Bliski Susreti Treće Vrste

    Od najranijih dana moje ufološke delatnosti morao sam da obilazim mesta za koja se pretpostavljalo da su ih posećivali NLO-i. Prvo takvo putovanje bilo je u  Solnječnogorski rejon Moskovske oblasti, u posetu slikaru Anatoliju Mališevu.

    Njega je leteći tanjir odvezao na drugu planetu i vratio ga nazad. Mališev je tri godine ćutao o tome i najzad je rešio da se poveri prijatelju Juriju Titovu. A ovaj, ne izdržavši ni tri dana, pozvao me je jedne noći telefonom. Odmah sam znao o čemu je reč i smesta rešio da odem tamo. Titov mi je sve ispričao. S nama su krenuli i moskovski ufolog Lav Čulkov i potpukovnik-inženjer avijacije Nikolaj Aleksejevič Nosov - autoritet za praktičnu parapsihologiju.
    Mališev nas je dočekao pred kućom. Naoko sumoran i nesklon razgovoru, bio je u stvari dobar čovek. Dok smo vozili za Mališevim, Nosov je, okrenuvši dlanove naviše, određivao pravac prema anomalnom mestu, a zatim je utvrdio azimut, uzevši u ruke pravougaone ramove. Biolokacija je ustanovljena. Zatim je Nosov brzo otkrio tri okrugla traga, svojstvena mestu spuštanja NLO-a. Svi smo, naročito Malešev, s olakšanjem odahnuli. Jer, sada njegove izjave nisu se činile fantazijom.
    A bilo je to ovako: Anatolij Mališev se probudio 21.jula 1975. godine veoma raspoložen. Pomislio je da će imati divan dan. To osećanje se još i pojačalo kada je krenuo na njemu dragu poljanu da slika pejzaž. Slikao je negde do 16-17 časova, kad je iznenada osetio kao neki ubod injekcije u leđima. Okrenuo se i zaprepastio. Nedaleko od njega bio je uzvišen čudan svetlseći objekat eliptičnog oblika, prečnika oko 10 metara. Još se više zapanjio kada su iz njega izašle tri čovekolike figure. Na sebi su imali srebrnaste skafandere. Napred je išla lepa, plavooka žena od oko 25 godina, a iza nje dvojica stasitih muškaraca malo viših od nje, ali ne i prosečne čovečje visine između 165-170 centimetara.
    Anatolij je bio strahovito uznemiren. 'Gosti' su to očigledno primetili, pa mu se žena osmehnula, pružila ruku i rekla: 'Zdravo, nemoj nas se bojati. Mi smo doleteli sa druge planete'. Predložili su mu da pođe sa njima u aparat, i Mališev je pristao...
     Kada su došli do letelice, nešto ih je jednostavno podiglo i smestilo u nju. Unutra je bila ravnomerna svetlost, duž zidova poslagani pultovi i pribori, a u centru okrugao sto. Domaćini su izvukli sedište i ponudili ga da sedne. Zatim su mu pokazali ekran sličan televizijskom, na kojem se pojavila jedna od ulica Solnječnogorska udaljenog petnaestak kilometara odatle.
    Predložili su mu da se razodene. Žena se udaljila. Anatolij se skinuo. Na grudi, ruke i noge priključili su mu neke aparatem a na glavu stavili nešto slično kruni. Pregledali su ga i zaključili da ima zdrav nervni sistem i srednje razvijen um. Čudili su se njegovom skladno razvijenom telu. Objasnio im je da se bavi sportom, a na pitanje šta je to, objasnio je da je to 'fizička aktivnost'. Zatim su ga izveli iz letelice, a sami se vratili u nju.


    Oko aparata pojavilo se plavičasto svetlucanje, posle čega se vinuo u nebo i za 2-3 sekunde podigao se na oko 300 metara. Zatim se izdelio na 8 delova u obliku razrezane pomorandže, a onda se uobličio u cilindar i, poprimivši prvobitni vid, spustio se ponovo. 'Gosti' su izašli iz letelice i pozvali Maleševa da poleti s njima. Pristao je.
    Svi su ušli u aparat i seli u udobne fotelje. 'Let će potrajati 40 minuta i isto toliko natrag. Rastojanje je oko tri svetlosne godine' - rekao je jedan od pilota. Otvorili su iluminator kroz koji se videla Zemlja od koje su se udaljavali. Ubrzo, Anatolij ju je već video iz kosmosa. Za vreme leta nije osećao nikakve vibracije, ali se nije osećao baš ni prijatno. Letelica se približavala planeti obavijenoj sumaglicom. Iznad nje lebdele su svetleće sfere i Mališev je imao utisak da je planeta veštačka.

    Letelica se spustila i svi su izašli napolje. Unaokolo je bila ravnomerna bela svetlost, ali joj je izvor bio nevidljiv. Vazduh je bio čist i svež. Prema Anatolijevim rečima, lakše se tamo kretao nego na Zemlji. Oko mesta prizemljenja desno i levo su stajali ljudi. Oni su uzeli Mališeva za ruke i poveli ga nekud. Put je bio kamenit, trava nalik na zemljinu. Zatim su se obreli u nekom zdanju.
    U jednoj od odaja nalazio se ekran promera oko 2 puta 3 metra. Na njemu se videla prilika čoveka koji je vodio razgovor s jednim od pridošlica. Dalje - prema Mališevim rečima - zapamtio je samo neke pojedinačne epizode. Video je kako podmlađuju ljude prinoseći im neku aparaturu od glave do nogu. I lice čovekovo se podmlađivalo. Video je u blizini i 'tamnog giganta' visokog oko tri metra. Lice - sure nijanse, velika usta, razvučena, nos prav - što je odlika inoplanetarnih ljudi. Oči duboko usađene, pogled mrk, poprek, telo pognuto napred. Video je Anatollij i čoveka koji je umro na Zemlji. Živeo je nedaleko od Mališeva. Iako mu se smešio dok mu se približavao, Anatoliju je ipak bilo strašno u duši.
    Mališev je pokušao da za uspomenu uzme četverostranu prizmu s nekom tečnošću, ali su mu odmah naredili da to ne dira. Ponudili su mu zatim da se posluži salatom sa limunom koja je bila sasvim slična zemaljskoj. Njihova voda podsećala je na gazirane napitke. Domaćini su predložili Mališevu da ostane na toj planeti, što je on odbio. Tamo je, prema njegovoj proceni, proveo oko pola sata. Onda su ga smestili u aparat i polewteli nazad. Spustili su se na isto mesto otkud su i poleteli. Na rastanku su mu kazali da može sve da ispriča što je doživeo, ali samo onom ko će mu u to poverovati.
    Skoro četiri godine kasnije, 17.aprila 1979. godine, Anatolij Mališev je pošao istim putem kao i na dan susreta sa vanzemaljcima. Kao i onda, počeo je da slika, ali sada portret one žene iz vanzemaljske letelice. Neke crte njenog lica izbrisale su mu se iz sećanja, pa je poželeo da je ponovo vidi. Odjednom ju je spazio kako sedi otprilike tri metra ispred njega. Bila je savremeno obučena i sedela je mirno, ne mičući se. Kao da nije primećivala Mališeva. On joj se nije približavao, niti ju je oslovljavao, već je nastavio da slika započeti portret. Nakon dva sata, kada ga je završio - ona je iščezla.

    Ova priča ne samo što je neobična, nego je i prilično nestvarna. Shvativši to, naša ekipa naučnika odlučila je da prouči sve okolnosti ovog slučaja. Mališeva je pregledalo više specijalista - sociolog, psiholog i psihijatri. Više puta su s njim razgovarali dok je bio pod hipnozom. Ekstrasensi koji su otišli na lice mesta pronašli su lokacije tri spuštanja NLO-a i oni su se poklapali sa onima o kojima je ispričao slikar. Eksperti su zaključili da nisu nađene činjenice koje bi posvedočile da je Mališev fantazirao ili posvedočile njegovu svesnu nameru da ih sve obmane. A što se tiče same sadržine njegove priče, preostalo im je jednino da je uporede sa sličnim pričama vezanim za druga mesta i vremena.
    Tako, na primer, 30. avgusta 1978. godine, u pansionu 'Plavi zaliv' u Planerskom, na Krimu, na odmoru je bio Moskovljanin Šarkov (prezime je namerno izmenjeno). U noći 30. na 31. avgust Šarkov se probudio od vrućine i poželeo da se iskupa. Uputio se u Ljugašački zaliv. Kad se približio zalivu, čuo je neobičnu buku. Oko 100 d o150 metara od obale, tri do četiri metra iznad površine vode, spazio je nešto nalik na kacigu od plute. Šarkov je posmatrao objekt valjda čitavih 15 minuta. Zatim se osmelio da mu se približi. Zaplivao je polako, iako mu je bilo skoro muka od straha. Što se više približavao - buka se povećavala. Površina vode ispod objekta bila je prosto fosforizovana. Plivao je oko pola sata unaokolo i odjednom je video kako se sa dna objekta izvlači nešto kao valjak. On se otvorio i Šarkov je shvatio da ga zovu da uđe. Kao opčinjen, i protiv svoje volje, ušao je u cilindar i osetio kako se podiže uvis.

    Našao se u odaji sa dve jajolike fotelje. Iznanada se razlegao glas na odličnom ruskom jeziku. Zamolili su Šarkova da se ne plaši, uveravajući ga da ga ničim neće povrediti. Nije o sebi morao ništa da im priča, jer su već sve o njemu znali. Ali je zato on počeo postavljati pitanja.
    Prema onome čega se sećao, Šarkov je tvrdio da došljaci znaju da upravljaju gravitacijom. Objekt-robot upućen je na Zamlju radi ispunjavanja određenih zadataka. Na pitanje zašto ne stupaju u kontakt sa Zemljanima, odgovorili su da je to zbog našeg nivoa razvitka praktično nemoguće.
    Šarkovu su predložilida napusti Zemlju i dodali da ima dosta ljudi koji su poželeli da ostanu kod njih. On je to odbio, ali se onda predomislio i odgovorio da nema ništa protiv da poleti s njima, pod uslovom da ga i vrate. Upozorili su ga da bi takav povratak za čoveka bio pogibeljan, i zato su ga pustili i on je mirno doplivao do obale.
    U obe priče ima dosta sličnih momenata, ali i bitnih razlika. Mališevu, recimo, nije pretio smrtni ishod ponovnog povratka na Zemlju, i o njemu svemirci nisu znali ništa - nasuprot Šarkovu o kome su zanli sve. Ali, ono najvažnije što je srodno obema pričama jeste - prilična apsurdnost i nelogičnost događaja, gledano zdravo razumsko ljudski. Međutim, u oba ova slučaja reč je o ljudima besprekorne reputacije u svakom pogledu, sasvim nesklonim bilo kakvom izmišljanju. Uostalom, i njima samima ono za šta tvrde da su doživeli - izgleda apsurdno. Da li vanzemaljci baš slučajno biraju upravo ovakve ljude za kontakte najviše vrste?