vrh
Meni

Živi Sahranjeni

   U potpunoj tami i bez izlaza... Smrt je, kada se bolje sagleda, privremeno stanje i, kao i bolest, može da se govori o 'napadu smrti' i potrebno je praviti razliku između nekog ko je 'malčice' umro, i nekog ko je zaista 'ozbiljno mrtav'. Tako kažu savremeni lekari. Sa njima se sasvim slažu, za razliku od mnogih 'klasično-obrazovanih' stručnjaka - svi oni koji su bili - živi sahranjeni.
 
      


VELIKA ZABLUDA
   
-  Oslušni mu srce!
- Ne kuca.
- Znači - gotovo je.


    Dijalog sličan ovome vođen je vekovima, i vekovima je činjena ista greška: sahranjivali su ljude čije je srce prestalo da kuca, jer je smatrano da bez rada srca - život više ne može da postoji. Kakva zabluda! Čak i kad srce prestane da kuca - život može i dalje skoro sasvim normalno da se odvija. Jedan francuski kardiolog, koji je u Indiji boravio sa pokretnim elekrokardiografom zabeležio je na traci mnoge slučajeve živih ljudi čije srce na osetljivom instrumentu nije davalo znake života. Reč je naravno o poklonicima joge. Jedan francuski stručnjak za jogu pre 35 godina javno je demontrirao lekarima i svim zainteresovanim da je čovek u stanju da živi, a da mu pri tome srce ne kuca. Pod kontrolom više lekara je privezan za mnoštvo instrumenata koji su merili sve životne funkcije, a on je u više navrata zaustavljao rad sopstvenog srca po tri minuta, a nekad i duže. Američki istraživač dr Vatson zabeležio je u Indiji slučaj fakira koji je bio u stanju da zaustavi u potpunosti rad srca - 12 minuta. U školi se i danas uči da je osnov života - krvotok, i cirkulacija krvi u organizmu.    Osnov svega je, naravno, srčani mišić: on tera krv kroz telo, zahvaljujući njegovom radu mi živimo. Zanimljivo je, sa stanovišta danas razvijenih tehničkih nauka, pobliže osmotriti ovu teoriju: da li je srčani mišić zaista u stanju da svojom snagom, potpomognut kontrakcijama arterija, potera krv do najsitnijih kapilara, kilometrima dugim putem kroz organizam? Hidroinženjeri tvrde - da nije. Čak je pravljen i eksperiment: uvećani krvotok, pumpa snage srca, u odgovarajućoj srazmeri, i - pun promašaj. Tečnost gustine krvi nije stigla ni do krupnijih krajeva sistema, a kamoli do kapilarnih žilica.
     Navešćemo odmah primer od pre skoro 40 godina kada je jedna devojka dovedena u bolnicu zbog trovanja barbituratima. Konstatovani su svi znaci smrtnog slučaja. Na svu sreću jedan novinar je zamolio da još jednom bude izvršena kontrola rada srca, kardioskopija, ali da instrument bude povezan sa zvučnim signalizatorom, koji lekari ređe koriste. Molba mu je uslišena, i kad je već i njega napustila nada, začulo se spasonosno 'bi-bip'. Zahvaljujući hitno izvedenoj reanimaciji, devojka je preživela. Kod trovanja barbituratima dolazi do zaustavljanja krvotoka, i simptoma koji su veoma slični smrti. Lekari su se posle objavljivanja ovakvih slučajeva pozabavili mišlju - kako bi to izgledalo da se ne samo u slučaju sa barbituratima, već prilikom svakog konstatovanja prestanka života - upotrebe svi raspoloživi metodi reanimacije: ostalo je otvoreno pitanje koliko bi života na taj način bilo spašeno i koliko bi manje ljudi bilo živo sahranjeno.     Mnoge smrti su se zaključile na osnovu prestanka disanja i odsustva pulsa. Koliko je to danas bespredmetno, ilustruju i današnje operacije na sniženim temperaturama, na kojima se srce zaustavlja samo od sebe. Da se, nekim slučajem u operacionoj sali neke savremene bolnice danas zatekne hirurg iz prve polovine XIX veka - ne bi mu sigurno bilo jasno zbog čega se njegove kolege petljaju oko 'leševa'. Bez pulsa, pod narkozom, on bi pacijenta glatko proglasio mrtvim. Da ne govorimo o operacijama srca, gde njegovu funkciju obavlja aparat, dok druga mašina radi umesto pluća.
    'Ukoliko priznamo, izgubićemo klijentelu. Svi će da pređu na kremiranje!' - izjavio je u jednom razgovoru direktor firme koja se bavi sahranama u Parizu. Reč je o priznanju činjenice da kod svakog otkopavanja starog dela groblja, u kome se oslobađaju mesta za nove pokojnike biva pronađen isuviše veliki broj skeleta sa izlomljenim prstima, i tragovima noktiju, pa čak i kostiju u unutrašnjem poklopcu sanduka: tragovima uzaludnih pokušaja pogrešno sahranjenih da se izvuku iz groba.

GLEDAO SOPSTVENU SAHRANU

    Navešćemo slučaj Huana G. iz Španije koji je preživeo svoju smrt pod zaista neuobičajenim okolnostima. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći, u toku noći i lekari hitne pomoći su ga bez većeg problema proglasili mrtvim, a zatim je kolima hitne pomoći prebačen do bolničke mrtvačnice. Stavljen je u sanduk-frižider, na temperaturu od -6 stepeni, i tu je ostao celih pet dana, dok nije otkriveno njegovo poreklo, s obzirom da u trenutku nesreće nije imao nikakva lična dokumenta kod sebe, a niko u tim danim nije prijavio njegov nestanak. Kada je otkriveno ko je, bio je prebačen u rodno selo, gde je trebao biti sahranjen. Sam Huan je kasnije pričao kako je, u trenutku kada je osetio toplinu, prilikom vađenja iz frižidera, imao utisak da se budi iz nekog dugog i teškog sna. Nije bio svestan gde se nalazi, znao je samo da ga nekuda voze, ne pretpostavljajući uopšte da se nalazi u mrtvačkom sanduku. Shvatio je o čemu je reč tek kada je na odru u kući čuo plač i glasove porodice, koja ga je oplakivala, ali nije bio u stanju da ispusti glas, ili da prisutnim da bilo kakav znak da je živ. Nešto kasnije je, pri svetlosti sveća, kroz proreze očnih kapaka koje nije bio u stanju da pomeri, video uplakana lica svojih najbližih. Nije znao koliko je vremena prošlo od časa kada su ga okupali i obrijali, pripremivši ga za sahranu. Bio se nadao da će primetiti koliko mu je brada porasla za vreme dok je 'bio mrtav', ali na taj detalj izgleda da niko nije obraćao pažnju. Obukli su ga svečano, i preneli u kapelu. Tu je prisustvovao sopstvenoj sahrani. Virio je kroz sopstvene oči na okolinu, na rođake, i video ono što bi mnogi voleli da vide - kako se ko ponaša u trenutku kada se oprašta od njega. Kada je ceremonija bila završena, rodbina se razišla, a na scenu su stupili grobari. Premestili su ga iz sanduka u kome je bio smešten u bolnici u obloženi sanduk za sahranu, koji je pripremila rodbina. Da nije bio nešto kratak za Huanov stas, verovatno bi ostao sahranjen zauvek. Ovako su grobari imali muke da mu smeste noge u prekratak sanduk, i jedan se dosetio da bi to lakše moglo da se izvede pomoću čekića. Kada je prvi put udario čekićem po potkolenici, ne bi li je nagurao u sanduk - grobar je spasao život Huanu: bol  koji je osetio, pomešan sa željom da pokaže neki znak života i strahom da ne bude živ sahranjen, izazvao je reakciju koja se ne očekuje od mrtvaca: kriknuo je. Grobari, navikli na svakodnevni kontakt sa mrtvima, nisu baš lako preživeli susret sa živim čovekom. Pobegli su glavom bez obzira. Huan je trenutak posle toga uspeo sam da izađe iz sanduka. Grobari su u međuvremenu došli ksebi, vratili se nazad, dali mu čašu vode i pozvali lekare. Posle nekoliko dana vratio se kući, kao da se nikada ništa nije desilo. Posledice su bile zanimljive: promenio je ranije pripremljen testament, jer mu se činilo da su žena i sin kojima je ostavio imanje, pokazivali na sahrani više radosti nego tuge. Zanimljivo je da je Huan odbio svaki razgovor sa novinarima o svom 'periodu smrti'.
    Samo u mediteranskim zemljama, za koje se imaju pouzdani podaci, govori se godišnje o više od dvestotine slučajeva živih - sahranjenih. Možda je prava sreća umreti u Španiji i Grčkoj, gde postoje običaji brzog sahranjivanja, i otvaranja groba posle nekoliko dana. Šta da rade oni kod kojih je običaj da se u zemlju spušta jednom zauvek?

BUĐENJE MRTVACA

    Još u starom Rimu lekari su imali zakonom propisane elemente na temelju kojih su ustanovljavali smrt. Poznati lekar toga doba, Forestus, izazvao je mnoge polemike i navukao na sebe gnev kolega tvrdeći da sahranjuju žive ljude. Insistirao je da pojedini grobovi budu otvoreni, i izašao je kao pobednik iz toga duela: konstatovano je da je nekolicina pacijenata čije je otvaranje groba Forestus zahtevao, očigledno bila živa sahranjena. Za njih je, naravno bilo kasno. U svojim spisima Forestus je zabeležio da je veći broj ljudi vratio u život posle prividne smrti, koja je u nekim slučajevima trajala i više od 48 časova.    
    Biografi kojima zbog ugleda koji su uživali, svakako možemo da verujemo bleže da je čuveni pesnik Frančesko Petrarka (na slici levo) bio proglašen mrtvim, i kao mrtvac proveo na odru osam časova, u doba kada je imao četrdeset godina. Bio bi verovatno sahranjen, i mnoge njegove pesme ne bismo danas čitali, da nagla promena atmosferskog pritiska, i naglo zahlađenje nisu izazvali njegovo buđenje iz neobičnog mrtvačkog sna. Živeo je posle ovoga još punih trideset godina.
    'Ako ne možeš da izbegneš silovanje, ti lezi pa uživaj' - kaže jedna stara kineska poslovica. Ovo je primenjivo, naravno, za života. U slučaju smrti - više nije reč o silovanju. Lekari imaju naziv za takvu vrstu polnog čina: nekrofilija. Ljubavni čin opštenja sa mrtvacima oduvek je bio kažnjavan. Šta učiniti sa nekim ko je izvršio to nedelo, ali zahvaljujući kome je mrtva devojka o kojoj je reč - oživela? Ovaj pravno zamršen slučaj, zanimljiv u svakom pogledu, opisuje nam u 18. veku sekretar Hirurške akademije u Parizu, izvesni Luis. Devojka o kojoj je reč, proglašena je mrtvom, i pored nje je u toku noći, čuvajući je, kao što je to bio običaj u to vreme, bio i jedan monah. Sutradan  ujutro devojka je trebalo da bude sahranjena. Njena lepota dovela je monaha u iskušenje do te mere, da pred zoru više nije izdržao: devojka se probudila iz mrtvih u okolnostima u kojima se za života nikad nije nalazila. Monah je prestravljen pobegao, a ona se potpuno osvestila i povratila tek po njegovom odlasku. Pronašli su je, zahvaljujući pozivima u pomoć, ljudi koji su stanovali u blizini. Devet meseci kasnije, na zaprepašćenje svojih roditelja, a i svoje sopstveno - donela je na svet zdravo i normalno dete.
    Mnogi koji su čitali ManonLasko ne znaju da se njen autor, sveštenik Prevost, probudio jednog dana u zaista neobičnoj situaciji: pod hirurškim nožem nekog  studenta medicine, koji se bio spremao da počne seciranje.
    U isto vreme, u 18.veku , danski astronom Wislav pobegao je dva puta, kao dečak i kao mladić, lekarima i grobarima kojima se isuviše žurilo. Kasnije je u Parizu objavio rad pod naslovom 'Od nesigurnih znakova smrti do još nesigurnijih hirurga koji sa njom eksperimentišu'. Delo je postalo veoma poznato, i u Francuskoj je prevedeno pod naslovom 'O nesigurnosti znakova smrti'.
    Poznati hemičar Šaptal ostavio je iza sebe autobiografsku belešku: 'Jednog dana Presin je došao da mi javi da je doneo leš i ostavio ga u sali za anatomiju. Uskoro smo se svi skupili u njoj. Pronašli smo telo čoveka koji je umro pre četiri ili pet sati. odlučili smo da seciranju pristupimo odmah. Kod prvog reza hrskavica koja spaja rebra sa grudnom kosti, leš se pomerio, podigao desnu ruku, stavio je na srce i pokrenuo glavu. Instrumenti su mi ispali iz ruku, i pobegao sam glavom bez obzira...'
    Dokumenti koji nam govore o brojnim sličnim slučajevima u istoriji, različitog su porekla. Pred francuskim senatom overena je zapisnički i potpisana izjava kardinala Donea 28. februara 1866. Kardinal je tom prilikom izjavio: 'U vreme kada sam počinjao kao sveštenik u jednom selu bio sam prisutan u dva navrata oživljavanju ljudi pripremljenih za sahranu. Jedna od njih je živela dvanaest časova, a druga se u potpunosti vratila u život. Kasnije, u samom Bordou, mlada devojka je bila proglašena mrtvom. Danas je udata i ima decu'. Kardinal tada nije mogao ni da pretpostavi da će se i njemu samom desiti slična stvar: 1872. za vreme službe Božje, u katedrali u Bordou, pao je i izdahnuo. Bio je proglašen mrtvim, i to napamet: pregled je, s obzirom na osobu o kojoj je reč, izvršio ceo konzilijum lekara. Sve je bilo spremno za svečanu sahranu sutradan poslepodne. Kardinal je bio živ sahranjen, da u toku noći nije, jedva čujnim glasom, uspeo da dozove sveštenike koji su dežurali pored njega.
    Biskup iz  Lezba je imao drugačiji doživljaj. Proglašen mrtvim, bio je izložen na odru u crkvi u kojoj je služio. Bio je izložendva dana, i sve vreme su pored njegovog odra prolazili u redu vernici, opraštajući se sa čovekom koga su voleli. Usred te procesije, posle dva dana ležanja na odru, biskup se pridigao, i prvo što je rekao bilo je: 'Šta ste zinuli?'
    Zanimljiv slučaj je iza sebe ostavio i Pjer Le Kler, čovek od poverenja sa dvora Luja Velikog: sestra prve žene njegovog oca bila je sahranjena sa dragocenim prstenom na ruci na groblju u Orleanu. Sledeće noći jedan od seljaka iz okoline, koji je čuo za prsten, otvorio je grob i pokušao da skine prsten sa ruke. Nije nikako uspevao, i odlučio je da odseče prst. Kad je pokušao da izvrši svoju nameru, žena je zaurlala od bola. Lopov je, užasnut, pobegao. Pokojnica se sama oslobodila mrtvačkog pokrova, i usred noći stigla kući. Kako su se osećali njeni kada su je videli, nije zapisano. Ostala je samo beleška da je, mada jednom već sahranjena, žena nadživela muža, i rodila mu u međuvremenu još jednog sina.

