Istorija Spiritizma
Verovanje u mogućnost komunikacije s dušama mrtvih je drevno, a praktikovalo se u Perziji, Grčkoj, Kaldeji, Kini i Egiptu. Zaista se čini da je spiritizam bio praktikovan, u jednom ili drugom obliku, od strane ljudi koje su dobrano delili prostor, vreme i kulturu. Međutim, moderna faza spiritizma datira od 1848. godine iz iskustava obitelji Fox u Hadesvilu, a kasnije u Ročesteru, država Njujork.
Osmeh na lice:
Neobjašnjiva 'kuckanja' u kući, micanje nameštaja kao uz pomoć nevidljivih ruku i zvukovi koji su postali tako nezgodni da je i spavanje bilo nemoguće. Uverene kako kucanje dolazi od duhova umrlih koji s njima žele stupiti u kontakt, dve Foxove kćeri, Katarina i Margaret, pronašle su kod tih signala i postavljale pitanja 'duhu' koji je odgovarao kuckanjima. Njih smatraju prvim 'medijima' modernih vremena. Slična uznemiravanja pojavila su se i u drugim delovima Sjedinjenih država, osobito u Stratfordu, Konektikatu, u kući dr. Felpsa, prezbiterijanskog sveštenika, gde su manifestacije (1850. -1851.) često bile nasilne, a odgovori duha blasfemični. Sestre Fox su 1851. u Bafalu posetila tri doktora, univerzitetska profesora u tom gradu. Kao rezultat njihovih istraživanja doktori su izjavili da su 'kuckanja' bila jednostavno 'pucketanja' članaka koljena. Ali ta tvrdnja nije umanjila niti popularni entuzijazam niti interes više ozbiljnijih osoba.
Predmet su preuzeli ljudi poput Horace Greeleva, Wm. Lloyd Garrisona, Roberta Harea, profesora hemije na Univerzitetu u Pensilvaniji, i John Worth Edmondsa, suca Vrhovnog suda države New York. Među spiritistima se istakao Andrevv Jackson Davis, čije delo Principi prirode (1847), koje je diktirao u transu, sadrži teoriju svemira koja nalikuje Svedenborgianovoj. Spiritizam je, takođe, našao ozbiljne zagovornike među sveštenicima različitih denominacija, osobito univerzalista; snažno se obraćao mnogim ljudima koji su izgubili religiozno verovanje u budući život, a dobro je prihvaćen od onih koji su tada pokretali pitanje nove socijalne organizacije - pionira modernog socijalizma. Vera u spiritizam je toliko bila raširena da je 1854. godine Američkom Kongresu podneta peticija za imenovanje komisije za istraživanje ovog fenomena. Peticija sa nekih 13.000 potpisa stavljena je na sto, ali ništa nije preduzeto.
U Evropi je put spiritizmu bio pripravljen Svedenborgianovim pokretom i epidemijom micanja stola, koja se s kontinenta proširila u Englesku i preplavila sve slojeve društva. To je još bila pomodna zabava kada su 1852. dva medija, gđa Havden i gđa Roberts, došle iz Amerike u London i držale seanse koje su privlačile pažnju naučnika, ali i popularistički interes. Faradav je 1853. pokazao da su micanja stola bila usled voljnog mišićnog delovanja, a dr. Carpenter je dao isto objašnjenje. No, mnogo zamišljenije osobe, većinom među klerom, držale su se spiritističke interpretacije. To je također prihvatio socijalist Robert Owen, dok je profesor de Morgan, matematičar, u svom iskazu sa seanse s gđom Havden bio zadovoljan da je 'neko ili neki duh čitao njegove misli'.
Kasniji razvoj u Engleskoj sledio je s medijima koji su došli iz Amerike: Daniel Dunglas Home (Hume) 1855., braća Davenport 1864. i Henry Slade1876. Među engleskim medijima 1872. postali su istaknuti velečasni William Stanton Moses i gđica Florence Cook, te 1866. William Eglinton. Spiritizam su zagovarale različite periodičke publikacije, te branili brojni radovi od kojih je za neke bilo rečeno da su ih diktirali sami duhovi, npr. Spirit Teachings Staintona Mosesa, čija je svrha bila dati izveštaj o uslovima u drugom svetu i oblikovati neku vrstu spiritističke teologije.
Za vreme ovog razdoblja naučno mišljenje o spiritističkim pojavama bilo je podeljeno. Dok su profesori Huxley i Tandall oštro denuncirali Spiritizam u teoriji i praksi, gospodin (kasnije sir Wm.) Crookes i dr. Alfred Russell Wallace smatrali su fenomen vrednim ozbiljnog istraživanja. Isti pogled je izražen u izveštaju koje je Dijalektičko društvo objavilo 1871. godine nakon istrage duge osamnaest meseci, kao i 1876. na sastanku Britanske asocijacije, gde je prof. Barrett, F.R.S. zaključio svoj izveštaj požurivanjem postavljanja naučnog veća za sistematsko istraživanje ovakvih fenomena.
Rast spiritizma u kontinentalnom delu Evrope obeležen je sličnim prelazom od popularne znatiželje do ozbiljne istrage. Godine 1787. Egzegetsko i filantropijsko društvo iz Stockholma, sledeći Svedenborgianov pogled, protumačilo je izražavanje 'magnetiziranih' subjekata kao poruke iz duhovnog sveta. Ova interpretacija postupno je dobivala naklonost u Francuskoj i Engleskoj, ali do Cahagnetovog izdanja prvog volumena Arcanes de la vie future devoilees, 1848. u Parizu, nije objašnjavala koji bi bio cilj komuniciranja sa svetom mrtvih. Micanje stola i neobično kuckanje izazvalo je uzbuđenje u Parizu i dovelo do istrage grofa Agenor de Gasparina. On je zaključio (Des tables tournantes, Paris 1854.) kako fenomen potiče od neke fizikalne sile ljudskog tela, a profesor Thury iz Ženeve (Des tables tournantes, 1855.) složio se s tim objašnjenjem. Barun de Guldenstubbe (La Realite des Esprits, Paris 1857.) nasuprot tome objavio je svoje verovanje u duhovnu intervenciju, a M. Rivali, kasnije poznat kao Allan Kardec, objavio je 'spiritualističku filozofiju' u Le Uvre des Esprits (Paris 1853.), koja je postala vodič za celi predmet.
U Nemačkoj je Spiritizam takođe izrastao iz 'duševnog magnetizma'. J.H. Jung je u svojoj Theorie der Geisterkunde obznanio da je u stanju transa duša oslobođena iz tela, a sam trans kao takav on smatra bolesnim stanjem. Među najranijim nemačkim vidovnjakinjama bila je gđa Frederica Hauffe, 'vidovnjakinja iz Prevorsta', čija su iskustva iznesena u knjizi Justinusa Kernera Die Seherin von Prevorst (Stuttgart 1829.).
U svom kasnijem razvoju Spiritizam je predstavljen u naučnim i filozofskim krugovima od istaknutih ljudi kao što su npr. Ulrici, Fichte, Zullner, Fechner i Wm. Weber. Posljednja trojica vodila su (1877.-1878.) niz eksperimenata s američkim medijem Sladeom u Leipzeigu. Rezultati su objavljeni u Zullnerovim Wissenschaftliche Abhandlungen. lako je smatrana važnom u to vrijeme, ova istraga se ne može držati zadovoljavajućom zbog nedostatka opreza i tačnosti.
Sve ovo u glavnim crtama pokazuje da je moderni Spiritizam unutar jedne generacije prešao granice pukog popularnog pokreta i izazvao pažnju naučnog sveta. On je, štaviše, doveo do ozbiljnih podela među naučnicima. Za one koji poriču postojanje duše odvojeno od organizma, prethodno stvoren zaključak je bio da ne mogu postojati takve komunikacije kao što tvrde spiritisti. Naravno, ovo negativno viđenje još uvijek zauzimaju oni koji prihvataju temeljne ideje materijalizma. Ali daleko od svih takvih a priori razmišljanja, oponenti spiritizma opravdavaju svoje stajalište naglašavajući bezbrojne slučajeve prevara koje su iznesene na videlo ili preko pobližeg ispitivanja korištenih metoda ili preko priznanja samih medija.
Međutim, usprkos ponovljenim raskrinkavanjima pojavili su se fenomeni koji se očito ne mogu opisati kao varka bilo koje vrste. Njihov neobjašnjivi karakter skeptici pripisuju krivom promatranju. spiritistčke prakse su, jednostavno, smeštene kao novo poglavlje u dugoj istoriji okultizma, magije i popularnog praznovjerja. S druge strane, određeni broj mislioca oseća se obaveznim priznati, i nakon svih mogućnosti elemenata prevare, da ipak ostaju neke činjenice koje zahtevaju temeljnije istraživanje. Londonsko Dijalektičko društvo je 1869. imenovalo 33-očlano veće 'da istraži fenomene sa navodnim duhovnim manifestacijama i da izvesti o tome'. Izveštaj Veća 1871. godine kaže da se 'mogu proizvesti pokreti u krutim telima bez fizičkog kontakta od strane neke neprepoznatljive sile, koja deluje unutar nedefinirane udaljenosti od ljudskog organizma i povrh dosega mišićnog delovanja', te da je 'ova sila često upravljana razumom (inteligencijom)'.
U Londonu je 1882. osnovano Društvo za psihička istraživanja radi naučnog ispitivanja 'prepornih fenomena'. Motiv istrage dopunjavao je istoriju hipnotizma, koji je bio ponavljano opisivan kao šarlatanstvo i prevara. Usprkos tome, strpljivo istraživanje vođeno rigoroznim metodama pokazalo je da ispod pogreške i prevare leži neki stvarni uticaj na koji treba računati, a koji je na kraju objašnjen teorijom sugestije. Napredak spiritizma, mislilo se, mogao bi jednako tako doneti ostatak činjenice koja zaslužuje naučno objašnjenje.
Društvo za psihička istraživanja uskoro je u svom članstvu brojilo različite predstavnike nauke i filozofije u Engleskoj i Americi, a brojna udruženja sa sličnim ciljevima i metodama osnovana su u mnogim zemljama. 'Zapisnici' društva sadrže detaljne izveštaje o istraživanjima spiritizma i srodnih predmeta, a stvorena je i voluminozna literatura. Dok neki pisci zadržavaju kritički stav, drugi otvoreno govore u prilog spirirtizma, a neki nedavno preminuli (Mvers, James) su se pre smrti dogovorili sa svojim preživelim saradnicima da uspostave komunikaciju!
Ove varke i nedoslednosti često su neki autori pripisivali podsvesti (Flournov), drugi su ih smatrali duhovima nižeg reda, tj. ispod nivoa čovečnosti (Stainton Moses), dok ih treće objašnjenje otvoreno pripisuje demonskom uplivu (Raupert, Modem spirit-ism, St. Louis 1904.). Za hrišćane ovaj treći pogled na problem ima posebnu važnost zbog činjenice da se navodne komunikacije suprotstavljaju bitnim istinama vere, kao što su Hristovo božanstvo, otkupljenje, Božji sud i buduće ispaštanje greha, dok ohrabruju agnosticizam, panteizam i verovanje u inkarnaciju.
Predmet su preuzeli ljudi poput Horace Greeleva, Wm. Lloyd Garrisona, Roberta Harea, profesora hemije na Univerzitetu u Pensilvaniji, i John Worth Edmondsa, suca Vrhovnog suda države New York. Među spiritistima se istakao Andrevv Jackson Davis, čije delo Principi prirode (1847), koje je diktirao u transu, sadrži teoriju svemira koja nalikuje Svedenborgianovoj. Spiritizam je, takođe, našao ozbiljne zagovornike među sveštenicima različitih denominacija, osobito univerzalista; snažno se obraćao mnogim ljudima koji su izgubili religiozno verovanje u budući život, a dobro je prihvaćen od onih koji su tada pokretali pitanje nove socijalne organizacije - pionira modernog socijalizma. Vera u spiritizam je toliko bila raširena da je 1854. godine Američkom Kongresu podneta peticija za imenovanje komisije za istraživanje ovog fenomena. Peticija sa nekih 13.000 potpisa stavljena je na sto, ali ništa nije preduzeto.
U Evropi je put spiritizmu bio pripravljen Svedenborgianovim pokretom i epidemijom micanja stola, koja se s kontinenta proširila u Englesku i preplavila sve slojeve društva. To je još bila pomodna zabava kada su 1852. dva medija, gđa Havden i gđa Roberts, došle iz Amerike u London i držale seanse koje su privlačile pažnju naučnika, ali i popularistički interes. Faradav je 1853. pokazao da su micanja stola bila usled voljnog mišićnog delovanja, a dr. Carpenter je dao isto objašnjenje. No, mnogo zamišljenije osobe, većinom među klerom, držale su se spiritističke interpretacije. To je također prihvatio socijalist Robert Owen, dok je profesor de Morgan, matematičar, u svom iskazu sa seanse s gđom Havden bio zadovoljan da je 'neko ili neki duh čitao njegove misli'.
Kasniji razvoj u Engleskoj sledio je s medijima koji su došli iz Amerike: Daniel Dunglas Home (Hume) 1855., braća Davenport 1864. i Henry Slade1876. Među engleskim medijima 1872. postali su istaknuti velečasni William Stanton Moses i gđica Florence Cook, te 1866. William Eglinton. Spiritizam su zagovarale različite periodičke publikacije, te branili brojni radovi od kojih je za neke bilo rečeno da su ih diktirali sami duhovi, npr. Spirit Teachings Staintona Mosesa, čija je svrha bila dati izveštaj o uslovima u drugom svetu i oblikovati neku vrstu spiritističke teologije.
Rast spiritizma u kontinentalnom delu Evrope obeležen je sličnim prelazom od popularne znatiželje do ozbiljne istrage. Godine 1787. Egzegetsko i filantropijsko društvo iz Stockholma, sledeći Svedenborgianov pogled, protumačilo je izražavanje 'magnetiziranih' subjekata kao poruke iz duhovnog sveta. Ova interpretacija postupno je dobivala naklonost u Francuskoj i Engleskoj, ali do Cahagnetovog izdanja prvog volumena Arcanes de la vie future devoilees, 1848. u Parizu, nije objašnjavala koji bi bio cilj komuniciranja sa svetom mrtvih. Micanje stola i neobično kuckanje izazvalo je uzbuđenje u Parizu i dovelo do istrage grofa Agenor de Gasparina. On je zaključio (Des tables tournantes, Paris 1854.) kako fenomen potiče od neke fizikalne sile ljudskog tela, a profesor Thury iz Ženeve (Des tables tournantes, 1855.) složio se s tim objašnjenjem. Barun de Guldenstubbe (La Realite des Esprits, Paris 1857.) nasuprot tome objavio je svoje verovanje u duhovnu intervenciju, a M. Rivali, kasnije poznat kao Allan Kardec, objavio je 'spiritualističku filozofiju' u Le Uvre des Esprits (Paris 1853.), koja je postala vodič za celi predmet.
U Nemačkoj je Spiritizam takođe izrastao iz 'duševnog magnetizma'. J.H. Jung je u svojoj Theorie der Geisterkunde obznanio da je u stanju transa duša oslobođena iz tela, a sam trans kao takav on smatra bolesnim stanjem. Među najranijim nemačkim vidovnjakinjama bila je gđa Frederica Hauffe, 'vidovnjakinja iz Prevorsta', čija su iskustva iznesena u knjizi Justinusa Kernera Die Seherin von Prevorst (Stuttgart 1829.).
U svom kasnijem razvoju Spiritizam je predstavljen u naučnim i filozofskim krugovima od istaknutih ljudi kao što su npr. Ulrici, Fichte, Zullner, Fechner i Wm. Weber. Posljednja trojica vodila su (1877.-1878.) niz eksperimenata s američkim medijem Sladeom u Leipzeigu. Rezultati su objavljeni u Zullnerovim Wissenschaftliche Abhandlungen. lako je smatrana važnom u to vrijeme, ova istraga se ne može držati zadovoljavajućom zbog nedostatka opreza i tačnosti.
Međutim, usprkos ponovljenim raskrinkavanjima pojavili su se fenomeni koji se očito ne mogu opisati kao varka bilo koje vrste. Njihov neobjašnjivi karakter skeptici pripisuju krivom promatranju. spiritistčke prakse su, jednostavno, smeštene kao novo poglavlje u dugoj istoriji okultizma, magije i popularnog praznovjerja. S druge strane, određeni broj mislioca oseća se obaveznim priznati, i nakon svih mogućnosti elemenata prevare, da ipak ostaju neke činjenice koje zahtevaju temeljnije istraživanje. Londonsko Dijalektičko društvo je 1869. imenovalo 33-očlano veće 'da istraži fenomene sa navodnim duhovnim manifestacijama i da izvesti o tome'. Izveštaj Veća 1871. godine kaže da se 'mogu proizvesti pokreti u krutim telima bez fizičkog kontakta od strane neke neprepoznatljive sile, koja deluje unutar nedefinirane udaljenosti od ljudskog organizma i povrh dosega mišićnog delovanja', te da je 'ova sila često upravljana razumom (inteligencijom)'.
Društvo za psihička istraživanja uskoro je u svom članstvu brojilo različite predstavnike nauke i filozofije u Engleskoj i Americi, a brojna udruženja sa sličnim ciljevima i metodama osnovana su u mnogim zemljama. 'Zapisnici' društva sadrže detaljne izveštaje o istraživanjima spiritizma i srodnih predmeta, a stvorena je i voluminozna literatura. Dok neki pisci zadržavaju kritički stav, drugi otvoreno govore u prilog spirirtizma, a neki nedavno preminuli (Mvers, James) su se pre smrti dogovorili sa svojim preživelim saradnicima da uspostave komunikaciju!
Ove varke i nedoslednosti često su neki autori pripisivali podsvesti (Flournov), drugi su ih smatrali duhovima nižeg reda, tj. ispod nivoa čovečnosti (Stainton Moses), dok ih treće objašnjenje otvoreno pripisuje demonskom uplivu (Raupert, Modem spirit-ism, St. Louis 1904.). Za hrišćane ovaj treći pogled na problem ima posebnu važnost zbog činjenice da se navodne komunikacije suprotstavljaju bitnim istinama vere, kao što su Hristovo božanstvo, otkupljenje, Božji sud i buduće ispaštanje greha, dok ohrabruju agnosticizam, panteizam i verovanje u inkarnaciju.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Proroci i Proročanstva - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
