Tajanstveni Duh Vudu Kraljice

   Jednoga dana, sredinom 30-tih godina XX veka, afroamerikanac, Elmor Li Benks, svratio je u apoteku koja se nalazila u blizini poznatog groblja 'Broj jedan'. Dok je razgovarao sa vlasnikom, ušla je neka stara žena, čija je pojava, iz ko zna kojih razloga, strahovito preplašila vlasnika apoteke. Po Benksovom pričanju, vlasnik je odmah pobegao u magacin, a stara žena ga je, smejući se, upitala:
- Zar me ti ne znaš?

   Kada joj je Benks odgovorio:
- Ne, madam!
    Ona se tada naljutila i ošamarila ga. O tome šta se dalje događalo Elmor Benks je ispričao istraživačuparanormalnih pojava, Robertu Talantu, gde kaže: 'Tada je ona odskočila u vazduhu i izletela uz fijuk kroz vrata, pavo preko telefonskih žia i grobljanskog zida i nestala iza njega. Onesvestio sam se i došao sam sebi tek kad mi je vlasnik apoteke sipao viski u usta. On mi je tada rekao: 'Bila je Mari Lavej!'
    Ovo je samo jedna od priča koje kolaju o vudu kraljici iz Nju Orleansa. Ona je ovom magijskom veštinom neprikosnoveno vladala gotovo tokom čitavog XIX veka, a posle njene smrti 1881. godine, priče o njenom pojavljivanju ne prestaju ni do današnjih dana.
    Poslednje viđenje sablasnog duha Mari Lavej, u njenoj karakterističnoj dugoj beloj haljini i sa prepoznatljivom maramom 'na sedam čvorova' vezanom oko vrata, zabeleženo je 2002. godine na starom groblju, gde joj se nalazi grobnica. Verovao nekoili ne da nesmirena duša ove vudu sveštenice idalje boravi među živima,činjenica je da turisti i radoznali svakodnevno posećuju njeno poslednje počivalište i ostavljaju darove - cveće, hranu ili novčiće - da bi im ona ispunila želje i rešila neke životne probleme!

    Ko je bila ta žena, Mari Lavaj? Godina njenog rođenja se ne može pouzdano utvrditi, jer se navodi različito: od 1783. do 1796. godine, ali se zna da je bila nezakonita ćerka bogatog vlasnika plantaže, Francuza Šarla Laveja i tamnopute robinje Margarite Darkantel, koja je bila pola crnkinja, a pola Indijanka. Nagađa se da je Mari rođena na Haitiju ili čak na Karibima, ali je činjenica da je detinjstvo provela na plantaži svoga oca i da je po tadašnjim običajima francuske aristokratije, već rođenjem stekla slobodu i pravod da nasledi očevo ime.
    Lavejeva je vaspitavana u katoličkom duhu i svakodnevno je odlazila na mise u crkvi u Sent Luisu, ali je, nema sumnje, vudu bila religija njene majke, kojoj se Mari u mladosti priklonila. Vidla je velike sličnosti između vudu duhova, zvanih 'loa' i hrišćanskih svetaca, i nikada se nije u potpunosti odrekla svojih hrišćanskih korena. Štaviše, kažu, prva je u vudu rituale uvela upotrebu Svete vode i ikone, kao i obožavanje kulta Device Marije, što ju je učinilo izuzetno moćnom u magijskom smislu.
    U to vreme, kada je serija robovskih pobuna potresala Haiti, zbog čega su mnogi Francuzi bili primorani da se presele u Nju Orleans, a sa sobom su poveli i svoje robove koji su praktikovali vudu religiju, i sama katolička crkva nije se previše protivila takvoj mešavini rituala, jer je smatrala da će doprineti u krajnjem ishodu njihovom prelasku u katoličanstvo.
    Krupna i tamnoputa, sa dugačkom crnom kosom koju je često plela u pletenice, Mari Lavej je ličila pomalo na Indijanku ili Ciganku, i delovala je veoma mistično. Udala se 1819. godine za Žaka Parisa, takođe slobodnog crnca, a otac joj je za venčanje poklonio imanje u Francuskom kvartu Nju Orleansa. Brak je, međutim, kratko trajao, jer je njen muže Brak - jednostavno nestao. Po nekima je bio ubijen, po drugima je pobegao, a Mari se od tada i zvaničbo predstavljala kao udovica Paris, pošto joj je muž proglašen mrtvim.
    Potom je stupila u vanbračnu vezu sa nekim Kristofom Kapionom i rodila mu - 15 dece, od kojih je jedna čerka nosila njeno ime i prezime - Mari lavaj. Likom je u potpunosti podsećala na majku i nasledila je kao 'vudu kraljica', štoje, po nekima, dovelo do legende o njenoj večnoj mladosti, pa čak i da je i posle smrti nastavila da hoda ulicama Nju Orleansa! U vreme kada je postala udovica Paris, Mari Lavej je već radila kao frizerka, posećivala bogate kuće i saznavala mnoge intimne tajne svojih mušterija. Zainteresovla se za lečenje biljem i veštinu izučila kod Sanite De De, prve gradske vudu kraljice.
    Učitelj joj je bio i čuveni vudu doktor, Džon Bajo, tako da je već oko 1830. godine i sama stekla reputaciju vudu kraljice, baveći se proricanjima, davanjem saveta i spravljanjem ljubavnih napitaka, pod nazivom 'gris-gris'. Da bude uspešna, svakako su joj pomogle informacije koje je sakupljala ulazeći u kuće, ali ne treba zaboraviti ni to da je kao frizerka lako mogla da dođe do kose svojih klijentkinja i koristi je u vudu ritualima. Usput je obavljala i bolničarski posao, manje hirurške intervencije, pre svega uklanjanje mladeža i bradavica, pa je i tada imala prilike da dođe do uzoraka krvi i drugih tkiva!

    Zna se da je Mari lavej uzimala bolesne i lečila ih kod svoje kuće, bez obzira na njihovu rasu i mogućnost da plate, a dvorila je i osuđenike osuđene na smrt. Tada je stanovala u Ulici Svete Ane, u kući koja je danas pod brojem 1020, a tada je bila na adresi Rue St. Anne 152. Prema legendi, kuću je stekla uz pomoć tri zrna bibera! Kada joj se jedna bogati belac obratio sa molbom da mu spase sina o smrtne kazne na suđenju koje ga je čekalo, i obećanjem da će joj pokloniti kuću, mari je noć uoči suđenja, držala tri zrna bibera pod jezikom, a sutradan ih, navodno, krišom stavila pod sudijinu stolicu. I, doneta je oslobađajuća presuda!
    Oni koji su kasnije detaljno analizirali ovaj slučaj, tvrde, međutim, da je Mari zapravo preplašila glavnog svedoka u postupku, preteći mu vudu magijom, tako a je on potvrdio da je mladić ubistvo počinio u samoodbrani! Za ovu kućuu kojoj je živela do smrti, i danas se tvrdi da je posednuta od strane duha Mari Lavej, ali je činjenica da je ona srušena 1903. godine i da je nova sagrađena približno na istom mestu. Razumljivo je da su turistički voiči više zainteresovani za novac i senzacionalizam nego za istorijska istraživanja ove vrste.
    Verovanju da duh Mari Lavej tumara grobljem 'Broj jedan' u Sent Luisu, još uvek doprinosi priča sa kraja 20-tih godina XX veka, doba velike ekonomske krize, kada je jedan beskućnik zaspao na njenoj grobnici. U toku noći, probudili su ga zvuci bubnjeva i pevanje. U strahu se skotrljao u žbunje i odatle pratio ples duhova, golih ljudi i žena, koje je predvodila krupna, tamnoputa žena koko koje je bila obmotana velika zmija.
    Oni koji dolaze na grob Mari Lavej, na njemu nalaze samo ime mari Filom Klapion, umrle 11. juna 1897. godine, u 62. godini života. U pitanju je ćerka prave Mari, a da su u njoj i zemni ostaci majke, potvrđuje natpis 'Famille Vve.Paris/nee Laveaou', u prevodu, 'Porodica udovice Paris, rođene Lavej', pri čemu skraćenica 'Vve' dolazi od 'veuve' - udovica. To ne smeta posetiocima,koji na kamenoj ploči crvenom ciglom iscrtavaju razne oznake - krstove, srca, pentagrame i ostavljaju razne posnude, sveće, plastično cveće, boce ruma i novčiće, pri tome verujući da će im vudu kraljica ispuniti želje. Jedna od preporuka kaže da treba poželeti želju, a zatim se tri puta okrenuti oko sebe Mnogi veruju da se Mari Lavej vraća među žive jednom godišnje, na Svetog Jovana i u predvečerje vodi vudu vernike.
    Mari Lavej,za koju se tvrdi da je sve do poznih godina zadržala mladalački izgled i senzualnost, povukla se u svoju kuću 1875. godine i nije je napuštala sve do smrti, šest godina kasnije. Njena ćerka Mari, koja je nasledila titulu vudu kraljice, bila je u poslovnom smislu mnogo preduzimljivija od majke. Otvorila je prodavnicu u čuvenoj Ulici Burbon u Nju Orleansu i prodavala biljne preparate, korenje i bavila se uglavnom ljubavnim vradžbinama, za koje su joj bogati ljudi izdašno plaćali.
    Jednom prilikom, obratio joj se stariji neženja, zaljubljen u veoma mladu čerku svog poslovnog partnera, kojoj je po godinama mogao da joj bude deda. On je sa kompanjonom, koji se nalazio u finansijskim nevoljama, već sklopio sporazum da mu da ruku svoje čerke, ali je ona rekla da će pre umreti nego da pođe za starca, pogotovo što je iščekivala povratak svog dragog, koji je otišao u zapadnu Indiju da potraži sreću i stekne bogatstvo.
    Mari je pažljivo saslušala oba čoveka, koji su došli da im pomogne da privole devojku na venčanje i obećala im da će se svadba održati. Ocu je dala nekakav prah da ga stavlja čerki u hranu svake večeriu tokunedelju dana. Po isteku toga roka, ona je zaista, bleda i bolesna, došla ocu i rekla da je promenila mišljnenje i da će se udati za ostarelog mladoženju. Dve nedelje kasnije, par se venčao umesnoj crkvi, posle čega je priređena velika proslava u balskoj sali. Dok je stari mladoženja plesao sa svojom mladom nevestom pred gostima koj isu stajali unaokolo, iznenada je počeo da krklja i da crveni u licu. Najzad je pao na pod i umro od srčanog udara.   
    Devojčin otac je bio zastrašen i krivio je sebe, a još više Mari, zbog upotrebe vudua. Otišao je kod nje i optužio je za prevaru. Ona se samo nasmešila i rekla: 'Nije bilo prevare, venčanje je ono što si tražio i šta si dobio'. Priča je imala srećan kraj, jer se mlada udovica, sada veoma bogata, konačno udala za izabranika svoga srca, ali njena poruka je - da treba biti uporan u onome šta se želi. I da sve bude još interesantnije, mnogo godina kasnije, Mari lavej mlađa, umrla je u 62 godini - takođe od srčanog udara! Pouci, dakle, treba dodati i to da se učinjeno kad tad vraća kao bumerang!