Lebensborn Projekat

    Nacistički teoretičar Hans Ginter čvrsto je verovao i pisao je sledeće: 'Nordijski čovek je najlepše ljudsko biće na svetu. I po inteligenciji i po svojoj izuzetnoj pojavi, on je superioran. Nordijac je svetlokos i ima plave oči - kralj nad kraljevima u odnosu na sve ostale ljudske rase na Zemlji.'

   Priroda je međutim opovrgla ubeđenja ovog nadriteoretičara. Godine 1932, dakle pre nego što je postao Rajhskanselar Nemačke, Adolf Hitler i suosnivači Nacional socijalističke partije, napismeno su saćinili nacrt kako treba da izgleda nova ljudska rasa koja će ostvarivati planove za hiljadugodišnju svetsku dominaciju. Deca super rase odgajala bi se tako da bi odgovarala željenom izgledu i osobinama Nordijaca. Treba da budu: visoki, stameni, hrabri, odlučni, pouzdani i naravno - plave kose i plavih očiju. Nacizam bi im bio životni put, a Adolf Hitler bio bi njihov bog. Ovaj projekat nazvan je 'Lebensborn', u prevodu - biće životno dobrog porekla (pedigrea), 'vrelo života'.
    Avgusta 1936.g. Himler lično otvara prvi Lebensborn u predgrađu Minhena u dvorcu 'Štajnhoring' (slika levo). Lebensborn se bavio genetskim odabirom, genetikom žena sposobnih da rađaju zdravu, pametnu i lepu decu od oficirskog korpusa SS. Sistem je imao svoje Domove majki i Domove dece. Ukupno je bilo 6 takvih specijalnih domova dece i 17 domova majki. Za decu rođenu u okviru programa 'Lebensborn', podmornicama 'Konvoja firera' dostavljane su komponente za pripremanje plazme krvi do podmorničkih baza u Konstanci (Rumunija), a dalje avionima u zamak 'Geteburg'. Na teritoriji Rumunije kao prelaznu bazu nacisti su koristili starinski nemački zamak 'Braun', koji je danas poznatiji kao 'zamak Drakule'. Program Lebensborn pustio je korene i u Rumuniji a posle završetka rata ga je nastavio agent nemačke tajne službe Nikolae Čaušesku, pošto su lični specijalni odredi lidera zemlje, bili popunjavani iz dečjih domova, uspostavljenih u okviru programa 'Lebensborn'. Plazma krvi se pripremala na osnovu 'žive vode', dobijene iz kraških pećina ispod jezera Rica. Osveštavala se specijalnim molitvama nacističkih magova, zamrzavala se i transportovala u namenjena mesta u srebrnim kanisterima. Koordinacija naučnih radova, povezanih sa transfuzijom krvi i projektom kloniranja, vodila se iz zamka 'Geteburg'. Tajni program genetskog kloniranja, koji je nosio šifrovani naziv 'Tor' odvijao se u laboratoriji Lebensborn br. 1146. u bavarskim Alpima. Za realizaciju genetskog zadatka projekta 'Tor' bilo je odabrano dvanaest najlepših plavookih, plavokosih devojaka sa kneževskim genetskim sastavom (italijanskih, španskih i nemačkih grofova i baronesa).

   Rasističke standarde uspostavio je Alfred Rozenberg, poznati teoretičar nacističke partije, tehničke pojedinosti izgradio je Hajnrih Himler, nekadašnji učitelj i odgajivač živine, a kasnije poglavar Gestapoa i, kasnije dželat odgovoran za smrt miliona ljudi. Prema tom planu, osnovan je čitav tim agenata za 'rasni odabir' sa ciljem da po svetu pronalaze plavokose i plavooke devojke i žene koje treba da postanu 'priplodni materijal' za stvaranje super arijevske rase.
   Pouzdani ljudi raširili su se po zemljama koje je Hitler nameravao da osvoji: Norveškoj, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Britaniji, Kanadi, Australiji i Americi. Slika levo: jedan od nacističkih 'rasadnika' beba.
    Kad je Nemačka okupirala Evropu, mnoge od tako 'markiranih' devojaka i žena su pohapšene, poslate u Nemačku i na silu uvedene u spiskove tajnog Lebensborn projekta. Trebalo je da posredno pomognu da se ostvari velika Nemačka sa planiranih 120 miliona superarijevaca. To bi se ostvarilo tako što bi te žene oplodili 'najelitniji, najbolji i najsavršeniji' članovi SS grupacija, te da se tako konačno izpuni nacistička 'nadmoć arijevaca'.
    Nemci, koji su sami želeli da se priključe tom programu, morali su da dokažu da još od 1750. godine imaju čisto poreklo, te da su u potpunoj fizičkoj i psihičkoj snazi - bez ijednog nedostatka. I tu je nejasno kako su arijevci zamišljali stvaranje 'čiste arijevske rase', a dovodili su nepoznate žene i devojke iz raznih zemalja Evrope koje su samo po svom izgledu odgovarale željenim standardima?! Ali, tada nije bilo važno da li u ovome ima ikakve logige, bilo je bitno ostvariti ono što je njihov voljeni Firer zamislio i naredio.
    Stvaranje čiste arijevske dece bio je cilj Lebensborn projekta, kao i osvajanje sveta. Hajnrih Himler bio je ubeđen da bi takva deca omogućila potom Nemačkoj da osposobi još 600 divizija - udarnih SS trupa do 1972. godine. Zato su ohrabrivali esesovce bez dece i njihove supruge da pojedinačno potraže druge partnere i da rađaju što više dece. Himler je čak izdao naredbu SS pripadnicima da ustanove 'domove za odmor' gde bi se vojnici mogli sastajati sa mladim, idealistički nastrojenim devojkama iz omladinske 'Hitler Jugend' organizacije.

    Stotine mladih žena i devojaka dobrovoljno se javljalo s obećanjem da će za Firera i Treći Rajh roditi i po nekoliko dece. Za svaku Nemicu koja ima više od troje i četvoro dece, ustanovljen je čak i 'Mutter Kreuz' - 'Majčinski krst' kao odlikovanje.
    Glavnokomandujući SS general nemačke policije u okupiranoj Norveškoj, Vilhelm Redis, započeo je sveobuhvatnu Lebensborn kampanju u kojoj su nacističko medicinsko osoblje i rasistički stručnjaci 'radili' sa nemačkim vojnicima, ubeđujući ih da treba da oplode devojke i žene izabrane u Norveškoj. Kao rezultat te akcije, stotine majki i njihove bebe su 'nestale' i prebačene tajno u Nemačku.
    Lebensborn projekt bio je najstrože čuvani tajni plan i moguće je da ne bi nikad ni izašao na svetlo dana da nisu postojali snimci koje su pravili nacistički istoričari, pa je ponešto i 'procurelo' u javnost. Godine 1944. - pre nego što je Lebensborn plan obustaljen - procenjuje se da je rođeno više od 42.000 dece od majki dobrovoljaca i ljubavnih robinja koje su oplodili SS vojnici u tajnim klinikama širom Nemačke i okupiranim zemljama. Pretpostavlja se,, međutim, da je oko 200.000 plavokose i plavooke dece oteto po okupiranim zemljama i otposlato u Hitlerov Treći Rajh. Prema nekim istraživanjima, znatan je i broj dece rođene 'iz veselog drugarstva' i dozvoljenog ljubavnog odnosa - a za dobrobit zemlje i nacije. Kao ishod toga, usledilo je na hiljade smrti te iste dece!


    Ali, kao što to obično biva, stvari nisu krenule u željenom pravcu.U ovom slučaju, desilo se ono najgore. Naime, mnogim novorođenim bebama - čiji dolazak na svet je trebalo da obraduje Hitlera - počele su da tamne oči. Nacistički naučnici bili su više nego užasnuti kad je kosa tih beba od svetloplave postajala smeđa i crna.
    Odmah su sprovedena hitna ispitivanja. Pomahnitali i po zlu poznat nacistički lekar, dr Jozef Mengele, novčano podpomognut od Instituta 'Car Vilhelm' iz Berlina, pokušao je da potraži odgovore među decom iz koncentracionog logora Aušvic u Poljskoj. Mengele se pitao: 'Može li boja očiju da se promeni? Može li kosa da potamni zbog stalnog izlaganja svetlosnim zracima?' Slika levo: kontrolna merenja radi provere.
    I tako, ono što je iz satanskih razloga bila želja i san Adolfa Hitlera - Himlerov rasistički medicinski eksperimet dovodi na kraju do svoje suprotnosti - do odluke da gasom poubijaju sopstvene 'superbebe' jer nisu ispunile rasističke kozmetičke standarde! Tek to postaje super čuvana tajna nacističkog Rajha.

   Kako se Treći Rajh počeo raspadati, Hitler, u svom razjarenom i neobuzdanom besu, naredio je da se unište sva 'Lebensborn' deca. Mnoštvo majki je osujetilo ovaj suludi plan, a ubrzo i dolazak savezničkih vojnika. Nije poznato koliko je dece poubijano, umrlo ili im je zabranjen povratak kućama. Dolazeće američke trupe nabasale su na jedno napušteno porodilište sa oko 50 gladnih mališana.
    Deci rođenoj u Norveškoj, koja su još uvek nosila prezimena svojih majki, nije dato nemačko državljanstvo, a nova administracija Norveške, okupirane još 1940. godine, odbila je da primi decu između dve i tri godine 'smatrajući ih potonjom potencijalnom grupom izdajnika'! Na kraju, ta deca su ipak poslata u neutralnu Švajcarsku, smeštena u sirotišta, a posle toga i usvojena. Crveni krst je nekolicinu vratio njihovim rođacima u Norveškoj.
    Trupe Sjedinjenih Država našle su 6. maja 1945. godine preko 200 napuštene dece u lebensborn klinici Štajnhering kraj Frnkfurta, ako i nekoliko majki i žena u drugom stanju. Ostale majke i osoblje su se razbežali. Američka vojska zbrinula je tu decu od koje su mnoge kasnije usvojili Amerikanci. Samo nekoliko majki uzelo je svoju decu posle završetka rata. Neke su strahovale da se vrate u svoju postojbinu sa 'rasnim, Lebensborn detetom'.


    Znatnom broju dece koja su izbegla gasne komore izgubio se trag nakon smeštaja po domovima za siročad u Nemačkoj. Dešavalo se da su neka deca najzad zbrinuta zahvaljujući nemačkim devojkama koje su kasnije postajale neveste okupatora. Slika dole levo: jedno od Lebensborn porodilišta.
    Kada se rat završio, saveznički istražitelji uzalud su pokušavali da prikupe sve činjenice i podrobnosti u vezi sa super-rasističkim programom. Nacisti su, u stvari, na suđenju u Nirnbergu, optuženi zbog 40.000 otete plavokose dece iz Poljske koja su podvrgnuta svakakvim zlokobnim rasističkim eksperimentima, ali uzalud - uvek se nailazilo na zid ćutanja kod svih koji su, na bilo koji način, bili umešani u Lebensborn projekat, uključujući tu i zvaničnike - pa i majke koje su izgubile svoju decu po okupiranim zemljama. Zavera ćutanja - sem u vrlo retkim slučajevima - ostaje i dalje neprekinuta.  
    Pa ipak, ne može se zauvek zanemarivati istina, o čemu svedoči ispovest jednog Lebensborn deteta - sada odraslog čoveka koji je uneo malo svetla u mračne tajne nacista.
    Posle više od dve decenije od Drugog svetskog rata i izuzetno retko i vrlo stidljivo, počele su se pojavljivati ispovesti planski rođene dece pod nacističkom kontrolom tokom gnusnog i monstruoznog Hitlerovog 'Lebensborn' plana za stvaranje super rasnih arijevaca koji bi jednog dana - 'zagospodarili' svetom. Srećom, zahvaljujući bezmernim žrtvama svih savezničkih vojski nacizam je pobeđen, ali je ostavio dubok trag u mnogim zemljama Evrope.
    U pokušaju da otkrije tajnu svog rođenja, Olaf Ziner-Švedeman, visok čovek plavih očiju, iz malog mesta Švarcvald pokraj Štutgarta, morao je da sazna i doživi mnogo bolnih trenutaka, naročito tokom svog detinjstva. On je, u stvari, jedno od 2.800 dece rođene u nacističkoj Lebensborn klinici u Štajnheringu kraj Frankvurta, prvoj klinici takve vrste u Nemačkoj.
    Odrastao je pokraj fanatično nacistički nastrojene majke koja je na sve moguće načine nastojala da i sina zadoji takvim ubeđenjem. Uspinjala se njegova majka, Ana Marija Švedeman, iz sve snage da ubedi Olafa da je on 'poseban' i predodređen za nešto veliko u životu, ali je vremenom, kako je Olaf rastao, postigla suprotan učinak, jer je uskoro postalo očigledno da je njeno dete mrzi. Ipak, sve do svoje smrti 1976. godine bila je prava noćna mora za svoga sina.
    Olafova majka bila je pripadnik nacističke partije od rane mladosti - i to vrlo aktivan. Otac, Maks Ziner iz Bunišugena, takođe je bio ubeđeni nacista još kao član Hitler Jugneda - omladinske organizacije nacista. Učestvovao je u ratu na ruskom frontu gde je 1943. godine ranjen, ali je preživeo rat i vratio se u Nemačku. I Maks je, poput odabranika za stvaranje super rase, bio visok, svetle kose i plavih očiju. Slika levo: unutrašnjost jednog od porodilišta.
    Olaf priča: 'Roditelji mi nisu živeli zajedno, a venčali su se tek tri meseca pred moje rođenje. Ispočetka su se izgleda voleli, ali ga je majka posle omrzla. Zbog toga sam oca video svega desetak puta u životu. Olafova majka, budući da je bila lepa, plavokosa, zelenoplavih očiju, dobrovoljno se prijavila klinici Štajnhering 'kako bi ispunila svoju dužnost prema Trećem Rajhu i svom omiljenom vođi, Hitleru.' Odmah po rođenju uzela je svoje dete i nastojala da ga sama othrani i vaspita i to pod vrlo strogim nadzorom. Olaf još kaže: 'Kada sam bio mali, majka me je tukla ako bih zaplakao. Terala me je da stojim mirno kao vojnik i to jako dugo, činilo mi se satima. Govorila mi je da sam posebno dete i da ću jednog dana vladati svetom. Ali, kada je shvatila da je rat izgubljen, počela je da mi prebacuje da sam joj teret, da sam 'uspomena' na naciste i da bi najbolje bilo da umrem. Bila je ogorčena i besna, naročito kada bih je ispitivao o nacistima i kao se tada živelo.

    Iako je Olaf znao svoje poreklo, nikome o tome nije pričao. Poverio je to tek engleskom novinaru koji je to objavio. On kaže: 'Nikome nisam govorio o svome poreklu, jer to nije bila stvar kojom bi se čovek ponosio. U školi nismo apsolutno ništa učili o tome. To je još uvek tajna o kojoj se malo zna. Razumljivo je što me je to zanimalo, jer to je bio moj život. Tek kad sam napunio 24 godine otišao sam u Štajnhering da vidim svoja dokumenta o rošenju. Ona nose SS pečat i stari germanski žig života.   
    Spiskovi sa imenima dece rođene u Štajnhering klinici zapisana su u starim nacističkim registrima - shodno nemačkoj pedanteriji. Oni su strogo čuvani i klasifikovani kao 'super tajni'. Njima su mogli da se koriste samo gradska službena lica kada bi neko od Lebensborn dece zatražilo svoju krštenicu.
    Olaf je samo jednom sreo još jednog Lebensborn dečaka čija se majka družila sa njegovom. Međusobno su razgovarali samo o svojim majkama. Nisu se usudili da dotiču zajedničku tajnu rođenja. Stideli su se. O svojoj majci Olaf je govorio da je bila veoma obrazovana, iz dobre porodice, pa je u njemu pobudila zanimanje za muziku, kulturu, arhitektutu, ali je ipak ostala nacista do kraja života.
    Mrzela je Jevreje, iako, kao dobro obrazovana osoba nije mogla da im ne prizna svetska dostignuća u književnosti, muzici, slikarstvu... Ipak, i ona je išla u krajnje suprotnosti, pa je sve više pokušavala da kod sina izazove osećaj inferiornosti - dakle sve suprotno od poletnih nacističkih ubeđenja iz detinjstva o 'natčoveku koji treba da zavlada svetom'. Te protivrečnosti prouzrokovale su da Olaf krene sasvim drugim putem, od kojih bi se Hitler i Himler sada okretali u grobu. Slika levo: naslovna strana nacističkog žurnala 'New people' iz 1938. godine.
    Olaf nastavlja svoju neveselu priču: 'Postao sam, u stvari, homoseksualac. Hitler se zaista nikako ne bi mogao ponositi sa mnom, a i majka mi je govorila da bi u Trećem Rajhu ljudi poput mene završili u gasnim komorama. Bila je, razumljivo, protiv mojih naklonosti, ali to je proizašlo iz spleta okolnosti u kakvima sam živeo. Oca praktično nisam mnogo poznavao jer nije živeo sa nama. Odao se piću i drogi i umro u 63. godini u krajnjoj bedi, kao beskućnik. Pa, nije ni čudo.
    U mladosti, kao  16-godišnjak, Olaf Zimer Švedeman pristojno je živeo kao baletan. U Parizu je tri godine bio u grupi D'Arcy sa kojom je proputovao Evropom, da bi najzad, super rasni Nordijac proveo dosta godina u Izraelu! Kakva ironija sudbine! Na kraju sam zaključuje: 'Nadam se da će svet naučiti nešto od onoga što se u Nemačkoj događalo Nemcima poput nas. Stidim se što sam Lebensborn dete. I zato nikada neću biti ponosan što sam nemac. Međutim, veoma sam ponosan što sam ljudsko biće. Nacistički eksperimenti vršeni za vreme rata navodno su uništeni i prekinuti su nakon kapitulacije Nemačke. Međutim, izgleda da su to bila obaveštenja za javnost. Mnogi njihovi eksperimenti nisu nikada prekidani, samo su se prebacivali na neku drugu teritoriju.
    Pitanje je da li je i Lebensborn projekat ikada u potpunosti prekinut, s obzirom na nacističku fanatičnost i doslednost svojim idejama, kakve god one stravične bile.