonio je ubrzo bio spreman da se i po drugi put nađe na usluzi lepoj vanzemaljki. Intervjuisan kasnije, on je izjavio: 'Dok je odlazila okrenula se prema meni, pokazala rukom na svoj stomak i osmehnula se, pogledavši prema nebu.' Pre nego što će ga pustiti na slobodu, otmičari su poveli Antonija na razgledanje njihovog broda. Antonio je postao uspešan advokat, ali se i 30 godina kasnije uporno pridržavao svoje priče.
    Podjednako sablažnjive priče o ljubavnim avanturama sa NLO došljacima ispričali su i širom sveta čuveni kontaktmeni (oni koji su imali neposredni kontakt sa vanzemaljcima) iz 1950-tih godina.
    Hauard Menger, na primer, redovno se sastajao sa Marlom, lepom plavušom iz svemira koja je tvrdila da ima 500 godina. Zračila je 'toplotom', ljubavlju i fizičkom privlačnošću, što je za njega bilo neodoljivo. Menger se razveo od svoje žene i oženio se Marlom.
    Od jula 1952. godine Truman Beturum se često sastajao sa Aurom Ranes, kapetanicom jednog letećeg tanjira i ona je za njega bila 'vrhunac gracioznosti i lepote'. Beturumova supruga nije bila toliko impresionirana tom 'kraljicom od žene' i optužila je Ranovu u svojoj brakorazvodnoj parnici.
     Od kasnih četrdesetih do ranih šesdesetih prošloga veka bilo je veoma malo žena koje su imale susrete sa vanzemaljcima. To je, međutim, obilato nadoknadila zapanjujuća priča Elizabete Klarer, koja se 1956. zaljubila u Ankona, jednog naučnika sa kojim je otišla na njegovu rodnu planetu Meton. Tamo ju je on zaveo, govoreći: 'Samo malobrojni van ovog solarnog sistema su izabrani za svrhe rasplođavanja, radi infuzije nove krvi u našu drevnu rasu'.
    Ova slatkorečivost je imala efekta. Elizabeta Klarer je tada rekla: 'Predala sam se u ekstazi magiji njegove muškosti', i kasnije objasnila da je njihovo magnetično sjedinjavanje imalo za rezultat jednog savršenog i visoko inteligentnog sina po imenu Ajling. Bila je vraćena sama natrag u Južnu Afriku, gde je i umrla 1994. godine. Koliko se zna, njen zvezdani čovek i sin žive negde iza Alfe Kentauri.
    Naučni ufolozi, koji su više zainteresovani za 'tvrde' dokaze, kao što su radarska očitavanja, fotografije i sudskomedicinski uzorci, u početku su odbacivali napred iznete i slične priče kao suviše subjektivne, prebacujući tvrdnje o ljubavnim napastvovanjima u domen psihologije i folklora. Rana literatura o kontaktmenima pruža raznovrsno izobilje takvih priča i - ma kakva bila njihova vrednost - prava je šteta što su one bile u većini slučajeva glatko zanemarivane ili ismejavane.
     Da li možda u vezi sa galopirajućom paranojom hladnog rata ili nečim drugim, tek činjenica je da se atmosfera koja okružuje takve priče promenila tokom 1960-tih. Ono što je izgledalo kao bezazlena adolescentna, mada i ekscentrična razonoda, poprimilo je znatno sumorniji i zlokobniji obrt.
    Kad je ufolog Džon Kil 1965. godine posetio koleške zajednice u severoistočnoj Americi, nekoliko mladih žena mu je ispričalo da su ih silovali vanzemaljci, a mladi muškarci su opisivali kako su im vanzemaljci oduzeli semenu tečnost. Pišući o propratnim posledicama čuvenog Paskagula slučaja na Floridi, koji se desio 1973. tokom masovnih NLO opažanja u SAD, ufolog Stiv Sešns je spominjao glasine da su vanzemaljci sa kandžama silovali i ubijali meštane.

    Početkom 1970-tih, ideja o hibridnim svemirskim bebama bila je već prilično rasprostranjena, ali su je ozbiljno uzimali samo najradikalniji NLO zanesenjaci, koji su se, kako je objašnjavao ufolog Džon Kil, plašili da su zlotvori iz letećih tanjira sada zauzeti jednim masivnim biološkim eksperimentom - stvaranjem hibridne rase koja će na kraju preuzeti čitavu Zemlju. Desetak godina kasnije, te ideje su već bile deo glavnog toka ufologije. Ozbiljni istraživači - neki od njih sa akademskim titulama, poput Džona E. Meka i Dejvida Džekobsa - otvoreno su iznosili svoje verovanje da 'Sivi' uzimaju spermu i jajašca od muškaraca i žena koje su kidnapovali. Bila je uobičajena stvar da navodno kidnapovane žene pričaju kako su ostale u drugom stanju, kako su im fetusi bili izvađeni iz materica i kako su im kasnije u obdaništima na letećem tanjiru bile pokazivane njihove hibridne bebe.
    Istorijski gledano, trudnoća i abortus bili su okruženi čitavim sazvežđem mitova i 'bapskih' priča, i zato možda i ne čudi što se i NLO mitologija koristi za objašnjavanje neočekivanih trudnoća, 'tajanstvenih' odliva i iščezlih ili deformisanih beba. Tokom 1970-tih, jedna devetnaestogodišnja devojka iz Kalifornije pripisala je rođenje svoje bebe plave kože i sa opnama između nožnih prstiju okolnostima da su je silovala šestorica humanoida plave kože i sa opnama među nožnim prstima nakon što je videla kako se njihov svemirski brod spušta na morsku obalu. Slične priče o požudnim morskim vodenim vilenjacima mogu se pronaći u folkloru i obično se navodi kao objašnjenje za rođenje deformisanih beba sa reptilskim ili ribolikim osobinama.

    Njujorški ufolog Bad Hopkins - koji je napisao nekoliko knjiga o vanzemaljskom programu hibridnog razmnožavanja - intervjuisao je četiri navodno kidnapovane žene koje su sanjale ili su se pod hipnozom prisećale kako su viđale sive, deformisane bebe. Jedna od njegovih ispitanica, Andrea, imala je 13 godina kada je prvi put usnila takav san. Druga od njih, Keti Dejvis, sanjala je o čudnim 'mudrim bebama' od 1979. godine pa nadalje. Ali nikada u tome nije videla nešto više od zapamćenih snova  sve dok se, podstaknute Hopkinsovim pitanjima, te simbolične slike nisu transformisale 'iz gotovo mitskog prisustva u fizički realno, krhko novorođenče neprirodne veličine i građe lica'. Poput nekog alhemičara koji proste metale pretvara u zlato, tako i analitičar kidnapovanih osoba, kroz sugestiju i hipnozu, pretvara snove i fantazije u 'realna' sećanja na vanzemaljsku intervenciju.
    Britanski ufolog Piter Rodžerson ukazuje da su mnoge izveštaje o otmici ispričale psihološki poremećene osobe, kao i osobe koje su preživele navodno satanističko zlostavljanje. Takođe, moguće je da neke od navodno otetih osoba pate od poremećaja višestruke ličnosti ili Minhauzenovog sindroma, koje karakteriše nametljivo, pažnje žudno i manipulativno ponašanje. Ta stanja su ponekad povezana sa istorijom psiholoških trauma i fizičkog ili ljubavnog zlostavljanja.


    Psiholog sa Harvard univerziteta Džon E. Mek odbacuje teoriju da su neka iskustva vanzemaljske otmice iskrivljena sećanja na ljubavno zlostavljanje u detinjstvu. On tvrdi: 'Ne postoji nijedan slučaj otmice u mojoj praksi i praksi drugih istraživača koji bi se na kraju ispostavio kao istorija ljubavnog zlostavljanja ili kao nekakav drugi traumatski uzrok'. Sledeća dva slučaj kao da bacaju rukavicu izazova toj tvrdnji.
