Životinjske Mašine
Ideja o stvaranju kiborga je prisutna još u zadnjih nekoliko decenija u naučnofantastičnim romanima, ali danas je ona postala normalna realnost. Kiborsi se stvaraju u ko zna kakvim laboratorijama, ali ima i onih koji sami od sebe žele da naprave polu-mašine.
Osmeh na lice:
Tako je ekscentrični umetnik po imenu Stelark u svoje mišiće ugradio elektrode kako bi lakše mogao da surfuje Internetom, a Kevin Vorvik je sebi poklonio implant koji otvara vrata njegove laboratorije. Ipak, ni jedan ni drugi ne mogu dobiti titulu prvog kiborga.
Ova 'laskava' titula pripada jednomlaboratorijskom pacovu. U maju 2002.godine, dr Sandživ Talvar sa njujorškog državnog univerziteta, predstavio je javnosti Robopacova - pacova čiji svaki pokret i akciju kontroliše kompjuter i to do udaljenosti od 500 metara. Talvar je implantirao pacovu elektrode u deo mozga gde se nalazi osećaj za nagrađivanje i još dve elektrode u oblasti koje stimulišu levu i desnu stranu brkova. Zatim ih je povezao sa radio-prijemnikom u malenom rancu na leđima pacova preko porta u njegovoj lobanji. Radio talasima su stimulisane oblasti brkova tako da pacov po želji eksperimentatora skreće levo ili desno, a oblast za nagrađivanje je stimulisana svaki put kada je životinja pravilno reagovala. Pacov je veoma brzo bio potpuno pod kontrolom ljudi koji su mogli da ga navedu da radi ono što u normalnim okolnostima nikada ne bi, na primer, da hoda po blistavo osvetljenoj stazi, da skače sa ivice ili napada druge životinje.
Dr Talvar smatra da je njegov rad svojevrsni proboj u otkrivanju načina funkcionisanja moždanih aktivnosti i da se verovatno može primeniti u spasilačkim operacijama na mestima kakva su, na primer, urušene zgrade. Drugi, međutim, na Talvarov rad gledaju sa daleko više neugodnosti i strepnje. Džil Lengli iz Trusta dr Hoden koji finansira istraživanja alternativna iskorištavanju životinja kaže: 'To je užasavajući primer kako ljudska vrsta instrumentalizuje druge vrste'.
Međutim, postoji i mišljenje da su ovo istraživanja i otkrića koja će se kasnije primeniti na ljudima. Gledao sam na televiziji dokumentarni program gde su naučnici jednoj ženi u lobanju ugradili metalnu pločicu (čip) i povezali ga sa elektrodama, a nakon toga su mogli okretanjem potenciometra na nekom uređaju da menjaju raspoloženje kod žene - od sreće i dobrog raspoloženja, pa do teške depresije!
Kako se biotehnologija i informacione tehnologije sudaraju, mediji su krcati ovakvim pričama, pa se čini da su granice između života i tehnologije postale neopozivo zamagljene. Osim Robopacova, dobili smo i Virtuelnog pacova.
Stvoren je na Kal Teku u Pasadeni - to je skup nervnih ćelija pacova koje se koriste za pokretanje virtuelnog pacova na kompjuterskom ekranu. Cilj ovog eksperimenta je bolje razumevanje načina na koji neuroni osećaju i pamte svet oko sebe - kažu naučnici, ali opet, pitanje je šta se iza toga krije?
Treba pomenuti i moždane ćelije riba koje se danas koriste za kontrolu robota, leteće mikrorobote velike samo kvadratni milimetar sa nakalemljenim delićima antena živih svilenih moljaca, pomoću kojih su u stanju da prate trag feromona, pa ona ose koje se koriste kao visokoosetljivi detektori hemijskog oružja! Da, da, možda klimate glavom, ali sve to već postoji, nastalo u laboratorijama daleko od očiju ljudi i javnosti.
Himera tehnologije i životinja ima dug istorijat. Instrumentalizacija drugih vrsta se može pratiti unazad sve do XVII veka. Najhitniji naučni problem 1687. godine bio je kako odrediti geografsku dužinu brodova na moru. Naučna društva su gorljivo raspravljala o ovome, ponuđene su ogromne nagrade za rešenje problema i ponuđena su mnoga dovitljiva rešenja. Da bi izračunao i odredio svoju geografsku dužinu na moru, čovek je morao da uporedi vreme na referentnoj lokaciji sa vremenom na trenutnoj lokaciji. Satovi su bili deo svakodnevnog života ljudi XVII veka već dugo, ali ni jedan sat nije bio u stanju da dugo pokazuje tačno vreme na brodu koji se neprestano ljulja na vodi. Predlagana su čak i ezoterična rešenja, a najmaštovitije je uključivalo pse i materiju po imenu 'prah simpatije'.
