Zona Sumraka - 3

   Nedelja je, obično, najdosadniji i najmirniji dan u čitavoj sedmice. Svi poslovi su već uveliko obavljeni i ona služi samo za odmaranje ili, možda celodnevno gledanje televizije. Sve je kazivalo da se ni ta nedelja, 25. avgusta 1976. godine neće bitno razlikovati od svih drugih. Međutim...
     Džozef Braun je napustio svoj skromni stan u Bruklinu, oko devet časova. Bilo je toplo i vedro nedeljno jutro, kad se uputio laganim koracima do male prodavnice na ćošku njegove ulice da kupi nedeljno izdanje 'Njujork tajmsa'. Na tom kratkom puto od dvesto metara, izgubio mu se svaki trag! Kada se nije pojavio ni posle nekoliko sati, pomalo ljutita supruga pošla je da ga potraži. Bila je sigurna da se zapričao sa vlasnikom prodavnice, inače njegovim dobrim prijateljem, a na stolu se hladio nedeljni ručak. Ali, tamo ju je čekalo neprijatno iznenađenje.
   Prodavac joj je rekao da se Džozef tog jutra nije pojavljivao i da je to prilično iznenadilo i njega jer je svako jutro dolazio po novine. Supruga Džozefa Brauna je uzbuđeno objašnjavala da je otišao samo u papučama i neobrijan i da je rekao da će morati kupiti novi paket žileta.
    Prodavac je odmahivao glavom, sve zabrinutiji za sudbinu svog starog prijatelja. Pitali su i decu koja su se igrala na ulici od ranog jutra, ali se ni jedno dete nije setilo da je Džozef Braun prošao tog jutra! Pozvana je policija. Ceo kvart je detaljno pregledan, izvrnuta i ispražnjena je svaka kanta za đubre. Ali sve bez rezultata. Izdata je i poternica sa slikom koju su poslali svim ostalim policijskim stanicama, a umešao se i čuveni FBI. Međutim, Džozef Braun se nije pojavljivao. Niko ga nije video, niko nije ništa čuo o njemu. Ljudi su već počeli da pričaju čudne priče. Kako je možda član mafije, pa da su ga oni ubili, kako je namerno pobegao od žene i otišao sa ljubavnicom, kako je proneverio ogromnu svotu novca i pobegao... Ali, ništa se sigurno nije moglo reći o misterioznom nestanku Džozefa Brauna!
     Polako se i to zaboravilo i kraj je ponovo počeo da živi normalnim životom. Ali jedno iznenađenje nikad ne ide bez drugog! Bio je 25. avgust 1977. godine, kada se, tačno posle godinu dana pojavio Džozef Braun! Vreme je opet bilo vedro i sunčano, a u maloj prodavnici na ćošku tiho su pričali prodavac Ken i policajac Roj Tompson. Kada su na vratima ugledali Džozefa Brauna, naglo su promenili boju lica i poluotvorenih usta se zagledali u, u... još uvek nisu verovali da je to zaista on!
    - Dobro jutro! - pozdravio ih je Braun mirno i odmah prišao kutiji u kojoj su stajali žileti. Pošto je izabrao jedno pakovanje, sa druge police je uzeo i jedan primerak 'Njojork Tajmsa'.
    - Za ime Boga Džozef! - konačno se pomerio mladi policajac sa svog mesta i prišao mu laganim, gotovo bojažljivim koracima. - Pa gde ste bili sve ovo vreme čoveče. Tražili smo te mesecima!
    Džozef Braun je za trenutak zastao vidno iznenađen ovakvim mladićevim ponašanjem. Prišao mu je sada i njegov prijatelj prodavac Ken, ovlaš ga dodirujući kao da proverava da li je to zaista on.
    - FBI te još uvek ima na svojim poternicama, čoveče, cela država te traži već godinu dana!

     Džozef Braun ih je kratko posmatrao sa komičnom grimasom na neobrijanom licu, a onda kao da se naljutio.
    - O čemu to vas dvojica trabunjate? Jeste li poludeli? Pre pet minuta sam napustio stan i pošao ovamo po novine i žilete!
    - Gospodine Braun, jeste li svesni šta govorite? Pogledajte, zaboga miloga, datum na tim novinama! - vikao je sada mladi policajac.
    Braun se zagleda u novine u ruci i pogleda ponovo u dvojicu ljudi koji su stajali ispred njega.
    -Šta je ovo? neka glupa šala?
    Ali, oni su sada ćutali, nemo ga obilazeći i čudno odmeravajući, kao da ga prvi put vide u životu. Pomislivši da su mu pripremili kakvu gadnu podvalu, Braun se vrati polici sa novinama. Podiže drugi primerak 'Njujork Tajmsa', pa treći, a zatim nervozno izvrnu sve primerke, prelista i proveri sve datume, pa dohvati druge novine i magazine, sve ih grozničavo prevrnu i tek tada poče da menja boju lica. Izbezumljeno je piljio u svoja dva poznanika. Nešto, očigledno nije bilo u redu - dobro je znao da bi specijalno štampanje ovakvog broja 'Njujork Tajmsa' koštalo čitavo bogatstvo! Ali, ako nije podvala, šta je onda? On oseti potrebu da sedne na obližnju stolicu.
    - Šta se ovde dešava? - nemoćno je gladao u Kena i Roja koji su zbunjeno stajali pored njega.
    - Iznenada ste nestali pre tačno godinu dana! Pošli ste da kupite novine i više se niste vratili! Vaša supruga je došla ovamo da vas traži, pa smo pozvali u pomoć gradsku policiju i kada to nije pomoglo - i FBI.
    - Pre godinu dana, kažete? Kunem vam se, izašao sam iz svog stana pre pet minuta! Zar ne vidite i sami da još imam papuče na nogama?
    Policajac se lagano spusti na pod pored njegovih nogu i obrati mu se blagim tonom:
    - Gospodine Braun, zar se baš ničeg drugog ne sećate?
    Braun se zamisli pa odmahnu glavom. Mladi policajac ustade, baci brz pogled na još uvek bledog prodavca, pa se uputi tezgi i dohvati telefon...
    - Šefe, ovde službenik Tomson, on se upravo vratio! On Džozef Braun... Onaj građanin što je pre godinu dana bez traga nestao! Još uvek ima papuče na nogama.
    Šef lokalne policije došao je posle deset minuta, ali ne sam. Sa njim je došlo desetine policijskih i televizijskih kola i novinskih reportera. Neko je pozvao i vatrogasce ne znajući zbog čega je nastala tolika gužva. Otrčali su po gospođu Braun, ispitivali i pregledavali sirotog Brauna, postavljali mu unakrsna pitanja, podvrgli ga hipnozi i priključili na tri detektora laži - ali sve bez uspeha. Utvrđeno je da govori istinu.
    Ostalo je, međutim, nekoliko neshvatljivih pitanja. Gde se nalazio Džozef Braun čitavih godinu dana i kako je moguće da mu je sećanje iz tog vremena potpuno izbrisano? U kakvim je to uslovima mogao biti, a da ne ostari ni jedan dan? Očigledno je, da je i on, poput mnogih drugih, 'ušetao' u tu neverovatnu dimenziju gde prostor i vreme ne funkcionišu na način onako kako mi znamo.


    Na polovini puta između Bagdada i Persijskog zaliva - piše jedan od najpopularnijih istoričara sveta Zenon Kasidovski u svom delu 'Kad je Sunce bilo bog' - oko petnaest kilometara zapadno od reke Eufrat, uzdiže se brdo sa snažnim ruševinama legendarnog grada Ura. Dokle oko seže, širi se naokolo žuta, vrela pustinja i stepa obrasla retkim rastinjem. Na istoku se ocrtavaju tamni obrisi palmi koje rastu u dugom pojasu duž Eufrata.
    Nepreglednu ravnicu preplavljuje okamenjujuća sanjivost. Vazduh treperi i svetluca od ubestvene žege. S vremena na vreme, iznenada se diže oblak prašine, prodire u usta i nos samotnih putnika. Često se pojavljuju i fatamorgane koje stvaraju čudesnu iluziju da je sivi predeo protkan površinama hladne, svetlucave vode. Ali, iskusan putnik neće dopustiti da ga zavedu varljive igrarije prirode, jer zna se da je ta spržena, u pepeo pretvorena zemlja od pamtiveka bezvodna pustinja.
    Čovek, naravno, teško može da poveruje da je ta pustinja nekada bila gusto naseljena zemlja, da su se tu dizali mnogobrojni gradovi, da su skupljane bogate žetve žitarica i povrća, da je tu cevetala nauka i umetnost, i snažno se razvijala trgovina i zanatstvo. A, brojna siva brda sa avetinjskim ruševinama na vrhovima, svedoče, izvan svake sumnje, o bogatoj mladosti, punoj slave, u kojoj je živela u pradavna vremena ta zemlja.
    Iz njene sasušene utrobe, arheolozi i danas vade masivne odbrambene zidine, palate, hramove, biblioteke, kipove i dragocenosti od plemenitih metala, što svedoči o genijalnosti tih davnih stanovnika, o njihovoj visoko razvijenoj civilizaciji, o silnoj moći njihovih vladara i o tome da je ova zemlja nekada davala izuzetno bogate prinose.
    Emil Dergon i Žan Arne, dva francusta arheologa-amatera, ljudi koji su, doduše, više imali teorijskog znanja nego potrebnog iskustva, odlučili su da krenu na jug Iraka, oko 200 kilometara severozapadno od Basre, ka podnevlju antičkog grada Ura koji se uzdizao oko 3.000 godina pre nove ere i bio jedan od najvećih i najznačajnijih gradova Sumera. Njegove ruševine su i danas najlepše i najmističnije u celoj Mesopotamiji.
    Bio je mesec avgust 1936. godine kad su dva prijatelja krenula prema uru. Pre nego što su se oglučili da, uopšte, krenu na taj daleki put, pročitali su oskudne izveštaje o Sumeru, narodu koji ga je naselio ko zna odakle, i njihovim velikim i skupocenim grobnicama. Odlučili su da okušaju sreću i da probaju naći grobnie tog drevnog naroda. Sreća im je zaista bila potrebna.
    Deset dana su Emil i Žan kopali po vrelom pustinjskom pesku dok im se niz čelo i gola leđa slivao topli znoj. Nisu odustajali. Početna zamisao da ovo putovanje bude neka vrsta avanture koja ih ne obavezuje na uspeh, sada se pretvorilo u pomamnu istraživačku groznicu koja ih punih deset dana nije napuštala. Noćima nisu spavali kako treba, više nisu ni jeli redovno, a jednina stvar o kojoj su pričali bile su kraljevske grobnice drevnog grada Ura.
    - Žan, ovamo, čini mi se da sam nešto pronašao - promuklim i iznemoglim glasom dozivao je Emil svog prijatelja. Njihovo dugotrajno i naporno traganje je napokon urodilo plodom. Nešto se zaista krilo ispod debelih naslaga prašine. Grobnica! Da, velika sumerska grobnica.
    Odmah su počeli strpljivo i pažljivo otkopavati grobnicu da se ne bi oštetila. Emil i Žan su pokušavali da zamisle šta se sve može naći u unutrašnjosti, ali za vreme strpljivog otkopavanja Emil Dergon i Žan Arne, naišli su na više nego šokantan prizor. Ono što se ukazalo pred njihovim očima podsećalo je na završnu scenu neke stravične melodrame u kojoj glumci padaju mrtvi u slikovitim pozama i ostaju nepomični pre nego što se spusti zavesa. Samo što su umesto glumaca tamo ležali od starosti pocrneli kosturi.
    U samoj sredini sobe počivali su ostaci žene potpuno pokrivene zrncima zlata, srebra, lazurita, kvarca, akata i kacedona. Pored usta ležao je pehar od teškog zlata. Ukras na glavi umrle žene sastojao se od širokih zavoja i zlatne trake. Tlo grobnice bilo je prekriveno svakojakim dragocenostima. Bile su tu dijademe, zlatni tanjiri, srebrne vaze i uljane lampe, dva srebrna stola i nekoliko zlatnih kovčežića. Ali stvar koja ih je najviše dojmila bio je mali zlatni kip koji je ležao sa desne strane umrle žene.
    Od velikog uzbuđenja Emil nekoliko minuta nije uspeo da progovori, dok je nešto pribraniji Žan već počeo da sakuplja vredne predmete da bi što pre mogli krenuti za Bagdad. Napokon su napunili jednu veliku torbu na čiji vrh su stavili mali zlatni kip jer im se činio nekako najdragocenijim i najznačajnijim predmetom njihovog otkrivenog blaga. Žan je na jedan papir napisao sve što su poneli sa sobom. Požurili su što pre da stignu do Bagdada da bi saznali o kolikoj vrednosti i značaju se zapravo radi. Torbu sa dragocenostima su stavili na zadnje sedište džipa koji je već jurio kroz vruću pustinju.
    - Mislim da smo otkrili nešto jako značajno - rekao je Žan Emilu dok su putovali.
    - Da. Sigurno, ali ja stalno razmišljam o onom zlatnom kipu. Imam osećaj da je on najvredniji. Jesi li video u kom položaju smo ga našli, kao da je čitav kostur bio okrenut prema njemu, verovatno je imao veliki značaj.

    Polako su se približavali Bagdadu. Uzbuđenje je ponovo počelo da raste. Znali su da će im postavljati mnoga pitanja, da su verovatno našli jako značajnu grobnicu, da će možda dobiti i neku nagradu i sigurno će se morati vratiti ponovo na mesto nalazišta kako bi se arheološka iskopavanja nastavila. Oni su bili amateri i samo upornost ih je dovela do ovakvog pronalaska.
    Ušli su u 'Arheološki institut' i tražili da budu što pre primljeni. I, zaista, posle nepunih pola sata pred njima se pojavio visok, plav čovek četrdesetih godina. Odmah su saznali da je to Džon Vajt, engleski arheolog koji se već nekoliko godina bavio istraživanjem grobnica u području nekadašnjeg grada Ura.
    Džon Vajt je pažljivo slušao njihovu uzbudljivu priču. nakon toga se blago nasmešio i rekao:
    - Priča je zaista zanimljiva. Šteta što je potpuno nemoguća! Nikada nijedna grobnica nije pronađena u tom delu Mesopotamije, sve grobnice grada Ura su smeštene mnogo severnije sa druge strane Eufrata. Žao mi je, ali priča je prosto nemoguća.
    - Ipak, morate nam verovati, mi imamo i dokaze. Poneli smo neke dragocenosti sa sobom, pođite sa nama do džipa.
    Džonu Vajtu ova dvojica mladića nisu izgledala kao lažovi i prevaranti sa kojima se ponekad susretao. Pošao je sa njima do džipa. Emil je pažljivo otključao vrata džipa i sa smeškom pogledao u Džona Vojta.
    - Evo, u ovoj torbi su naši dokazi, izvolite, možete sami otvoriti torbu!
    Arheolog je prišao i otvorio metalnu kopču na torbi. Pogledao je unutra. Torba je bila prazna. Zavukao je ruku jer mu se činilo da ipak ima nešto pri dnu. Pred zanemelim licima Emila i Žana izvukao je mali kip, isti onaj koji su oni pre nekoliko sati stavili na vrh torbe kao najveću dragocenost. Kip u rukama arheologa Vajta, međutim, nije bio zlatan.
    - Ovakav glineni kip ste mogli kupiti kod bilo kojeg seljaka u dolini Eufrata. Žao mi je, ali to nije nikakav dokaz!
    Dvojica arheologa su se samo zbunjeno pogledali, jer im više ništa nije bilo jasno...