Prethodnice Invazije Na Zemlju

    Oba svedoka tvrde da je bio okrugaqo, prečnika oko četiri metra i da je sa gornje strane imao ispupčenje nalik na veliki šešir. Uz to, u centralnom delu objekta naizmenično su se palila plava i crvena svetla, , a na drugoj strani, onoj usmerenoj ka putu, bilo je vidljivo jarko belo svetlo.

    I Mancu i Rusu tvrde da su videli kako iz te letelice izlaze tri bića. Najpre je izašlo jedno, a kasnije još njih dvojica. Oba svedoka tvrde da su ta bića donekle ličila na ljudska, ali da su bila visoka između 80 centimetara i ne viša od jednog metra, da su imala tela u obliku kruške sa velikom glavom, široka lica i izrazito velike uši. Noge su im, kao i ruke, bile kratke i izuzetno tanke.
    Marcel rusu priča: 'Pre nego što sam video letelicu, čuo sam neki zvuk nalik na šum automobilskog motora. U tom trenutku su psi počeli da laju, a kokoške koje su se probudile, panično su poeče da krešte. Pokušavale su da pobegnu iz kokošarnika. Odmah zatim, ugledao sam letelicu koja se polako spuštala, da bi se zatim zaustavila na nekih 40-50 centimetara od površine puta. Utom, iz nje je izašao jedan od njenih putnika i krenuo prema meni. Stajao sam ispred stabla trešnje, baš nasuprot policijskoj stanici. Nekoliko trenutaka ranije, tu smo se rastali, jer je Mancu krenuo ka svojoj kanselariji. Uplašen približavanjem tog nepoznatog bića, ne većeg od naše dece, u panici sam se bacio u kanal iza sebe, ali kako je ono biće nastavilo da mi se približava, zavukao sam se ispod mosta. U tom času čuo sam kako je mancu nešto viknuo, a zatim još jednom. Ono biće, kad je to čulo, okrenulo se i brzo krenulo ka letelici ispred koje su stajala još dva ista bića. Kada je Mancu viknuo, njih dvojica brzo su ušla u letelicu, zatim je to uradio i treći, i ta čudna sprava se brzo i vertikalno počela peti ka tamnom nebu, ugašenih svetala. Nestala je negde prema severu'.
    Njegov prijatelj policajac Mancu priča: 'Pre no što sam, nako ratanka od Rusua, ušao u policijsku stanicu, začuo sam neki snažan zvuk koji je dolazio iznad moje glave. Zato sam se okrenuo ka putu i tada sam video nepoznatu letelicu. Lebdela je nepunih pola metra iznad zemlje. Psi su besno lajali a kokoške su kreštale. Životinje su se ponašale onako kako se ponašaju pred nailazak oluje ili pre zemljotrea. Iz letelice je sišao najpre jedan, a onda još dvojica. Ne znam ni sam zašto, ali viknuo sa, a onda još jednom. Potom su tri bića ubrzano ušla u letelicu i ona je ugašenih svetala munjevito uzletela vertikalno. Imao sam utisak da nešto traže ili ispituju'.
    O ovom događaju su izveštene vlasti, ali nema informacija da je o tome povedena istraga. Na mestu misterioznog susreta, na putu nad kojim je letelica lebdela, nisu otkriveni nikakvi tragovi, ali su krošnje dva stabla trešnje preko puta policijske stanice i bagrema ispred stanice pokazale znakove kao da su prignječene pritiskom nčeg jakog i teškog. Oba svedoka tvrde da im se zdravlje pogoršalo od trenutka kada su ugledali nepoznatu letelicu i njene došljake.


    Iz poverljivih dokumenata, koji su u međuvremenu izašli u javnost, saznaje se da je 1952. godine Vinston čerčil, u funkciji premijera, naredio da se otvori istraga o NLO-ima. Čerčil je u pismu Lordu Čeruelu, tadašnjem državnom sekretaru, postavio pitanje:
- Šta znače ovi izveštaji o viđenju NLO-a?
    Čeruel mu je odgovorio da ne zna, na šta mu je Čerčil odgovorio:
- Saznajte i obavestite me!
    Međutim, sam izveštaj do dana današnjeg nije objavljen, a istraživači NLO-a širom sveta i ovo ćutanje ubrajaju u dokaze, idući logikom da - ako je izveštaj negativan, bio bi obnarodovan na sva zvona.

