Fantomska Ostrva

    Pominjale su se tajanstvene eksplozije i vulkanske erupcije, zli čarobnjaci i fantomi, bogovi mora i bića u misterioznim letelicama, koja su ova ostrva potapali na morsko dno!

    Događaj se odigrao u decembru 1956.godine i o njemu je pisala gotovo celokupna svetska štampa. Oplovljavajući svet u svojoj luksuznoj jahti 'Laura Lee', James i Helen Bryan su se našli u vodama Tihog okena. Već danima su plovili mirnim Pacifikom kada su u kasni sumrak, na dalekom horizontu, ugledali obrise nevelikog južnog ostrva. Iako nije bio ucrtan u brodskoj karti, to Bryanove nije čudilo, jer su znali da njihova brodska karta nije najnovijeg datuma. Osim toga, područje kojim su plovili vrvelo je bezbrojnim ostrvcima.
   Kako se spuštala noć, odlučili su da zanoće u vodama ovog tihog pacifičkog ostrva. Zbog toga su jahtu usmerili u tom pravcu. Uskoro su uplovili u malu peščanu uvalu, a kako im se činilo da ostrvce nije naseljeno, bacili su sidra, odlučivši da se sutra pozabave istraživanjem unutrašnjosti ostrva.
   Uzalud je te noći James Bryan pokušavao da identifikuje ostvro. Niti na jednoj pomorskoj karti, kojima se služio, ostrvce nije bilo registrovano. Precizno je zabeležio njegov položaj, odlučivši svoje otkriće javiti National Geographic Cociety u Vašingtonu kako bi se našlo u pomorskim atlasima.
    Tu su noć James i Helen priuštili sebi malu svečanost. Večerali su na palubi jastoge koje su kupili na pijaci ostrva Vivak, uz sveću i bocu penušavog vina, diveći se tihoj južnoj noći i živopisnom ostrvcetu na čijim su peščanim plažama penušali blagi morski talasi. Dok je u njihovim krošnjama romorio blagi vetar, visoke su se palme lagano povijale, zaklanjajući zvezdano nebo.
    Bryanovi su te noći otišli na spavanje ispunjeni prijatnim osećanjima koja obuzimaju ljude što su otkrili novi dom. Prva se probudila gospoda Helen. Sunce je već bilo odskočilo i ona je lenjo išetala na palubu kako bi pokupila nekoliko peškira koji su se sušili. Kada je postala svesna da nešto nije u redu, zbunjeno je zastala. Svuda unaokolo prostirala se mirna morska pučina i nigde na horizontu nije bilo one tihe uvale, niti živopisnog ostrva sa visokim palmama pored kojeg su se usidrili predhodnog dana.

    Helen je gotovo vrisnula i u panici probudila Jamesa. Ali, sve je bilo uzalud. Sve što su mogli zaključiti bilo je da njihova jahta tokom noći nije promenila položaj i da su se, još uvek nalazili na mestu gde su bacili brodska sidra. Ali, živopisnog ostrva, međutim, više nije bilo.
    Drugi slučaj još je neobičniji. Početkom dvadesetog veka, u vreme naglog razvoja tekstilne proizvodnje i velikih potreba za pamukom, mnogi su američki farmeri odlučili da gaje tu industrijsku biljku. Medutim, najkvalitetnije vrste pamuka zahtevale su posebne uvete i najkvalitetniji su plod davale na južnim ostrvima.
    Pod pritiskom zainteresovanih farmera, američka se vlada obratila Japanu sa zahtevom da zakupi nekoliko njegovih ostrva za uzgoj pamuka. Uskoro je sklopljen posao. Japan je ustupio tri mala pacifička ostrva. Međutim, kad su američki farmeri stigli na zadanu geografsku širinu i dužinu, bili su nemalo iznenađeni, jer nisu uspeli pronaći zakupljena ostrva. Nigde u blizini nije bilo ni traga o nekakvom kopnu!
    Izbio je međunarodni skandal, pa je Tokio brzo reagirao. Poslao je svoju flotu da utvrdi da li uistinu postoje iznajmljena ostrva ili ne, ali ih ni japanska flota nije našla. Ostrva su jednostavno nestala i niko nije znao objasniti šta se dogodilo!


    Ostrva koja se pojavljuju i nestaju nisu ništa novo u istoriji moreplovstva. Priče o njima, minulih su vekova, bile uobičajne i o njima se često raspravljalo i u najuglednijim naučnim institucijama.
    Na starim pomorskim mapama nalazimo ucrtana brojna ostrva, kojih danas nema: Antilija, St. Brandan, Brazil, Frisland, otok Sedam gradova..., a priče o njima više su nego zanimljive.
    Kada su Mauri, pod vodstvom generala Tarika, 711. godine, provalili na evropsko tlo i zauzeli današnju Španiju i Portugal, legenda kaže da su sedam katoličkih biskupa, s nadbiskupom iz Oportha na čelu, koji nisu želeli živeti pod upravom osvajača, predvodili grupu izbeglica, što se ukrcala na nekoliko brodova, i otplovila na zapad. Priča kaže da su se, nakon lutanja, iskrcali na ovećem, živopisnom ostrvu na kojem su osnovali sedam gradova, kako su svom novom prebivalištu i dali ime.

    O ostrvu Sedam gradova, međutim, od tog se trenutka pričaju kontroverze. Sledećih vekova, mnogi ga moreplovci smatraju fantomskim, a u 12. veku, znameniti arapski zemljopisac i kartograf Idrisi, piše o jednom ostrvu u Atlantiku, koji se naziva Bahelia, na kome je nekad ranije postojalo sedam gradova. No, to je ostrvo nakon toga iščezlo i o njemu se sve do 14. i 15. veka ništa nije čulo. Tada se na mapama italijanskih i španskih moreplovaca, u zapadnom delu Atlantika, pojavljuje otok Antilija sa sedam gradova neobičnih imena: Azaj, Ari, Haisos, Anzuli itd, a 1474. godine portugalski kralj Alfonso V poklanja kapetanu F. Telesu 'Sedam gradova i druga ostrva na Atlantiku, severno od Gvineje'!
    Nema sumnje da je tih godina ostrvo Sedam gradova predstavljalo istinsku misteriju. O tome svedoči i zapis flamanskog pomorca Ferdinanda Dulmusa, koji je 1486. godine tražio dozvolu od portugalskog kralja da uzme u posed to ostrvo ukoliko ga uopšte pronađe, a španski ambasador na engleskom dvoru Pedro Ahala 1498. obaveštava svoga kralja da su pomorci Bristola slali nekoliko ekspedicija u potragu za ostrvima Sedam gradova i Frislandom, ali ih nisu uspeli pronaći!
    Ostalo je nejasno da li su i zašto neki kartografi poistovećivali ostrvo Sedam gradova s Antilijom. Poznato je da su evropski zemljopisci iskreno verovali da Antilija postoji. Tako ju je 1492. godine Martin Bechaem, na svom znamenitom globusu, smestio u Atlantik, uz napomenu da je 'jedan španski brod bez ikakve opasnosti 1914. godine doplovio do njene obale'!
    Antaliju su pominjali i drugi kartografi 15. veka, a u pismu kralju Alfonsu V 1480. godine, pominje je i Kolumbo rečima 'ostrvo Antilija, koji je i vama poznat'. Kralj mu čak Antiliju preporučuje 'kao dobro mesto gde će se na svojoj plovidbi zaustaviti i iskrcati na obalu'.
    Koliko je poznato, Kolumbo se nikada nije tamo iskrcao, jer Antiliju nije našao, ali su po tom fantomskom ostrvu, kasnije, dobili ime Veliki i Mali Antili!


    Irske su pomorske tradicije jedne od najstarijih u Evropi. Još je irski kralj Nial, u 4. veku stare ere, slao svoju flotu u borbu protiv nasrtljivih Rimljana. U Srednjem su veku irski misionari smelo polazili na neizvesne plovidbe, kako bi na razbacanim ostrvima Atlantskog okeana širili hrišćanstvo. O njihovim uzbudljivim plovidbama i danas pevaju drevne irske 'imre' - epovi, među kojima je, kroz minulu istoriju,daleko najpopularnija bila 'Putovanja Svetog Brandana'.
    Sveti je Brandan istorijska ličnost (484-577). Za svog dugog života postao je živa legenda. Putujući po severnim zemljama i ostrvima, širio je hrišćanstvo i osnovao je više manastira. Posebno je bio uporan u organiziranju ekspedicija, koje su tragale za Ostrvima srećnih, u zapadnom Atlantiku, koje mnogi i danas poistovećuju s legendarnim Avalonom, svojevrstnim rajom na zemlji.

    U irskom epu 'Putovanja Svetog Brandana' opisuje se uzbudljiva plovidba ovog misionara do neobičnog arhipelaga, udaljenog 40 dana plovidbe. Sa 17 svojih drugova, sveštenika, Sveti se Brandan, iskrcao na živopisno kameno ostrvo sa kojeg su se slapovi rušili u more. Tu su našli vodiča s kojim su se iskrcali na ostrvo Ptičiji raj, ali su uskoro nastavili plovidbu i nakon tromesečnog putovanja kroz maglu, stigli do ostrva na kojem je Sveti Ailbe živeo u velikom samostanu.
Irska Odiseja, kako bi se mogla nazvati 'Putovanja Svetog Brandana', opisuje vreme od više godina, u kojem se znameniti misonar iskrcavao i posećivao neznan broj živopisnih ostrva, kojih danas nema ni na jednoj pomorskoj karti Atlantskog okeana. Boravili su na šumovitom otoku prepunom vinove loze, kojeg su nazvali Ostrvo grožđa; odmarali se na Ostrvu ovaca; sretali ledene sante i promatrali ostrva sa vulkanskim kupolama. Na kraju su stigli do Obećane svete zemlje, bogate riznice voća i povrća 'i svakojakog blagostanja', gde su proveli sedam sretnih godina. Sveti se Brandan vratio u Irsku u poodmaklim godinama. Uskoro je umro, navršivši 93 godine starosti.
    Jedan celi zid u katedrali u Herefordu u Engleskoj i danas prekriva velika geografska karta sveta iz 1275. godine. Na toj su karti registrovana i otkrića Svetog Brandana, pa je na mestu današnjih Kanara, ucrtano 'Sedam svetih ostrva - ostrva Sv. Branadana'. Na kasnijim se kartama ova ostrva sve ređe pominju, a u 18. veku, ostrva se javljaju pod imenom Kanari. Medu stanovnicima tih sedam ostrva verovalo se da postoji i osmo ostrvo, nazvano Sv. Boronda, i da je smešteno oko 40 morskih milja od otoka Palme. Nekoliko je ribarskih ekspedicija 1721. godine tragalo za ovim ostrvom, ali njega više nije bilo na naznačenoj poziciji! O njemu se kasnije više nikada ništa nije čulo!


