Čovek Sa Gvozdenom Maskom

   O ovom zatvoreniku ispredale su se brojne fantastične priče, koje su vekovima budile interesovanje i maštu. U petak, 18. septembra 1698. godine, u tri sata popodne, upravnik Bastilje, Sen Mars, ulazio je u zamak. Sa njim u kočiji je bio muškarac, kojeg je već čuvao u Pinerolu i Svetoj Margariti.

    Bio je to neobičan zatvorenik. Po naređenju Sen Marsa, njegovo lice bilo je sakriveno venecijanskom maskom od crnog velura. Bela kosa, sjajne oči i blještavi zubi, bilo je sve što su kroz otvor maske mogli da vide službenici državnog zatvora dok je izlazio iz kočije. Jedva se mogla naslutiti tamnija boja njegove puti. Odmah je odveden u ćeliju u kuli Bizinier. Uveče ga kraljev predstavnik u Bastilji i major Rozarž prate do mesta koje mu je dodeljeno: sobičak u kuli Bertodier. Njegove generalije misteriozne su koliko i njegovo lice: 'Njegovo ime se ne izgovara', napisaće predstavnik u svoj dnevnik.
     U zamku se ne zna za razlog njegovog boravka u zatvoru: oko novog zatvorenika lebdi veo tajne. Maskirani čovek je pod strogom stražom. Na ostrvu Sveta Margarita ulaz u njegovu sobu bio je blokiran sa troje vrata. Ne veruje se čak ni stražarima. Jelo mu donose dvojica zamenika upravitelja, ili Sen Mars lično. Ova operacija obavljana je prema protokolu iz Versaja: dok bi jedan zamenik čekao kod drugih vrata, onaj drugi bi ulazio u ćeliju zatvorenika i iz njegovih ruku uzimao suđe i dodavao kolegi koji je, opet, predavao suđe jednom poručniku: ovaj je spuštao suđe na sto koji se nalazio pored trećih vrata. Tu bi zamenici, jedan iza drugog, pažljivo pregledali svaki deo pribora za jelo, kako bi se uverili da nema neki znak ili poruka. Pošto bi jedan od zaduženih pogledao ispod kreveta i dobro proverio rešetke na prozoru, često bi pretresao i samog zatvorenika.
     Tokom putovanja iz Provanse u Paris, gospodin Sen Mars je udvostručio stražu. Kada se zaustavio na svom imanju Vilnev L Roa, nijednog trenutka nije napuštao čoveka sa crnom maskom: ručao je i večerao sa njim - pištolj je držao na stolu, nadohvat ruke - i spavao je sa njim u istoj sobi. 
   Ni u Bastilji zatvorenik se nije mogao osloboditi maske: svake nedelje je odlazio u kapelu na misu, prelazeći veliko dvorište ograđeno gvozdenim rešetkama, zatim pokretni most, pa čvrsti most i još jedno dvorište. Službenici i drugi zatvorenici gledali su kako prolazi ova visoka prilika, nedostižna i ćutljiva ispod svoje tužne crne maske. Svako se pitao kakva se to strašna tajna krije i zbog čega se preduzimaju sve te mere predostrožnosti. Prošlo je pet godina. U nedelju, 18. novembra 1703. godine, po izlasku s mise maskiranom čoveku je iznenada pozlilo. Tokom dana stanje se pogoršalo i pozvan je Žiro, kapelan u Bastilji, koji je mogao izreći samo nekoliko reči utehe umirućem, koji je izdahnuo u deset uveče.

    Sahranjen je dan kasnije. Noć se uveliko spustila kada je mala povorka izašla iz Bastilje i uputila se prema groblju Crkve S.Pol. Kovčeg je nošen rukama; samo su major Rozarž i doktor Reile išli za odrom misterioznog čoveka sa crnom maskom. Znatiželjnici, koji su ćutali dok je nepoznati bio živ, sada su počeli naglas da postavljaju pitanja. Obaveštenja čuvara, često preterana i iskrivljena, pobuđivala su najrazličitije pretpostavke.
    Tihim glasom se u salonima, pa čak i na samom dvoru, govorilo o maskiranom čoveku i kružile su najneverovatnije priče. 'Jedan čovek je godinama bio u Bastilji i umro je s crnom maskom. Pored njega su uvek bila dvojica naoružanih stražara koji bi ga ubili da je samo i pokušao da skine masku', napisala je 1711. princeza Palatina, rođaka Luja XIV.


    Kako se pričalo, poznata maska bila je od gvožđa ili je bila pojačana gvozdenim okvirom, pa su stoga zagonetnog zatvorenika prozvali Gvozdena maska. Pisci i ostali, ispisivali su najapsurdnije priče koje su ulevale stravu i užas.
    Pisalo se da je jednog dana na ostrvu Sveta Margarita zatvorenik urezao nekoliko reči na srebrnom tanjiru, koji je zatim bacio kroz prozore svoje ćelije u pravcu ribarskog brodića usidrenog u podnožju dvrđave. Vlasnik brodice je uzeo tanjir i odneo ga upravitelju.
    'Da li ste pričali ovo što je napisano na tanjiru? Da li je još neko ovo video?', upitao je Sen Mars.
    'Ne znam čitati, a pronašao sam ga malopre i niko drugi ga nije video', odgovorio je čovek.
    'Idite, život vam je pošteđen zahvaljujući činjenici da nikad niste naučili da čitate', rekao mu je Sen Mars.

    Pričalo se i o jednom berberinu u čije je ruke dospela košulja od finog i skupog materijala, koju je nosio zatvorenik. Na košulji je bilo ispisano nekoliko reči. Berberin je odneo košulju Sen Marsu, ali iako je bio neuk kao i ribar, dva dana kasnije nađen je mrtav u svom krevetu.
    I pored raznoraznih pretpostavki, misterija je ostala neotkrivena. U jednom periodu vladavine Luja XV pričalo se da su odani podanici Luja XIV bili ubeđeni da je pokojni kralj imao samo brata Filipa Orleanskog, koji je bio dve godine mlađi od njega. Međutim govorkalo se da je istina drugačija.
    Ana od Austrije rodila je 5. septembra 1638. blizance: prvi, budući kralj Luj XIV, rođen je sredinom dana, dok je drugi došao na svet u osam i trideset uveče. Da ne bi kasnije došlo do nesporazuma oko naslednika, odlučeno je da se prikrije rođenje jednog deteta, da se nesretnik sakrije na sigurno mesto i drži daleko od radoznalih pogleda.
    Po tome bi Gvozdena maska bio brat Luja XIV, žrtva državnih interesa i slave velikog kralja. Međutim, istorijska stvarnost se slabo podudara sa ovom smelom pretpostavkom. Godine 1679. maskirani zatvorenik je bio jedini zatvorenik u Pinerolu, tada francuskom dominionu. Nakon tog datuma tragovi vode do ostrva Sveta Margarita, a zatim do Bastilje. Ali, šta pre? Kakav je život vodio navodni brat kralja Luja XIV, od 1638. do 1679. - ili ovih 41 godinu?


    S druge strane, i te kako dobro se znalo pod kakvom je strogom kontrolom, tokom monarhije, bilo rođenje prestolonaslednika. Kada se to zna, teško je i pomisliti da je jedno od dvoje dece Ane od Austrije moglo netragom nestati.
    Kako god bilo, svi su se slagali u jednom - da se radi o ličnosti od posebne važnosti i iz visokog plemstva, pošto joj je, i pored strogoće, ukazivana posebna  pažnja. Ako nije bio kraljev brat, onda je sigurno potomak kraljevske krvi ili plemstva.
    Da li je to bio Luj, grof od Vermandoa, sin kralja i lepe Lujze de la Valier? Njegova neposlušnost mogla ga je dovesti u Bastilju. Nezgoda je u tome što su sve ličnosti o kojima se nagađalo vrlo brzo umirale. Zatočeništvo Gvozdene maske trajalo je od 1679. do 1703. godine.
    Ali, zar ne postoji neka važna ličnost iz vremena vladavine Luja XIV koja je na misteriozan način nestala i čiji službeni datum smrti nije siguran? Postoji i spomminje se jedna takva ličnost, iako niko mnogo u to ne veruje, pošto se radi o, verovali ili ne, velikom Molijeru. Ovo tvrdi naučnik Anatol Loken.

    Sedamnaestog februara 1673. godine, oko pet po podne, na kraju četvrte izvedbe 'Uobraženog bolesnika', Molier, koji je igrao ulogu Argantea, najednom je dobio strahovit napad kašlja praćen krvarenjem na usta. Odmah je prevezen u svoju kuću, u ulici Rišelje, gde je umro oko deset sati. To tvrde istoričari i poznavaoci velikog autora i komičara. Ali, to nije tačno, tvrdi Loken. Ništa ne potvrđuje da je Molijer zaista umro uveče 17. februara 1673. Sve što se zna jeste da je 21. februara pokopan na groblju parohije S.Eustahio.
    Sahrana je ubeležena u registre parohije S.Eustahio, ali iz neobjašnjivih razloga nema potpisa svedoka. Tako nedostaje autentičnost i dokument je bez vrednosti. Tek što je Molijer nestao, visoki krugovi su nastojali ućutkati sva govorkanja i izbeći sve što bi moglo pobuditi pažnju na pisca i njegova dela. Od 1673. sve ono što je podsećalo na pisca, a pre toga je bilo slavljeno, bilo je zabranjeno i svi se plaše čak i Molijerove senke. Međutim, nakon 1703. ponovo mu ukazuju poštovanje koje je uživao na dvoru dok je bio živ. Ukratko, još jedna od pretpostavki, ali bez osnova.
    Kada je grad Kazale (Monferato) potpao pod krunu Francuske, grof Erkole Antonio Matioli, veoma ambiciozan 37-godišnjak, ali i veliki intrigant, ministar vojvode od Montove Karla IV Gonzage, igrao je dvostruku ulogu, istovremeno obmanjujući i vojvodu od Mantove i francuskog kralja. Matioli je želeo da bude lukav, ali je isto oružje iskorišteno protiv njega.
    Opet D'Estrad, ambasador Francuske u Veneciji, praveći se da ne zna za njegovo delovanje, zakazao mu je sastanak za 2. maj 1679. u šest ujutro, u crkvi oko kilometar od Torina, da bi mu dao znatnu sumu novca. Ništa ne sumnjajući, Matioli se uputio na zakazani sastanak. Diplomata ga je srdačno dočekao i pozvao ga da uđe u kočiju koja se uputila prema maloj krčmi nedaleko od francuske granice. Za vreme odmora D'Estrad i Matioli su izašli iz kočije i u istom trenutku se pojavio konjički odred pod komandom generala Katina koji je uhapsio Matiolija i stavio mu gvozdenu masku na lice. Silom su ga uvukli u kočiju koja je u pratnji konjanika došla u Pinerolo. Hapšenje Matiolija bio je čin koji je država morala držati u tajnosti. Kompromitovani mantovanski ministar je bio uhapšen na stranoj teritoriji, što je predstavljalo očito kršenje zakona. Stoga je ovu operaciju trebalo prikriti velom tajne.
    Tako je Luj XIV u pismu upućenom opatu D'Estradu pet dana pre hapšenja naredio da se Matioli privede u Pinerolo i 'zatvori tako da ga niko ne može prepoznati'. Pismo je zaključeno sledećim rečima: 'Nije potrebno da iko sazna šta će se desiti tom čoveku'.
    Gotovo sve pojedinosti o zatočeništvu Gvozdene maske - budna straža, tajna kojom je okružen - savršeno odgovaraju figuri Matiolija, a potvrda se može naći i u zapisu paroha iz S.Pola koji je 19. novembra 1703. zabeležio: 'Dana 19. u Bastilji je umro Markioli, star oko 45 godina; sahranjen je na groblju u svojoj parohiji u S.Polu, 20. ovog meseca, u prisustvu majora Bastilje Rozaža i hirurga - majora Reglea, koji su to i potpisali.


   I u dnevniku kraljevog poručnika kao datum smrti Gvozdene maske zapisano je: '19. novembra 1703. nepoznati zatvorenik, koji je uvek imao crnu masku, a kojeg je Sen Mars doveo sa ostrva Sveta Margarita, umro je danas. Ovaj neznanac, koji je ovde zatvoren izvesno vreme, sahranjen je na groblju S.Pol, u sredu u četiri po podne, 20.novembra.
    Očit dokaz da su ovaj zatvorenik i Matioli ista osoba jeste i ovaj datum. Matioli je ustvari postao Markioli; ali znamo da se pravopis u XVII veku, često menjao. Međutim, netačne su godine starosti: Matioli nije imao 45, nego 63 godine. A i izvesno je da je priličan broj ljudi u Francuskoj znao identitet nepoznatog.
    Vojvoda Šoazel insistirao je da mu Luj XIV kaže rešenje ove zagonetke. Kralj mu je odgovorio: 'Kada biste znali o kome se radi, bili biste razočarani'. Madam Pompadur je takođe, na nagovor vojvode, nastojala izmamiti priznanje od kralja koji joj je samo rekao da se radi o 'italijanskom ministru'.
    Madam Kampan, sobarica Marije Antoanete, u svojim 'Uspomenama na privatni život Marije Antoanete' svedoči o ovoj epizodi. Ona je čula kada je kralj Luj XIV rekao kraljici da je 'Morepa ubedio da se radi o zatvoreniku opasnom zbog njegovih intriga i da je prvo čuvan u Pinerolu, a zatim u Bastilji'.
   Iako su mnogi istoričari uspeli da nađu potvrdu da se pod poznatom crnom maskom krilo lice Matiolija, mnogi i dalje veruju da je priča potpuno drugačija, i možda je nikada nećemo ni saznati.