Anegdote - No 2

   Političar dr Jaroslav Stranski bio je pozvan u Topolčianke kod predsjednika Masarika.

Njihov razgovor iznenada je zapeo i da bi gost prekinuo ćutanje koje mu se učinilo neprijatnim progovorio je:
- Kako se veličanstveno ovi hrastovi dižu prema nebu: kao da su tornjevi gotskih crkava. Uz to su stari već više stotina godina i ko zna što bi nam pričali kad bi znali govoriti!?
Na taj pesnički poriv Masarik je odgovorio:
- Rekli bi: Mi nismo hrastovi, već kestenovi, gospodine doktore.


   Kada je kompozitor Pučini bio još mlad, on odnese milanskom izdavaču Rikardiju svoju najnoviju kompoziciju, moleći ga da je objavi. Rikardi uze rukopis, brzo ga pogleda i vrati:
- Žao mi je, ali vašu kompoziciju, ne mogu objaviti, mada je dosta dobra.
- Kako to? – žalosno upita autor.
- Vidite, mladi prijatelju, vašu pesmu neće pevati nijedna žena jer počinje rečima: Kad bijah još mlada.


   Rosinijev učenik molio je učitelja za dopuštenje da mu odsvira dve melodije koje je sam komponovao. Nakon što je učenik odsvirao prvu kompoziciju Rosini s osmehom reče:
- Druga mi se više sviđa.


   Mlada književnica ispitivala je Bernarda Šoa kakve su šanse mlade žene za udaju pa će:
- No, što kažete kakve su moje šanse?
- Draga moja, na to bolje da ne mislite. – umiruje je Šo.
- A zašto da ne? – htela je znati mlada dama.
- Zato što vas smatram suviše inteligentom da bi se zadovoljili mužem koji bi bio toliko glup da vas uzme !


   Advokat upita Džonatana Svifta ko bi dobio parnicu kad bi se parničili sveštenik i vrag. Pisac bez zadrške odgovori:
- Bez sumnje vrag, jer ima sve advokate na svojoj strani.


   Kada su Kanta upitali koji od slušalaca najviše posećuju njegova predavanja, on odgovori:
- Moji slušaoci su većinom studenti, mlade devojke i oficiri. Studenti dolaze jer znaju da sam član ispitne komisije, devojke dolaze zbog studenata, a oficiri zbog devojaka.


   Matoš je volio postavljati svojim poznanicima neobične zagonetke tako je jednom prilikom u društvu izrekao i ovu zagonetku:
- U jednu rupu ulaziš, na dve izlaziš i kada misliš da si izašao tek se onda nađeš unutra. Što je to?
Niko nije znao odogvor. Tačan odgovor je: pantalone.


   Ivan Meštrović objašnjavao je na izložbi svome društvu svoja izložena dela. Iznenenada se javi strogi čuvar:

- Ne smete dirati izložene predmete!
Na to kipar uzvrati:
- Dragi prijatelju kada biste znali koliko puta sam se već dotakao rukama ovih kipova!
- Vaša sreća, gospodine, da to nisam opazio. – uzvrati čuvar koji nije znao s kim razgovara.


  Dramatičar i prozni pisac Luiđi Pirandelo došao je advokatu da mu sastavi tužbu za razvod braka.
- Kakvi su vaši razlozi?, upita ga advokat.
- Oženjen sam - uzvrati Pirandelo


   U društvu sa starim prijateljem poljski pijanist i kasnije prvi predsednik Republike, Poderevski, evocirao je svoja sećanja. U jednom trenu Poderevski je podrugljivo rekao:
- Petnaest godina mi je treblo da se uverim kako nemam dara za muziku.
- A šta si onda uradio?, pitao ga je znanac.
- Ništa. Bilo je već prekasno, u međuvremenu sam postao slavan.


   Mlada, lepa glumica pisala je Šou pismo u kojem je izrazila želju da s njim ima dete koje bi po njenom mišljenju bilo izvanredno jer bi nasledilo njenu lepotu i piščevu duhovitost. Šo je međutim vrati u stvarnost jednom jedinom rečenicom:
- A, što ako dete bude glupo kao vi, a lepo kao ja?


   Italijanski slikari Rafaelo i Mikelanđelo nisu bili najbolji prijatelji. Uz to stilovi života bili su im posve različiti. Dok je Rafaelo živeo raskošno kao kakav knez, Mikelanđelo je bio skroman. Jednom prilikom kada je Rafaelo posetio papu pratilo ga je pedeset slikara, dok je Mikelanđelo u posetu, kao i uvek, išao sasvim sam. Zato je Mikelanđelo bocnuo Rafaela:
- Vi hodate s tolikom pratnjom kao neki vojskovođa!
Na što je Rafaelo odgovorio:
- A vi uvek idete sami, kao neki krvnik.

   Matoš je video na ulici jednu ženu kako tuče svoje dete po glavi. Revoltiran takvim postupkom on joj pristupi i reče:
- Kad već mislite batinama da odgajate svoje dete, onda ga bar ne tucite po glavi. To može imati štetne posledice!
- Vrlo važno! I mene su moji roditelji tako odgajali. – odgovori žena.
- Uviđate, dakle, da ja imam pravo! – reče joj Matoš i ode pre nego što je zbunjena žena razumela Matoševu rečenicu.


   Svojom knjigom Duh zakona Monteskje je izazvao pravu revoluciju duhova. Jednom se prepirao s parlamentarcem iz Bordoa zbog jedne filozofske uzrečice. Političar je po svaku cenu hteo biti u pravu i na kraju će:
- Ako ne bude točno tako kao što kažem dajem vam svoju glavu.
Na to će Monteskje:
- Primam je, maleni pokloni učvršćuju prijateljstvo.


   Tomas Mor potekao je iz vrlo skromne porodice, ali se svoga porekla nikad nije stidio. Kada ga jedan lord upita da li je njegov otac zaista bio samo trgovac Mor odgovori potvrdno. Lord se namrgodio:
- Zašto niste i vi postali trgovac?
Mor odgovori s osmehom na licu:
- Oprosite, a da li je vaš otac zaista bio dobro odgojeni džentlmen?
- Naravno. – potvrdi lord.
- Pa, zašto i vi niste postali?


   Na maršu na Italiju Napoleon je imao za pomoćnika generala Ogeroa koji je smatrao da ne mora slušati naređenja nadređenog. Napoleon je to neko vreme trpio, a kada je previšio meru Napoleon mu zapreti:
- Gospodine! Vi ste za glavu višlji od mene, ali ako ne budete izvršavali moja naređenja ta razlika će uskoro nestati.


   Modernističkog slikara Pikasa upitali su da li je priroda uistinu takva kakvom je on slika, a slikar odvrati:
- To bi bilo strašno.