    Fantomska ostrva, koja su u proslošti izranjala i nestajala u moru, vekovima su zbunjivali svetske moreplovce i rasplamsavali maštu okorelih fantasta. U lučkim krčmama, mornarskim klubovima, pa čak i u zvaničnim pomorskim predstavništvima i institucijama, o njima su se pripovedale najrazličitije priče. Pominjale su se vulkanske erupcije i strašne eksplozije od 'kojeg more kuva', a neretko, poput predanja na pacifičkim ostrvima, pripovedalo se i o neobičnim bićima sa morskog dna, bogovima mora, koji su izlazili na površinu, samo u vreme kada su neko ostrvo želeli da potope i odvuku na dno!
     Na Islandu i danas živi legenda koja kaže da se kroz tajni ulaz na vulkanu Hekla može stići u podzemne gradove, gde još uvek žive potomci jedne stare, visoko razvijene civilizacije. Te su gradove, prema tom predanju, izgradili bogovi mora, koji su došli iz nebesa i vekovima bili neprikosnoveni vladari morskih dubina.
    Na starim pomorskim mapama ucrtana su mnoga fantomska ostrva, ali je posebno zanimljivo jedno, koje se minulih vekova javljalo i nestajalo u različitim delovima Atlantskog okeana. Nazivali su ga - Breasil, Brezil ili Brasil, a u njegovo se postojanje verovalo sve do 19. veka.
    Fantomsko se ostrvo prvi put pominje na Dulcertovoj mapi 1325. godine i smešteno je u vodama, juzno od Irske. Kasnije se o njemu govori kao o ostrvu koje okružuje mirnu lagunu s devet ostrvaca, a od 16. veka Breasil 'šeta' vodama u blizini Severne Amerike, da bi se u 18. veku ponovo 'vratio' na svoje staro mesto, južno od Irske.
    Prvo je organizirano traganje za 'ostrvom koje se pojavljuje i nestaje', zabeleženo 1452. godine, kada je portugalski moreplovac Diego de Teive upućen od strane princa Henryka da obiđe severni Atlantik. U potrazi za Breasilom, portugalski je pomorac stigao sve do irskih voda, ali ostrvo nije pronašao. Istu je sudbinu doživio i poznati kapetan John Lloyd, 'najpoznatiji pomorac u celoj Engleskoj', koji se posle devet nedelja bezuspešnog traganja, iscrpljen, razočaran i poražen, vratio u rodni Bristol. Krajem 15. veka organizirano je još nekoliko ekspedicija, ali je sve bilo uzalud - ostrvo Breasil je jednostavno isčezlo!
    Misteriozno se ostrvo pominje i u irskim legendama. Povezano je sa starom keltskom pričom o devet ostrva što se iz mora izdižu svakih sedam godina i što nestaju čim im se približi neki brod. Predanje kaže da se našlo nekoliko ozbiljnih svedoka, koji su, navodno, sopstvenim očima videli kada se Breasil pojavio iz morskih dubina. Zapanjeni su očevici, kasnije, tvrdili da su na tajanstvenom ostrvu zapazili nekakva bića, nalik ljudima, koja su se kretala obalom, pa su pobožni ljudi tog vremena, verovali da na Breasilu žive duše nastradalih moreplovaca...

    Jedna druga irska legenda vezana je za ostrvo nazvano Hi Brasil. U provinciji Minster postoji brdo 'u kome je bila smeštena nikad otkrivena grobnica ranoirskog kralja Konana, a u grobnici se nalazio ključ s kojim bi se, ukoliko bi ga netko pronašao, moglo iz mora ponovo da izdigne ostrvo Hi Brasil'!
   Godine je 1680. zabeležena priča kako je neki Oly proveo šest-sedam godina na ostrvu Hi Brasil, a posje povratka je mogao da leči ljude od najrazličitijih teških i neizlečivih bolesti, jer se, navodno, za vreme boravka na zagonetnom ostrvu, naučio veštini magije i medicine! U zanimljivom delu 'Irski pesnici, lutalice' navodi se podatak da je 1636. godine neki kapetan po imenu Rich, koji je isplovio iz Dublina, 'uspeo da otkrije Breasil, ali se nije mogao da iskrca zbog guste magle'.
    Izvesno je, ipak, da je jedini čovek koji je uspeo da se iskrca na ovo tajanstveno ostrvo bio irski moreplovac, skitnica John Nisbatt. Doplovivši 1674. godine u Irsku, on je pričao da je Breasil 'velika crna stena, na kojoj žive crni zečevi i jadan opasan čarobnjak, koji stanuje u velikom začaranom dvorcu'. Nisbatt je uspio odoleti čarobnjakovoj magiji i pobeći zahvaljući tome što je zapalio vatru, a vatra, kako je poznato, predstavlja snagu svetla u borbi protiv snaga mraka. Breasil je sporo umirao. Na nekim mornaričkim kartama zadržao se čak sve do kraja 19. veka. Tek pri kraju 1873. godine, kada navigatori više nisu uspeli da pruže nikakve dokaze o njegovom postojanju, brtanski ga je adminiralitet zauvek izbrisao sa svih svojih karata.
    Ali, kako se moglo dogoditi da su priče o Breasilu, ostrvu 'koje iz mora izranja i nestaje', dakle, fantomskom ostrvu, vekovima zaokupljale maštu pomoraca i pomorskih velesila? Otkud i zašto? Na ova pitanja nikada nisu nađeni adekvatni odgovori.