Holistička Zubna Higijena

   Iako se uloga bakterijskih infekcija u bolestima usne šupljine ne može potpuno odbaciti, moramo imati na umu da je funkcionisanje ostatka tela ono što omogućava ili sprečava osetljivost na te mikrobe.

Kada svi fizički sistemi funkcionišu ispravno i delotvorno, patogenim je organizmima puno teže stvoriti uporište. Bakterije mogu rasti samo ako okolina odgovara njihovim potrebama. Pre više hiljada godina, lekari istočnjačke medicine znali su da je zdravlje zuba i desni odraz zdravlja celog tela. Tradicionalna kineska medicina odavno koristi ovaj holografski koncept, po kojem se pregledom nekog odredenog dela tela mogu otkriti skriveni znakovi u vezi sa zdravljem celog našeg sistema. To je karakteristično za istočnjačku medicinsku dijagnostiku, i već vrlo dugo predstavlja precizno i tačno umeće. Čini se da nije važno radi li se o pregledu pulsa, jezika, lica, uha ili dlana. Tako važan i međusobno povezan deo tela kao što su usta sigurno i sam ima velik potencijal kao dijagnostičko oruđe.
    U filozofiji orijentalne medicine, zubi se ne posmatraju kao odvojeni od ostatka tela. Upravo suprotno, oni se smatraju izdankom drugih fizičkih sistema. Oni su kosti, i kao takvi reprezentiraju opšte zdravlje kostiju i skeletnog sistema. Čini se da zubi rastu direktno iz čeljusti, i sastoje se od istih materija od kojih nastaju kosti. U Kini je mnogo puta demonstrirano da su zubi zdravi onda kada su zdrave i kosti. I obrnuto, kada su kosti bolesne, zubi će pokazivati sklonost istom tipu degeneracije. Čak i u zapadnoj nauci znamo da se zubi sastoje od kalcijuma, minerala, belančevina i drugih sličnih sastojaka.
    Budući da telo ne može proizvoditi te hranjive materije, zubi će trpeti ako u prehrani nema nužnih građevnih materijala. Još jedno zapažanje iz kineske medicine je da su usta sami početak želuca i probavnog sistema. Ako je prisutna bolest ili disfunkcija probave, tada se to u nekim slučajevima može pokazati kao disfunkcija zuba i sluznice usta. Zaista, to se može razumeti ako prihvatimo činjenicu da kalcijum i drugi minerali moraju biti apsorbovani u krvotok kroz stenku creva pre nego što mogu biti upotrijebljeni u telu.
    Nije dovoljno da se hranjive materije nalaze u hrani koju jedemo: one moraju biti asimilirane u procesu probave da bi bile od koristi. To je u najboljem slučaju slabo delotvoran proces, a uz prisutnost bolesti u probavnom traktu postaje jos nedelotvorniji. S gledišta kineske medicine usta su deo disajnog sistema, budući da su otvor disajnih kanala i nastavljaju se na sluznicu dušnika i pluća. Neravnoteža u plućima lako se može manifestovati kao bol i degeneracija zuba.
   Na isti način može se izvesti odnos zuba i svih drugih fizičkih sistema. Zubi su vrlo direktno povezani sa srcem preko krvnih žila. To znamo čak i u zapadnoj medicini, što je razlog zašto neki ljudi moraju uzimati antibiotike pre radova na zubima kako bi se izbeglo širenje infektivnih organizama do srca i drugih organa. Tako su zdrava krv i snažna cirkulacija takođe nužni za zdravlje zuba. Iako je verovatno da oralna higijena ima ulogu u nastanku karijesa, potrebno je shvatiti da su bolesti usne šupljine često indikacija neravnoteže prisutne negde drugde u telu.
    Svojstva i sastav sline imaju velik uticaj na zdravlje zuba. Imati slinu koja je odgovarajuće kiselosti i bogata mineralima, vitaminima, enzimima i drugim zaštitnim faktorima koji pogoduju remineralizaciji cakline i otežavaju razmnožavanje patogenih organizama bio bi velik korak prema prevenciji karijesa. Dok opažanja, kako usputna tako i naučna, svedoče o pozitivnoj korelaciji izmedu oralne higijene i zdravih zuba, čini se da je problem u načinima postizanja te higijene. Ključna je kvaliteta pljuvačke! Ako smo u stanju povećati sadržaj minerala, živih enzima i vitamina u pljuvački, tada je moguće naglasiti 'izgrađujuće' učinke pljuvačke i svesti na minimum rast destruktivnih elemenata. To se može postići samo zdravom prehranom.

    Postoje tri glavne vrste sastojaka koji su u prehrani naših predaka bili prisutni u velikim količinama, ali ih u našoj modernoj prehrani obično nema. To su vitamini topivi u mastima, minerali i enzimi. Najesencijalnije komponente koje nedostaju u našoj modernoj prehrani su vitamini topivi u mastima, tačnije, vitamini A i D. Vitamin A odgovoran je za mnoge biološke procese koji se odvijaju na staničnom nivou. Nedostatak ovog vitamina povezuje se s urođenim defektima, lošim vidom, smanjenim imunitetom i mnogim drugim stanjima. Vitamin D nužan je za apsorpciju i korištenje minerala u probavnom traktu i krvotoku. Njegova prisutnost i količina određuju koliko će se dobro kalcijum i drugi minerali kao što je magnezijum apsorbovati iz hrane i odlagati u zube i kosti. Ta dva vitamina retki su utoliko što ih se obično može naći u samo nekoliko namirnica. Sirovi mlečni proizvodi, jaja kokoši koje se slobodno kreću, jetra i neki riblji proizvodi kao što je ulje bakalarove jetre jedina su mesta na kojima se te hranjive materije mogu naći u znatnijim količinama.
    Vitamin A važan je za mnoge fizičke procese i neophodan za dobro zdravlje zuba. Taj sastojak je kofaktor u mnogim enzimskm reakcijama i staničnim procesima. On je izvrstan antioksidant i nužan je za rast i obnavljanje tkiva. Imunološki sistem ovisan je o odgovarajućoj opskrbi ovim vitaminom. Kosti i zubi ne mogu biti zdravi bez dovoljno vitamina A. Dr. Price je prilikom svojih poseta ljudima iz autohtonih kultura otkrio da su u proseku ti krepki pojedinci unosili preko 10 puta veće količine vitamina A od onih koje se mogu naći u tipičnoj modernoj prehrani. Prema njegovoj hipotezi, suvišak je bio mera protiv mogućnosti pomanjkanja. Potreba za vitaminom A povećava se u vreme stresa, s izlaganjem toksinima iz okoline i s prisutnošću bilo koje hronične ili akutne bolesti.
    Vitamin D je još jedan vitamin topljiv u mastima koji je neophodan za zdrave zube i kosti. Iako je istina da telo može stvarati male količine vitamina prilikom izlaganja svetlu, odgovarajuća opskrba prehranom takođe je potrebna. Mnogi zdravstveni autoriteti slažu se da je preporučenu dnevnu dozu vitamina D potrebno povećati. Vitamin D nužan je za apsorpciju kalcijuma iz hrane u probavnom traktu.

    Takođe je potreban za proces u kojem se kalcijum odlaže u koštane strukture i zube. Ozbiljan nedostatak vitamina D dovodi do rahitisa kod dece i osteomalacije kod odraslih - stanja kod kojih kosti postaju mekane. Nije nikakva tajna da nedostatak vitamina D čest i raširen. U jednom modernom istraživanju prehrane otkriveno je da Norvežani jedu 50 puta veće količine vitamina D od, na primer, Amerikanaca kako bi očuvali svoje zdravlje. Prehrana zapadnjaka obično je siromašna vitaminima topljivim u masti zbog barem dva razloga. Kao prvo, vitamini poput A i D vitamina uništavaju se ili uklanjaju prilikom 'normalne' prerade hrane. Na primer, sirovo kravlje mleko i pavlaka obično su izvrstan izvor vitamina A i D. Međutim. prilikom procesa pasterizacije, u kojem se mleko zagrijava do vrlo visokih temperatura, ove hranjive materije se gube. U pokušaju da nadoknade izgubljene hranjive materije, mlekarske kompanije svojim proizvodima dodaju sintetičke vitamine.
    Ipak, mnogi dokazi govore da se ti na veštački način dobiveni spojevi u telu ne iskorištavaju jednako dobro kao odgovarajući prirodni vitamini. Još jedan razlog zašto je naša prehrana siromašna vitaminima topljivim u mastima je to što se oni namerno odstranjuju zajedno s mastima. Zdravstveni autoriteti - uključujući Američko udruženje za srce, Američko udruženje za prehranu i naše vlastite porodične lekare - kao i mediji, uveravaju nas da životinjske masti nisu zdrave za nas, da su one najvažniji uzročni faktor u mnogim hroničnim degenerativnim bolestima. Naveli su nas da zaboravimo da se vitamini topivi u mastima od kojih zavisi naše zdravlje mogu naći samo u masnim delovima hrane životinjskog porekla. Kada se mast odvaja od mleka kako bi se dobilo obrano mleko, u tom se procesu takođe uklanjaju svi vitamini topivi u mastima. Kada se mast odvoji od odreska ili se skine koža s komada pečene piletine, zajedno s njima bacaju se i vitamini topivi u mastima. Pomodna praksa reduciranja masnoća u prehrani imala je popratnu pojavu u smanjenju unosa svih vitamina topivih u mastima. Ta praksa je za nas štetna.

■ MINERALI - Sadržaj minerala je posebno, ali povezano pitanje. Moderna prehrana sadrži samo mali deo minerala koji su bili prisutni u prehrani naših predaka. Primitivne prehrane sadržavale su šest do 25 puta veće količine, zavisno o kojem je mineralu reč. Moderne tehnike prerade hrane uklanjaju minerale iz hrane i ostavljaju je osiromašenom. Svaka nedelotvornost u probavljanju i asimiliranju tih prehrambenih materija dodatno pogoršava problem, otežavajući apsorpciju i ono malo minerala koji su prisutni. Minerali se u telu troše velikom brzinom kao rezultat normalnog metabolizma, ali potrebe se povećavaju u vreme stresa. Među druge faktore koji povećavaju potrebu za mineralima spada konzumiranje kave i pića s kofeinom, izloženost zagađenju i uzimanje lekova.

    Kao rezultat toga, mnogim osobama nedostaje jedan ili više esencijalnih minerala. Kosti i zubi sadrže različite količine svih minerala. ne samo fluorida. Iako je uloga fluorida u prevenciji karijesa podignuta iznad statusa drugih hranjivih tvari, on sigurno nije jedini preduslov za zdrave zube. Odgovarajuće količine kalcijuma, magnezijuma i minerala u tragovima kao što su cink, vanadijum i bor, nužne su za izgradnju zuba. Te je elemente teško naći u modernoj prehrani pod bilo kojim uslovima, zbog našeg iscrpljenog tla. Minerali dolaze iz zemlje - iz tla, i iz stena koje erodiraju hiljadama godina. Pod najboljim uslovima, bijke apsorbiraju minerale i čine ih lakše dostupnim probavnom sistemu sisara. Ti sastojci s vremenom postaju deo prehrambenog lanca i ulaze u prehranu nas ljudi. Što je više minerala prisutno u tlu, to ih više završi u hrani koju jedemo. Ali kada tla postanu iscrpljena zbog prekomernog iskorištavanja i neprikladne brige, minerali ne dospevaju u biljke u odgovarajućim količinama. Kao da to nije dovoljno loše, mineralni sadržaj hrane dodatno se redukuje preradom i rafiniranjem. Naš unos minerala određuje vrsta hrane koju jedemo.
     Drevne kulture širom sveta, na primer, u svoju su prehranu uključivale mineralima bogate juhe od kostiju. Međutim, ta hranjiva jela su u našem modernom društvu potpuno zamenile visoko prerađene mešavine juha iz konzervi i vrećica, u kojima skoro uopšte nema minerala! Lako dostupno i jeftino rešenje za popravljanje unosa minerala hranom je uključivanje juhe od kostiju u svakodnevnu prehranu. Taj ukusan, mineralima bogat obrok priprema se kuvanjem kostiju u vodi s malo sirćeta 24-48 sati, skidajući ostatke s površine s vremena na vreme. Dobivenu supu trebalo bi piti u malim količinama tokom dana, višak supe može se zamrznuti u posebnim posudicama, a onda odmrznuti i podgrijati svakoga dana. Doza od jedne ili dve šolje dnevno trebala bi biti dovoljna za poboljsanje zdravlja. Drugi izvrsni izvori minerala su morske alge, nerafinisana morska so, ekološki i/ili biodinamički uzgojeno voće i povrće te sirovo kravlje mleko.

■ ENZIMI - Treća glavna komponenta prirodne hrane koja je bila obilno prisutna u prehrani starosedelačkog stanovništva širom sveta ali je skoro nema u prehrani većine ljudi jesu enzimi. Enzimi su sastojci koji kataliziraju većinu od milijardi hemijskih reakcija koje se događaju u telu svakoga dana. Te makromolekule su posebni belančevinski elementi, svaka sa specifičnom strukturom i zadanom funkcijom. Na primer, enzim amilaza razgrađuje ugljikohidrate na molekule šećera, proteaze razgrađuju belančevine iz hrane u probavnom traktu u aminokiseline, a lipaze razgrađuju masti u hrani na gliceride. Iako su raznovrsni, enzimi imaju jednu zajedničku slabost: visoku temperaturu. Enzimi se uništavaju prilikom kuvanja i na temperaturama koje se koriste u preradi hrane. Toplina denaturira enzime tako da se njihova struktura menja. Kao rezultat toga, enzimi više nisu u stanju delovati.
    Obično većina enzima u prerađenoj i kuvanoj hrani biva potpuno uništena, tako da u tipičnoj prehrani potpuno nedostaju ovi važni sastojci. To je u oštrom koncrastu s prehranom starosedelačkog stanovništva koje je namerno redovno jelo sirovu i fermentiranu hranu kako bi imalo izvor živih enzima. Živi enzimi u hrani imaju nekoliko važnih uloga. Kao prvo, dok se enzimi otpuštaju i aktiviraju u želucu, oni pomažu u samoprobavljanju hrane. To telu olakšava obrađivanje i apsorpciju hrane u potpunosti. Kao drugo, kada su prisutni u hrani, živi enzimi takođe pomažu u očuvanju vlastitih dragocenih enzimskih rezervi tela. Istraživanja o važnosti enzima u prehrani sproveli su dr. Edward Howell i dr. Francis Pottenger, dva lekara nutricionista koji su intenzivno radili u ovoj grani nauke o prehrani. Dr. Howell je izneo pretpostavku da svaka osoba ima vrlo ograničenu zalihu probavnih enzima koji se proizvode i pohranjuju u gušterači. Kada se ti enzimi potroše, ubrzo sledi smrt. Sirova hrana daje svoje vlastite enzime, i telo reaguje tako što koristi manje vlastitih enzima iz gušterače za probavljanje hrane. Dobar izvor enzima je sva sirova hrana. Na primer, sirovo, nerafinirano, ekstra devičansko maslinovo ulje izvrstan je izvor enzima - za razliku od bilo koje boce 'salatnog dressinga' koju možete naći na policama trgovina namirnicama, u kojoj praktično nema enzima. Sirove salate, sirova jaja, sirovo mleko, papaja i ananas takođe su puni enzima. Enzimima je bogata i fermentirana hrana poput jogurta, domaćeg kiselog kupusa i ukiseljenog povrća. U nizu eksperimenata, naučnici su koristili dve grupe mačaka kako bi demonstrirali važnost sirove hrane u prehrani sisara.
    Obe grupe mačaka hranjene su osnovnom prehranom od sirovog mleka i ulja od bakalarove jetre. Prva grupa dodatno je dobivala sirovo meso; druga grupa dobivala je samo kuvano meso pored ove osnovne prehrane. Učinak ove dve različite prehrane posmatran je kroz potomstvo ovih dveju grupa pokusnih životinja. Mačići okoćeni u grupi sa sirovom hranom bili su prilično zdravi i normalni, dok mačići okoćeni u grupi s kuvanom hranom nisu bili u tako dobrom stanju. Ti mačići rođeni su s mnogim deformacijama zuba i vilice; općenito su bili manji, i manji broj mačića u leglu preživio je porod. U eksperimentima dr. Pottengera, drugoj generaciji mačaka dopušteno je da se razmnožavaju. Mačke dobivene iz izvorne grupe sa sirovom hranom hranjene su sirovom hranom, a mačići iz izvorne grupe s kuvanom hranom dobivali su kuvanu hrana. U trećoj generaciji mačaka, svi mačići koje su okotile mačke što su dobivale sirovu hranu bili su zdravi i ponašali su se normalno. Sledeća generacija iz grupe s kuvanom hranom postajala je progresivno sve bolesnija do tačke u kojoj mačke više nisu bile sposobne za razmnožavanje. Grupa s kuvanom hranom je izumrla, dok je grupa na sirovoj hrani izvrsno napredovala.