   U proleće 1970. godine, kad joj je bilo 10 ili 11 godina, jedna devojčica iz Australije, Suzana - lažno ime, bila je kidnapovana iz svog kreveta. Grupa nekakvih čudnih stvorenja obavila je nad njom medicinski pregled, uključujući i stavljanje sonde u njen polni organ. Kad je popila čašu crvenkaste tečnosti, stvorenja su joj otkrila da su ona zapravo inter-dimenzionalni predstavnici jedne rase koja je pretrpela planetarnu katastrofu.
    Kad joj je bilo 14 godina, doživela je prvi od mnogih polnih odnosa sa tim visokim bićima koja su, kako je stekla utisak, imala nameru da joj oduzmu 'tečnost', a i, kako je rekla, petljali su nešto sa njenim jajnicima. Godine 1979, kad je osetila simptome trudnoće, Suzana je to stanje pripisala snošaju sa vanzemaljcima. Njene mene su prestale, ali je mesec dana kasnije prestala i trudnoća, nakon što je zapazila jedan neobičan odliv u kupatilu. Slična trudnoća desila se i 1986. godine praćena košmarima da je rodila vanzemaljsku bebu. Kasnije se ozbiljno razbolela i doživela spontani pobačaj.

    Opisujući taj slučaj, australijski ufolog Kejt Basterfild ustanovila je da je Suzana sve to vreme bila ljubavno zlostavljana od članova svoje porodice, i da je krajnje verovatno da su 'sećanja' na njenu otmicu bila pobrkana sa tim iskustvima. U svojoj knjizi ?Tamno belo:vanzemaljske otmice i NLO opsesija', iz 1994. godine, novinar Džim Snejbel priča o 'Lusi', još jednoj žrtvi nasilja. Kad joj je bilo osam godina videla je kako joj je otac poginuo u revolveraškom obračunu, a sa majkom se nije dobro slagala. Halucinantne ličnosti su joj se uvukle u život, tvrdila je da su vanzemaljci izvršili nad njom ginekološki pregled i da su je dva fantomska muškarca silovala.


    Neki istraživači skreću pažnju na zanimljive sličnosti između folklornih priča o vešticama i vilama i modernih izveštaja o kidnapovanju od strane vanzemaljaca, a noćni ljubavni kontakti sa natprirodnim bićima svih vrsta mogu da se nađu u većini kultura sve do današnjih vremena. U prošlosti, stotine muškaraca i žena priznavali su - i to ne uvek pod prinudom - da su imali polni odnos sa demonima. Za neke demone koji menjaju svoje obličje govorilo se da lagnu sa muškarcem kao sukubus (ženski demon) da bi došli do sperme, a zatim kao inkubus (muški demon) oplode s njom ženu.
    Naročito su ufolozi bili svesni strukturalnih sličnosti između izveštaja o susretima sa vanzemaljcima. Francusko-američki ufolog Žak Vale pisao je u svojoj knjizi 'Pasoš za Magoniju', 1970. godine sledeće: 'Motivi vilinskih bića često se sastoje u njihovom nastojanju da sačuvaju i unaprede svoju rasu...time što će ljudska deca biti odvedena da budu odgajana među vilenjacima i da postanu sjedinjena sa njima'.
    U svojoj knjizi 'Vizija letećeg tanjira', 1974. godine, ufolog Džon Mičel istražuje univerzalnost legendi o ljubavnicima sa zvezda. Između ostalog, on navodi primer jedne severnoameričke indijanske legende o lovcu koji je uhvatio lepu devojku pristiglu sa neba u okrugloj letelici. Ona je živela sa njim nekoliko godina i rodila mu sina. Slične primere ljubavisanja sa predstavnicima vanzemaljskih rasa Mičel je našao i u grčkim, mavarskim, irskim i engleskim legendama, a isto tako i u Bibliji.


    Jedna studija Džemsa Pantolila uporedila je izveštaje iz perioda od 15.-17. veka o polnim odnosima sa demonima i izveštaje o vanzemaljcima iz 20. veka i zaključila da su obe tradicije izražavale fundamentalni strah od ženske privlačnosti - mada su danas i muško telo i duh na sličan način izloženi napadu. Vitli Striber, autor glasovite knjige 'Prisna Veza', opisuje kako je bio sondomiziran jednom uzanom, tridesetak centimetara dugom vanzemaljskom sondom. Imao je osećaj da je ona, dok se nalazila u njemu, nekakva živa stvar, i iznenadio se kada je kasnije ustanovio da je posredi tehnička naprava.
    Novinar Najdžel Votson intervjuisao je 'Martina Boltona', koji je imao vizije i telepatski je komunicirao sa tri mlade žene iz svemira. Za račun tih bića on je razgledao izloge sa ženskom odećom i gledao porno filmove. One su bile 'dobrice', a 'zloće' su zracima zadavale bol njegovom mozgu i tokom tri godine svake noći istezale njegov polni organ. U nekoliko mahova usadile su u njega bolan osećaj fantomske trudnoće. Film Ridlija Skota iz 1979. godine, 'Vanzemaljac', dramatizao je tuđinsku prirodu vanzemaljskih ljubavnih napada - dokaz njihove neljudskosti je da ne prave uvek razliku među polovima, pa čak ni među pojedinim vrstama.
    Neki istraživači su pokušali da psihoanaliziraju NLO-e na jedan prilično pojednostavljeni način, izjednačavajući okrugle, diskolike letelice sa ženskim, a falusne, u obliku cigare oblikovane brodove, sa muškim organima. Ovakvim grubim analizama usprotivio se Karl Gustav Jung, govoreći da bi te sve izveštaje o NLO-ima pretvorio u fantazije o ljubavnoj represiji. Ipak, ima nekoliko slučajeva koji se zaista mogu protumačiti kao primeri potisnutih ljubavnih želja. Sledeća dva desila su se dok su njihovi protagonisti spavali ili se odmarali - vreme kada uobičajena cenzura ega nije u potpunosti budna.
    U leto 1966. godine, Džin Šeldon iz Mičigena dremala je u svojim parkiranim kolima kad se jedna ogromna letelica u obliku srebrnog diska spustila nedaleko od nje. Neka vrsta 'levitacionog zraka' uvukla je mladu ženu u brod, gde se našla licem u lice sa tri muškarca humanoida. Bili su visoki, zelenooki i potpuno nagi. Telepatski, čula je jednog od njih kako joj govori: 'Draga Zemljanko, mi želimo da se parimo sa vama. Za vas će biti lakše ako to učinite dobrovoljno.' Pre nego što je uspela da reaguje na drskost tog zahteva, oni su je poveli do jedne mašine slične krevetu i nestrpljivo je skinuli. Vodila je ljubav sa svima njima, i to više nego jednom. Priznala je da je osećala veliko uzbuđenje tokom tih odnosa, ali da su se, kad bolje razmisli, grčevi neprirodnog ushićenja mešali sa stidom i odvratnošću. Posetioci su izvestili Džin da je njihova rasa bila kompatibilna (podudarna, usklađena) sa našom i da je ovaj susret bio u interesu nauke.
    Dok je letovao na obali Mejna u julu 1961. godine, 'Ed' je imao snošaj sa jednom plavokosom vanzemaljkom u letelici oblika mahune. Posle te 'ljubavne seanse' lepotica mu je održala predavanje o 'zakonima svemira'. Ed se prisećao da su, neposredno pre otmice, on i jedan njegov drugar bili gadno 'napaljeni' i da su fantazirali o sudaru sa zgodnim devojkama na obali. Kasnije, pod hipnotičkom regresijom, on se prisećao kako je njegova svemirska zavodnica želela da se domogne njegove sperme radi 'stvaranja specijalnih beba...'
    Ma kakva da je geneza ovakvih i sličnih izveštaja, mi moramo stalno imati na umu da su narodi širom sveta tokom čitave istorije izveštavali o ljubavnom kontaktu sa svim mogućim vrstama natprirodnih bića. Ostaje dilema: ili su vanzemaljci izvodili svoje ljubavne eksperimente već hiljadama godina - ili takve priče udovoljavaju jednoj duboko usađenoj socijalno-psihološkojh potrebi. Sve dok se ne prezentuju neki čvrsti medicinski dokazi, moražemo više verovati ovoj drugoj hipotezi. Ali kad pogledamo u nebo, u beskraj svemira i zapitamo se da li smo zaista sami u celom svemiru, tada...