Zvanična Medicina Protiv Alternativne

    Koliko je pojam alternativne medicine precizan u svom obuhvatu, još više je netačan. AKo se glada iz ugla humanosti ona nikako ne može biti alternativa zvaničnoj medicini. Ne može travarstvo biti alternativa farmaceutskoj proizvodnji lekova, jer je besmisleno i prettpostaviti da je majka alternativa svome detetu.

    Ne može akupunktura biti alternativa, recimo, kardiologiji, jednostavno zato što se kardiologija bavi bolesnim srcem, a akupunktura srčanim bolesnikom. Ma koliko bile tvrde ove ocene, istovremeno je prisutna i činjenica da je rat između zvanične i alternativne medicine danas u nas stvarnost.
    Od antičkih vremena poznati, sukobi na medicinskom polju i danas neposredno zavise od društvenih zbivanja i duboko su srasli sa filozofskim, ideološkim, političkim i, posebno danas,  ekonomskim opredeljenjima. Akoželimo da predvidimo ishod ovoga rata, treba prvo a upoznamo obe zaraćene strane.
    Zvanična medicina je rođena u velikoj ratnoj kataklizmi XX veka, u krvi, zadahu, boleštinama i biznicu koji su je pratili. U takvom ambijentui razvila se ideja o novoj (zlo)upotrebi čoveka. Posle drugog čina pomenute katastrofe, koji istoričari zovu Drugi svetski rat, definitivno je uobličena konstrukcija institucije zvane bolestan čovek, kao rudnika bez dna za vladajuće klase.

    Nećemo ulaziti u globalni proglram priprema ovog bogatog rudnika, što znači da nećemo analizirati naučno - tehnološke projekte proizvodnje mrtve hrane, otrovane vode, zagađenog vazduha, tajne pravljenja nezdravih stanova - inkubatora za mnoge bolesti. Samo bolestan čovek danas donosi profit, znači da vladajućih strukturama zdrav čovek ne treba. Zadržaćemo se ovde na zadacima zvanične medicine u složenom poslu proizvodnje i korišćenja bolesnog čoveka.
    Da bi pravilno funkcionisao taj zlatni rudnik, tutori sa vrha, zajedno sa establišmentom zvanične medicine morali su da strategijski reše tri osnovna zadatka:
■  prekinuti sa tradicijom
■  od leka napraviti robu za masovnu potrošnju po svim tržišnim zakonima
■ od lekara napraviti bledunjavog i bezličnog činovnika, što manje morala, to bolje
    Nije bilo oklevanja. Udarci na tradicionalnu - sada alternativnu medicinu bili su munjeviti. Evo dva primera: u Kini, srcu tradicionalnog lekarstva, generalisimus Čank Kaišek, 1927. godine zakonom je zabranio akupunkturu, a u bivšoj Jugoslaviji, krajem II svetskog rata, posle oslobođenja, odlazak seoskom vidaru istovremeno je povlačio za sobom oduzimanje partijske knjižice što je imalo za posledicu trenutni gubitak mnogih privilegija.
    Naravno, sve ovo je rađeno u ime nauke, u ime naroda, za njegovo dobro, napredak i svetlu budućnost. Izgleda da su još i tada shvatali uticaj medija na psihu čoveka i da mu se tako može servirati sve što poželite. Tako je zvanična medicina mandatom zasela na zdravstveni tron i bez oslonca na prošlost, oslobođena upoređivanja, pošla putem koji je vodio iz pobede u pobedu, do konačnog poraza.
    Kako su u ime nauke potisnuti ili zabranjeni svi drugi načini, recimo, borbe protiv bola, a uzroci bola se progresivno umnožavali, potrošnja tableta protiv bola je rasla i raste iz godine u godinu. Na primer, u Sloveniji je 1963. godine prodato 34,500,5000 komada ove robe, što predstavlja 21 tabletu po stanovniku godišnje. Nišlije su sa 25 tableda bili nešto 'bolji' od Slovenaca, ali već tada daleko ispod Amerikanaca. Podatak još iz 1973. godine kaže da su 50-80% građana Amerike, svaka tri ana uzimalo 2-3 tablete, što godišnje dostiže cifru veću od 200 analgetika po glavi stanovnika!
    Slično je i sa drugim grupama lekova. Brzo se menjaju kutijice, etikete, molekuli. Prave se nove 'zdravije' generacije lekova, na primer, antibiotika, ali se ne označavaju zatvorenim nizom, recimo stara, srednja, mlada generacija, već je niz otvoren do beskonačnosti: prva, druga, treća, peta ... generacija antibiotika.
    U pomenutom rudniku se prokopavaju novi tuneli, nove jame bez dna. Proizvode se lekovi za reumatske bolesti koji garantovano izazivaju želudačne tegobe i poremećaje, a odmah se prave lekovi za te iste želudačne tegobe, koji opet izazivaju treće poremećaje, treći - četvrte, peti - šeste i tako u nedogled, sve do punih novčanika određenih struktura. Tvrdi se da je danas polovina bolesnih stanja - jatrogeno, znači izazvano neodgovarajućim medicinskim postupkom!
    Profit vrtoglavo raste, ali raste i glad za profitom. Sve više ljudi želi da se ugradi u deo kolača. Rudnik se proširuje - ne tako davno štampa je zabeležila mogućnosti lečenja nerođenog deteta. Potrošač je pronađen i u majčinoj utrobi gde se dugo krio od očiju boraca za progres. Večni mir se uskraćuje i samrtnicima i mrtvima. Prvima se aputiraju delovi tela da bi u agoniji, u komi, u društvu enermno skupih  brzo kvarljivih aparata za veštačko disanje, za veštačko hranjenje i za veštačko pražnjenje, vegetirali još koju nedelju, a drugima se vade upotrebljivi organi , u korist napretka, odnosno banke organa - to jest, profita.
    Sav ovaj unosni biznis zakamufliran je naukom, znači, (zlo)upotrebom hemije, fizike, elektronike. Metamorfoza lekara u bezličnog činovnika, takođe je pedantno izvršena. Užurbano, ne birajući sredstva, uklanjani su lekari - mislioci, oni koji bi mogli da se protive antihumanim radnjama vladajućih mafioza. Istovremeno - ubrzano se radilo na uništavanju klasičnog odnosa lekar -  bolesnik. Između njih su ubačeni aparati. Otišlo se i dalje - bolesnik je prestao da postoji kao celina i od njega su ostale samo funkcije, bolesti i, u najboljem slučaju, čitav organ.

    Uspostavljen je složen lanac: činovnik (ranije lekar) - aparat/analiza - poremećeni organ/funkcija (ranije bolesnik). Usklađen sa tim lancem, stvoren je i novi jezik koji se svakodnevno može čuti u svakoj bolnici: pitanje - šta je sa onom anurijom, odgovor - analize su dobre. Je li onaj infarkt noćas preživeo? Ili - kod šloga iz sobe 22 na skeneru se ništa ne vidi!
    Platon je govorio: 'Najveća je greška što ima lekara koji leče telo i lekara koji leče dušu, jer telo i duša ne mogu biti razjedinjeni.' Stari Platon nije ni sanjao da i oči mogu biti podeljene na segmente po nekoj subspecijalističkoj šemi, da jedno jeino srce za vreme infarkta leči jedan, posle infarkta drugi i treći, a pre i posle svega, četvrti, peti i sve do tristotog specijaliste. Danas, akažu, ima upravo toliko relativno samostalnih područja u medicini, naravno sa tendencijom umnožavanja.
    Došli smo do kraja ove crne priče o zvaničnoj medicini u kojoj je osim Platona zaboravljeno i staro zlatno pravilo: Primum non nocere - Prvo, ne nanosi štetu! A šta sa moralom koji nije ni spomenut? Mafiozi ga verovatno imaju na nivou larve iz koje je isceđena naredba na uputstvu gotovo za svaki lek - Izdaje se samo na lekarski recept. Prevod treba da glasi - Ne truje vas proizvođač i profiter, jer lek prepisuje vaš lekar. I savest je čista! A, lekari? I njihov etički crv ponekad ih uznemiri, ali su tu specijalizacije, sub i ultraspecijalizacije, analize, nalazi i - čista savest, jer subspecijalista leči uho, a o bubrezima na kojima su nastupile komlikacije treba da misle drugi.
    U trenutku kada je čovek podeljen na časti i častice, u vreme kada je zvanična medicina opijena uspesima gotovo zadremala na svom prestolu, postigavši da bude sama sebi cilj, smisao za tutore i zdravstvene nadradnike kao nepogoda, a za narod kao princeza iz bajke - pojavila se stara dama, tradicionalna medicina, ada sa novim prezimenom.
