Parapsihologija i Kriminal

    Prvi od do sada poznatih pokušaja korišćenja ekstrasenzornih spozobnosti u rešavanju zločina bio je 1888. godine. Policija je pala od umora tragajući za krvavim manijakom Džekom Trbosekom, ali sve akcije koje su preduzimali bile su bez vidljivih rezultata. Svoju pomoć u rešavanju ovih zločina ponudio je i poznati mag i telepat Robert Lis.

On je objavio ime prestupnika - Vilijem, i doveo policiju do kuće lekara Vilijema Gilijama. Iako je protiv lekara svedočilo i nekoliko direktnih dokaza, policija zbog nečega nije pretražila njegovu kuću, niti ga je kako treba ispitala. Tako manijakalni ubica nije bio uhapšen niti je odgovarao za svoje zločine.
    Postoje stotine slučajeva uspešnog rešavanja zločina, kada su se u ulozi najuspešnijih kriminalista nalazili baš ljudi sa paranormalnim sposobnostima, čije su mišljenje policajci ozbiljno uzimali u obzir. Evo nekoliko primera.
    Na jednoj kanadskoj farmi 1928. godine dogodilo se svirepo četverostruko ubistvo, kada su pucnjevima iz puške ubijeni farmerova žena i sin, kao i dvojica adnika sa farme. Smrt su izbegli glava porodice Henri i drugi sin Vernon. Tokom istrage zločina postojala je pretpostavka da je ubica baš 21-godišnji sin Vernon, koji je zamrzio svoju majku zato što ga je sprečila da se oženi svojom devojkom. Toga sudbonosnog dana bio je viđen nedaleko od farme, dok je otac bio na putu, udaljen nekoliko desetina kilometara od kuće. Osumnjičeni sin je, naravno, sve poricao, znajući da osim pretpostavki istražitelji nemaju nikakvih dokaza protiv njega, jer oružje kojim je izvršeno ubistvo nije nađeno, a svedoka nije bilo.
    Onda se inspektor Henkok obratio za pomoč u to vreme veoma poznatom parapsihologu Maksimilanu Langsneru. Da mu se ne bi kolege podsmevale, policajac je ovoga zamolio da izvesno vreme nikome ne govori o njihovom zajedničkom radu u rasvetljavanju ovog zločina.Odvezavši Langsnera u policijsku stanicu, gde se nalazio osumnjičeni, inspektor Henkok je ekstrasensu dao odrešene ruke. Ovaj je seo pored Vernonove ćelije i tokom pet sati posmatrao mladića, povremeno ulazeći u stanje transa. Vernon je uskoro počeo da se nervira, zatražio je da nezvani posetilac ode što dalje od njega, a zatim osuo bujicu psovki i čak pokušao da ga udari šakom kroz rešetke.
    Na kraju, momak se smirio i legao u svoj krevet, a neumorni ekstrasens je nastavio svoje nemo bdenje nad osumnjičenikom. Rezultat posmatranja je bio da je Langsner potvrdio da je Vernon stvarno ubica i čak je detaljno opisao kako se sve događalo, a isto tako naznačio je mesto na kojem je zakopao svoju pušku.

    U drugoj polovini XX veka najboljim ekstrasensima - kriminalistima, smatrali su se holandski parapsiholozi i vidovnjaci Žerar Kroazije i Peter Gurkos. Prvi je dugo godina uspešno pomagao u pronalaženju kidnapovanih ili nestalih ljudi. Na primer, kada su mu se obratili rođaci bez traga nestalog francuskog biznismena Šarla Klera, on je, utonuvši u stanje transa, slično hipnotičkom, da informaciju: 'Kler je mrtav! Njegov automobil zaustavili su devojka i mladić, oni su se vozili sa njim neko vreme, a zatim su ga na pustom mestu ubili i zakopali telo u šumarku. Novac i automobil su uzeli.'
    Na sledećoj seansi, Kroazje je odredio mesto gde je telo zakopano i tamo je stvarno i nađeno. A ubrzo su, uz pomoć istog ekstrasensa, otkrivene i ubice, Sofi i Gijom Broše, brat i sestra. Iz koristoljublja i potrebe zadovoljavanja nezdravih nagona, krvavi par je izvršio nekoliko ubistava i pljački, ali im nije upelo da izbegnu odgovornost, zahvaljujući nadarenom ektrasensu.


    Peter Gurkos se proslavio pomaganjem policiji da nađe ubice poznate glumice Šeron Tejt, supruge slavnog reditelja Romana Polanskog, koju je. zajedno sa njenim prijateljima, zverski ubila grupa satanista predvođena Čarlsom Mensonom. Kada je sa policijom stigao na mesto događaja, parapsiholog je detaljno opisao kako su manijaci ubijali svoje žrtve. Opisao je izgled veličine napadača, uključujući i njihovog vođu, za koga je rekao da je: 'Bradati momak po imenu Čarli'. Kada je posle izvesnog vremena policija uspela da uhapsi celu satanističku grupu, u potpunosti je potvrđen opis koji je dao Gurkos.
    Ali, u slučaju 'bostonskog davitelja' desio se promašaj, mada se do sada još ne zna, da li je promašaj bio kod policije ili kod estrasensa. Naime, kada je u Bostonu nepoznati manijak zverski ubio 13 žena, policija je uhapsila čoveka koji je posle istrage priznao ubistva i pošto je bio duševno bolestan, upućen je na psihijatrijsku kliniku. Međutim Gurkos je izjavio javno da, ustvari, nije kriv ovaj duševni bolesnik, nego sasvim drugi manijak. Peter je čak detaljno opisao kako se sve događalo.
    Ali, izgleda da policija nije imala volje da ponovo traga za prestupnikom i oglušili su se o Gurkosove nalaze. Mnogo je jednostavnije okriviti za sve jednog maloumnog 'žrtvenog jarca', nego dugo i verovatno bezuspešno tragati za neidentifikovanim zločincem. Među onima koji učestvuju u potrazi za izgubljenima, u kriminalističkim istragama ima i žena ekstrasensa. Među njima se može izdvojiti Doroti Elison iz nju Džersija, jer je nekoliko slučajeva iz njene prakse imalo velikog odjeka u tadašnjoj štampi. Ona je 1967. godine pomogla u pronalaženju nestalog dečaka koji se utopio u cisterni sa kišnicom u koju je iz neopreznosti upao. Doroti je opisala kako se sve odigralo i kako je bio obučen nesrećni dečak a i gde se nalazi njegovo telo. Sve se potvrdilo. Dvanaest godina kasnije, Doroti je pomogla da se nađe nestala devojka Suzan Džekobson. Nju je ubio i sakrio telo u šupu njen momak koji se razbesneo jer je ona htela da ga ostavi. Prestupnik je osuđen na višegodišnju robiju.

    Ovakvih nadarenih ljudi i ma i u Rusiji. Ipak, njihov aimana su nepoznata široj javnosti. U vremenima dok je u državi vladao komunistički ateizam, zvanično svi slični eksperimenti koji su bili zasnovani na simbiozi parapsihologije i kriminalistike smatrani su antinaučnim i nisu zasluživali nikakvu pažnju. Bez obzira na to sve, ljude koji su posedovali naročite sposobnosti, ipak su koristile specijalističke službe. Razume se, sve je bilo obavijeno velikom tajnom, uz sve neophodne mere konspiravije i diskrecije. Na ovaj način, na primer, saradnici specijalnog odeljenja KGB-a uhvatili su nekoliko stranih špijuna i izdajnika iz redova svojih saradnika. A bilo je pokušaja tajnog korišćenja ekstrasensa i u oblastui istraživanja drugih, veoma krupnih delikata političkog karaktera, kao i onih iz sfere privrednog kriminala.
    Ni u današnje vreme situacija ne ide u korist oglašavanja imena ličnosti istaknutih u kriminalistici. Ljudima koji otvoreno dejstvuju u borbi protiv kriminala u društvu u kojem je i vlast zaražena korupcijom, naprsto preti smrt. Konspiraciju moraju da primenjuju čak i oni koji se bave otkrivanjem sitnih prestupa, koji nisu povezani sa ubistvima. Navodimo kratke ispovesti dvojice takvih ekstrasensa. čija se imena ne navode iz razumljivih razloga.
    Jedna vidovita žena priča: 'Traženjem nestalih ljudi i automobila bavim se više od jedne decenije. Poslednjih godina primorana sam da to radim tajno i samo za ljude u čiju sam pouzdanost potpuno uverena. Više puta su mi pretili i zastrašivali me, na primer, banda koja se bavi krađom i preprodajom automobila. Dva puta sam se sudarila sa njima, pomažući mojim klijentima da nađu svoj nestali automobil. Protiv bande je nastupila milicija, ali je sve zataškano i biznis ove grupe cveta kao i ranije, jer su veoma veliki mito dobili šefovi, koji nisu bili da odbiju toliki novac. Da bih se spasila od pretnji ovih ljudi, morala sam čak i da se preselim na drugi kraj grada. A nedavno sam pomogla porodici otetog mladića. Na svoj način sam saznala za adresu gde su ga držali i porodica je o tome obavestila policiju. Ovog puta sve se srećno završilo. Momak je živ i zdrav oslobođen iz zatočeništva, a prestupnici su uhapšeni i osuđeni.'
    Jedan drugi parapsiholog priča: 'Ranijih godina imao sam prilike da zajedno sa policijskim organima učestvujem u istraživanjima naručenih ubistava i nekih drugih prestupa. Krivo mi je, međutim, što, čak i znajući ko je naručilac ubistva, policija često nema mogućnosti da ga privede pravdi.

Među opštepoznatim političarima i šou biznismenima ima savršenih nitkova, a ponekad i desetine 'naručenih' žrtava. O tome ko su glavni vinovnici smrti mnogih popularnih ličnosti znaju u kriminalističkoj policiji, ali ništa ne može da se učini, jer ova banda ima isuviše jake pokrovitelje i zaštitnike.


    Veliku pomoć u istrazi zločina policiji mogu da pruže i profesionalni hipnotizeri i o tome se u Rusiji u poslednje vreme sve više razmatra i u kriminalističkim kruigovima, jer retko ko od osumnjičenih koji su podvrgnuti hipnozi može da govori neistinu. Ovde ćemo navesti jedan slučaj.
    U moskovskom sudu, jedna osoba je osuđena na sedamnaestogodišnju robiju. On je zajedno sa svojim drugom i još dvojicom mladića slavio rođendan. Svi su se ponapijali i osuđeni je u totolanom pijanstvu lišio života dvojicu mladića. Posle toga je, zanjući da njegov prijatelj pati od gubitka pamćenja, dok je ovaj spavao kao klada, stavio mu nož u ruku. Nevini momak optužen je za zločin, a pravi zločinac je bio svedok. Nesrećni momak nije mogao argumentovano da poriče svoju krivicu, opravdavao se jedino da je bio pijan i da se ničega ne seća. Na njegovu sreću, istražni sudija je bio iskusan i duševan čovek, pa je još uz to imao i prijatelja hipnotizera. Mladić je odmah pristao na hipnozu i to vrlo rado, dok je pravi zločinac gledao da je izbegne na svaki način. Na kraju se razjasnilo ko je pravi zločinac, što je i sam zločinac na kraju priznao.
    Drugi značajni aspekt jeste hipnotičko delovanje na svedoke. I ne samo zbog utvrđivanja ko laže, a ko govori istinu. Kao što je poznato, svi mi pamtimo barem nešto od onoga što smo videli. Veliki deo naših utisaka uskladišten je u podsvest i ne može se pojaviti samo tako. Hipnoza pomaže svakome da se sa lakoćom seti svega do detalja, čak i ako se nešto dogodilo pre mnogo godina.
    Šteta je međutim, što hipnotička istraga još uvek nije zvanično dozvoljena, a to bi sigurno pomoglo da se za kratko vreme značajno smanji narastajući kriminal.
    Izvor: Treće Oko (2000.)