    Prema izjavi jednog hotelskog kuvara starog 62 godine, njega su u Nazaretu u Izraelu, oteli vanzemaljci i odneli u svoju letelicu. Bili su visoki oko 80 centimetara, tela u obliku kruške, kartkih i tankih nogu, sa velikom glavom izduženom u predelu potiljka i velikih očiju u obliku badema. Kuvar tvrdi da je tri sata bio u vlasti otmičara koji su ga zatim pustili. Kada je kuvar pronađen nekoliko stotina metara dalje od kuće u kojoj stanuje, na njegovom licu otkriven je sloj žutozelenkaste prašine. Analizom je utvrđeno da je čini čak 55 odsto aluminijuma i da u njoj nema ni traga silicijuma. Po tome i po ostalim karakteristikama, dokazano je da takve prašine nema u okolini Nazareta.
    Duž obale Norfolka i Linkolnšira, u Engleskoj, 5. oktobra, od tri sata ujutro, pa nadalje, brojni očevici obavestili su policiju, vojnu bazu u toj oblasti i neke lokalne listove o pojavi dve velike, trepteće svetlosti raznih boja. Ta svetla lebdela su nad morem nekoliko časova. Zbog njih su u akciju stupile i Obalska straža i neke jedinice britanske armije, o čemu postoje i pisani izveštaji. Ova svetla uočilo je i više pilota civilnog vazduhoplovstva koji su svojim avionima nadletalai oblast, a tvrdi se da su uočena i na najmanje dva vojna radara.
    Radari su ustanovili tačnu lokaciju, kao ida je reč o velikim letelicama koje su, ne menjajući poziciju, lebdele nad površinom. Posade radara javile su o nepoznatim objektima. Međutim, nešto kasnije britansko Ministarstvo odbrane objavilo je da su radari 'uhvatili zvonik jedne crkve u Bostonu, dok je meteorološka služba tvrdila kako su uočena svetla posledica 'električne oluje'.
    U gradu Braziliji, 21. augusta, u tri sata ujutro, nekoliko očevidaca obavestilo je lokalnu policiju da vide leteći objekat plave boje, na čijem gornjem delu uočava crvenkastu svetlost i da su taj objekat uspeli i da snime. U međuvremenu, na naznačemo mesto stigla je policijska patrola i ona je punih devet minuta snimala duguljasti leteći objekat oblika cigare koji se kretao na stotinak metara visine pravce puta koji vodi u Braziliju. Objekat je bio vidljiv sve do 6 i 30 časova, kada je munjevito nestao.Na osnovu iskaza drugih očevidaca, taj objekat je uočen 20. augusta, ali oko 22 i 30. Ministarstvo odbrane saopštilo je da vojni radari nisu ništa registrovali.

    Samo nedelju dana kasnije, 28.avgusta, iznad Pretorije, na jugu Afrike, uočen je sličan leteći objekt. Leteo je potpuno bešumno na visini od oko 300 metara. Kada mu se približio vojni helikopter, objekat je velikom brzinom iščezao u nepoznatom pravcu, pri čemu su do tada puslirajuća svetla ugašena. Radar smešten u obližnjoj vazduhoplovnoj bazi, kako je saopšteno, uočio je nešto, ali signal nije dišifrovan. Nadležni su na taj način izbegli šira objašnjenja.
    U 20 sati 3.oktobra. iznad autoputa 25, nedaleko od Springfilda u Novom Meksiku, vozači oko tridesetak putničkih automobila i kamiona, stali su kako bi pratili kretanje letećeg tanjira u obliku cigare, visoke kao dvospratna kuća, sa više izvora bele svetlosti. U jednom trenutku, očevidci tvrde da se letelica prizemljila na obližnjem pašnjaku. Munjevito je odletela kada je na mesto događaja stigla policijska patrola čiji su članovi ipak uspeli da uoče neka svetla koja se gube u visini.
    Iste večeri, ali negde oko 21 sat, stanovnici nekih delova Kalifornije i Teksasa videli su veliku zelenu svetlost kako proleće nebom i da za njom ostaje svetlucavi rep. Vozači desetak automobila, zapanjeni onim što vide, izgubili su kontrolu nad vozilima i završili u jarku pored autoputa, a pilot helikoptera koji je pripadao jednoj lokalnoj TV stanici, morao je da načini munjeviti zaokret kako bi izbegao sudar sa tim letećim objektom. Većina očevidaca ubeđena je da je, kada je ugledala nepoznatu letelicu, čula i neodređenu buku, nalik na buku snažnog motora. Patrola saobraćajne policije tvrdi da se letelica u dva maha spustila nisko iznad autoputa i da je, kada je po drugi put uzletela prema jugu, u jednom trenutku obasjala nebo oko sebe svetlom jakim kao da je vedar dan. Nije objavljeno da je tu letelicu registrovao bilo koji radar.


    O svojim iskustvima sa NLO-ima progovorio je i poznati američki kosmonaut Gordon Kuper, koji je leteo na Gemini XI misiji. On kaže:
- Davno, još dok sam bio mlad pilot, jednom prilikom tokom rutinskog leta, ugladao sam pravi leteći tanjir. Nisam se zbunio i pokušao sam da ga pratim, ali je on bio mnogo brži.
    Kuper navodi kako je javio kontroli leta da ima vizuelni kontakt sa neidentifikovanom letelicom i da mu je odgovoreno da radari ništa nisu registrovali, Tražio je da mu se pošalje pojačanje kako bi bilo još očevidaca, ali mu je odgovoreno da to nije moguće. Kuper kaže:
- U blizini je bilo još aviona koji su se mogli upititi ka mestu gde sam se ja nalazio, ali očigledno da to nekome nije dogovaralo. Ja sam pratio tanjir koji je menjao brzinu i na momente pravio zaokrete koje, ni onda a ni danas, nije bila us tanju da izvede nijedna zemaljska letelica.


    Nakon pet decenija, konačno je dokazano da dvojica Amerikanaca, Čarls Hikson i Kalvin Parker nisu izmislili priču da su 1973. godine bili gotovo pun sat vremena u vlasti vanzemaljskih robota i da su za vreme nad njima bili vršeni različiti eksperimenti. Njihove upornetvrdnje potvrdili su i rezultati ispitivanja izvršeni najsavremenijom elektronskom i drugom opremom.

    Hikson je o tome objavio i knjigu 'Kontakt u Paskaguli', koja je izašla 1987. godine. A sve je počelo 11. oktobra 1973. godine. Toga dana Hikson i Parker pecali su na obali Misisipija, nedaleko od grada Paskagula u kojem su tada živeli. Oni pričaju:
- Začuli smo, negde iza naših leđa, nekakvo brujanje. Kao da je to bio zvuk nekog nama nepoznatog motora. Okrenuli smo se i sledili smo se. Na dva metra od nas, videli smo neki objekat u obliku elipse. Bleštao je, a bio je dug više od tri metra a visok oko 2.5 metara, dok mu širina nije bila manja od šest metara. Lebdeo je nad tlom nekih 20 centimetara. Na više mesta isijavao je nekakvu svetloplavu, trepćuću svetlost. Utom, onaj neobični zvuk je prestao. U istom trenutku kada je prestao onaj zvuk, na strani predmeta u obliku elipse koja je bila okrenuta nama, za trenutak je blesnula jarka bela svetlost. Tada su se na tom mestu otvorila nekakva vrata. Kroz njih su izašla, tačnije isplovila su, kao da lebde, tri siva bića. Bila su visoka oko 1.5 metar. Nismo na njima uočili bilo šta što bi se moglo nazvati odećom. Glave su im bile nekako konusne i s telom su se spajale direktno, jer nisu imali vratove. Učinilo nam se da umesto usta imaju samo nešto kao uski prorez. Slično je bilo i sa onim što bi trebalo da su oči. Nos nisu imali, a na mestu ušiju imali su neke izdužene i cilindrične predmete, duge nekih desetak centimetara. Noge su im bile, od tela do kraja, celom dužinom u obliku cevi prečnika nekih 30 centimetara, a nisu imale stopala. slične su im bile i ruke, mada znatno tanje a umesto prstiju na šakama su imali nešto poput kože kakve imaju žabe na prednjim i zadnjim ekstremitetima. Brzo su nam se približavali lebdeći. Da li od straha, ili zato što su nas na neki način nečim paralisali, mi smo se skamenili. Imali smo osećaj da je naša svest jednostavno bila 'isključena'.
    Hikson se jasno seća da su njega dva od tih bića uhvatila s obe strane, dok je Kalvina treće biće jednostavno ponelo u naručju. Lebdeći, stigli su do onih vrata. Hikson nastavlja svoju priču:
- Sa unutrašnje strane vrata našli smo se u prostoriji koja je bila jarko osvetljena onom bleštavom belom svetlošću. U tom trenutku i ja i Kalvin našli smo se pred nekim aparatom, nečim što bi se najpribližnije moglo opisati kao elektronsko oko. Ono je lagano, milimetar po milimetar ispitivalo svaki delić naših tela. Zatim, kao da smo postavljeni u ležeći položaj, ali nismo ležali ni na čemu, već smo i dalje lebdeli. Tada, sam se onesvestio.
    Obojica su se osvestila sat kasnije na obali Misisipija, ali nekih 1500 metara uzvodno od mesta na ojem su dotle pecali. Uspeli su jedino da uoče kako se onaj objekat u obliku elipse vertikalno podiže u vis, da bi odmah zatim munjevitom brzinom odleteo, kao da je ispario. I jedan i drugi ne znaju da objasne zbog čega su uvereni da su ona tri bića bii roboti, a ne sami vanzemaljci. Hikson je stalno ponavljao kako mu je to 'utisnuto u svest'. Isto kao i 'naredba', koja međutim nije izrečena rečima, jer ona tri bića nisu komunicirala nikakvim zvukom, da o pojedinostima onoga što se sa njima dogodilo tokom vremena provedenog u letelici, nikada i nikome ništa ne smeju reći.
    Kada su se pribrali, otišli su u policiju i prijavili šta su preživeli. No, dočekani su sa nevericom. Pošto su obojica osećali jaku glavobolju imučninu, obratili su se lekarima u bolnici. Utvrđeno je da su doživeli nervni šok nepoznatog uzroka, da imaju izrazito visok krvni pritisak i ubrzani puls i da na četiri mesta na grudima imaju crvenilo okruglog oblika, široku u prečniku po pet centimetara, čiji uzrok nije moguće ustanoviti. Ovi simptomi potpuno su nestali narednih 10 dana.
        Pošto su obojica i nakon toga bili u stanju stalnog straha, kako su ustanovili lekari, u pomoć su pozvani i psihijatri, a zatim i psiholozi. Ovi su desetinama puta zaredom, odvojeno, ispitivali Hiksona i Parkera i utvrdili su da uvek, do najsitnijih detalja ponavljaju isti iskaz. Specijalisti su na osnovu toga zaključili da su nesporno nešto traumatično doživeli, što je ostavilo dubok trag u njihovoj svesti. A da bi psihijatri bili potpuno sigurni u voje nalaze, obojicu su podvrgli dugotrajnim, trideset puta za redom ponavljanim ispitivanjima na detektoru laži. I uvek se dijagram ove mašine upućivao da obadvojica govore istinu.
    Da bi se došlo do istine, podvrgnuti su i više puta ponavljanim regresivnim hipnozama. I tu je rezultat uvek bio pozitivan. S tim da su obojica tokom stanja hipnoze, kako su eksperti utvrdili, iz podsvesti počeli da dobijaju potpuniju sliku mnogih detalja onoga kroz šta su prošli išta su doživeli. Konačno, usvojen je zvaničan stav da ne lažu. Tačnije, da su doživeli otmicu od strane vanzemaljaca i da su ovi nad njima izvršili seriju ispitivanja.
    Neki veruju da sve intenzivnije pojavljivanje NLO-a u poslednje vreme upućuje na skoru invaziju svemiraca. Bilo onih u misiji dobre volje i pomoći svojoj galaktičkoj braći na Zemlji - što bi potvrđivale i neke objave iz viših dimenzija, bilo onih sa ciljem porobljavanja ili čak uništenja čovečanstva na Zemlji. A ima i onih koji pretpostavljaju da je upravo u toku velika, nama nevidljiva, bitka između jednih i drugih i da od njenog ishoda uveliko zavisi šta će biti sa Zemljom i čovečanstvom.