KAKO SPREČITI

   Kako izbeći mogućnost da čovek živ dospe u grob, to je pitanje na koje su odgovor pokušavali da nađu lekari iz najdavnijih dana. Zakoni, običaji, kazne - sve je bilo smišljeno da spreči takvu mogućnost. Još nas Herodot uči da su Persijanci sahranjivali mrtve tek kada su se oko leša sakupljale ptice grabljivice, privučene smradom raspadanja. Neprijatan, ali siguran metod. Ovakav način provere sačuvao se do današnjih dana u nekim indijskim provincijama. Bez obzira što veruju u zagrobni život i reinkarnaciju, Indijci se ne opraštaju lako ni od ovozemaljskog života. Ovakve scene mogu se i dan danas videti u Indiji, gde leševi bivaju izloženi sve dok se price ne sakupe na gozbu.
    Pišući o antičkim iskopima u vezi sa sahranjivanjem, jedan od autora podseća današnje lekare da bi s vremena na vreme trebalo da ih pročitaju i podsete se starih običaja, i navodi primer Sirakuze. Tirani su konstruisali specijalne grobove na obali mora, neobično velike. Bili su pokriveni desetak centimetara debelom stenom, ali su imali otvore za ventilaciju. Sa pokojnikom je, bez obzira da li je bilo reči o nekom plemenitom podaniku, ili robu, bila ostavljena određena količina hrane i vode. Ukoliko bi se pokojnik vratio u život, imao je mogućnost da preživi, i da dozove stražare koji su, u određenim intervalima, obilazili groblje.
   Građani Sparte nisu sahranjivali definitivno svoje mrtve pre isteka jedanaestog dana žalosti. Još su Demokrit i Diogen, koji su bili svedoci oživljavanja, pisali o tome da niko ne bi smeo da bude sahranjen pre isteka od 24 časa posle konstatovanja smrti.
    Rimljani su konzervirali mrtve sedam dana i pravili su čitav niz proba pre nego što bi se definitivno uverili da je zaista smrt u pitanju. Da bi probudili uspavanog mrtvaca, Kinezi su imali običaj da u više navrata zaustavljaju pogrebnu povorku, otvaraju sanduk i svaki put dobro prodrmaju pokojnika, ne bi li pokazao neke znake života.
    Hrišćanska ceremonija sahrane nasledila je neke od običaja iz rimske tradicije: prizivanje tri puta glasno imena pokojnika, izlaganje pokojnika sa otvorenim licem, plač nad kovčegom (da bi se probudio mrtvac), period od nekoliko dana pre sahrane. Vatikanski protokol i dan danas zahteva da se Papa, na odru, tri puta pozove po imenu pre početka ceremonije sahrane.
   Narikače su poznate i u našem narodu. Poreklo običaja je jasno. Identičan način ponašanja beležimo i u Bretanji u današnje vreme. U Rusiji profesionalne narikače su ukinute posle oktobarske revolucije. U delu Švajcarske postoje još od 1545. godine, 'inspektori mrtvih'.
    Mogli bismo da nabrojimo čitav niz običaja koji imaju samo jednu svrhu: da spreče sahranjivanje živih. Bez obzira na sva vekovima stečena iskustva, ista greška se ponavlja i u današnje vreme, i to možda u zabrinjavajućim razmerama.



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane