Dogoni i Njihova Tajna

   Dogonima su najbliži gradovi Timbuktu na severu i Ougadougou na jugu. Na prvi pogled, Dogoni veoma nalikuju mnogim afričkim narodima koji žive tradicionalnim, plemenskim načinom života. Međutim, njihov unutrašnji život nesumnjivo je jedinstven. Oni, pored još tri druga plemena, poseduju tajno znanje koje su, tokom mnogih vekova, uspeli da sačuvaju samo za sebe.

    U središtu njihovog učenja je ono što bismo, najradije nazvali mitom o zvezdi - bar bismo u svakoj drugoj kosmologiji smatrali da je ovakvo znanje mitološke prirode. Međutim, Dogoni raspolažu detaljnim informacijama o zvezdi koja je potpuno nevidljiva golim okom - a nema govora o tome da su oni mogli imati pristupa teleskopima ili bibliotekama.     Još je zanimljivije da je taj narod, izgleda, zbao za ovu zvezdu davno pre nego što su naučnici 'civilizovanog' sveta otkrili da ona postoji.
 
 
     Dogoni ovu zvezdu nazivaju 'Po Tolo'. 'Tolo' znači zvezda, a 'Po' je ime najmanjeg semena za koje Dogoni znaju, semena svračice.  Na ovaj način oni opisuju jednu od posebnih karakteristika ove zvezde - njenu sićušnost. Dogoni čak za nju tvrde da je 'najmanja stvar koja postoji'. Oni isto tako kažu - što je zaista čudno, jer nije uobičajeno za primitivna društva da na ovakav način govore o zvezdama - da je ona 'najteža' zvezda: 'I kada bi se sva zemaljska bića udružila, ne bi je mogla podići'. Pored toga, oni sasvim sigurno znaju da je Po Tolo bela zvezda - beli patuljak.
    Zapadni astronomi zvezdu Po Tolo nazivaju Sirijusom B. Za razliku od nje, Sirijus A ('Dog Star') je veoma blistava zvezda, lako vidljiva golim okom i spada među deset najsjajnijih zvezda na nebu. Sirijus A je dvaput veći od našeg Sunca, a njegova svetlost je dvadeset puta jača.
    Da su Dogoni u davnoj prošlosti stvorili mit o Sirijusu A, to bi bilo sasvim razumljivo, misterija ne bi postojala. Ali, oni uporno tvrde da njihova zvezda nije Sirijus A, već njen nevidljivi pratilac.
    Zapadni astronomi su, 1844. godine, prvi put posumnjali da ovaj nevidljivi pratilac postoji, onda kada su primetili izvesne manje nepravilnosti u kretanju Sirijusa A. Pomislili su da ga privlači gravitaciona sila neke mnogo manje, nevidljive zvezde u njenoj neposrednoj blizini. Posle detaljnog teleskopskog pretraživanja, 1862. godine, pronađena je prateća zvezda.

    Posmatranje naučnika pokazalo je da je Sirijus B - beli patuljak. On je, drugim rečima, sve ono što su Dogoni oduvek tvrdili: vema mala, veoma teška i bela zvezda. Astronomi su potvrdili da ima eliptičnu orbitu, sa Sirijusom A na jednoj tački elipse, i da jedan krug oko svoje dugačke orbite obiđe svakih pedeset godina - tačnije 50,04 godine, a brojka sa kojom raspolažu Dogoni je zapanjujuće precizna.
     Zaista je neverovatno da jedan primitivni, necivilizovani narod kakav su Dogoni, može imati predstavu o zvezdama koje slede orbitu oko drugih zvezda, ali uprkos tome, oni orbitu Sirijusa B predstavljaju kao jajast oblik, sa Sirijusom A kao krstićem koji se nalazi van centra.


    Zašto su Dogoni toliko opsednuti ovom, na izgled, beznačajnom zvezdom? Pa, u svakom slučaju ne iz naučnih pobuda, iako je ona bila, po njima, prva zvezda koju je Bog stvorio. Dogoni smatraju da je Sirijus B stožer oko koga se okreće čitav svemir. Po njima, ova zvezda stvara svu materiju koja čini svemir, i sve duše živih bića, i to preko komplikovane, isprepletene spirale, koju oni simbolizuju pletenjem svojih korpi.
    Sve duše, bez obzira na njihovo konačno odredište, najpre putuju sa Po Tola na Emme Ya, treću zvezdu u Sirijusovom zvezdanom sistemu. Kao i Po Tolo, i ona je nevidljiva. Za razliku od Po Tolo, zapadni astronomi je još uvek nisu otkrili. Da li ona uopšte postoji? Možda to nikada nećemo saznati, ali ukoliko je astronomi uz pomoć naučnih metoda zaista otkriju, to će biti još jedan fascinantan dokaz koji govori u prilog tajnom znanju plemena Dogona. 
    U svakom slučaju, činjenica je da su Dogoni znali za Sirijus B davno pre nego što su ga astronomi pronašli, i to predstavlja ogromnu misteriju. Jednostavno, nije jasno kako su oni mogli saznati sve o nevidljivoj zvezdi, pa čak i to da njen orbitalni ciklus iznosi pedeset godina.
    Na ovo pitanje Dogoni odgovaraju da su im to znanje predali Nomosi, vodozemna bića koja su, pre mnogo godina poslata na Zemlju iz Sirijusovog zvezdanog sistema. Dogoni nazivaju Nomose različitim titulama: Učiteljima iz Vode, Kontrolorima i poučavateljima.

    Zaista iznanađuje otkriće da Dogoni smatraju da njihovo blagostanje u potpunosti zavisi od dobre volje posetilaca iz svemira. Nomosi su se spustili na neodređenoj udaljenosti, severoistočno od današnje zone u kojoj žive Dogoni.
    Da li je to Sahara ili Srednji istok? Gde god da je to bilo, po opisu Dogona, njihov svemirski brod spustio se na Zemlju uz veliku buku. Dok se spuštao, zemlja pod njim je pucala, i izgledalo je da iz njega 'šiklja krv', što bi mogao biti opis raketnih izduvnih plamenova. U to doba, na nebu je bila vidljiva nova zvezda, što bi mogao biti opis matičnog broda. Slika desno - selo Dogona u Maliju.
    Kada se letelica spustila, četveronožno stvorenje (biće ili mašina?) izašlo je iz nje i odvuklo je u jednu udubinu. Zatim je udubina napunjena vodom sve dok brod nije plivao u njoj. Nomosi su se izgleda bolje snalazili u vodi nego na suvom - oni su, zapravo, više ličili na ribe nego na ljude.


    Ono što se kasnije desilo više liči na religiozno mitsko pripovedanje, nego na istorijski izveštaj. Nomos je, po Dogonskoj priči, 'razdelio svoje telo među ljude da bi ih nahranio', pa se zbog toga još i kaže 'svemir je pio njegova tela', odnosno Nomos je dao ljudima i da piju. On je sve svoje životne principe dao ljudima. Nomos je bio raspet, digao se iz mrtvih i obećao je da će ponovo posetiti Zemlju, u drugačijem obliku. Bez obzira na to, on će i dalje vladati svetom u svom vodozemnom obliku, iz okeana.
    Čini se da su neki elementi hrišćanskog učenja uzeli udela u mitu Dogona. Smrt na krstu, uskrsnuće, obećanje da će se ponovo vratiti, sakramentalna žrtva hrane - sve to postoji u dogonskoj priči. Ne smemo zaboraviti ni to da se u ranom hrišćanstvu riba koristila kao simbol Hrista.
    Daleko, na severozapadu od dogonske zemlje, u Mesopotamiji, zapisan je susret koji je veoma sličan ovome. Naime, vavilonski sveštenik Berosus, u trećem veku pre nove ere, napisao je istoriju Mesopotamije.  Ova povest je nepotpuna i samo nekoliko njenih fragmenata doživelo je da bude uvršćeno u kasnije dokumente grčkih istoričara.
    Berosus je ispričao kako su Oanesi, vodozemna vanzemaljska bića posetila Zemlju da bi ponudila svoju pomoć, baš kao što i Dogoni kažu za Nomose. Po Berosusu, Oanesi su 'imali oblik ribe ukomponovan sa ljudskom obličjem, složen poludemonski oblik, na pola puta između čoveka i BOga'. Uprkos njihovoj dobronamernosti, izgledali su izuzetno odbojno: 'Čitavo telo životinje ličilo je na ribu, a pod ribljom glavom imala je još jednu glavu, a pod ribljim repom, imal je noge, slične čovekovim. I glas i jezik bili su joj ljudski i artikulisani.
    Ovo biće je danju običavalo razgovarati sa ljudima, ali u to doba nije uzimalo nikakvu hranu. Ono im je dalo uvida u književnost i nauke, i u sve vrste zanata. Naučilo ih je kako da grade kuće i hramove, kako da sastave zakone, i objanilo im je osnovneprincipe geometrije. Ukratko, naučilo ih je svemu što ih je moglo profiniti i civilizovati. Kada zađe sunce, biće je imalo običaj da ponovo zaroni u vodu. Ostajalo je po celu noć u dubini okeana, zbog toga što je bilo vodozemac'.

    Sasvim je moguće da su Dogoni i Vavilonci prisustvovali jednom istom događaju. Sami dogoni tvrde da nisu oduvek živeli u Maliju, vać da su nekad prisustvovali spuštanju vanzemaljaca u jednoj dalekoj zemlji na severoistoku. Ako je tako, čudno je da su samo oni očuvali deo mitologije koji uključuje Sirijus B. Egipćani, koji su svakako kontaktirali sa Vaviloncima, veoma su cenili Sirijus A, ali to je i sasvim razumljivo, s obzirom na to da su oni bili u mogućnosti da njegov položaj na nebu iskoriste za predviđanje poplava Nila.
    Kako su Dogoni mogli doći do svog posebnog i jedinstvenog znanja o Sirijusovom zvezdanom sistemu? Karl Sagan, astronom sa Kornelovog univerziteta, čvrsto je verovao u postojanje vanzemaljskih oblika života. S obzirom na ogroman broj planeta koje postoje u svemiru, statistička mogućnost da neke od njih imaju inteligentne i civilizovane oblike života zaista je velika. Da li Sirijus B ima takvu planetu, kao što tvrde Dogoni, mi još ne možemo saznati.
     Sigurno je da Dogoni nisu mogli sami otkriti Sirijusov zvezdani sistem, i to bez teleskopa. Pitanje je, po mišljenju stručnjaka, od koje su civilizacije Dogoni primili svoje znanje - od vanzemaljske ili zemaljske, evropske.
    Zapadni astronomi pretpostavili su, 1844. godine, da postoji Sirijus B, pronašli su ga 1862, a 1928. godine su utvrdili da je on beli patuljak. Sve informacije do kojih su došli zapadni naučnici, Dogoni su već posedovali, i pre 1928, ali ih evropski antropolozi nisu zabeležili sve do tridesetih i četrdesetih godina XX veka.
    Dakle, moguće je, da je neki anonimni Evropljanin koji je posetio Mali, preneo Dogonima informacije o Sirijusu, koje je saznao iz popularne knjige Artura Edingtona, 'Priroda fizičkog sveta' (Arthur Eddington - The Nature od the Physical World), objavljene 1928. Možemo da zamislimo Dogone kako potanko raspredaju o svom mitu, u koji spada i Sirijus, dobro informisanom francuskom kolonijalisti, pošto je Mali u to vreme bio francuska kolonija. Francuz nije mogao da odoli a da im ne ispriča neke stvari koje je pročitao u Edingtonovoj knjizi - o nevidljivom pratiocu zvezde, o orbitama i planetama... Dogoni su bili oduševljeni i smesta su ove podatke uvrstili u svoj postojeći mit.
    Međutim, u ovom 'scenariju' postoji jedan ozbiljan problem. Dva francuska antropologa Griol i Diterlan, koji su prvi obznanili dogonsku priču, nisu sve informacije dobili odmah. Trebalo im je deset godina da ih izvuku od Dogona, jer se ova priča prenosi samo najvišim dogonskim upućenicima, i svaki od njih saznaje samo jedan njen deo, nijedan od njih ne zna celu verziju. S obzirom na to da su Dogoni tridesetih godina tako brižljivo skrivali svoje tajne od antropologa, ne čini se verovatnim da bi oni dopustili da za njih sazna ne ki neznanac i to za jedno veče.
     U svakom slučaju, nekom 'usamljenom putniku' ne bi bilo nimalo lako da komunicira sa Dogonima 1928. godine. Oni su u to doba govorili dva manjinska jezika: Sango i Vazouba, te je stoga neverovatno da bi se s njima mogao voditi razgovor na visokom nivou o astronomiji i mitologiji.
    Naučnik dr W.H.MekKri izneo je pretpostavku da bi dogonska ideja o postojanju nevidljivog pratioca Sirijusa A mogla biti posledica pustinjske fatamorgane. MekKri ističe da Sirijus A jednom godišnje zalazi u skoro potpuno isto vreme i na istom mestu kao i Sunce. Tokom ovakvog zalaska, tvrdi on, može se ispod same zvezde videti njena fatamorgana. Ova lažna zvezda izgledala bi teža od prave zvezde, zbog toga što se nalazi ispod nje, a bila bi i bleđa, pa zato i prividno manja.
     Ali, Dogoni nikada nisu tvrdili da se Sirijus B može videti samo jednom godišnje - a to je podatak koji sigurno ne bi propustili u svom izveštaju. Fatamorgana Sirijusa A sigurno bi morala biti crvena, kakav je i on sam, a Dogoni su oduvek smatrali da je Sirijus B bela zvezda. Hipoteza koju daje MekKri ne objašnjava kako su Dogoni mogli tako precizno da opišu eliptičnu orbitu ili pedesetogodišnji orbitalni period nevidljive zvezde.   
    Racionalna objašnjenja o poreklu dogonskog neobičnog znanja, trenutno nema. Kako su Dogoni saznali za Sirijusov zvezdani sistem? Da li smo prinuđeni da uzmemo njihovu priču zdravo za gotovo? Da li je zaista došlo do praistorijskih susreta između dogonskih predaka i posetilaca sa planete koja orbitira oko Sirijusa B? Ako je to istina, šta je bio pravi razlog ove posete? Ako su Nomosi zaista doputovali na zemlju sa Sirijusa B, oni su morali imati tehnološki razvijenu civilizaciju.
    Kakao god da su odvratno izgledali ovi ljudi-ribe iz svemira, oni su morali biti visoko civilizovani. Da li su se vratili do Sirijusa duboko razočarani narodom Dogona i samom Zemljom? Da li su se nadali susretu koji bi doneo veću obostranu korist? Da li su podelili nekoliko saveta dogonskim precima i zatim došli dozaključka da su zemaljska stvorenja na suviše niskom stepenu razvoja da bi zavređivali ponovnu posetu? Ili će se oni ipak vratiti - ti Učitelji iz vode. I, da li će biti dobrodošli ako se vrate na Zemlju.
    Dogonska priča otvara mnogo pitanja na koja za sada ne može biti odgovora. Ali, kako sada stvari stoje, izgleda da postoji razlog za verovanje da su preci Dogona zaista učestvovali u praistorijskom bliskom susretu.