vrh
Meni

Zevanje

   Šta Se Dešava i Čemu To Služi. Sva stvorenja zevaju. Mi to počinjemo da činimo već kojih pet minuta posle rođenja, i nastavljamo kroz ceo život, sve do samog smrtnog  časa. Zevanje je toliko obično i toliko opšte da su ga istraživači svi odreda zanemarili. Niko, naime, nije hteo da rizikuje da ispadne smešan zbog toga što svoje vreme i novac troši da bi izbliza izučavao tako nevažnu stvar.

 
      
        Dvojica naučnika, međutim, mislili su drugačije nego ostali - Robert Provajn sa Merilendskog univerziteta i Ronald Beinindžer. Ova dvojica psihologa počeli su 1979. godine, nezavisno jedan od drugog, da menjaju mišljenje o zevanju. Robert Provajn kaže tom prilikom: 'Upravo zato što ljudi ovu pojavu smatraju trivijalnom, pomislio sam da mi je proučavanje zevanja možda prilika da učinim nešto važno.'

VEZA SA PROTEZANJEM

  U prvo vreme Provajn se bavio osnovnim pretpostavkama o ovoj pojavi. Do tada je bilo rašireno mišljenje da je posredi 'tihi krik za kiseonikom', nekakav 'duboki udisaj', do koga dolazi kada smo umorni ili nam je dosadno. Provajn kaže: 'Zamisao o zevanju kao o manevru respiratornog sistema kojim se povećava sadržaj kiseonika u krvi, delovala mi je veoma razložno.' Ali, tu ideju trebalo je i proveriti, što do tada niko nikada nije učinio.
    Naučnik je angažovao studente prve godine psihologije. Davao im je da udišu različite mešavine kiseonika i ugljen dioksida i pravio beleške o broju zevanja. Rezultati su pokazali da, isako se stopa udisaja studenata povećavala da bi kompenzirala viši nivo ugljen-dioksida, broj zevanja nije rastao. Štaviše, kada su studenti udisali čisti kiseonik, zevali su još više. Tako je naučnik ustanovio da, premda zevanje uključuje udisanje i izdisanje vazduha, disanje nije njegova primarna funkcija.
    Disanje, kao što svi znaju, može da se obavlja kroz nos i kroz usta. Zevanje sa zatvorenim ustima, međutim, praktično je neizvodljivo. Naučnik Provajn je došao do zaključka da je širenje vilica zapravo od ključnog značaja kod zevanja i da ova pojava u stvari predstavlja pre protezanje nego duboko uzdisanje. Zevanje je, kao što nije teško primetiti, obično i praćeno protezanjem, naročito u prvom satu nakon spavanja. Čovek tada najviše zeva. Na drugom mestu po intenzitetu, zevanje je sat vremena pre spavanja.
    Na vezu između zevanja i protezanja ukazuju i farmakološke studije. Ustanovljeno je da neki medikamenti koji utiču na radne sposobnosti - oksitocin, na primer - izazivaju kod životinja i zevanje i protezanje. Još jači dokaz dobija se kod hemiplegičara, osoba kojima je, obično usled moždanog udara, jedna strana tela oduzeta. Kod nekih hemiplegičara prilikom zevanja dolazi do protezanja i udova na onoj strani koja im je oduzeta! Ova uznemirujuća pojava pokazuje da postoji bliska veza između neuronskih kola koja kontrolišu te dve radnje.
    Psiholog Robert Provajn smatra da zevanje po svoj prilici predstavlja lokalno protezanje koje obuhvata lice. Ako je ta, nalazima ozbiljno potkrepljena pretpostavka tačna, zevanje bi trebalo, kao i protezanje, da izaziva razne promene u organizmu. Između ostalog, ono ubrzava rad srca, odnosno povećava puls, podiže krvni pritisak i utiče na cirkulaciju krvi. Ovi efekti, kako izgleda, pripremaju osobu za akciju.

MATEMATIKA ZA ZEVANJE

    Ljudska bića nisu jedina stvorenja koja zevaju. Psiholog Ronald Beinindžer, pored Provajna jedini ozbiljni istraživač ove pojave, podseća da se u zevanju mogu uhvatiti psi, mačke, pacovi, ptice, pa čak i vodozemci. Većina mesoždera zeva, dok je kod biljožderaa to retka pojava. Beinindžer objašnjava: 'Ljudi znaju da nosorog divno zeva, ali većina se šokira kada im kažem da to čini i tropska ribica. Naravno, ja ne mogu da budem sasvim siguran da riba koja polako otvara usta tokom pet sekundi, a zatim ih naglo zatvori doista zeva, jer ona to ne ume da mi kaže.'
     Slično ponašenje kod životinja, međutim, ne mora da ima i slične funkcije. Povlačenje usana i otkrivanje zuba kod ljudi predstavlja osmeh, ali kod primata izgleda da je najčešće posredi izražavanje straha. U prvi mah, doista, zevanje kod ljudi neodoljivo podseća na zevanje kod riba i drugih životinja. Beinindžer je ustanovio da sijamska borbena riba, na primer, zeva gotovo isključivo kada je u društvu. Stopa zevanja kod nje kada je u prisustvu drugog pripadnika svoje vrste povećava se 300 puta! A za vreme borbe još se udvostručuje. Zbog toga Beinindžer veruje da se barem kod ove ribe pokazuje da zevanje ima veze sa borbenim ponašanjem.
     Posmatranjem je ustanovljeno da lavovi i mandrili u filadelfijskom zoološkom vrtu učestalo zevaju kada se približi vreme hranjena, verovatno glavni dnevni događaj u njihovom životu. Zajednički imenitelj navedenih i drugih primera mogao bi da bude da životinje zevaju pre nego što treba da se dogodi nešto za njih važno - neki događaj koji zahteva pažnju i akciju. Za razliku od njih, ljudska bića, kako pokazuju Beinindžerova istraživanja, zevaju kod nedostatka pravih podražaja. Povišena stopa zevanja primećena je kod putnika u polupraznom metrou krajem dana. Registrovana je i kod studenata za koje učenja u univerzitetskoj biblioteci, kao i kod ljudi kada gledaju televiziju i pijuckaju pivo. Najveću stopu zevanja Beinindžer je zabeležio za vreme nastave na matematičkom odseku Templ univerziteta: 24,6 zevanja u toku jednog sata - po studentu.

TEORIJA BUDNOSTI

   Psiholog u šali kaže da njegovi prijatelji sa tog odseka neće više sa njim da razgovaraju. To bi, međutim, bila preuranjena reakcija. Mada ljudi zevaju kada im je dosadno, to je tek polovina priče. Druga polovina je da oni, uprkos dosadi ili pospanosti, osećaju obavezu da ostanu budni. Zevanje je način na koji telo pospešuje svoje stanje budnosti u trenucima kad treba da ostane pribrano. Ovoj hipotezi idu u prilog mnoge utvrđene činjenice vezane za ponašanje. Ona objašnjava, na primer, zašto zevaju vozači koji se noću kreću auto-putevima, ili studenti koji slušaju predavanje iz matematike. U isto vreme ona objašnjava zašto malo zevaju osobe koje su u krevetu - jer se doista spremaju na spavanje.
    Jedini problem sa ovom teorijom budnosti je što zevaju i mnoge osobe koje su već u stanju visoke budnosti - da ne pominjemo stres. Studenti sami upozoravaju da zevaju neuobičajeno mnogo pred ispit. Atletičari zevaju pred početak trke. Zaljubljenima se isto to događa pre sastanka sa voljenom osobom koju treba da osvoje.
Jedan poznati violinista, kako navodi Provajn, uvek zeva pre početka nastupa, a sam smatra da mu to pomaže da se opusti.
     Psiholog Robert Provajn je u dilemi, jer nije siguran da li zevanje ima izbuđujuće ili smirujuće dejstvo. Njegov kolega psiholog Ronald Beinindžer smatra da, po svemu sudeći, zevanje ima dvostruko dejstvo: podsticajno (uzbuđujuće, rasanjujuće) ili smirujuće (uspavljujuće) - već prema prilici u kojoj se dešava. Zevanje je, kaže on, možda homeopatski mehanizam: ono može da moduliše budnost i pribranost, povećavajući ih ili smanjujući do određenog optimalnog nivoa.
    Ono što je sigurno je da je zevanje zarazno, što se povezuje sa ljudskom sposobnošću empatije. Snimanjem mozga je, naime, utvrđeno da se iste oblasti u mozgu aktiviraju kad prema nekome osetimo empatiju, kao i kad nas zaraze zevanjem. Neki testovi ličnosti su pokazali da na osobe koje pate od šizofrenije ili autizma zevanje drugih deluje manje zarazno. Neki holandski naučnici zevanje smatraju 'pozivom na ljubav', što bi mogli da potvrde mnogi filmovi, u kojima se otvorena usta, protezanje i isturanje grudi kod žena tumače kao takav signal. Veza između zevanja i ljubavi kod životinja mnogo je očiglednija nego kod ljudi. Tako dominantan mužjak makaki majmuna zeva pre i posle parenja, što izgleda ima veze s nivoom testosterona, jer kad se takav majmun kastrira i izgubi domaninatan status, prestaje i zevanje.
    Izgleda, dakle, da organizam koristi zevanje kao regulator u jednoj 'prelaznoj' fazi aktivnosti - kada moramo da radimo nešto ozbiljno što zahteva visoku budnost i pribranost, a želimo to da izbegnemo, ili nam se jednostavno spava; ponekad možda i obrnuto - kada treba da spavamo, a želimo da radimo nešto drugo. Dosadašnja istraživanja dvojice naučnika pokazuju, ako ništa drugo, da je zevanje složenije nego što nam se obično čini i da njegova uloga nije tako skromna kao što nam to najčešće izgleda.
    Na kraju krajeva, nešto što svi mi činimo toliko često, i ponavljamo tokom čitavog života, svakako zaslužuje ozbiljnu pažnju, a možda će neka nova istraživanja otkriti neke nove činjenice u vezi zevanja. Do tad, slobodno zevajte.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane