vrh
Meni

Tajna Zvučne Levitacije

    Zvuk koji podiže! Patricija je 1961. godine bila sa svojim mužem Peterom, britanskim vojnikom, u Iraku. Odlučili su da za godišnji odmor odu u Indiju, odakle je Peter bio rodom. Nakon nekoliko dana provedenih u mestu Poona, prijatelj im je predložio da dođu na lokalnu religijsku ceremoniju obećavajući da će im biti zanimljivo. Ceremonija se odvijala na otvorenom...

 
      


  Jedanaest sveštenika u dugim belim odorama je okružilo ogromnu stenu, tešku barem 40 tona. Sveštenici su počeli sa tihim ritmičnim pevanjem. Napravili su jedanaest krugova oko stene. Jedan od njih je dao signal da stanu. Zatim su stavili kažiprst na stenu i ... s lakoćom je podigli do visine ramena. Nakon dvadesetak sekundi, držeći trijumfalno stenu u vazduhu, odlučili su da je polako spuste. Ovaj impresivan događaj je negirao postojanje gravitacije. I, ako se težina stene podeli na 11 ljudi, to ipak znači da bi svako svojim kažiprstom trebao podici 3-4 tone !?
    Ali, najuzbudljiviji momenti su tek dolazili posle ovoga. Sveštenici su pozvali dobrovoljce iz publike da im se pridruže. Formiran je krug i ponovo se počelo sa tihom pesmom. Kada su dobili signal, svi učesnici su postavili kažiprst na stenu i... podigli je. Svi su bili iznenađena sa kakvom lakoćom je stena lebdela u vazduhu. Napokon je stena spuštena na tlo. Nekako je čitava ceremonija uticala na težinu samog kamena koji se opirao postojanju sile gravitacije. To je bio dokaz o postojanju sonične levitacije - lebdenja prouzrokovanog zvukom.
    Poznata je priča o operskim pevačima koji svojim 'visokim Ce' mogu da razbiju vinsku čašu. Pronađu rezonantnu frekvenciju čase i napadaju je punom snagom. Ali, to ne može svaki pevač. Prethodno je potrebno ispuniti dva uslova:

Projektovati glas iz dubine stomaka i pri tome ne spuštati pluća; time se ne prekida tok kretanja vazduha. Jedino dijafragma tera vazduh napolje; pluća su izbačena čime se osigurava neprestano i brzo punjenje vazduhom. Suština je, dakle, imati puni kapacitet pluća uz minimalno disanje.
Održavati istu frekvenciju čitavo vreme, što se postiže samo dugogodišnjim treningom. Većina pevača se iscrpi dok peva glasno i na istoj visokoj frekvenciji. Razlog što čaša puca je u neelastičnosti stakla. Kada se glasom proizvede ista rezonantna frekvencija koju ima staklo, i kada se ta frekvencija održava neko vreme, stvara se pritisak na staklom,  prelazi se prag elastičnosti i staklo puca.

    Slede jos dva primera destruktivne moći zvuka. Džon Kelej (1827-1898) je proveo 50 godina svog života istražujuci efekte zvuka na fizičke osobine objekata. Njegovih niz inovacija su obogatile ovu nama neobičnu granu nauke. Godine 1887. je otkrio kako da dezintegrira kvarc i ostale tipove tvrdog kamena. Američkoj mornarici je demonstrirao prototip svog zvučnog topa. Godine 1898. je eksperimentisao u rudniku zlata u državi New York pred bogatim financijerima. Testovi su bili toliko uspešni i zapanjujući da je izazvao paniku na berzi u San Francisku. Dobio je fondove za daljnje istraživanje i razvoj, ali je insistirao da jedino on može da određuje tempo i da rezultate objavljuje tek kada ih kompletira. To je naljutilo investitore koji su zatim zatražili da im predoči dotadašnje rezultate. Nakon što je to odbio, oni su povukli fondove. Džon je zapalio sve dokumente i uništio opremu, i starost je doživeo siromašan i zaboravljen.
    Profesor Gavraud iz Marseja je bio na ivici napuštanja svog posla u inžinjerijskom institutu imajući stalne napade povraćanja. Sumnjajući da je izvor u njegovoj kancelariji, vršio je testove na hemijske i radioaktivne materije. Nije nalazio objašnjenja dok, s vremenom, nije shvatio da čitava kancelarija vibrira na niskoj frekvenciji koju izaziva susedna fabrika. To ga je zaintigriralo tako da je izgradio infrazvučnu mašinu u obliku ogromne dvometarske pištaljke.
    Nalikovala je na francuske policijske pištaljke koje su generirale zvuk različitih frekvencija, uključujući ultrazvuk, uz korištenje osušenog graška. Prilikom prvog testa gigantske pištaljke, tehničar koji je izvodio eksperiment je pao mrtav kada ju je uključio.
    Prilikom autopsije pronađeno je da su njegovi organi bili deformisani i stopljeni u bezobličnu masu. Profesor Gavraud nije stao na prvom testu. Drugi test je izveo u betonskom bunkeru, okruženom poljanom. Vazduh je puštao vrlo postepeno. I pored toga, pištaljka je uspela da raznese prozore na kilometar daljine. Nastavljajući eksperimente, Gavraud je polako stavljao pištaljku pod kontrolu. Uspeo je da projicira infrazvuk na specifične ciljeve, tako da je mogao da potpuno razruši zgrade na 8 km daljine.
    Legendarni arapski istoričar iz X veka, Al-Masudi, napisao je svetsku istoriju u 30 tomova. Obišao je poznati svet da bi se smirio u Egiptu. Kao što je Herodot smatran osnivačem istorijske nauke u antičkoj Grčkoj, tako se na istom nivou ocenjuje doprinos Al-Masudija arapskoj istoriografiji. Uglavnom, Al-Masudi daje intrigirajuće pasuse o gradnji piramida: '...Prvo je magični papirus postavljen ispod kamenih blokova koje je trebalo transportovati. Onda je kamen udaren metalnom šipkom koji bi uzrokovao da blok počne da lebdi i kreće se popločanim putem opasanim metalnom ogradom s obe strane. Blok bi se kretao otprilike pedesetak metara i onda spuštao na zemlju. Proces bi se onda ponavljao dok ga graditelji ne bi smestili na željeno mesto.'
    Da li nam ovo Al-Masudi govori o kreiranju vibracija nastalih udranjem metalnom šipkom koje bi rezultirale zvučnom levitacijom - lebdenjem, ili su, pak, šipka, magični papirus i metalna ograda proizvodili magnetnu levitaciju? Na Meksickom Jukatan poluostrvu nalazi se hram Uxmal koji se pripisuje Majama. Međutim, lokalne legende govore o preistorijskoj rasi koja je izgradila originalni kompleks. Oni su upotrebljavali zvuk za pokretanje masivnih blokova i njihovo ugrađivanje. Legenda dalje kaže da su graditelji koristili pištaljke da bi pokretali kamene blokove. Velike poplave iz drevnih vremena su prekrile ove tehnike i ljude koji su ih koristili. S druge strane Atlantika, u Grčkoj mitologiji se govori o Jupiterovom sinu Amfionu, koji je pokretao kamene blokove sviranjem na liri. Pisano delo 'Argonautika' opisuje Amfiona i njegovog brata blizanca Zetusa koji su gradili Tebu. 'Zetus je bio pravi radnik koji je snagom mišića gradio temelje. Iza njega je išao Amfion svirajući zlatnu liru ... a sledili su ga dvostruko teži kameni blokovi od bratovljevih, lebdeći vazduhom'.
     Drevna kineska poema kaze: 'U starim danima, kamenje je hodalo. Da li je to istina ili laž? U drevnim danima kamenje je zaista hodalo. Ovo je istina, a ne laž'. U Centralnoj i Južnoj Americi, oralna tradicija tvrdi da je nekada davno zvuk korišten da pokreće gigantske stene vazduhom. Pitanje je, da li su ove raširene legende plod čiste fantazije ili pak, predstavljaju, iskrivljenu memoriju na nekadašnju stvarnost?
    Švedski doktor Jarl je svojevremneo studirao na Oksfordu. Za vreme studentskih dana se sprijateljio sa mladim Tibetantskim studentom. Nekoliko godina kasnije, dr Jarl je posetio Egipat u svojstvu člana Engleskog Naučnog Društva. Te, 1939. godine, posetio ga je kurir sa Tibeta koji je tražio da dr Jarl hitno dođe na Himalaje. Uskoro je dr Jarl bio u poseti svom starom prijatelju koji je zauzimao visoku funkciju u Tibetantskoj hijerarhiji. To je bilo doba kada je stari Dalaj-Lama bio bolestan i dr. Jarl je pozvan da da svoje mišljenje. Jednog dana dvojica doktora su pošli u obližnji manastir da prisustvuju građevinskim radovima. Pri vrhu strme litice bio je otvor u steni, nalik na pećinu. Ispred je bila zaravnjena površina, plato. Jedini način da se dođe do pećine bio je sa vrha litice odakle su se sveštenici spuštali konopcima. Prilaznog puta nije bilo. Ispred pećine su sveštenici imali na programu da izgrade zid. Dr. Jarl je posmatrao liticu visoku 250 metara pitajući se kako će da teče gradnja. Polirani kameni blok dužine jednog metra je bio ispred njega i očito je nekako trebao da bude prebačen na visinu od 250 metara. Dolaze sveštenici sa 19 muzičkih instrumenata i formiraju krug od 90 stepeni na udaljenosti od 63 metra od kamenog bloka. Muzički instrumenti su se sastojali od 13 bubnjeva i 6 truba dugačkih po 3 metra. Bubnjevi su bili otvoreni na jednom kraju koji je bio usmeren prema kamenom bloku. Iza svakog instrumenta je bio red od 8-10 sveštenika. Jedan od njih je dao znak i mali bubanj je počeo koncert. Taj bubanj je imao takav oštar ton da se uvek čuo i kada su svi ostali instrumenti svirali. Ubrzo počinju i sveštenici da pevuše, polako ubrzavajući tempo dok nisu dostigli zaglušujuću buku.
     Prva četiri minuta se ništa ne dešava sa kamenim blokom. Sa ubrzavanjem tempa odedamput se stena počinje tresti da bi se uskoro i podigla u vazduh povećavajući brzinu. Smer je platforma ispred ulaza u pećinu. Nakon tri minute leta kameni blok je prizemljio ispred pećine. Međutim, koncert se ne prekida. Donosi se novi kameni blok pred svirače i sveštenike. Koristeći isti metod, pet do šest blokova dnevno se parabolično prenosi prema vrhu litice. Da priča bude interesantnija kompletan tok gradnje je dr. Jarl snimio na svoju kameru. Da ne bi bilo zabune snimio je dva filma koji prikazuju istu stvar. Englesko Naučno Društvo, za koje je Jarl radio, je konfiskovalo filmove i udarilo na njih pečat 'strogo povjerljivo'. Rekli su da neće biti deklasifikovani do 1990. godine. Međutim, ovaj fascinatni prizor sa Himalaja nikada nije ugledao svetlo dana. A dr. Jarl, kao prvi stranac kome je bilo dopušteno da snimi ovaj događaj, mogao je da priču proširi samo svom krugu prijatelja i ponekom magazinu.
     Negde u isto vreme, krajem 1930-ih, Austrijski filmski režiser Linauer je bio u poseti zabačenom Tibetantskom manastiru. Tamo su mu pokazali dva neobična instrumenta. Jedan je bio gong, prečnika tri i po metra. Sredina mu je bila napravljena od zlata, prvi prsten od gvožđa, a drugi od bronze. Udarom u gong bi nastajao kratki, tupi zvuk. Drugi instrument je bio u obliku ovalne posude takođe izgrađen od tri različita metala. Žice su bile zakačene njegovom dužinom. Sa instrumentima je korišteno nesto nalik filmskom platnu. Formiranjem zvuka iz prva dva instrumenta, ovo platno je fokusiralo zvuk prema velikim kamenim blokovima. Udarajući neprestano u gong, sveštenici su bili u mogućnosti da s lakoćom podižu velike stene. Očito je da je zvuk dramatično smanjivao uticaj Zemljine sile gravitacije. Sveštenci su objasnili Linaueru da su sličniinstrumenti korišteni u drevna vremena za gradnju odbrambenih zidova oko čitavog Tibeta. Jos su tvrdili da slične naprave mogu emitirati zvuk koji razbija stene u paramparčad, a po potrebi i potpuno razgrađuje bilo koji materijal. Nakon ovih evropskih poseta Tibetu dolazi do Drugog svetskog rata, zatim Kinezi okupiraju Tibet i počinje doba mraka. Iz kojeg Tibetanci još nisu izašli.
    Desmond Leslie je zabeležio legende o izgradnji egipatskih piramida. Govori o skupinama sveštenika koji su pevali ispred kamenih blokova podižući ih na visinu zvučnom levitacijom. Na vrhu kamenih zidova su stajali radnici koji su s lakoćom primali višetonske blokove i laganim pokretima ih smeštali na željeno mesto. To je bio razlog što nikakvi nasipi, platforme, užad i slični materijali nisu pronađeni na mestima gradnje piramida.
    Latvijski imigrant u Ameriku, Edvard Lidskalnin (slike levo), je došao na Floridu 1920. godine. Niski Latvijac, visok samo metar i po, sa manje od 50 kg, jedna je od vodećih misterija za američki naučni establšsment. Naime, u svom domu je, u periodu od 20 godina, izgradio kameni grad koga je nazvao 'Rock Gate park'. Živeći sam, a radeći noću, Edvard je uspeo da obradi - iskleše, prenese i konstruiše impresivne skulpture od velikih kamenih blokova. Procenjuje se da je u njegovom floridskom dvorištu smešteno preko 1.000 tona kamenih blokova iskorištenih u gradnji zidova, kula, kamenog nameštaja i umetničkih skulptura. Nekako je ovaj žilavi Latvijac uspio da uspravi obelisk od 28 tona, napravi kamenu kapiju od devet tona koja se otvara dodirom prsta, izgradi zidove visoke sedam metara... Najteža stena na njegovom zemljištu je teška 35 tona. Sve ovo je uradio on sam bez korištenja ikakve mašinerije. Nema oficijelnih izjava kako je to uspeo osim 'priča iz susedstva' koje kažu da je Edvard podizao kamene blokove u vazduh, koji su onda lebdeli kao baloni. Edvard je držao u tajnosti svoje metode da bi samo jednom izavio sledeće: 'Pronašao sam tajnu piramida. Znam kako su Egipćani i drevni graditelji u Peruu, na Jukatanu i Aziji, koristeći samo primitivne alate, obrađivali i podizali u vazduh teške kamene blokove'. U epilogu priče možemo reći da ako je Edvard i otkrio tajnu zvučne levitacije, odneo ju je sa sobom u grob.
    Slepi miševi emitiraju zvukove u ultrazvučnom rangu koje mogu detektovati samo precizni instrumenti. Početkom 1970-ih, engleski zoolog koji je studirao slepe miševe, imao je svoju opremu uključenu kada je prolazio pored poznatih britanskih megalita u zoru. Instrumenti su počeli beležiti vrlo jak i kontinuiran signal. On je to otkriće preneo istraživaču Paul Devereuksu, koji je, opet, informaciju prosledio Oksfordskom Institutu za Arheologiju. Tamo ona dolazi do hemičara Dona Robinsa koji je bio član istraživačkog tima za megalite na Britanskim ostrvaima. Ustanovljava se projekat koji će trajati nekoliko godina. U oktobru 1978. Robins je instalirao opremu u Okfordšajru snimajući megalite 'Rollright Stones'. Sa izlaskom sunca, instrumenti su počeli beležiti brz i stabilan signal koji je dolazio od kamenih blokova. Naredne četiri godine projektni tim je obišao sve važnije britanske megalite. Na svima je pronađen ultrasonični zvuk. Vremenom je, naravno, oprema usavršena i bili su u mogućnosti eliminisati sve smetnje (radio zvukovi, obližnji energetski izvori, geološki signali). Poređenje sa modernim građevinskim objektima - ulicama, zgradama, mostovima, drvenim i kamenim kućama - su pokazala veliku razliku. Jedini su antički megaliti generisali ultrazvuk. Vreme, sunce ili kiša, nisu uticali na pojavu ultrazvuka. Naprotiv, poseban efekat je nastajao kod proletnje i jesenje ravnodnevnice: jutarnji ultrazvuk bi se pretočio u višesatno zvučno zavijanje, znatno intenzivnije nego drugih dana u godini.
     Zaključak je bio iznenađujući: kameni monoliti su kreirani sa idejom da proizvode ultrazvučno polje. Tu iznenađenja ne prestaju. Istraživački tim se pomerao u sredinu kamenih objekata. Odedamput, igla na instrumentima bi pala na nulu. Ultrazvuka tu više nije bilo. To je izgledalo van pameti. Naime, ultrazvuk proizvodi i pomeranje trave, lišće, ljudi... Međutim, ulaskom u centar kao da su se našli u vakuumu, zaštićenom prostoru. Ekipa je posumnjala da su se instrumenti pokvarili. Uzeli bi druge i - opet bi se ponavljao isti rezultat. Zaključak koji je sledio bio je ponovo čudnovat: kameni megaliti su sa svojim središtem imali ulogu ultrasonične zaštite sa bizarnom tišinom u svom centru. Pozvani su u pomoć dodatni instrumenti. Gajgerov brojač je počeo meriti radioaktivnost. Kameni blokovi kao takvi su pokazivali veći intenzitet od očekivanog. S druge strane sam centar objekata je pokazivao neuobičajeno niski nivo radijacije. Magnetometar je pokazao slične rezultate: megaliti su generisali spiralu od sedam elektromagnetnih krugova koji su opadali u intenzitetu kako su se približavali centru. U samom središtu nije bilo elektromagnetne radijacije. Zaključak: naši Atlantski preci, drevni graditelji megalita su i ovim putem ostavili dokaz o svom sofisticiranom poznavanju ultrazvuka i drugih vrsta radijacije.
     Americka svemirska agencija NASA je radila na problemu ultrazvučnih signala od 1959. godine. Napokon, 1984. godine je patentiran prvi primer ultrazvučne levitacije pod brojem 4447251.
Patent je usavrsen 1991. godiine u firmi Intersonics sa ekipom kojoj je na celu akustični inženjer Tom Danli. Patent govori o zvučnoj levitaciji u kojoj imamo dva zvučna izvora na dva kraja tube. Oni šalju zvučne talase koji proizvode izvore akustične energije kojom se objekti mogu podizati - lebdeti. Promenom frekvencije jednog izvora zvuka dolazi do pomeranja objekta na osi između dva kraja tube. Objekat u tubi ne samo da se moze pomerati zvukom, već može menjati svoje stanje: od plinovitog u čvrsto, od čvrstog u tečno. Pri tome se intenzitet zvuka znatno pojačava. Ovaj patentirani pronalazak se dosada koristio na dva leta Kolumbija Satla: STS 7 i STS 51 A. Uzorci keramike su uspešno otopljeni, a zatim i očvrsnuti primenom ultrazvuka.
    Vratimo se u doba razvoja prve civilizacije Atlantiđana pre 55.000 godina. Njihova tela, um i duševna supstanca su bili spiritualno balansirani i materijalno neopterećeni. To je bilo doba kada su Atlantiđani usavršili do perfekcije zvučnu levitaciju za podizanje velikih i teških objekata. Prvi grandiozni monumenti datiraju iz tog doba. Radilo se u grupama koje su koncentrisale svoju energiju za proizvodnju zvučnih talasa da bi, zatim, podizali i spuštali masivne blokove bez upotrebe mašinerije. Pri tome je nekoliko ljudi, spojenih ramena, plesalo u krugu u čijem je središtu bio kameni blok. U pozadini su bili zvukovi bubnjeva i cimbala, te glasno pevanje. Fokusirani na kamene blokove, njihova ogromna mentalna snaga, kombinirana sa energijom pulsirajućeg zvuka, uzrokuje podizanje teških objekata. Vremenom su inženjeri sa Atlantide glasove i ples zamenili sa zvučnim instrumentima koji su proizvodili tačno određenu frekvenciju čija je rezonancija omogućavala da se stenepokreću, a gravitacija prevaziđe. O tome pišu Sumeranski glineni tableti od prije 6.600 godina kada kažu 'zvuk moze podići kamen'. Tako su prenoseni kameni blokovi iz Balbeka od hiljadu tona. Tako su građene piramide od Kine, preko Mesopotamije i Egipta do Srednje i Južne Amerike. Tako su nastajali veštački brežuljci u Britaniji. Tako je uspravljeno 300.000 megalita u Zapadnoj Evropi tokom poslednje, treće, civilizacije Atlantide. Veo misterija pada. Umesto novih pitanja dajemo odgovore.    Autor: Semir Osmanagić


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane