vrh
Meni

Zona Sumraka - 4

   Strava bez kraja! Priče Iz Druge Dimenzije! Postoji peta dimenzija, ona koja je van onih koje su poznate čoveku... dimenzija ogromna kao svemir, a večna kao beskonačnost! To je srednji prostor između svetlosti i senke, između nauke i praznoverja. On leži između ponora čovekovih strahova i vrhunca njegovog znanja. Uđite u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet koji postoji samo u mašti, ali u koji veruju oni u čije su se moći uverili. Dobrodošli u Zonu sumraka ...




Priča 7: LUTKA EN-ANABELA

    Priča o krpenoj lutki En - Anabeli potiče iz 70-tih godina prošlog veka. Počela je u malom gradiću u Konektiketu, kad je mlada bolničarka Dona, koja je stan delila sa svojom koleginicom Endži, od majke za rođendan dobila lutku veličine četvorogodišnjeg deteta, kupljenu u jednoj starinarnici. Devojke su ubrzo primetile da lutka, koju su obično ostavljale na Doninom krevetu, nikada nije u istom položaju u kojem bi je ostavile. Naravno, posumnjale su da neko ima ključ i da u njihovom odsustvu ulazi, ali promenjene brave i sve zamke koje su postavljale da bi otkrile uljeza, nisu dale rezultate. Onda su se pojavile poruke, pisane dečjim rukopisom na komadićima pergamenta, zbog čega su se obratile jednoj ženi - medijumu, koja im je otkrila da je u pitanju 'duh' sedmogodišnje devojčice Anabele Higins, i da ona želi da boravi sa njima u stanu, tačnije u lutki, na šta su Dona i Endži nesmotreno pristale. No, stvari su, posle njihovog pristanka, iz dana u dan postajale sve gore, dok konačno jedan njihov prijatelj na svojoj koži nije osetio napad nevidljive sile.
    Uplašene, mlade žene pozvale su lokalnog sveštenika, oca Higina, da im pomogne, a on se obratio bračnom paru Edu i Loreni Voren, poznatim istraživačima paranormalnih pojava, koji su iz obližnjeg Monroa došli da utvrde šta se događa i ubrzo zaključili da je u pitanju demonsko biće koje je ušlo ne samo u lutku nego i u živote mladih ljudi, s namerom da ih uništi na najstrašniji način. Sve ono što su preduzeli i što se događalo te večeri i kasnije, kad su demonsku Anabelu poneli sa sobom, Ed i Lorena opisali su u svojim sećanjima kao jedan od najupečatljivijih slučajeva na koji su naišli u svojoj pedesetogodišnjoj istraživačkoj praksi.
     Posle telefonskog dogovora, Ed i Lorena stigli su jedne večeri u stan Done i Endži, i u razgovoru sa njima i njihovim prijateljem Luom saznali sve detalje koji su ih interesovali, vezane za čudna zbivanja koja su počela od kad je lutka stigla u njihov stan. 'Dobila sam je od svoje majke za poslednji rođendan', ispričala je Dona. 'Nije postojao neki poseban razlog da mi kupi baš tu lutku, osim da bi bila neka vrsta ukrasa. Da se nešto neobično događa, ubrzo smo primetile po tome što bih lutku ujutru ostavila na nameštenom krevetu, sa rukama spuštenim sa strane i ispruženim nogama, a kad bismo došle kući, zaticale smo je sa rukama položenim u krilo i nogama prekrštenim u člancima. Posle nedelju ili dve, to nam je izazvalo sumnju, pa smo je testirali, namerno joj prekrstivši ruke i noge. Svake noći kad bismo stigle kući, one bi bile rastavljene i ta stvar je sedela svaki put u nekoj drugoj pozi!', rekla je mlada bolničarka. Na tome se, međutim, avanturelutke koju su devojke nazvale En, nisu završile. Počele su da je nalaze u različitim prostorijama, a jednom prilikom, kad su otvorile vrata, bila je na fotelji, u više nego čudnom položaju.
    'Došle smo kući jedne noći i lutka se nalazila u fotelji kod ulaznih vrata. Međutim, ona je ovog puta klečala!', ispričala je Vorenovima Donina koleginica Endži. 'Čudna je stvar bila u tome da kad smo pokušavale da je postavimo u klečeći položaj, lutka je uvek padala. Drugi put smo je našli na sofi, mada smo je tog jutra, kad smo napustile stan, ostavile u Doninoj sobi i zatvorile vrata. Sve je bilo tako uvrnuto da smo posumnjale da neko sa nama izvodi bolesne šale i da ulazi u stan kad nismo u njemu', rekla je Endži i objasnila da su sve učinile kako bi takvog uljeza onemogućile da ih dalje zastrašuje. Ali, ni nove sigurnosne brave ni razne, jedva primetne oznake na prozorima i vratima nisu pokazale da neko spolja dolazi dok su odsutne i sa lutkom čini ono što ih je dovodilo do užasa! A to saznanje bilo je još jezivije od prethodne mogućnosti da je u pitanju jedan ili više neobičnih provalnika.
    'Šta se zatim dogodilo?', interesovala se Loren, koja je važila za jednu od najpoznatijih vidovnjakinja i ekstrasenzitivnih osoba u Americi. Počele smo da nalazimo po stanu male zabeleške i poruke, pisane olovkom kakvu nismo imale, na komadićima pergamentskog papira', rekla je Dona. 'Sve smo pretražile, ali toga jednostavno nigde nije bilo! Rukopis je bio nevešt, dečji, i najčešće je pisalo: 'Pomozite nam!' ili 'Pomozite Lu!', mada Lu, koji je bio Endžin prijatelj, koliko nam je poznato, nije bio u bilo kakvoj nevolji. Drugi put smo na stereo uređaju zatekle komadić čokolade, koju niko od nas nije kupio niti ostavio tamo', ispričala je Dona Vorenovima.
    'To nije bilo sve', nastavila je Endži, 'Jednom oko Božića, kad smo došle kući, Anabela je sedela na Doninom krevetu, a na njenoj nadlanici videle smo tragove krvi, kao i tri kapi krvi na njenim grudima! To nas je zaista do krajnosti prestrašilo i odlučile smo da uspostavimo kontakt sa jednom ženom koja je medijum i saznamo da li imamo posla sa duhom i da li je on odgovoran za sve manifestacije koje su se događale u našem stanu', objasnila je Endži.
    'Kad ste došle do zaključka da je u pitanju duh koji je povezan sa osobom po imenu Anabela?', pitala je Loren. 'To je bilo oko mesec dana, ili šest nedelja nakon što su ove stvari počele da se događaju', rekla je Dona. 'Ta žena saopštila nam je da je reč o duhu devojčice po imenu Anabela Higins, koja je umrla kao sedmogodišnjakinja, a igrala se na ovom mestu, na poljani, dok još nije bila izgrađena ova kuća. To su bila srećna vremena za nju, i Anabela joj je rekla da se obratila nama zato što su svi u okolini odrasli i zauzeti svojim poslom, a oseća da bismo mi bile u stanju da je razumemo, pa je zbog toga počela da pokreće krpenu lutku. Sve što je Anabela želela jeste da bude voljena, tako da je upitala da li bi mogla da ostane sa nama i useli se u lutku. Šta smo mogle da uradimo? Pristale smo!', priznala je Dona.
    'Da li ste postupale sa lutkom na bilo koji način drugačije, pošto ste saznale da je verovatno posednuta duhom devojčice po imenu Anabel?', pitao je Ed. 'Da, to se podrazumevalo', odgovorila je Dona. 'Činilo se potpuno neškodljivim, a mi smo bolničarke i gledamo patnje svaki dan. Imamo sažaljenja, i bilo kako bilo, od tada smo lutku nazvale Anabela. To nije više bila lutka, to je bio duh Anabele o kojem smo se brinule! Ona nije nikoga povredila... sve donedavno', nevoljno je priznala devojka.
    'Da li mislite da duh devojčice pokreće lutku?', zanimalo je Loren. 'Da, a šta bi drugo moglo biti?', uzvratila je nervozno Endži. 'To je prokleta vudu lutka, i u tome je čitava stvar!', uzviknula je ljutito. 'Ja sam im to rekao već odavno', uključio se u razgovor i Lu. 'Lutka je jednostavno preuzela kontrolu nad njima', objasnio je i ispričao jedno svoje iskustvo sa Anabelom: 'Ta stvar mi je zadavala ružne snove. Jedne noći, dok sam ležao kod kuće, video sam sebe budnog. Nešto mi je bilo neobično. Pogledao sam po sobi, ali sve je bilo na svom mestu. A onda, kad sam spustio pogled prema svojim nogama, video sam Anabel koja mi se polako penjala prema grudima! Došla mi je do grudi i onda stala. Ispružila je ruku i dotakla mi vrat sa strane, a zatim i drugu, kao da uspostavlja električni kontakt. Onda sam počeo da se davim - ona me je bukvalno davila! Jedva sam je pomerio i gurnuo na zid!'
    Napad na javi, međutim, dogodio se jedne večeri kad su on i Endži bili sami u stanu'. 'Bilo je oko deset ili jedanaest uveče', rekao je Lu. 'Razgledali smo neke mape, jer je trebalo da sutradan krenem na put. Iznenada, oboje smo začuli zvuke iz inače zatvorene Donine sobe, kao da je neko provalio u stan. Prišao sam na vrhovima prstiju i kad se buka utišala, polako sam otvorio vrata i upalio svetlo. Nije bilo nikoga, osim što je lutka Anabela bila bačena na pod u uglu. Ušao sam i prišao joj da vidim šta se dogodilo. Tada sam osetio da nekoga ima iza mene, okrenuo se da pogledam i...'
    Priču o tom događaju nastavila je Endži: 'Teško mu je da govori o tome. Kad se okrenuo, iznenada je zadobio udarac u grudi od kojeg se presavio i pao na pod. Čuvši njegov jauk, utrčala sam u sobu i videla da mu je majica krvava. Odvela sam ga u dnevnu sobu, skinuli smo majicu i na njegovim grudima ugledali ogrebotine kao od kandži, sedam ukupno – tri vertikalne i četiri horizontalne. Lu se tresao od straha', rekla je Endži, a Dona potvrdila da je videla posekotine.'Da li su vam ostali ožiljci?', interesovao se Ed. 'Ne', rekao je Lu. 'Sve su posekotine bile tada tople, kao da su spaljene i zacelile su vrlo brzo. Upola su nestale već sledećeg dana, a potpuno dan kasnije'.
    Saslušavši čitavu priču, Ed Voren objasnio je svojim domaćinima da nije u pitanju nikakav duh devojčice Anabele, već demon koji se uselio u stan, i da se nalaze u velikoj opasnosti. Upitao ih je da li bi imali nešto protiv da pozove jednog sveštenika, stručnjaka za egzorcizam, da obavi ritual, i pošto su se složili, odmah je nazvao oca Kuka, koji je, u stvari, već spreman čekao na poziv. Ubrzo je stigao i obavio postupak koji, za razliku od klasičnog egzorcizma, nije imao za cilj isterivanje nečistih sila, nego je bio sračunat da se kuća napuni osećanjima pozitivnog i božanskog. Za vreme procedure, nije bilo nikakvih incidenata, a Ed i Lorena, kad su polazili, na Donin zahtev poneli su i lutku Anabelu, stavivši je na zadnje sedište automobila.
    U toku vožnje, međutim, kola su iznenada počela da zastaju, kočnice otkazuju, i Vorenovi su se više puta našli u opasnosti da dožive udes. Shvativši šta se dešava, Ed je posegnuo rukom u tobru, izvadio bočicu sa svetom vodom i isprskao lutku, praveći krst preko nje. Istog trenutka, svi problemi su prestali. U kući, Ed Voren je držao lutku u fotelji pored svog radnog stola, ali u toku sledećih nedelja, ona je počela da 'šeta' po kući. Primetio je, međutim, da je sa sobom dovela i 'prijatelja': crnu mačku, koja se povremeno materijalizovala pored nje! Jednom je pratio mačku koja je hodala po stanu i posebno se zadržavala kod njegovih knjiga i predmeta vezanih za okultno, zatim se vratila do lutke i dematerijalizovala, od glave naniže! Upitao se: da li su njene kandže ostavile trag na Luovim grudima?
    Bilo je i drugih neobičnih pojava. Lorena je jednom, došavši kući kasno uveče, čula užasno režanje kad je otvorila vrata, a ono je bilo snimljeno i na telefonskoj sekretarici, između dva poziva oca Hagena. Anabela je, izgleda, posebno mrzela sveštenike. Kad je Eda jednom posetio otac Džejson Bredford, katolički sveštenik upućen u egzorcizam, podigao je lutku i rekao joj: 'Ti si samo krpena lutka, Anabel! Ne možeš nikoga da povrediš!', i bacio je na fotelju. 'Ja to ne bih učinio na vašem mestu', upozorio ga je Ed. Lorena je posavetovala sveštenika da na povratku kući oprezno vozi i da se obavezno javi telefonom kad bude stigao. Pošto je otac Džejson otišao, rekla je suprugu da predoseća tragediju koja će se dogoditi mladom svešteniku. I zaista, posle nekoliko sati, Džejson Bredford se javio i rekao da je doživeo udes jer su mu otkazale kočnice ,tako da je jedva ostao živ, a kola su bila potpuno uništena! I jedan policijski detektiv, kojeg je Voren ostavio nasamo u prostoriji sa Anabel samo na pet minuta, dok je telefonirao u drugoj sobi, dotrčao je do njega prebledeo i promucao: 'Lutka...ona krpena lutka... ona je prava!', i više nikada nije hteo da ga poseti.
    Vorenovi su u Monrou, u Konektiteku, osnovali okultni muzej, u kojem je i demonska lutka Anabela zauzela svoje mesto nakon što je Ed Voren preminuo avgusta 2006. godine. Nalazi se u staklenoj kutiji, na kojoj stoji strogo upozorenje posetiocima da je ne dodiruju!


Priča 8: ZLOĆUDNI LUTAK ROBERT

    Njegovo ime je Robert i posetioci mogu da ga vide, pa čak i da se fotografišu sa njim držeći ga u naručju, u Martelo muzeju na Ruzvelt bulevaru u gradiću Ki Vestu na Floridi. Pitanje je, međutim, da li bi ga, znajući za njegovu istoriju, poneli kući kad bi im to bilo dozvoljeno, i šta bi im se u tom slučaju moglo dogoditi? Možda iza svega stoji samo bujna fantazija ili niz slučajnosti, ali žena koja je kao devojčica doživela da joj omiljena igračka 'od života napravi pakao', kako se izrazila, i posle trideset godina tvrdi da je sve bilo istina i da je Robert bio živ i hteo da je ubije! Možda zato čuvari Martelo muzeja posebnu pažnju obraćaju na to da lutak uvek bude na sigurnom, i u noćnim satima, kad posetioci napuste prostorije, ostane obavezno zaključan ispod staklene kutije, jer - nikad se ne zna kakav trik može da mu padne na pamet! Nije neobično da deca imaju svog imaginarnog prijatelja, i kad nešto pogreše ili učine neki sitan nestašluk, vrlo često za to okrivljuju nepostojećeg druga. Roditelji to najčešće prihvataju kao maštovitu igru i ne pridaju mnogo značaja njihovim tvrdnjama, smatrajući da će, vremenom, prevazići tu fazu u razvoju. Ali, šta se dešava kad izmišljeni prijatelj počne da maltretira svog 'tvorca', ne dozvoljavajući mu noću da spava, i kad igre postanu grube i zastrašujuće? I još ako je u pitanju naizgled obična lutka načinjena od drveta, slame i tkanina - ko će poverovati da može sama da se kreće, ispušta glasove, zlokobno se smeje i čini svakakve stvari, pa čak i ugrožava život svog vlasnika?! Priča počinje 1906. godine, kad je Judžin imao 6 godina, u kući Otovih u Ki Vestu, na uglu ulica Iton i Simonton, koju su izgradili 1898. godine. Tomas Oto i njegova supruga kažu da nisu bili prijatni ljudi ni prema svojim susedima, a naročito su bili grubi prema posluzi. Jedna od sluškinja, zadužena da brine o njihovom sinu Robertu Judžinu, zvanom Džin, navodno je bila upućena u tajne vudu-magije, i kad joj je prekipelo zbog maltretiranja u kući Otovih, odlučila je da im vrati milo za drago na svoj način. Po drugoj verziji, Tomas je jednom prilikom u dvorištu zatekao četvoro slugu, poreklom sa Bahama, u izvođenju nekakvog crnomagijskog rituala i zbog toga im je dao otkaz.
    Sluškinja je, u svakom slučaju, malom Judžinu poklonila osamdesetak santimetara veliku lutku, ručno napravljenu, u obliku dečaka, napunjenu slamom i obučenu u mornarsku uniformu. Navodno je za kosu na glavi lutke upotrebila Judžinovu kosu. Džin je odlučio da svog novog drugara nazove Robert i isprva je bio oduševljen igračkom. U stvari, dečakovo ime bilo je Robert, ali uskoro je od majke zahtevao da ga zove Džin, jer je Robert - ime lutke! Nije se odvajao od nje, i ukućani su često mogli da čuju kako u svojoj sobi na spratu razgovara sa Robertom, što ih nije zabrinjavalo sve dok nisu zapazili da na postavljena pitanja dečak odgovara sam sebi i to drugačijim glasom, ili su bar mislili da to Judžin govori sam sa sobom izmenjenim glasom. Bio je to početak noćne more koja će se, samo privremeno kako se pokazalo, okončati zaključavanjem Roberta na tavan, gde će godinama strpljivo čekati svoju priliku da bi svojim vlasnicima stvarao nevolje i spuštao žmarce niz kičmu.
    Dok Robert nije zatvoren na sigurno, mnogo se neobičnih stvari zbivalo u kući bračnog para Oto. Pored ostalog, susedi su tvrdili da viđaju lutka kako se šeta od prozora do prozora i proviruje na ulicu, a Džin je za svoje nestašluke sve češće okrivljavao krpenog druga. Da nije u pitanju samo dečja mašta, Otovi su mogli da se uvere kad je dečak bio prisutan sa njima u prizemlju, a sa sprata se čulo jezivo kikotanje. Na trenutak su krajičkom oka mogli da vide Roberta kako protrčava hodnicima. Džin se sve češće noću budio vrišteći od straha, a kad bi roditelji utrčali u sobu, nalazili su isprevrtan nameštaj i dečaka sleđenog od užasa, a lutka, prislonjena na krevet, piljila je u njega svojim staklenim pogledom. 'Robert je to učinio!', ponavljao je Judžin u takvim trenucima. Zato je doneta odluka da se uzrok svih nevolja smesti na tavan kuće, gde je i ostao mnogo godina, a na čudne događaje se tokom njih pomalo zaboravilo. Kad su Judžinovi roditelji umrli, i kuća prešla u njegovo vlasništvo, prilikom spremanja tavana Džin, tada već poznati slikar, ponovo je otkrio svog druga iz detinjstva, a od trenutka kad ga je ugledao, Robert je opet počeo snažno da utiče na dečaka. Judžinova supruga nije imala razumevanja niti strpljenja za zloćudnog lutka koji se svaki čas pojavljivao u drugom delu kuće, niti je želela da se objašnjava sa mužem koji je tvrdio da je Robertu potrebna zasebna soba sa prozorom kroz koji će moći da gleda na ulicu. Jednog dana rešila je da joj je dosta svega i zahtevala je da se lutak pod hitno vrati tamo gde je i bio! Džin, duboko povređen i nezadovoljan ga je odneo, i u malom tavanskom tornju prislonio lutka uz prozorčić da bi ovaj gledao napolje. Ubrzo nakon toga, zdravlje Judžinove supruge je počelo da popušta i ona je, kako se priča, na kraju umrla u ludnici.
    Stanovnici Ki Vesta čuli su za Roberta i njegova nedela, a mnogi ljudi koji su prolazili pored kuće Otovih tvrdili su da ih je lutka posmatrala sa tavanskog prozora i rugala im se. Školska deca prelazila su na drugu stranu ulice, strahujući od Robertovog ljutitog pogleda. Džin je, sa svoje strane, pričao da je, ulazeći u tavansku sobu, zaticao Roberta da sedi na stolici za ljuljanje pored prozora, i verovao je da je on nezadovoljan svojim smeštajem. Gosti su u kuću navraćali sve ređe, jer su često mogli da čuju korake na tavanu i čudan kikot koji je dopirao odozgo. Jedan vodoinstalater, koji je radio u kući je ispričao: 'Obavljao sam neke poslove na tavanu i video lutku koja je izgledala prilično jezivo dok je sedela u maloj stolici za ljuljanje. U prvo vreme nisam mnogo na to obraćao pažnju. U toku rada, morao sam nekoliko puta da odem do kombija po materijal, i svaki put kad bih se vratio, mogao bih da se zakunem da se lutka malo pomerila. Kad sam već bio pri kraju i krenuo da silazim niz stepenice, iza leđa sam čuo dečji smeh. Vratio sam se i video da je lutka sada u suprotnom uglu prostorije! Počeo sam da tražim dete koje se, očigledno, igralo sa mnom, ali nikoga nije bilo. Nisam bio prestrašen, ali sam otišao što sam brže mogao, tako da se nešto od mog alata verovatno još nalazi tamo'. Judžin Oto umro je 1972. godine, i kuća je dobila nove stanare, ali priča se ponovila.
    Poslednja želja Judžina Ota bila je da kuća ostane netaknuta i da Robert i dalje u njoj ima svoje mesto. U nju se uselila jedna porodica sa 10-godišnjom devojčicom, koja je ubrzo otkrila Roberta na tavanu i prisvojila ga. Ali, gotovo istog dana, počele su noćne more. Više puta, dete se budilo jer je lutka sedela na njenom licu, pokušavajući, kako je tvrdila, da je uguši. Čini se da Robert nije simpatisao nove vlasnike, a pogotovo devojčicu koju je neprestano mučio tako što joj je lomio i uništavao druge igračke. Kad je pas, kućni ljubimac, stradao, neobjašnjivo se zapetljavši u žice roletne, zlokobnog lutka su ponovo smestili na tavan.
Posle njihove selidbe, kuća je izvesno vreme bila prazna, ako se tako može reći, s obzirom na to da su komšije i prolaznici često iz nje čuli pevanje u toku noći i viđali Robertovo lice na prozorima.  Najzad, nekadašnji dom porodice Oto, grad je otkupio i u njoj otvorio galeriju, a lutak Robert je dospeo u obližnji Martelo muzej, gde se i danas nalazi. Smešten je ispod staklene kutije, a zaposleni u muzeju tvrde da se, od kad je on tu, događa mnogo toga neobjašnjivog. Pored ostalog, oko Roberta se redovno oseća intenzivan miris peperminta, a ujutro na podu nalaze prazne papire od pepermint-bombona, iako je prethodne večeri sve bilo očišćeno!
    Posetioci tvrde da im vrlo često kamere otkazuju bez vidljivog razloga kad pokušavaju da snime Roberta. 'Imao sam sasvim novi aparat, veoma dobar, ali je snimak bio mutan. Pokušao sam ponovo, međutim, rezultat je bio isti. I treći put na snimku se videla samo mrlja, a kad sam odlučio da slikam nešto drugo, sve je ponovo bilo u redu!', rekao je jedan od njih. Klaudija Penington, direktorka muzeja, za najpopularniji eksponat u svojoj ustanovi kaže: 'Robert nije Čaki, on nije zao! On je lutka koju krive za sve. Možda je nestašan, ali svakako ne želi da vas povredi!' Za Roberta se zainteresovalo Udruženje za paranormalna istraživanja 'Atlantik' iz Klirvotera, i njegovom ispitivanju posvetili su veliku pažnju. Na konvenciji koju su održali, lutak je bio prava zvezda večeri, i preko stotinu učesnika želelo je da se fotografiše sa njim. Otvoren je i mejl preko kojeg mu stižu pisma obožavalaca. U međuvremenu je Sendi Davje, koristeći specijalnu kameru za otkrivanje aure, napravila Robertove snimke i ustanovila da oko njega postoji aura, plavičasta pri vrhu slike i purpurna u donjem delu.
   Po njenom mišljenju, aura ove boje otkriva 'duboka osećanja, komunikativnost, mir i ljubav u plavom delu i magijsko, sjedinjavajuće i duboko duhovno razumevanje u purpurnom'. Da li to znači da je Robert neopravdano proglašen zloćudnim i opasnim? Još jedna pikanterija intrigira posetioce muzeja. Robertova kosa je, s godinama, pobelela, a ukoliko je zaista u pitanju kosa malog Judžina koja je upotrebljena u vudu-ritualu prilikom pravljenja lutke, poznato je da ona ne može vremenom da promeni boju.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA
Povratak Na Vrh Strane