Tajni Svemirski Eksperiment

   Nema nikakvih službenih ni neslužbenih informacija o polnim odnosima i iskustvima u svemiru. To se sigurno nije dogodilo u istoriji ruskog i sovjetskog svemirskog istraživanja'. Međutim, šta je istina? Već godinama kruže priče da su Rusi i Amerikanci sprovodili tajna istraživanja o polnim odnosima u bestežinskom stanju, ali su Moskva i Vašington to redovno demantovali.
    Iako se malo zna o mogućnosti ljubavi u svemiru, naučnici su 'zaključili' da je gotovo nemoguće voditi ljubav tamo gore zbog bestežinskog stanja, ali i slabijeg rada reproduktivnog sistema kod ljudi.

NASA je prilično tajanstvena o temi ljubavi u svemiru, ali stručnjaci ih sve više teraju da daju odgovore kako je to činiti u svemiru, kao i je li moguće začeti dete u nultoj gravitaciji. Ako bi se dete ikad rodilo na Marsu, ono bi se moralo prilagoditi različitim uslovima u novoj sredini te bi se tako kroz nekoliko generacija stvorila nova vrsta. Pravi izazov je i sam poljubac jer se cijelo vrijeme morate boriti da ostanete povezani.
    Ljubav u svemiru verovatno će biti topliji i vlažniji nego na Zemlji, jer nulta gravitacija ne može održati telesnu temperaturu. Bestežinsko stanje može izazvati poteškoće i oko izvođenja samog čina. Proučavanje bi se trebalo koncentrsati na uticaj svemirske oklinie tokom kritične faza života, poput reprodukcije i razvoja, oplodnje, embriogeneze, trudnoće, rođenja te postnatalnog sazrevanja. 
    Iako nulta gravitacija može biti prava blagodat za neke delove tela, uočene su brojne fiziološke promene tekom putovanja u svemir, pa su tako muškarci primetili blagi pad u veličini svog polnog organa zbog nižeg krvnog pritiska u svemiru, a smanjen je i broj spermatozoida. Kod žena je puno slabija proizvodnja jajašaca, a stopa spontanih pobačaja kod astronautkinja je povećana.
     Vanna Bonta je nakon leta u mikrogravitaciji 2006. godine dizajnirala 2SUIT, odeću koja bi olakšala muke s intimnošću u bestežinskim stanjima. Odeću je proizveo i testirao History Channela te dokumentovan u seriji 'Svemir'. Opisali su je 'kao mali korak za ljudsku kolonizaciju svemira'. Dizajnirana je kao utilitaristička odeća s aplikacijama koje olakšavaju intimnost i stabiliziraju fizičku blizinu u mikrogravitacijskim sredinama. Može se nositi samostalno ili je priključiti na drugi model te tako omogućiti ljudima da budu blizu bez preteranog napora. Uz to može uskladištiti telesnu toplinu i iskoristiti je u hitnim situacijama.
     Dokazano je da ljudski hormoni, a i pokretljivost spermatozoida zavise o gravitaciji. Ono što se ne zna je kako će delovati kontracepcija. Parovi se mogu osloniti na pilule, ali nema dokaza da će lekovi koji deluju na Zemlji delovati i u svemiru.
    Još od prvog čovekovog odlaska u svemir, naučnike, a i javnost, zanimalo je pitanje začeća i rađanja ljudi u svemiru i na dalekim planetama. Menadžeri ruske kosmičke agencije kažu da su prvi eksperimenti krenuli od insekata - u svemiru se pratilo razmnožavanje domaće muve i drozofile. Posle se prešlo na životinje, pacove i pse, i ti eksperimenti su vršeni još ranih šesdesetih godina. Davne 1966. godine u kosmos su poslat i jedan par pasa, Vaterjok i Ugaljok, koji su tamo proveli pune tri nedelje. Vaterjok je odmah izgubio dlaku i ubrzo po povratku na Zemlju uginuo, dok ej kuja Ugaljok nastavila da živi vrlo aktivno i po završetku ovog eksperimneta je iza sebe ostavila poprilični porod. Njeno telo se i danas čuva u Institutu biomedicinskih problema (IBPM) u Moskvi.
    Na moskovskom Institutu ovim eksperimentima rukovodi dr Ljuba Serova koja kaže: 'Obavili smo mnogo eksperimenata sa pacovima u svemiru. Oni nikada nisu imali problema sa parenjem u bestežinskom stanju. Zašto bi onda to bio slučaj sa ljudima? Kosmonautima za takve eksperimente nije potrebna posebna obuka. Tokom dugih svemirskih putovanja, emocionalne veze između astronauta će se verovatno formirati i bilo bi besmisleno očekivati da ne stupe u ljubavu vezu.
    Njena koleginica dr Ana Gončarova dodaje: 'Eksperimente vezane za ljubav u kosmosu možemo realizovati samo ako u orbitu pošaljemo bračne parove ili mlade ljude sa dugim i stabilnim vezama.

    Prvi tajni eksperimenti obavljeni su još 1982 na orbitalnim stanicama 'Saljut 7' i 'Mir'. Ovaj eksperiment i nije bio toliko tajan čim su o njemu pisale novine još iste te godine, a na astronautičkom kongresu u Minhenu, 1983. godine, eksperimente na 'Saljutu 7' oštro je napao italijanski lekar dr Gido Mutke.
    Sa Svetlanom Savickajom su tada nedelju dana na stanici radili kosmonauti Antolij Berezovoj, Valentin Lebedjev, Leonid Popov i Aleksandar Serebrov. Kao predstavnik muške strane, u eksperimentu je učestvovao Serebrov, ali eksperiment nije dao očekivane rezultate.
    U svom dnevniku sa stanice, kosmonaut Lebedjev govori da je malo ko od kosmonauta bio oduševljen činjenicom da će i jedna leteti u kosmos, a da su odnosi između Serebrova i Savickaje, tokom njihove posete stanici, bili slični odnosu psa i mačke. Oni se nisu nimalo podnosili, a njihov komandant Popov je imao dosta problema da misiju uspešno privede kraju. Inače, Svetlana Savickaja je bila druga žena u kosmosu uopšte - pre nje je letela samo Valentina Terješkova.
    Engleskinja Helen Šerman je, takođe, provela sedam dana na stanici 'Mir'. Sa njom su bila četiri astronauta: Sergej Krikaljov, Anatolij Arcebarski, Viktor Afanasjev i Musa Manarov. I, mada ruskim i američkim kosmonautima nije dozvoljeno da govore o ovim eksperimentima, po spuštanju na Zemlju je Engleskinja izjavila da je na 'Miru' bilo 'fantastičnih eksperimenata'. Na jednom snimku iz kosmosa, za vreme njenog boravka na stanici, Šermanova se vidi kako lebdi u bestežinskom stanju, obučena u tanga gaćice roze boje. Bio je to detalj koji nije mogao da promakne novinarima. Kada su Krikaljova upitali da prokomentariše 'slobodne' snimke, on je lakonski odgovorio da je snimak autentičan i 'jednostavan'.
    U misiji 'Diskaveri' letela je Džen Dejvis sa astronautima Kentom Romingerom i Robertom Karbeom. Rukovodilac misije bio je Kertis Braun. Amerikanci su u svemir sa spejs šatlom slali nekoliko bračnih parova, od kojih su najpoznatiji bili Mark Li i Džen Dejvis. Dejvisova je posle toga izjavila da je jedna od najvećih prepreka na tom polju (mislila na mogućnost začeća u kosmosu), to što ne znamo kako uslovi kosmičkog leta utiču na genetsku strukturu embriona. Sve dok to ne odgonetnemo biće diskutabilni takvi eksperimenti, jer mogu uticati na život deteta koje je začeto u kosmosu.
    Sa ovim mišljenjem slaže se i Sergej Krikaljev koji je 1991/92. proveo 312 dana u kosmosu i 120 dana na Međunarodnoj kosmičkoj stanici (ISS) 2001. godine. Krikaljev je sa ženama, jednom Engleskinjom i dvema Amerikankama obavljao eksperimente na 'Miru', koji su poslužili da se dođe do, za sada, onespokojavajućih zaključaka.

    Po povratku iz svemira, kosmonauti redovno idu na rehabilitaciju zbog negativnog uticaja bestežinskog stanja na organizam, a oporavkom posada orbitalnih stanica bave se timovi stručnjaka. To je posao za psihijatre i lekare sub-specijaliste, kao što su kosmički oftamolozi i ginekolozi.
    Tokom svemirskih letova najviše strada muskulatura, pa kosmonauti u okviru rehabilitacije, ponovo uče da hodaju. Strada im i nervni sistem zbog čega postaju razdražljivi i nervozni, a tu su i prolazni problemi vezani za potenciju. Kad se stigne u orbitu, prva tri dana dolazi do većeg priliva krvi iz donjih delova tela u gornji, pa organi u donjim delovima tela ne dobijaju dovoljno krvi, a posledica toga je rapidno smanjenje njihovih funkcija. Zahvaljujući eksperimentima, naučnici sa Instituta za biomedicinske probleme su smislili način da to veštački nadohnade. U tu svrhu je u Centralnom naučno-istraživačkom institutu za kosmičku medicinu u Moskvi napravljeno specijalno odelo čiji donjideo podseća na metalne pantalone. Iz njih je ispumpan vazduh i, kada padne pritisak, krv ispuni organe donjeg dela tela. Kao nus-proizvod ovih pantalona nastao je 'vep', popularni aparat koji služi vraćanju muške potencije i uspostavljanju normalnih funkcija muškog polnog organa, jer vakuum pomaže vraćanju tonusa krvnih sudova u nižim delovima tela i organa karlice.
    U prostranom i hladnom svemiru psiha kosmonauta je na probi, bez obzira na dugotrajne pripreme pre odlaska u kosmos. Lekari iz NASA-e kažu da se veliki broj onih koji su leteli u kosmos žalio da im je na psihu loše uticalo plišano, crno nebo i ogromne zvezde, objašnjavajući da kosmonautima zvezde ne svetlucaju noću kao nama, zato što u vasioni nema vazduha.

Astronauti su govorili daje teško gledati te ogromne nepokretne baterije, a mnogima se činilo i da ih zvezda hipnotiše. Osećaj bliske opasnosti loše je doprinosio i opštem stanju zdravlja vasionskih putnika.
    Zbog uslova bestežinskog stanja, parovi bi morali da ulažu veliki napor približavanja, da se slučajno 'ne razlete na sve strane', a ljubavni čin u kosmosu moguć je samo ako se koriste specijalno pričvršćeni kreveti. Kako kažu stručnjaci iz Američke kosmičke agencije, klasična ljubavna poza u kosmosu je isključena, dok je za sve ostalo potrebno niz raznih pomagala - od elastičnih pojaseva i kaiševa, do naduvanih tunela u svemirskim brodovima u kojima bi se simulirali uslovi kakvi su na Zemlji.
    Dakle, odnos u kosmosu je moguć, ali, odgovor na glavno pitanje još nije dostupan naučnicima. Ovo se odnosi na začeće i život ljudi u svemiru. Dr Ljuba Serova kaže da je jedna od najvećih prepreka na tom polju to što se ne zna kako uslovi kosmičkog leta utiču na genetsku strukturu embriona. Kosmonaut koji provede u orbiti godinu dana dobije deset puta veću dozu radijacije nego bilo koji stanovnik naše planete. Kod deteta, sve i da se rodi u kosmosu, atrofirali bi mnogi mišići, a kosti bi bile lomljive kao staklo. Dete bi imalo tako slab imunitet, da bi mu smetala i najmanja promaja. I najbezazlenija prehlada bi se po njegov život kobno okončala.
    Jedan od direktora NASA-e, Brajan Velč, po pitanju razmnožavanja ljudi i života u svemiru je kategoričan, i kaže: 'U svemiru mogu živeti i preživeti samo mutanti. To znači, ako bi jednog dana, na primer, naselili Mars i tamo ostali da živimo, morali bi krenuti od grupe dobrovoljaca koji bi se, iz generacije u generaciju, navikavali na život u kosmosu, sve dok ne bi stvorili ljudskog mutanta koji bi bio sposoban da se nesmetano razmnožava i živi u uslovima pod kupolama marsovih gradova, da živi i da se rađa u veštačkoj atmosferi. Da bi to postigli potrebno je desetak hiljada godina i oko 30 generacija ljudi rođenih u kosmosu.
    Da li ovo sve spada u naučnu fantastiku? Da, ali to je jedini način da čovek, pa makar i kao mutant, živi u kosmosu. Pogledajte prve ljude i današnje - dele ih milioni godina: da sad, hipotetički gledano, neki naš pra-pra-predak iz afričke savane, visok jedva metar i nešto, ugleda današnjeg čoveka - njegovog potomka, šta bi ovaj bio za njega? Čudovište - mutant, naravno, pogotovo ako bi još bio obučen po poslednjoj modi. Ova misija, danas nemoguća, već ssutra može biti moguća, a život na drugoj planeti biće, kao danas život u drugom gradu.