Iskustva Kliničke Smrti

   O fenomenu kliničke smrti, ovom prilikom dajemo nekliko starijih iskustava koja je vladika Nikolaj Velimirović sabrao u knjizi 'Emanuil - Bog je sa nama'. Priča nam neko o jednoj starici iz Užica, koja je umrla pre 30 godina.

   Ona je bila bogata udovica, ali velika tvrdica - cicija. Odgonila je siromahe od sebe, a prosjake je ružila i nije im davala ništa. Jedino dobro delo u njenom životu bilo je to što je uzela neko siroto devojče, hranila ga i izdržavala. Naravno, to devojče nije badava jelo hleb, no se trudilo posvednevnom i vernom službom svojoj godpođi. No, dogodilo se da ona tara gospa umre. Ležala je mrtva celi dan i sutradan po podne. Sve je bilo pripremljeno za njen pogreb. Ali, najednom, ona se povrati! Sva je bila u užasu i drhtala. Pričala je da se ne mogu iskazati one strahote kroz koje je njena duša za to vreme prošla. Kazala je: 'I da mi nije bilo ovog deteta, ja ne bih mogla izdržati gledanje onih strahota. Ali, dobro koje sam učinila onoj sirotici, to me je spasilo. Barem da sam znala da više dobra činim!'.
    Ona je pričala o nekom starom proti užičkom kako u onom svetui živi u velikom dobru i velikoj svetlosti i radosti. Govorila je kako ništa veće ne bi mogla poželeti nego biti na onom svetu sa onim pokojnim starim protom. Još je rekla kako joj je kazano kako će umreti na Veliki Petak. Kada je došao naredni Veliki Petak, ona se obuče u najbolje odelo: libado, tepeluk i ostalo starinsko ruho kako se u to vreme nosilo. No, ne umre te godine na Veliki Petak. Iduće godine opet se bila tako spremila uza smrt na Veliki Petak, ali ni tada ne umre. Umrla je tek sedme godine, na Veliki Petak. Za sve ovo vreme do smrti ona je razdaval svoju imovinu i delila milostinju nasve strane. I mnogo se molila Bogu. Sedme godine na Veliki Petak, ona se obukla i pozvala posle podne svoje komšinice i poznanice, govoreći da će umreti tog dana. No, kako je ona govorila tako svake godine, to su joj se žene i gošće smejale, tvrdeći da neće ureti ni ove godine. Ali, ona toga dana ipak umre.


        Pričao nam jedan čovek iz Vevčana u Makedoniji: 'Umro mi komšija koga sam mnogo voleo.     Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on u snu i ja ga lepo gledam, pa setivši se da je umro, pitam ga: 'A gde se ti sada nalaziš?' A, on mi na to odgovori: 'U Nebeskoj Crkvi'. Potom obojica ućutasmo. Onda on reče: 'Sve daće koje vi nama umrlima dajete, dolaze nam na nebo'.
    Nesumnjivo, on je mislio ne da hleb i sveće i vino i milostinja odlaze na nebo, nego da olakšanja i radost u onom svetu biva umrlima od naših daća i molitava. Blaženi Serafim Sarovski palio je mnogo sveća svakog dana, pominjući i žive i umrle. Na ovog čoveka san je tako uticao da je on uobičajio činiti stalne žrtve i milostinju za pokoj duša umrlih srodnika i suseda.

    Pričao je vladika šabački Mihail o jednom čudesnom događaju za vreme dok je bio starešina manastira Vraćevšnice. U to vreme starešinovao je u Drači iguman Filotej.
    Ovaj iguman bude jednog dana pozvan u selo Grbicu da opoje nekog umrlog. Kada je opelo završeno, doprate pokojnika na groblje i spuste u grob. No, najednom umrli podigne poklopac! Narod se u strahu razbeža okolo. Ostane samo kaluđer. On prisebno pomogne oživelom da ustane. Čovek upita:
- Šta to činite sa mnom?
    Kaluđer mu reče:
- Pa, ti si još juče umro.
 A, čovek će:
- Evo sad sam opet živ. I bio sam stalno živ u onome svetu, nisam smrti ni okusio.
    Posle ovog događaja, taj čovek je živeo još 15 goidna. Sve to vreme proveo je u ćutanju i molitvi. Kada bi navalili na njega da nešto kaže, on je uzdišući govorio:
- Hvala Bogu na milosti Njegovoj, ali bolje mi je na onom svetu!


    Danilo Tajković, iz sela Orahovca kod Prilepa, stradao je deset meseci od zlih duhova i to svoje stradanje i spasenje sam je opisao i objavio u 'Malom misionaru', svesku za maj 1935. godine. Danilo Trajković učio je ginaziju u Skoplju i završio je 1914. godine. Sve predmete dobro je učio, samo veronauku nije hteo, niti je u crkvu išao. Po završetku gimnazije zaposlio se.
    Prvo je bio železnički pripravnik, potom opštinski delovođa, pa telegrafski pripravnik, zatim privremeni učitelj, ali nigde mira nije imao. Neka unutrašnja sila gonila ga je da neprestano menja profesiju. Godine 1922. upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, ali pošto mu se otac razboli i braća izjave da ga ne mogu izdržavati, on napusti studije i zaposli se kao privremeni učitelj u selu Riljevu, kod Prilepa.

    Jednog dana, pred zalazak sunca, dok je sedeo u kanselariji sa starcem Kuzmanom i čitao novine, on spazi svoga oca kako kao senka pređe po vazduhu preko sobe i izgubi se. Njemu od straha ispadnu novine iz ruku. Na starčevo pitanje šta mu bi, on je ispričao svoje viđenje, ali ga je starac uveravao da se to njemu samo učinilo. Sutradan mu je stigla vest da mu je otac prethodnog dana umro pred mrak. Posle toga njega spopadne misao da će i on uskoro umreti i da se uzalud trudi oko ispita na pravnom fakultetu, na koji se bio upisao.
    Jedne noći onsanja kako je umro i leti po vazduhu. Posle toga njemu se počnu javljati neka strašna crna bića, zli duhovi, kako su mu se sami predstavili i počnu da ga napadaju i muče i u snu i na javi. On je kukao i time svoje ukućane uznemiravao, ali nije smeo da im kaže zašto kuka, bojeći se da mu neće verovati i da će mu se smejati. Po čitavih 15 dana i noći nisu mu davali zaspati, jer čim zaspi oni su ga drmusali i napadali. Njegovi ukućani vodili su ga lekarima i ovi su mu davali razne lekove za umirenje, ali pomoći i spasenja nije bilo. Zli duhovi gonili su ga da izvrši samoubistvo skaknjem sa balkona kuće, zatim da se dokrajči brijačem, pištoljem, kanapom, da skuči u provaliju. On je to i pokušavao, ali su ga ukućani spasavali. Zli duhovi su mu predočili kakva ga mučenja čekaju u onom svetu i da mu nema spasenja.

    Ukućani su ga odveli u crkvu da mu sveštenik očita molitve, ali čim su ušli u crkvu njega neki snažan čovek dohvati za pleća i izbaci napolje, rekavši mu: 'Dok si bio zdrav nisi mario za crkvu niti u nju dolazio, šta sad tražiš ovde?'
    Jednog dana, sedeći u sobi, on u viziji spazi trojicu sudija kako sede za stolom da mu sude, a pred njim gomila hartija na kojima su bili ispisani svi njegovi gresi, od detinjstva pa do poslednjeg dana Suđenje započe čitanjem njegove liste grehova, učinjenih rečju i delom. Kad je čitanje završeno, jedan strašan vojnik, koji je stajao pozadi iza njega, priđe mu i poče da ga tuče. Posle ovoga vizija je iščezla.
    Stradanja od zlih duhova su se produžila i one je posle jednog njihovog napada obamro. Tada mu se javi Anđeo Božji i otkrije mu da je Bog dozvolio satani da ga muči, ali mu život ne može uzeti i on posle toga oživi. Pošto ukućani nisu imali mira od njega, braća ga odvedu u duševnu bolnicu u beograd, ali ga tamo nisu primili pošto je bio normalan čovek, normalne pameti. Po povratku kući njegova stradanja su se produžila. Zli duhovi su mu javno govorili da je on njihov, pa su mu zato zabranili da u kućuprima sveštenika jer on nosi ognjeno oružje protiv njih - sveti krst.
    Kada su stradanja dostiigla vrhunac, čuo je glas Anđela da su mu gresi oprošteni i da će ozdraviti. Neka samo pozove u pomoć Gospoda Isusa Hrista i uzme da čita Jevanđelje, u kom su opisani život i nauka Sina Božjeg. I on u gomili pocepanih udžbenika spazi Novi zavet i uzme u ruke. Zli duhovi su ga napali i on čitavih 15 časova nije znao za sebe. Kada je došao sebi, začuo je opat glas Anđela da uzme Jevanđelje i čita, uprkos protivljenju zlih duhova. On je uzeo i u tom časuzli duhovi su se razbežali i ostavili ga na miru posle desetomesečnih mučenja.
    Anđeo Božji saopštio mu je da mu je Gospod Isus Hristos poklonio život i iscelio ga od tuberkuloze u poslednjem stadijumu, da bi ga uverio da je On svemoguć. Još mu je preporučio da se vlada po zapovestima u Jevanđelju i čvrsto se drži vere pravoslavne i da opiše svima šta je doživeo, da bi se ljudi poučili na njegovom primeru. Ako se ponovo preda pređašnjem životu, neće mu dati optoštaja.