Istraživanje Fenomena Sna
Trećinu života provodimo u snu, ali zasad o njemu vrlo malo znamo. A, zdrav i okrepljujući san predstavlja zalog dobrog raspoloženja, osećanja i velike radne sposobnosti. Koliko treba spavati da bi dnevna aktivnost bila optimalna? Da li je moguće skratiti trajanje sna na minimum da bi se na račun toga uvećao aktivni deo čovekovog života? Da li bi se moglo na bilo kakav način upravljati snovima? Kako da se objasne takve pojave u snu kao što su stvaralačka obasjanja?
Osmeh na lice: 
Sanovnik i Snovi - Ostali Tekstovi
* Klik Gore na ikonu - Prikaz; * Ponovni Klik - Brisanje
Dugo godina niko nije sumnjao da su san i budnost stanja koje stoje jedno naspravm drugog, kao dve sušte suprotnosti. Pa, ipak, papirna traka elektroencefalograma sa zapisanim moždanim signalima usnulog ispitanika donela je senzacionalnu vest - san je proces ne manje složen i raznolik od stanja budnosti, samo što je organizovan na jedan posve poseban način.
Na encefalogranu su se izdvajale dve faze toga procesa - spori i brzi snovi. Oni se po pravilu smenjuju, pri čemu sa približavanjem zore periodi brzog sna postaju duži, a pred buđenje ovaj može potrajati i preko trideset minuta ukupno na tu fazu sna otpadaju 1,5 - 2 časa.
Proučavajući encefalogram 'brze' faze sna, istraživači su utvrdili da su za nju karakteristični 'isključavanja' veze sa spoljnim svetom i, istovremeno, energičan rad mozga, ubrzana razmena materije u tom našem organu i - potpuna malaksalost. Šta mi to u stvari radimo kada smo u brzom snu, kakvim se tada poslom zapravo bavimo? Ispostavilo se da 'posmatamo' ono što sanjamo. Čine to svi ljudi bez izuzetka, samo što ih jedni pamte, a drugi zaboravljaju, jer organizam bez njih ne može. Kod onih ljudi koji su, pod prinudom eksperimenta, ostajali dugo bez te faze sna, karakter bi se drastično izmenio i oni bi postajali razdražljivi, uznemireni i nepoverljivi.
Sanja se crno belo i u boji. U jednom istraživanju ispitano je šest hiljada ljdi koji su pamtili snove i 26% anketiranih sanjalo je u boji. Smatra se da snove u boji sanjaju po pravilu emocionalniji ljudi, a u crnom beloj boji, oni racionalniji, to jest, da te razlike odgovaraju procesu mišljenja, pa čak i vrsti delatnosti. Od značaja je i sama paleta boja u kojoj se sanja. Nijansama plavog i zelenog obojeni su snovi spokojnih osoba, dok crvene nijanse u snu signaliziraju stanje uznemirenosti.
Prema mišljenju nekih stručnjaka, niej bez smisla ni broj lica koja se javljaju u snu. Što više se ličnosti pojavljuje, to je veća verovatnoća da će čovek ujutro biti dobro raspoložen. Onaj koji odveć dugo spava, pa prema tome, u toku noći 'gleda' previše svojih snova, budi se trom i umoran. Izgleda da izraz - ispavati se - ne odgovara značenju reči - odmoriti se. To dolazi od toga zato što je gledanje snova težak psihološki posao.
Najviše pristalica ima hipoteza o adaptacijskoj ulozi sna. Prema toj hipotezi, našem mozgu je neophodan odmor, ali - svojevrstan i poseban. Mozak se isključuje iz spoljnjegsveta da bi 'zaveo red' u informaciji koju je dobio u budnom stanju, on na neki način - revidira informaciju, ponovo je pregleda. Dnevni događaji i utisci ponovo se sređuju prema značenju, vrši se preraspodela na hijerarhijskim lestvicama važnosti sazdanog. Nešto što se činilo drugostepenim i slučajnim, podiže se na najviši nivo, a nešto što je imalo privid da je značajno, sada se odlaže u arhivu. Upravo sa ovim ponovnim sređivanjem događaja, ta hipoteza povezuje neobične činjenice 'stvaralaštva u snu'.
Setimo se samo neobičnog slučaja da je tvorac periodnog sistema elemenata Mendeljejev, sanjao taj peridoni sitem elemenata. Glavna hemičareva ideja proistekla iz premeštanja misli u snu, misli koje su se inače bile obrazovale u toku prethodnih dana, javila se u mozgu na najvišem nivou hijerarhijskih informacionih lestvica. Kada se već u snu dolazi do sličnih stvaralačkih obasjanja, zar se ne bi moglo pokušati nešto što bi stimulisalo stvaralaštvo u snu premeštanjem ideje kojom se bave čovekova uobrazilja i um na najviši stepen hijerarhije, i što bi taj proces načinilo ne spontanim, već podložnim upravljanju? Reklo bi se da su tim procesom na neki način vladale određene osobe, koje su, razmišljajući o važnim i za njih zanimljivim pitanjima pre nego što će utonuti u san, oni bi ponekad ujutro imali spreman odgovor i rešenje problema.
Ali, kako da se svi ljudi nauče ovoj noćnoj prognostici? Možda bi se pred san trebalo upuštati u svojevrsnu seansu samosugestija ili autogenog treninga, selekltivno se orijentisati, pre nego što će biti isključeni signali iz spoljnog sveta, na strogo zadatu stvar. Može li se čovek nadati da će ona, ta stvar, u stanju sna biti najprimetnija, najistaknutija u paketu podataka koji se javlja u snu? Kako da se rešavaju ta pitanja, sugeriše tumačenje adaptacijske funkcije sna koje nazivaju istraživačkom koncepcijom. Njen autor je doktor medicinskih nauka V.S.Rotenberg. O čemu ta koncepcija govori?
Čoveku je svojstvena težnja da se snađe i u najkomlikovanijoj situaciji i problemu. Ali, da bi se oni mogli rešiti, neophodan je izuzetan psihološki napor, koji je nekada veoma teško izdržati. Čovek sa nečim takvim ne može da iziđe na kraj u budnom stanju. Ne retko ono što se nije dalo rešiti preko dana, rešava san kroz svoje slike, čineći nešto što liči na odmotavanje klupka dnevnih briga i problema.
Na neki nepoznat način, u fazi brzog sna javljaju se neke bočne asocijacije koje su sposobne da se suoče sa nekim nestandardnim zadatkom. Ali, sposobnost da se on i reši, leži u osnovi procesa stvaralaštva. Tako, istraživačka koncepcija približava probleme sna problemima stvaralaštva, a sadržaj sna - sadržaju stvaralačkog zadatka. Zar se u tu koncepciju ne uklapa i neverovatni san kompozitora Dmitrija Šostakoviča?
Godine 1929. naručili su od mladog kompozitora muziku za operu 'Nos', prema Gogoljevoj pripovetci. Kompozitor Šostakovič je dosta brzo komponovao prva dva čina, a onaj završni nikako mu nije polazio za rukom. Ni njegovi napori, ni srditi prekori naručilaca, ništa nije pomagalo, rad na trećem delu ne samo što nije išao kako valja, već uopšte nije išao nikako. I, Šostakovič je iznenada sanjao da je već utvrđen dan premijere i da mora da prisustvuje generalnoj probi predstave na koju - on zakašnjava. Šostakovič ulazi trkom u pozorišnu salu i začuđen, obamire u poslednjim redovima partera. Na sceni je već treći čin i autor razgovetno čuje muziku. Spektakl je završen, zavesa se spušta, a dvoranom se prolamaju aplauzi, publika poziva na pozornicu autora, dirigenta i muzičare. Muzikukoju je uo u snu, Šostakovič je ujutro zapisao po sećanju, a onda je uze da radi nad tom skicom.
Istraživačka koncepcija podvlači sledeće - savršeno nezavisno od toga da li je odustajanje od istraživanja koje smeta stvralačkom radu izazvano samim zadatkom ili okolnostima koje su se oskomlikovale, ono iziskuje kompenzaciju i nalazi je, ponajviše u brzom snu. Slična kompenzacija je sama po sebi poseban vid stvaralaštva, samo sa lokalnim zadacima. Prema pomenutoj koncepciji, san izražava dubinska stremljenja ličnosti, pa smo, znači, u pravu kada postavljamo pitanje stimulisanja stvaralaštva u snu.
Naučnici već odavno vrše pokušaje upravljanja ljudskim snovima, ne stavljajući preda se zadatak da stvaralačku delatnost u snu intenziviraju. Tehnika upravljanja je ovakva: na usnulog ispitanika deluje se posredstvom raznih zvukova, mirisa, povišavanjem ili snižavanjem temperature, kao i sredstvima za nadražavanje čula ukusa. Ako bismo, koristeći se takvim bezazlenim pomaglima naučili da snevanje upućujemo 'nužnom kolotečinom', možda bi se moglo govoriti o usmerenom traganju za vrludavim rešenjem, o sigurnom izlazu iz teške životne ili konfliktne situacije. Sve bi nam to došapnuli, dok spavamo, usmereni snovi - rešenja bi se sugerisala stvranjem korisnih sadržaja.
Sadržaj sna sastoji se od kadrova, kao što se i reči sadrže od slova. Prvo da kažemo nešto o 'Mrkovljevom lancu'. Markovljev lanac predstavlja sistem gde verovatnoća prelasak iz jednog stanja u dr, zavisi samo od pređašnjeg stanja. Drugim rečima, svaka karika lanca vezana je samoza susedne karike, a šta se dešava ranije - ponekada na rastojanju od samo 2-3 karike - nije joj znano.
Kadar sna može da se predstavi karikom Markovljevog lanca koja 'zna' samo za svoje susede, to jest koja kao da se od njih razlikuje samo jednim 'slovom'. Kadrovi koji su međusobno udaljeni, već su 'neznanci'. Kada pamtimo samo upadljive kadrove sna, izostavljajući one prelazne - manje zanimljive, onda ono fantastično, nestvarno, haotično, čak i protivrečno 'ispadanje' karika dovodi tako reći do ponovne montaže sna, kadkada čudne i neshvatljive. Kada pak fiksiramo kadar za kadrom, svi prelazi u strukturnom filmusna postaju skladni, logični i dovršeni. A ako se za strukturu sna na neki način vezuje njegov sadržaj, možda će iskrsnuti mogućnost da se uđe u trag nekakvim zakonomernostima - kropz strukturu ka sadržaju, od ovofa ka analizi sadržaja - šta je ispušteno, a šta je zapamćeno.
Stav savremene medicinsko - biološke nauke je ovakav: kao prirodno fiziološko stanje organizma, san predstavlja važnu pretpostavku za održavanje zdravlja i čovekove radne sposobnosti. Neophodnost sna za normalno postojanje i za rad ne dovodi se uopšte u pitanje. I onda, kada se već iskristalizovao odnos prema snu i kada je priznata njegova važna uloga u ljudskom životu, dolazi hipoteza koja ga proglašava nepotrebnim i koja na san gleda kao na nekakav danak evolucijskom razvoju. Ta hipoteza nastala je u Engleskoj, a njen autor je Rej Medis koji je rukovodio laboratorijom za san pri Univerzitetu u Lafborou. Svoju hipotezu on je nazvao - teorijom nepomičnosti.
Prema toj teoriji, san nije fiziološki neophodan čoveku, u snu se ne odmaramo ništa više nego što to činimo u budnomstanju. Nema ni psihičke neophodnosti sna - ako čovek ništa ne sanja, to, prema mišljenju ovog naučnika, ne treba dovoditi u vezu sa psihozama ili drugim bolestima. Autor ove teorije nudi dva objašnjenja. Prvo bi se moglo nazvati istorijsko - genetičkim. U raznih životinja, neophodnost sna varira. Trajanje sna kod njih zavisi od utroška energije u pribavljanju hrane. Oni što troše mnogo snage da bi do hrane došli, mnogo spavaju - primer su grabljivice mesožderi, dok oni što do nje dolaze uz neznatan utrošak energije - spavaju malo, na primer slon ili krava spavaju samo oko dva sata. Čovek se kao biološka vrsta oslobodio potrebe da pribavlja hranu na bilo koji od ova dva načina, pa se javlja pitanje - da li je san neophodan?
Drugo obrazloženje je činjenica da postoje ljudi koji malo spavaju, odnosno i oni koji navodno uopšte ne spavaju. Njih autor ove teroije naziva 'besanim'. O njima, s vremena na vreme pišu i govore i mnogi mediji. Na primer, Serdar Mohamed, žitelj Lajapura u Pakistanu, nije mogao da zaspi četiri i po godine, dok čak 23 godine za san nije znao Iranac Medžir Zandi, a Luiđi Vaisanija iz Italije bio je budan 28 godina.
Dosta često se nailazi na ljude kojima je potrebno vrlo malo vremena da bi se ispavali. Tomasu Edisonu je bilo potrebno dva sata noćnog sna i nešto malo spavanja preko dana da bi se ose dobro i da bio u punoj radnoj sposobnosti. Poznati filozog Ogist Kont, mogao je raditi mesecima, tako reći bez spavanja.
Možda su malospavajući i nespavajući ljudi živi primeri koji potvrđuju nepotrebnost sna? Možda je njihov aktivni, a sasvim normalan besani život stvarna demonstracija atavizma sna. - Atavizam je pojava da se kod potomka iznenada pojave fizičke, psihičke ili biološke osobine koje su imali njegovi daleki preci, a koje su se izgubile tokom evolucije.
Treba li reći da je ova toliko paradoksalna hipoteza izazvala punu rezervisanost, a kod mnogih i negativan stav. Osnovni argument protiv nje jeste njena nedovoljn obrazloženost. Međutim, treba priznati da je veoma primamljiva perspektiva da se našem aktivnom životu doda još jedna trećina aktivnog života. Zar se ne bi našlo korisnih i značajnih zanimacija kojima bi čovek ispunio tako oslobođeno vreme?
Teorijski, vreme sna se može skratiti hemijskom blokadom strogo određenih moždanih struktura, a na tom načelu deluju sredstva za spavanje ili održavanje u budnom stanju, a izgleda i neke droge. Sasvim lako bi se mogle savladati teškoće skopčane sa hemijskom blokadom određenih centara u mozgu, zahvaljujući uspesima savremene neurofarmakologije, koja dopušta da se sintetizuju supstance sa selektivnim i usmerenim dejstvom. Komplikovanije je sa samim stanjem sna, budući da je on naročiti odlik rada, čiji je specifični karakter zasad još nejasan. Pa, i tu se može nadati da će uspesi neurofiziologije, kao i neurofarmakologije, pružiti naučnicima metode za veštačko stvaranje naročite reorganizacije u nervnim mehanizmima sna sposobnim da zamene prirodna 'preuređivanja' u mozgu. Takva kontrola i hemijsko delovanje omogućili bi da se stanje budnosti održava nedeljama, mesecima, pa čak igodinama. Međutim, da li će ta veštačka preuređenja biti u stanju da u potpunosti zamene prirodni san kod čoveka? Da li će stanje takve reorganizovane delatnosti mozga biti iste vrednosti kao i obična budnost sa svojim posebnim psihičkim funkcionisanjem?
I, šta će se dogoditi sa obradom informacija koje dolazi u snu? Možda će se radi njene revizije na kraće vreme čovekom mozgu priključivati kompjuter - što nije isključeno da se već dešava u tajnim laboratorijama čija istraživanja imaju potpuno drugu svrhu. Postavljajući slična pitanja, naučnici se u svojim prognozama ne odriču mogućnosti da dnevna doza sna bude smanjena.
Što se tiče dugog života bez sna, i zdrav razum i savremena nauka nagone da sa određenim oprezom govorimo o tome da li će korenito rušenje formiranih nervnih mehanizama biti stvar srazmerno jednostavna i savršeno bezbolna.
Sanovnik i Snovi - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Proučavajući encefalogram 'brze' faze sna, istraživači su utvrdili da su za nju karakteristični 'isključavanja' veze sa spoljnim svetom i, istovremeno, energičan rad mozga, ubrzana razmena materije u tom našem organu i - potpuna malaksalost. Šta mi to u stvari radimo kada smo u brzom snu, kakvim se tada poslom zapravo bavimo? Ispostavilo se da 'posmatamo' ono što sanjamo. Čine to svi ljudi bez izuzetka, samo što ih jedni pamte, a drugi zaboravljaju, jer organizam bez njih ne može. Kod onih ljudi koji su, pod prinudom eksperimenta, ostajali dugo bez te faze sna, karakter bi se drastično izmenio i oni bi postajali razdražljivi, uznemireni i nepoverljivi.
Prema mišljenju nekih stručnjaka, niej bez smisla ni broj lica koja se javljaju u snu. Što više se ličnosti pojavljuje, to je veća verovatnoća da će čovek ujutro biti dobro raspoložen. Onaj koji odveć dugo spava, pa prema tome, u toku noći 'gleda' previše svojih snova, budi se trom i umoran. Izgleda da izraz - ispavati se - ne odgovara značenju reči - odmoriti se. To dolazi od toga zato što je gledanje snova težak psihološki posao.
Najviše pristalica ima hipoteza o adaptacijskoj ulozi sna. Prema toj hipotezi, našem mozgu je neophodan odmor, ali - svojevrstan i poseban. Mozak se isključuje iz spoljnjegsveta da bi 'zaveo red' u informaciji koju je dobio u budnom stanju, on na neki način - revidira informaciju, ponovo je pregleda. Dnevni događaji i utisci ponovo se sređuju prema značenju, vrši se preraspodela na hijerarhijskim lestvicama važnosti sazdanog. Nešto što se činilo drugostepenim i slučajnim, podiže se na najviši nivo, a nešto što je imalo privid da je značajno, sada se odlaže u arhivu. Upravo sa ovim ponovnim sređivanjem događaja, ta hipoteza povezuje neobične činjenice 'stvaralaštva u snu'.
Setimo se samo neobičnog slučaja da je tvorac periodnog sistema elemenata Mendeljejev, sanjao taj peridoni sitem elemenata. Glavna hemičareva ideja proistekla iz premeštanja misli u snu, misli koje su se inače bile obrazovale u toku prethodnih dana, javila se u mozgu na najvišem nivou hijerarhijskih informacionih lestvica. Kada se već u snu dolazi do sličnih stvaralačkih obasjanja, zar se ne bi moglo pokušati nešto što bi stimulisalo stvaralaštvo u snu premeštanjem ideje kojom se bave čovekova uobrazilja i um na najviši stepen hijerarhije, i što bi taj proces načinilo ne spontanim, već podložnim upravljanju? Reklo bi se da su tim procesom na neki način vladale određene osobe, koje su, razmišljajući o važnim i za njih zanimljivim pitanjima pre nego što će utonuti u san, oni bi ponekad ujutro imali spreman odgovor i rešenje problema.
Čoveku je svojstvena težnja da se snađe i u najkomlikovanijoj situaciji i problemu. Ali, da bi se oni mogli rešiti, neophodan je izuzetan psihološki napor, koji je nekada veoma teško izdržati. Čovek sa nečim takvim ne može da iziđe na kraj u budnom stanju. Ne retko ono što se nije dalo rešiti preko dana, rešava san kroz svoje slike, čineći nešto što liči na odmotavanje klupka dnevnih briga i problema.
Na neki nepoznat način, u fazi brzog sna javljaju se neke bočne asocijacije koje su sposobne da se suoče sa nekim nestandardnim zadatkom. Ali, sposobnost da se on i reši, leži u osnovi procesa stvaralaštva. Tako, istraživačka koncepcija približava probleme sna problemima stvaralaštva, a sadržaj sna - sadržaju stvaralačkog zadatka. Zar se u tu koncepciju ne uklapa i neverovatni san kompozitora Dmitrija Šostakoviča?
Godine 1929. naručili su od mladog kompozitora muziku za operu 'Nos', prema Gogoljevoj pripovetci. Kompozitor Šostakovič je dosta brzo komponovao prva dva čina, a onaj završni nikako mu nije polazio za rukom. Ni njegovi napori, ni srditi prekori naručilaca, ništa nije pomagalo, rad na trećem delu ne samo što nije išao kako valja, već uopšte nije išao nikako. I, Šostakovič je iznenada sanjao da je već utvrđen dan premijere i da mora da prisustvuje generalnoj probi predstave na koju - on zakašnjava. Šostakovič ulazi trkom u pozorišnu salu i začuđen, obamire u poslednjim redovima partera. Na sceni je već treći čin i autor razgovetno čuje muziku. Spektakl je završen, zavesa se spušta, a dvoranom se prolamaju aplauzi, publika poziva na pozornicu autora, dirigenta i muzičare. Muzikukoju je uo u snu, Šostakovič je ujutro zapisao po sećanju, a onda je uze da radi nad tom skicom.
Naučnici već odavno vrše pokušaje upravljanja ljudskim snovima, ne stavljajući preda se zadatak da stvaralačku delatnost u snu intenziviraju. Tehnika upravljanja je ovakva: na usnulog ispitanika deluje se posredstvom raznih zvukova, mirisa, povišavanjem ili snižavanjem temperature, kao i sredstvima za nadražavanje čula ukusa. Ako bismo, koristeći se takvim bezazlenim pomaglima naučili da snevanje upućujemo 'nužnom kolotečinom', možda bi se moglo govoriti o usmerenom traganju za vrludavim rešenjem, o sigurnom izlazu iz teške životne ili konfliktne situacije. Sve bi nam to došapnuli, dok spavamo, usmereni snovi - rešenja bi se sugerisala stvranjem korisnih sadržaja.
Sadržaj sna sastoji se od kadrova, kao što se i reči sadrže od slova. Prvo da kažemo nešto o 'Mrkovljevom lancu'. Markovljev lanac predstavlja sistem gde verovatnoća prelasak iz jednog stanja u dr, zavisi samo od pređašnjeg stanja. Drugim rečima, svaka karika lanca vezana je samoza susedne karike, a šta se dešava ranije - ponekada na rastojanju od samo 2-3 karike - nije joj znano.
Kadar sna može da se predstavi karikom Markovljevog lanca koja 'zna' samo za svoje susede, to jest koja kao da se od njih razlikuje samo jednim 'slovom'. Kadrovi koji su međusobno udaljeni, već su 'neznanci'. Kada pamtimo samo upadljive kadrove sna, izostavljajući one prelazne - manje zanimljive, onda ono fantastično, nestvarno, haotično, čak i protivrečno 'ispadanje' karika dovodi tako reći do ponovne montaže sna, kadkada čudne i neshvatljive. Kada pak fiksiramo kadar za kadrom, svi prelazi u strukturnom filmusna postaju skladni, logični i dovršeni. A ako se za strukturu sna na neki način vezuje njegov sadržaj, možda će iskrsnuti mogućnost da se uđe u trag nekakvim zakonomernostima - kropz strukturu ka sadržaju, od ovofa ka analizi sadržaja - šta je ispušteno, a šta je zapamćeno.
Stav savremene medicinsko - biološke nauke je ovakav: kao prirodno fiziološko stanje organizma, san predstavlja važnu pretpostavku za održavanje zdravlja i čovekove radne sposobnosti. Neophodnost sna za normalno postojanje i za rad ne dovodi se uopšte u pitanje. I onda, kada se već iskristalizovao odnos prema snu i kada je priznata njegova važna uloga u ljudskom životu, dolazi hipoteza koja ga proglašava nepotrebnim i koja na san gleda kao na nekakav danak evolucijskom razvoju. Ta hipoteza nastala je u Engleskoj, a njen autor je Rej Medis koji je rukovodio laboratorijom za san pri Univerzitetu u Lafborou. Svoju hipotezu on je nazvao - teorijom nepomičnosti.
Prema toj teoriji, san nije fiziološki neophodan čoveku, u snu se ne odmaramo ništa više nego što to činimo u budnomstanju. Nema ni psihičke neophodnosti sna - ako čovek ništa ne sanja, to, prema mišljenju ovog naučnika, ne treba dovoditi u vezu sa psihozama ili drugim bolestima. Autor ove teorije nudi dva objašnjenja. Prvo bi se moglo nazvati istorijsko - genetičkim. U raznih životinja, neophodnost sna varira. Trajanje sna kod njih zavisi od utroška energije u pribavljanju hrane. Oni što troše mnogo snage da bi do hrane došli, mnogo spavaju - primer su grabljivice mesožderi, dok oni što do nje dolaze uz neznatan utrošak energije - spavaju malo, na primer slon ili krava spavaju samo oko dva sata. Čovek se kao biološka vrsta oslobodio potrebe da pribavlja hranu na bilo koji od ova dva načina, pa se javlja pitanje - da li je san neophodan?
Dosta često se nailazi na ljude kojima je potrebno vrlo malo vremena da bi se ispavali. Tomasu Edisonu je bilo potrebno dva sata noćnog sna i nešto malo spavanja preko dana da bi se ose dobro i da bio u punoj radnoj sposobnosti. Poznati filozog Ogist Kont, mogao je raditi mesecima, tako reći bez spavanja.
Možda su malospavajući i nespavajući ljudi živi primeri koji potvrđuju nepotrebnost sna? Možda je njihov aktivni, a sasvim normalan besani život stvarna demonstracija atavizma sna. - Atavizam je pojava da se kod potomka iznenada pojave fizičke, psihičke ili biološke osobine koje su imali njegovi daleki preci, a koje su se izgubile tokom evolucije.
Treba li reći da je ova toliko paradoksalna hipoteza izazvala punu rezervisanost, a kod mnogih i negativan stav. Osnovni argument protiv nje jeste njena nedovoljn obrazloženost. Međutim, treba priznati da je veoma primamljiva perspektiva da se našem aktivnom životu doda još jedna trećina aktivnog života. Zar se ne bi našlo korisnih i značajnih zanimacija kojima bi čovek ispunio tako oslobođeno vreme?
Teorijski, vreme sna se može skratiti hemijskom blokadom strogo određenih moždanih struktura, a na tom načelu deluju sredstva za spavanje ili održavanje u budnom stanju, a izgleda i neke droge. Sasvim lako bi se mogle savladati teškoće skopčane sa hemijskom blokadom određenih centara u mozgu, zahvaljujući uspesima savremene neurofarmakologije, koja dopušta da se sintetizuju supstance sa selektivnim i usmerenim dejstvom. Komplikovanije je sa samim stanjem sna, budući da je on naročiti odlik rada, čiji je specifični karakter zasad još nejasan. Pa, i tu se može nadati da će uspesi neurofiziologije, kao i neurofarmakologije, pružiti naučnicima metode za veštačko stvaranje naročite reorganizacije u nervnim mehanizmima sna sposobnim da zamene prirodna 'preuređivanja' u mozgu. Takva kontrola i hemijsko delovanje omogućili bi da se stanje budnosti održava nedeljama, mesecima, pa čak igodinama. Međutim, da li će ta veštačka preuređenja biti u stanju da u potpunosti zamene prirodni san kod čoveka? Da li će stanje takve reorganizovane delatnosti mozga biti iste vrednosti kao i obična budnost sa svojim posebnim psihičkim funkcionisanjem?
I, šta će se dogoditi sa obradom informacija koje dolazi u snu? Možda će se radi njene revizije na kraće vreme čovekom mozgu priključivati kompjuter - što nije isključeno da se već dešava u tajnim laboratorijama čija istraživanja imaju potpuno drugu svrhu. Postavljajući slična pitanja, naučnici se u svojim prognozama ne odriču mogućnosti da dnevna doza sna bude smanjena.
Što se tiče dugog života bez sna, i zdrav razum i savremena nauka nagone da sa određenim oprezom govorimo o tome da li će korenito rušenje formiranih nervnih mehanizama biti stvar srazmerno jednostavna i savršeno bezbolna.
■ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ■ Ponovni Klik - Brisanje
Sanovnik i Snovi - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