Ta alhemijska supstanca koju je na jugu Francuske otkrio poznati avanturista toga vremena ser Kenilm Digbi, mogla je dokazano (bar se tako govorilo) da leči na daljinu. Uzme se komadić odeće ili deo nečega što pripada ranjenoj osobi, na to se stavi prah i osoba će biti izlečena bez obzira koliko je daleko. Proces, međutim, nije bio bezbolan, pa se govorilo da su mnogi pacijenti vrištali kada se prah stavljao na njihove stvari. Da bi se pomoću čudotvornog 'praha simpatije' odredila geografska dužina, potrebno je najpre probosti psa nožem, a zatim mu previti ranu. Tada treba isploviti na more zajedno sa ranjenim psom, dok pomoćnik ostaje kod kuće na kopnu sa zavojem kojim je prethodno psu bila previjena rana.
Tačno u podne svakog dana, pomoćnik na kopnu će na zavoj sipati malo praha simpatije, a istovremeno će pas na brodu, udaljenom hiljadama morskih milja, početi da zavija od bola. Znajući da taj urlik označava podne na kopnu, kapetan broda će lako moći da izračuna geografsku dužinu. Nema podataka o tome da li je ova maštovita ideja ikada sprovedena u delo, a suvišno je i pomenuti da ju je britanska mornarica odmah odbacila. Problem određivanja geografske dućine na moru konačno je rešio Džon Harison sa svojim čuvenim hronometrima koji se danas čuvaju u Nacionalnom pomorskom muzeju, pa su, na svu sreću, čitave generacije britanskih pasa bile pošteđene neopisivog mučenja.
To ipak nije bio i kraj korišćenja životinja da bi se rešili pomorski problemi i nedoumice. Šest decenija nakon što su psi pošteđeni muka, novi problem je dodatno uznemiravao mornaricu - prognoziranje vremena. Širenjem britanske trgovačke i kolonijalne moći, potreba za preciznim predviđanjem meteoroloških prilika je postala sve hitnija. Naravno, kao i u slučaju geografske dužine, predloga, ideja i teorija bilo je na pretek. Čovek zanimljivog prezimena, Džordž Meriveder (Marryweather - veselo vreme), bio je lekar iz Vitbija i posedovao je izuzetno živ i maštovit um.
Konstruisao je bizarnu spravu opisanu kao 'atmosferski elektromagnetski telegraf zasnovan na životinjskom instinktu', a koja je postala poznata pod imenom 'prognostičar bure'. Kada ga je Meriveder prikazao Filozofskom društvu Vitbija u februaru 1851. godine, 'prognostičar bure' je bio visok jedan metar i neodoljivo je podsećao na kakav indijski hram. Uređaj je činio prsten od 12 staklenih tegli, a u svakoj su bili po pijavica i malo vode. Na vrhove tegli Meriveder je stavio uzanu mesinganu cev, jedan kraj je vezao za čekić od kitove kosti, a drugi za lanac privezan za centralno zvono. Kada se bura približavala, pijavice bi počele da se uvijaju, pokreću tegle i zavlače se u cev - to migoljenje bi oslobodilo čekić i oglasila bi se zvona. Što se više pijavica uvlačilo u cevi zvono je češće zvonilo, što je značilo i veću verovatnoću da dolazi oluja!
Meriveder je odlučio da svaka pijavica ima svoju cev, umesto da ih stavi sve zajedno. Ispostavilo se da se kod pijavica u istom sudu javlja određena hijerarhija, pa je samo jednoj od njih dozvoljeno da se penje u kroz cev. Odvojene, svaka je imala šansu da se i sama popne bez ometanja. Meriveder je cevi postavio u krug tako da, kako je rekao: 'Pijavice mogu da vide jedna drugu i da ne osete bol svoje ograničene usamljenosti'! Ovo je bio najgrandiozniji od šset projekata koje je Džordž Meriveder osmislio i predložio admiralitetu britanske mornarice. Oni manje ekstravagantni su mahom bili džepne veličine i daleko praktičniji.
Kao pomoćno sredstvo na moru, prognostičar bure je bio ogroman korak napred u odnosu na ranjenog i mrcvarenog psa. Zapravo, ta stvar je zaista funkcionisala. Pošto je čitavu 1850. godinu potrošio na testiranje pouzdanosti prognostičara, Meriveder je odlučio da svoj izum predstavi na Velikoj izložbi 1851. godine. Tu je ostvario veliki uspeh, novine su pisale o njemu i prognostičaru bure, a londonska kompanija Lojds je prihvatila da proveri koliko je prognostičar bure upotrebljiv. Ohrabren uspehom, Meriveder je sa prognostičarem bure krenuo da putuje Britanijom i drži predavanja, podstičući vlasti da postve jedan takav uređaj u svakoj luci. Međutim, Merivederov najveći rival, Robert Ficroj, prvi meteorološki oficir pri trgovačkoj komori, istovremeno je promovisao sopstveni metod predviđanja vremena. Ficroj je više voleo barometre sa živom i olujno staklo - kontejner hemikalija koje bi pri promeni pritiska zamaglile unutrašnjost tako nagoveštavajući oluju. S obzirom na njegov strateški položaj, Ficrojev metod je neizbežno trijumfovao. Pri tom, za razliku od rivalskog projekta, ovaj uređaj je bilo veoma lako održavati. Prognostičar bure je imao jednu veliku manu - održati pijavice u životu. Pošto su to bile medicinske pijavice, svakih nekoliko meseci su morale da piju krv. Iako čovek ne oseća bol dok se pijavica hrani njegovom krvlju, većina ljudi nije bila sklona ovakvom načinu održavanja metorološkog uređaja.
Ficrojev metod je posto standard, a Merivederov je naprosto skliznuo u zaborav. Originalni uređaj je zaturen negde u hodnicima vremena, ali je za Festival Britanije 1951. napravljena replika prognostičara bure, koja se danas čiva u muzeju u Vitbiju (slika desno gore).
Dok je doktor Meriveder usavršavao svoj izum u Vitbiju, sa druge strane Lamanša odvijao se daleko dubiozniji poduhvat. Harizmatičan, ali siromašan, Žak Benoa je bio čovek utonuo u okultizam, ali je budno pazio da mu ne promakne kakva životna šansa. Prateći teškoće sa kojima su se suočavali pioniri električnog telegrafa prilikom polaganja podvodnih kablova, Benoa je smislio revolucionarnu ideju koja će omogućiti jednostavnu komunikaciju širom sveta bez tako glomaznih i nezgrapnih rešenja - telepatske puževe. Osluškujući u tajnosti priče o prahu simpatije i ranjenim psima, Žak Benoa je tvrdio da dva puža stavljena zajedno ostvaruju simpatijsku vezu, a ako su razdvojeni jedan će uvek odgovoriti kada je onaj drugi stimulisan, bez obzira koliko su faleko jedan od drugog. Čitav proces se zasniva na životinjskom magnetizmu.
Da bi ostvario svoju ideju, Benoa je ubedio vlasnika jedne pariske vežbaonice po imenu Trije da investira novac u njegov projekat, uverivši ga da će konstrukcija zahtevati samo dva ili tri komada drveta. Čim mu je Trije obezbedio stan i izdržavanje kako bi mogao da radi na svojoj ideji, Benoa je izgubio interes za nju. Posle godinu dana finansiranja, razdraženi Trije je počeo da zahteva rezultate, pa mu je Benoa obećao demonstraciju onoga što je nazvao 'simpatijski kompas'. Kada je konačno osvanuo taj dan, praćen gospodinom Alijom, novinarem La Presa, Trije je ušao u stan Žaka Benoa i ugledao dve identične konstrukcije impresivne veličine. Obe su činili masivni drveni ramovi i disk koji je lebdeo zakačen horizontalno unutar ramova. Na svakom disku bile su postavljene 24 činije od cinka obložene platnom potopljenim u bakarni sulfat, koje je na mestu držala bakarna kuka. Zalepljeni za dno svake činije bili su živi puževi. Pored svakog puža bilo je ispisano slovo, a komunikacija je, objasnio je Benoa, veoma jednostavna. Potrebno je samo potstaći puža da stane na slovo jedne mašine i zatim čitati reakcije puževa na drugoj mašini. Benoa je dozvolio Trijeu da bocka puževe na prvoj mašini i da prenosi poruku koju će novinar Alije čitati na drugoj mašini.
Uprkos ličnim sumnjama, Trije je počeo da gurka puževe, ali ga je Benoa stalno ometao nalazeći svakave razloge da ide s jednog na drugi kraj sobe, od jedne do druge mašine. To je bila poslednja kap u punoj čaši - Trije je sada bio ubeđen da je Beona prevarant i zahtevao dalje testiranje uz pojačanu kontrolu. Iznenađujuće, ali novinar Alije je bio ubeđen, pa je u svom izveštaju za La Pres 27. oktobra 1850. godine napisao gotovo sa poetskim uzbuđenjem da su 'puževi koji bi jednom stupili u kontakt, neprestano simpatijski komunicirali. Ako su bili razvojeni, oni se ne bi povezivali sa vrstom fluida kojoj je Zmelja provodnik a koji se takoreći razvija i odvija. Poput gotovo nevidljivih paukovih niti, takozvani eskargotski fluid je nevidljiv i kompletan, , pa je njegovo pulsiranje isto tako brzo koliko i sam fluid'. Benoa je znao koliko je igra odmakla. Kada je došao dan Trijevog testiranja u kontrolisanim uslovima, ni Žak Benoa a ni njegove čudne mašine nisu se mogli pronaći. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su ga videli kako tetura ulicama Pariza i brblja nešto potpuno opsednut ludilom. Umro je poremećenog uma dve godine kasnije.
Posle pomamnih pokušaja da se živa bića instrumentalizuju, ta ideja je naizgled izašla iz mode i bila zaboravljena sve do sredine XX veka. Tada je rad biheviorističkog psihologa B.F.Skinera (slika desno dole) ponovo pokrenu interes za eventualnu tehnološku primenu životinja. Najpoznatiji po pronalasku takozvane Skinerove kutije (eksperimentalni uređaj za proučavanje ponašanja pacova u uslovima potpuno spoljašnjih podsticaja) i po netačnoj priči da je u sličnu kutiju strpao sopstvenu kćer, Skiner je tokom Drugog svetskog rata svoje sopstvene sposobnosti potpuno stavio na raspolaganje svojoj vladi. Metode kontrole ponašanja koje je Skiner usavršio, funkcionisale su na principu posepenog ubeđivanja subjekta da izvrši precizno određenu radnju i da za to bude nagrađen. Ta je metodologija na kraju i dovela do stvaranja Robopacova, a upravo je Skiner otkrio da neke životinje razvijaju izuzetnu veštinu u izvršavanju zadataka koji su za njihovu vrstu prilično neočekivani.
Golubovi su bili izuzetno zahvalni subjekti za ovakvu vrstu modifikacije ponašanja, pa je Skiner 1944. došao na ideju kako da prući svoj doprinos u ratu koji nikako da se okonča. u tom trenutku, avioni i bombe su dostigli određeni stepen sofisticiranosti, pa je rad na raketnim projektilima konačno počeo da donosi plodove iako se činilo da postoji nerešiv problem - niko nije uspevao da reši sistem navođenja. Skiner je bio ubeđen da bi golubovi bili savršeni sistem navođenja za raketne projektile. Zatražio je novac za eksperimente od istraživačkog odeljenja američkog Nacionalnog komiteta i dobio je 25.000 dolara za 'Projekat Golub'. Cilj projekta je navođenje oružja do udaljenosti od šset metara od mete. Da bi to postigao, Skiner je obukao tri goluba u kaputiće od platna za vreće i fiksirao ih ispred ekrana unutar sistema za navođenje projektila. Pomoću sistema sočiva je projektovana slika mete na ekran svakog goluba, a na sve to je bio uperen zrak svetla. Svaki golub je dresiran tako da kljuca po svom ekranu tako da zrak svetla uvek bude na meti. Ekrani su zavareni u kontrolni panel projektila i na ovaj način je navođenje rakete do mete moglo da uspe.
Da bi se postigla najveća tačnost bila su potrebna tri goluba - da bi projektil ragovao kako treba, morala su se uskladiti najmanje dva goluba. Tokom dresure, od golubova se zahtevalo da svaki put kljucnu sliku mete snimljenu iz vazduha. Ako to urade kako treba, sledila je nagrada - zrnevlje žita bi se pojavilo na fotografiji pred njima svaki put kada uspešno zadrže zrak svetla na meti. Golubovi su uvežbani da budu koncentrisani čak i usred ratne buke, ali je Skinet otkrio da se ta njihova sposobnost može još poboljšati ako im se za nagradu umesto žita daje zrno konoplje. Njegov sistem je funkcionisao, ali su ga tokom demonstracije vojni zvaničnici dočekali sa porpiličnom zabavljenošću. Umesto da mu ponude ugovor, Skinerov projekar je proglašen još jednim tajnim projektom bez budućnosti a umesto njega je vojska odlučila da usavrši radar.
Golub tehnologija ipak nije potpuno napuštena. Neko vreme je američka obalska straža koristila Skinerov metod za dresuru golubova koji su bili svojevrsni video senzori u spasilačkim helikopterima. Ptice su uvežbavane da kljucnu prekidač svaki put kada vide narandžastu tačku. Dresirani golub se stavi u plastičnu kupolu koja gleda na okean i kada se na vodi ukaže i najsitnija narandžasta tačkica u vidu pojasa za spasavanje, golub senzor počinje da kljuca. Pošto imaju daleko oštriji vid od ljudi, golubovi su preciznije mogli da otkrijupostradale u vodi koje bi, možda, spasilačka ekipa mogla i da previdi.
Šta reći na kraju? Životinje su živa bića kao i mi ljudi i lepo ih je koristiti samo u slučaju ako time ne stradaju i ne proživljavaju patnju. Nažalost, danas u raznim laboratorijama vrše se najrazličitiji mogući eksperimenti na njima.
One pate i umiru, sve pod uzgovorm nekog ljudksog progresa i otkrivanja ko zna čega što će navodno pomoći ljudima. Ljudska vrsta još nije došla na takav stepen duhovnog razvoja da shvati da su i životinje stanovnici ove planete kao i mi ljudi i da zaslužuju sve moguće poštovanje.
Divni Svet Životinja - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Dr Talvar smatra da je njegov rad svojevrsni proboj u otkrivanju načina funkcionisanja moždanih aktivnosti i da se verovatno može primeniti u spasilačkim operacijama na mestima kakva su, na primer, urušene zgrade. Drugi, međutim, na Talvarov rad gledaju sa daleko više neugodnosti i strepnje. Džil Lengli iz Trusta dr Hoden koji finansira istraživanja alternativna iskorištavanju životinja kaže: 'To je užasavajući primer kako ljudska vrsta instrumentalizuje druge vrste'.
Međutim, postoji i mišljenje da su ovo istraživanja i otkrića koja će se kasnije primeniti na ljudima. Gledao sam na televiziji dokumentarni program gde su naučnici jednoj ženi u lobanju ugradili metalnu pločicu (čip) i povezali ga sa elektrodama, a nakon toga su mogli okretanjem potenciometra na nekom uređaju da menjaju raspoloženje kod žene - od sreće i dobrog raspoloženja, pa do teške depresije!
Kako se biotehnologija i informacione tehnologije sudaraju, mediji su krcati ovakvim pričama, pa se čini da su granice između života i tehnologije postale neopozivo zamagljene. Osim Robopacova, dobili smo i Virtuelnog pacova.
Stvoren je na Kal Teku u Pasadeni - to je skup nervnih ćelija pacova koje se koriste za pokretanje virtuelnog pacova na kompjuterskom ekranu. Cilj ovog eksperimenta je bolje razumevanje načina na koji neuroni osećaju i pamte svet oko sebe - kažu naučnici, ali opet, pitanje je šta se iza toga krije?
Treba pomenuti i moždane ćelije riba koje se danas koriste za kontrolu robota, leteće mikrorobote velike samo kvadratni milimetar sa nakalemljenim delićima antena živih svilenih moljaca, pomoću kojih su u stanju da prate trag feromona, pa ona ose koje se koriste kao visokoosetljivi detektori hemijskog oružja! Da, da, možda klimate glavom, ali sve to već postoji, nastalo u laboratorijama daleko od očiju ljudi i javnosti.
PRAH SIMPATIJE
Himera tehnologije i životinja ima dug istorijat. Instrumentalizacija drugih vrsta se može pratiti unazad sve do XVII veka. Najhitniji naučni problem 1687. godine bio je kako odrediti geografsku dužinu brodova na moru. Naučna društva su gorljivo raspravljala o ovome, ponuđene su ogromne nagrade za rešenje problema i ponuđena su mnoga dovitljiva rešenja. Da bi izračunao i odredio svoju geografsku dužinu na moru, čovek je morao da uporedi vreme na referentnoj lokaciji sa vremenom na trenutnoj lokaciji. Satovi su bili deo svakodnevnog života ljudi XVII veka već dugo, ali ni jedan sat nije bio u stanju da dugo pokazuje tačno vreme na brodu koji se neprestano ljulja na vodi. Predlagana su čak i ezoterična rešenja, a najmaštovitije je uključivalo pse i materiju po imenu 'prah simpatije'.
Tačno u podne svakog dana, pomoćnik na kopnu će na zavoj sipati malo praha simpatije, a istovremeno će pas na brodu, udaljenom hiljadama morskih milja, početi da zavija od bola. Znajući da taj urlik označava podne na kopnu, kapetan broda će lako moći da izračuna geografsku dužinu. Nema podataka o tome da li je ova maštovita ideja ikada sprovedena u delo, a suvišno je i pomenuti da ju je britanska mornarica odmah odbacila. Problem određivanja geografske dućine na moru konačno je rešio Džon Harison sa svojim čuvenim hronometrima koji se danas čuvaju u Nacionalnom pomorskom muzeju, pa su, na svu sreću, čitave generacije britanskih pasa bile pošteđene neopisivog mučenja.
VREMENSKA PROGNOZA
To ipak nije bio i kraj korišćenja životinja da bi se rešili pomorski problemi i nedoumice. Šest decenija nakon što su psi pošteđeni muka, novi problem je dodatno uznemiravao mornaricu - prognoziranje vremena. Širenjem britanske trgovačke i kolonijalne moći, potreba za preciznim predviđanjem meteoroloških prilika je postala sve hitnija. Naravno, kao i u slučaju geografske dužine, predloga, ideja i teorija bilo je na pretek. Čovek zanimljivog prezimena, Džordž Meriveder (Marryweather - veselo vreme), bio je lekar iz Vitbija i posedovao je izuzetno živ i maštovit um.
Meriveder je odlučio da svaka pijavica ima svoju cev, umesto da ih stavi sve zajedno. Ispostavilo se da se kod pijavica u istom sudu javlja određena hijerarhija, pa je samo jednoj od njih dozvoljeno da se penje u kroz cev. Odvojene, svaka je imala šansu da se i sama popne bez ometanja. Meriveder je cevi postavio u krug tako da, kako je rekao: 'Pijavice mogu da vide jedna drugu i da ne osete bol svoje ograničene usamljenosti'! Ovo je bio najgrandiozniji od šset projekata koje je Džordž Meriveder osmislio i predložio admiralitetu britanske mornarice. Oni manje ekstravagantni su mahom bili džepne veličine i daleko praktičniji.
Kao pomoćno sredstvo na moru, prognostičar bure je bio ogroman korak napred u odnosu na ranjenog i mrcvarenog psa. Zapravo, ta stvar je zaista funkcionisala. Pošto je čitavu 1850. godinu potrošio na testiranje pouzdanosti prognostičara, Meriveder je odlučio da svoj izum predstavi na Velikoj izložbi 1851. godine. Tu je ostvario veliki uspeh, novine su pisale o njemu i prognostičaru bure, a londonska kompanija Lojds je prihvatila da proveri koliko je prognostičar bure upotrebljiv. Ohrabren uspehom, Meriveder je sa prognostičarem bure krenuo da putuje Britanijom i drži predavanja, podstičući vlasti da postve jedan takav uređaj u svakoj luci. Međutim, Merivederov najveći rival, Robert Ficroj, prvi meteorološki oficir pri trgovačkoj komori, istovremeno je promovisao sopstveni metod predviđanja vremena. Ficroj je više voleo barometre sa živom i olujno staklo - kontejner hemikalija koje bi pri promeni pritiska zamaglile unutrašnjost tako nagoveštavajući oluju. S obzirom na njegov strateški položaj, Ficrojev metod je neizbežno trijumfovao. Pri tom, za razliku od rivalskog projekta, ovaj uređaj je bilo veoma lako održavati. Prognostičar bure je imao jednu veliku manu - održati pijavice u životu. Pošto su to bile medicinske pijavice, svakih nekoliko meseci su morale da piju krv. Iako čovek ne oseća bol dok se pijavica hrani njegovom krvlju, većina ljudi nije bila sklona ovakvom načinu održavanja metorološkog uređaja.
TELEPATSKI PUŽEVI
Dok je doktor Meriveder usavršavao svoj izum u Vitbiju, sa druge strane Lamanša odvijao se daleko dubiozniji poduhvat. Harizmatičan, ali siromašan, Žak Benoa je bio čovek utonuo u okultizam, ali je budno pazio da mu ne promakne kakva životna šansa. Prateći teškoće sa kojima su se suočavali pioniri električnog telegrafa prilikom polaganja podvodnih kablova, Benoa je smislio revolucionarnu ideju koja će omogućiti jednostavnu komunikaciju širom sveta bez tako glomaznih i nezgrapnih rešenja - telepatske puževe. Osluškujući u tajnosti priče o prahu simpatije i ranjenim psima, Žak Benoa je tvrdio da dva puža stavljena zajedno ostvaruju simpatijsku vezu, a ako su razdvojeni jedan će uvek odgovoriti kada je onaj drugi stimulisan, bez obzira koliko su faleko jedan od drugog. Čitav proces se zasniva na životinjskom magnetizmu.
Da bi ostvario svoju ideju, Benoa je ubedio vlasnika jedne pariske vežbaonice po imenu Trije da investira novac u njegov projekat, uverivši ga da će konstrukcija zahtevati samo dva ili tri komada drveta. Čim mu je Trije obezbedio stan i izdržavanje kako bi mogao da radi na svojoj ideji, Benoa je izgubio interes za nju. Posle godinu dana finansiranja, razdraženi Trije je počeo da zahteva rezultate, pa mu je Benoa obećao demonstraciju onoga što je nazvao 'simpatijski kompas'. Kada je konačno osvanuo taj dan, praćen gospodinom Alijom, novinarem La Presa, Trije je ušao u stan Žaka Benoa i ugledao dve identične konstrukcije impresivne veličine. Obe su činili masivni drveni ramovi i disk koji je lebdeo zakačen horizontalno unutar ramova. Na svakom disku bile su postavljene 24 činije od cinka obložene platnom potopljenim u bakarni sulfat, koje je na mestu držala bakarna kuka. Zalepljeni za dno svake činije bili su živi puževi. Pored svakog puža bilo je ispisano slovo, a komunikacija je, objasnio je Benoa, veoma jednostavna. Potrebno je samo potstaći puža da stane na slovo jedne mašine i zatim čitati reakcije puževa na drugoj mašini. Benoa je dozvolio Trijeu da bocka puževe na prvoj mašini i da prenosi poruku koju će novinar Alije čitati na drugoj mašini.
Uprkos ličnim sumnjama, Trije je počeo da gurka puževe, ali ga je Benoa stalno ometao nalazeći svakave razloge da ide s jednog na drugi kraj sobe, od jedne do druge mašine. To je bila poslednja kap u punoj čaši - Trije je sada bio ubeđen da je Beona prevarant i zahtevao dalje testiranje uz pojačanu kontrolu. Iznenađujuće, ali novinar Alije je bio ubeđen, pa je u svom izveštaju za La Pres 27. oktobra 1850. godine napisao gotovo sa poetskim uzbuđenjem da su 'puževi koji bi jednom stupili u kontakt, neprestano simpatijski komunicirali. Ako su bili razvojeni, oni se ne bi povezivali sa vrstom fluida kojoj je Zmelja provodnik a koji se takoreći razvija i odvija. Poput gotovo nevidljivih paukovih niti, takozvani eskargotski fluid je nevidljiv i kompletan, , pa je njegovo pulsiranje isto tako brzo koliko i sam fluid'. Benoa je znao koliko je igra odmakla. Kada je došao dan Trijevog testiranja u kontrolisanim uslovima, ni Žak Benoa a ni njegove čudne mašine nisu se mogli pronaći. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su ga videli kako tetura ulicama Pariza i brblja nešto potpuno opsednut ludilom. Umro je poremećenog uma dve godine kasnije.
PROJEKAT GOLUB
Posle pomamnih pokušaja da se živa bića instrumentalizuju, ta ideja je naizgled izašla iz mode i bila zaboravljena sve do sredine XX veka. Tada je rad biheviorističkog psihologa B.F.Skinera (slika desno dole) ponovo pokrenu interes za eventualnu tehnološku primenu životinja. Najpoznatiji po pronalasku takozvane Skinerove kutije (eksperimentalni uređaj za proučavanje ponašanja pacova u uslovima potpuno spoljašnjih podsticaja) i po netačnoj priči da je u sličnu kutiju strpao sopstvenu kćer, Skiner je tokom Drugog svetskog rata svoje sopstvene sposobnosti potpuno stavio na raspolaganje svojoj vladi. Metode kontrole ponašanja koje je Skiner usavršio, funkcionisale su na principu posepenog ubeđivanja subjekta da izvrši precizno određenu radnju i da za to bude nagrađen. Ta je metodologija na kraju i dovela do stvaranja Robopacova, a upravo je Skiner otkrio da neke životinje razvijaju izuzetnu veštinu u izvršavanju zadataka koji su za njihovu vrstu prilično neočekivani.
Golubovi su bili izuzetno zahvalni subjekti za ovakvu vrstu modifikacije ponašanja, pa je Skiner 1944. došao na ideju kako da prući svoj doprinos u ratu koji nikako da se okonča. u tom trenutku, avioni i bombe su dostigli određeni stepen sofisticiranosti, pa je rad na raketnim projektilima konačno počeo da donosi plodove iako se činilo da postoji nerešiv problem - niko nije uspevao da reši sistem navođenja. Skiner je bio ubeđen da bi golubovi bili savršeni sistem navođenja za raketne projektile. Zatražio je novac za eksperimente od istraživačkog odeljenja američkog Nacionalnog komiteta i dobio je 25.000 dolara za 'Projekat Golub'. Cilj projekta je navođenje oružja do udaljenosti od šset metara od mete. Da bi to postigao, Skiner je obukao tri goluba u kaputiće od platna za vreće i fiksirao ih ispred ekrana unutar sistema za navođenje projektila. Pomoću sistema sočiva je projektovana slika mete na ekran svakog goluba, a na sve to je bio uperen zrak svetla. Svaki golub je dresiran tako da kljuca po svom ekranu tako da zrak svetla uvek bude na meti. Ekrani su zavareni u kontrolni panel projektila i na ovaj način je navođenje rakete do mete moglo da uspe.
Da bi se postigla najveća tačnost bila su potrebna tri goluba - da bi projektil ragovao kako treba, morala su se uskladiti najmanje dva goluba. Tokom dresure, od golubova se zahtevalo da svaki put kljucnu sliku mete snimljenu iz vazduha. Ako to urade kako treba, sledila je nagrada - zrnevlje žita bi se pojavilo na fotografiji pred njima svaki put kada uspešno zadrže zrak svetla na meti. Golubovi su uvežbani da budu koncentrisani čak i usred ratne buke, ali je Skinet otkrio da se ta njihova sposobnost može još poboljšati ako im se za nagradu umesto žita daje zrno konoplje. Njegov sistem je funkcionisao, ali su ga tokom demonstracije vojni zvaničnici dočekali sa porpiličnom zabavljenošću. Umesto da mu ponude ugovor, Skinerov projekar je proglašen još jednim tajnim projektom bez budućnosti a umesto njega je vojska odlučila da usavrši radar.
Golub tehnologija ipak nije potpuno napuštena. Neko vreme je američka obalska straža koristila Skinerov metod za dresuru golubova koji su bili svojevrsni video senzori u spasilačkim helikopterima. Ptice su uvežbavane da kljucnu prekidač svaki put kada vide narandžastu tačku. Dresirani golub se stavi u plastičnu kupolu koja gleda na okean i kada se na vodi ukaže i najsitnija narandžasta tačkica u vidu pojasa za spasavanje, golub senzor počinje da kljuca. Pošto imaju daleko oštriji vid od ljudi, golubovi su preciznije mogli da otkrijupostradale u vodi koje bi, možda, spasilačka ekipa mogla i da previdi.
Šta reći na kraju? Životinje su živa bića kao i mi ljudi i lepo ih je koristiti samo u slučaju ako time ne stradaju i ne proživljavaju patnju. Nažalost, danas u raznim laboratorijama vrše se najrazličitiji mogući eksperimenti na njima.
One pate i umiru, sve pod uzgovorm nekog ljudksog progresa i otkrivanja ko zna čega što će navodno pomoći ljudima. Ljudska vrsta još nije došla na takav stepen duhovnog razvoja da shvati da su i životinje stanovnici ove planete kao i mi ljudi i da zaslužuju sve moguće poštovanje.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Divni Svet Životinja - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
