Bajan Kara Ul

DOŠLI IZ OBLAKA

VIBRIRAJU I ZUJE

   Izveštaj o dešifrovanju zapisa sa kamenih diskova iz pećine sa planina Bajan Kara Ula, objavljen 1964. zainteresovao je mnoge pojedince i organizacije. Naučnici u tadašnjem Sovjetskom Savezu, zatražili su od Kine kamene diskove da bi izvršili njihovu hemijsku analizu.

    Kinezi su im izašli u susret, a iznenađenje je bilo veliko, jer je utvrđeno da kameni diskovi sadrže visok procenat kobalta i još nekih metala. Dr Vječeslav Zajcev napravio je i jedan eksperiment. Stavljao je kamene diskove na jednu specijalnu mašinu sličnu gramofonu. Kada bi se diskovi zavrteli, počeli bi 'vibrirati' ili 'zujati' kao da neki elektricitet prolazi kroz njih u određenom ritmu. Utisak jednog drugog naučnika bio je 'kao da se zatvara ili stvara deo električnog kruga'. Nakon ispitivanja kameni diskovi su vraćeni u Kinu. Za vreme takozvane Kulturne revolucije, šesdesetih godina, prestaje svako interesovanje za njih i za zapise o njima.

    Austrijski inženjer Ernst Vagerer uspeo je 1974. godine da fotografiše dva kamena diska iz Bajan Kara Ula u Banpo muzeju, u Ksijanu. Nemac Hartvig Hausdorf je u martu 1994. zajedno sa Peterom Krausom otišao u Kinu. Hausdorf je kasnije ispričao: 'U Ksianu smo posetili Banpo muzej, tragajući za diskovima koje je Vegerer fotografisao dve decenije ranije. Ali naš optimizam nije bio nagrađen. Nigde nismo mogli naći ni traga kamenim diskovima. Upitali smo o tome naše vodiče i profesora Vanga Zhijuna, direktora Muzeja. U početku su negirali postojanje diskova, ali kada smo im pokazali fotografije Zhijun je priznao da je jedan od njegovih prethodnika zaista dao Vegereru dozvolu da fotografiše kamene diskove i da, znači, oni postoje ili su postojali. Direktor koji je tada dao dozvolu za fotografisanje, ubrzo je podneo ostavku i od tada mu se gubi svaki trag.
    Zatim nam je direktro Zhijun pokazao jednu knjigu o arheologiji u kojoj su se mogle videti fotografije diskova. Posle toga odveo nas je na mesto gde su muzejski artefakti bili čišćeni i katalogizirani. Na jednoj stolici stajala je uvećana kopija kamenog diska. Direktor Zhijun je rekao kako je pre nekoliko godina stiglo naređenje od pretpostavljenih da se svi tragovi o diskovima moraju izbrisati i da se ta priča proglasi za veliku laž'.


     Peter Krasa i Hartvig Hausdorf naišli su takođe na priču jednog Engleza. Doktor Karil Robin Evans putovao je u Kinu 1947. godine. Pre polaska na put, profesor Loladorf mu je pokazao jedan kameni disk za koji je verovao da je nađen u Severnoj Indiji. Taj disk je izgleda pripadao plemenu Dzopa (ne Dropa sa početka teksta), koji ga je koristio u verskim ceremonijama. Kameni disk imao je poluprečnik od 12 i debljinu pet centimetara.
    Profesor Loladorf stavio je taj disk na vagu, a nju je povezao sa pisaćom mašinom. Primećeno je kako je kameni disk, u periodu od tri i po sata, očigledno gubio i dobijao na težini. Posle jednog dana ova promena u težini stvarala je jednu štampanu liniju na papiru u pisaćoj mašini. Ta promena u težini dopuštala je pisaćoj mašini da štampa, ostavljajući znake na papiru. Kameni diskovi su mogli na neki način da kucaju! Kako je mogao kameni disk gubiti na težini? Robin - Evansov izveštaj o ovom događaju pisan je te 1974. godine, ali je objavljen tek 1978., četiri godine posle njegove smrti.
    Posle susreta sa profesorom Loladorfom, dr Robin Evans krenuo je prema planinama Kine, u traganje za plemenom Dzopa. Najpre je prošao kroz Lasu na Tibetu, gde ga je primio 14. dalaj lama, tada dvanaetogodišnjak. Zatim je sa tibetanskim nosačima krenuo put tibetanskih planina. Jednog dana nosače je uhvatio paničan strah. Pejsaž je imao zastrašujući izgled i nosači su hteli da se vrate kućama. Njihov strah ilustruje koliko je područje Bajan Kara Ula bilo misteriozno i neistraženo. Ipak, dr Robin Evans uspeo je nekako da stigne do plemena Dzopa i zadobije njihovo poverenje. Dobio je i instruktora koji ga je učio osnovama jezika Dzopa. Zatim mu je Lurgan - La, verski vođa Dzopa, ispričao istoriju plemena. On je tvrdio da je njihova zavičajna planeta u Sirijusovom sistemu (Sirijus je najsjajnija zvezda na nebu, udaljena oko osam miliona svetlosnih godina od Zemlje). I neka druga plemena, na primer, Dogoni sa Malija, tvrde da potiču od bića iz Sirijusovog sistema.
    Lurgan - La je tvrdio da su iz Sirijusovog sistema na našu planetu bile poslane dve ekspedicije. Prva, pre više od 20 hiljada godina, a druga 1014. godine pre Hrista. U toku te druge posete nekoliko kosmičkih brodova se razbilo o planinu, a preživeli nisu mogli da napuste Zemlju. Lurgan - La tvrdi da su Dzopi direktni potomci tih bića. Među stvarima dr Robin Evansa bila je i jedna veoma značajna fotografija: kraljevski par Huejpa - La i Viz - La (na slici desno).
    Bili su visoki 1.2 i 1.07 metara. Ali, ne samo što su bili neobično niski, nego im je čitav izgled bio čudan. Dr Robin Evansa najviše je mučilo da li su plemena Dropa (sa početka teksta) i Dzopa jedno te isto pleme. Izgledalo mu je da je Dropa ispravno kada se speluje, a Dzopa, ili još pre, Tsopa, pri izgovoru. Bilo kako bilo, postavljala su se još dva pitanja.

    Naime, datum na kamenim diskovima onaj od pre 12 hiljada godina, nije se nikako poklapao sa tvrdnjama verskog vođe Dzopa o vremenu pre 20 hiljada godina i o 1014. godini pre Hrista Da li su zapise na kamenim diskovima o Dropima - 'posetiocima iz oblaka', pisali pripadnici nekog lokalnog plemena, naprimer, Han, ili su ih pisale same Drope. Da li su se lokalni stanovnici mešali sa plemenom Dropa? Mnogo je pitanja, a malo odgovora.
    Sve u svemu, očigledno je postojanje misterioznih kamenih diskova i zapisa o njima, a još očiglednije da oni koji znaju istinu o njima - ćute kao zaliveni!