    Koliko je pedantno obavlje gore pomenuti prvi strateški zadatak (- prekinuti sa tradicijom), govori i činjenica da je stara dama za relativno kratko vreme utonula u dubok zaborav. O njoj se gotovo ništa nije znalo. Krajem 70-tih godina XX veka, neki lekari na ovim prostorima bili su u uverenju da je akupunktura kineski sinonim za balkansko nabijanje na kolac, a možda i kineska metoda za eutanaziju! Neki su i javno postavljali besmislena pitanja, kao na primer, gde se nalazi akupunkturna tačka smrti.
    Ali, ubrzo su ne samo akupunktura, nego i druge alternativne grane ušle u našu svakodnevicu. Narod se setio zaboravljenih melema i čajeva koji mogu da pomognu, ali mogu da pomognu, ali ne mogu da izazovu alergiju i zavisnost. Ljudi su se prisetili da postoji i zdrava hrana, da ona može biti i lek, a ne otrov. Saznalo se da ima i metoda za lečenje astme koje ne izazivaju rask dojki kod dečaka i dlakavost kod devojčica. Čulo se da operacije mogu biti izvedene bezbolno, pri svesti i bez neželjenih posledica hemijske anaestezije, da je nekada dovoljno samo regulisati disanje da bi se izbegla usta puna hemikalija.
    Zajedno sa narodom, mnogi lekari su prihvatili ovu medicinu, sagledali mogućnosti kombinovane primene trsadicionalne i moderne medicine. Mnogi lekari - da, zvanična medicina - ne! Ne kategorički kao Čang Kaišek, ali na nov, odugovlačeči način, sa idejom da valja pustiti tu alternativu sa nekakvim iglama, travama, disanjima, pipkanjima, da se kompromituje i onda je tako kompromitovanu definitivno dotući, sad, činilo se, mnogo lakše, tonama medikamenata, skalamerijom aparata, velelepnim zdanjima klinika, centara, akademija u koje čovek ponekada može da uđe sa jednim, a izađe sa drugim poremećajem.

    U skladu sa ovakvim planom, počelo je blaćenje stare dame. Osim poštenih ljudi, kojih jednako ima i u modernoj medicini, pojavili su se u alternativi razni probisveti, protuve i šarlatani, svesni i nesvesni prevaranti, umišljeni iscelitelji i može se reći i umno poremećene osobe. A ljudi razočarani u zvaničnu medicinu pošli su ka onima koji nude nešto novo. Međutim, 'stručnjaci' su se množili takvom brzinom da narod nije imao vremena da odvoji žito od kukolja, što će se neminovno dogoditi. Ljudi će se setiti a je nekada umeće vidarstva prenošeno sa kolena na koleno, da su seoski travari, po pravilu, čitav život posvećivali usavršavanju veštine spravljanja melema i čajeva sa predznanjem prenetim od svojih predaka. A danas, nekim umišljenim individuama dozvoljeno je samo putovanje do Kine i Indije u turističkom paket aranžmanu, pa da sebe proglase stručnjacima za ovu ili onu oblast alternative.
    Naravno, mračna kontura zvanične medicine samo je polovina njene slike, kao što je i crna hronika alternative samo jedno naličje medalje, o čijoj svetloj strani svakodnevno pišu stručni listovi. I pored svega, prisutno je uverenje i nada da će rat zvanične medicine sa alternativom biti okončan časnim mirom i savezom, jer su one, rečeno platonski, sada razjedinjena celina. Za ovakav savez ima mnogo jakih razloga.
    U toj jedinstvenosti moderna medicina nudi bogatu riznicu naučnih otkrića i saznanja, a tradicionalna - nezameljivo viševekovno iskustvo. Prva ima čvrste veze sa bazičnim naukama - hemijom, fizikom i biologijom, a druga - još čvršće veze sa prirodom. Prva uspostavlja razgovor i dogovor sa ideologijom i politikom, druga vekovima ruguje sa filozofijom. U modernoj medicini se mnogo zna i sve više saznaje o detaljima, o vrlo složenim mikroskopskim formacijama, a u tradicionalnoj se stalno misli na jedinstvenost ljudskog bića. Prva silazi u svojim analizama do molekula, a druga se u svojoj sintezi penje do Kosmosa. Savremena medicina nudi vrhunsku hirurgiju, a tradicionalna - neškodljivu anesteziju. Savremena medicina daje bolesniku obilnu pomoć spolja, dok tradicionalna nastoji da ta pomoć dođe iz njegovih dubina.
    Postoji samo jedna medicina - česta je izjava lekara kada se suoče sa nekim ko bi da im ukaže na potencijale medicne koja je u velikom broju evropskih zemalja poznata kao alternativna. Pre svega, tako govore oni koji su protivnici svakog drugog načina lečenja sem takozvanog naučnog. Ali, jedinstvenost medicine često naglašavaju i lekari koji su skloni da prihvate i ponešto od alternativnog. Bez obzira o kome se radi, bilo o onim manje ili više tolerantnim, i ovde je po sredi jedno tipično esnafsko stanovište. Uz to, stanovište esnafa koji u okvirima jednog važnog domena (domenu zdravlja) ima i monopol i vlast. Tu, naime, 'jedna medicina' podrazumeva da se, eventualno, iz domena alternative ponešto i prihvata, ali samo pod uslovom da bude saobraženo već uspostavljenim pravilima i već utvrđenim odnosima moći.
    Ipak, nešto jedno i jedinstveno postoji. To je zdravlje ljudi. Do njega se, pak, može doći raznim načinima, najbitnije je doći. A to znači i raznim medicinama. Razne medicine, opet, imaju razna polazišta, pa prema tome i potpuno različita pravila, provere i puteve razvoja.
    Staroegipatska medicina, za koju se inače smatra da je bila pod jakim uticajem ostataka medicine Atlantide, na primer, nema nikakvog dodira sa današnjom zvaničnom medicinom koja je nastala pre oko 150 godina. Odnosno, u mnoštvu činjenica za čije je ovladavanje, po Galenovim tvrdnjama bilo potrebno punih 11 godina, praktično nema znanja za čije je sticanje, na današnjim medicinskim fakultetima traži petogodišnje ili šestogodišnje studiranje.
    Naravno, kada je u pitanju konflikt koji danas izaziva sama pojava alternativne medicine, nije reč samo o znanjima. Ona bi se, jedna drugim lako pridodala. Problem je u nečem što bismo mogli nazvati ideologijom. A to je - shvatanje čoveka i sveta. Tu, pak, postoje nepomirljiva stanovišta. Takozvana naučna medicina, naime, u tumačenju čoveka i sveta polazi iz modela mašine. Današnja alternativna medicina - iz modela holograna. Otuda i niz drugih razlika:
■ prva radi na uspostavljanju kontrole nad znacima i simptomima, druga na pokretanju raznih promena
■ prva je orijentisana na lečenje, druga na podsticanje organizma ka unapređivanju zdravlja
■ prva raspolaže moćnim oruđima i tehnologijama, druga računa na odnose međusobno upućenih bića
■ prva je hijerarhijski organizovana, druga teži saradnji u kojoj nema gospodarenja
■ prva se bavi poremećajima struktura i hemijskih reakcija, druga energetskim transformacijama
■ prva je vezana za posebne institucije, druga živi u raznim društvenim situacijama
■ prva je zasnovana na eksperimentima, druga na osećanjima i doživljavanjima
■ ideal prve je visoka specijalizacija, druga otvara mogućnost za uspešnu samopomoć i međusobnu pomoć
■ prva ima bliske veze sa vlašću, a druga najčešće sa onima koje je prva odbacila
    Između naučne i alternativne medicine, dakle ima dosta razlika. Logikom vlasti i moći, u okvirima jedne ili jedinstvene medicine, ove razlike bi bile ukinute, ali tako da bi alternativa najpre bila osakaćena, a onda bi se i utopila. U najboljem slučaju, ostala bi možda da vegetira, kao jedna od raspoloživih tehnika.
    Onom jednom zdravlju, međutim, alterenativna medicina je itekako potrebna. Dakako, ne kao izraz siromaštva nego kao još jedna mogućnost izbora. Jednom zdravlju, kratko rečeno, potrebno je bogatstvo.
    U univerzalnoj medicini, nadajmo se, u zaborav će pasti pasivan pacijent, zamorče koje se kao stvar podvrgava torturama ispitivanja i lečenja, i ustupiti mesto bolesnom čoveku koji se i sam bori za svoje zdravlje. Da li je ovo san? Da li je ujedinjena medicina utopija? Ako se narod pita, ako se pita većina zdravstvenih radnika, takvu bismo medicinu mogli imati već danas.
    Ali, narod i zdravstveni radnici o tome odavno ne odlučuju!   Tekst: dr Predrag Marić, dr Vuk Stambolović